Umesto autobiografije

Srete me jedan čovek, s povodom, i pročitavši napisano upita: "Šta te navodi da se ovim baviš? Kako to da jedna žena razmišlja na ovaj način? Zašto uopšte radiš ovo što radiš?

Odgovor nisam imala u prvi mah, ali ja ne bih bila ja, ja ne bih bila žena kada bih na direktno pitanje muškarca direktno odgovorila. Stoga započeh opširno objašnjavanje, ne rekavši pri tome ništa što bi objasnilo bilo šta, sve dok se on ne umori od slušanja i pokušaja da shvati šta sam u stvari htela da kažem.

Ja nisam tako postupila, zato što sam htela da ga zavaram i uskratim mu odgovor. Naprotiv, zaista sam htela da se iskažem, ali nisam znala kako. Odgovor nisam imala jasno formulisan, da bih ga servirala kao novinski oglas: sažeto i precizno. Odgovor je lebdeo negde u etru oko mene i ja sam pričanjem pokušavala da prikupim dovoljno elemenata za kratak, jasan i precizan odgovor. A umem i to, samo u manje eteričnim stvarima.

To što je on ostao bez odgovora nije mnogo važno. Važno je što sam i ja ostala bez odgovora, jer polaritet nije uspostavljen. Ranije sam svoje interesovanje doživljavala kao stvar po sebi, te samim tim pitanje nije ni bilo postavljeno. Medjutim...

Bavim se metafizikom teorijski i praktično. Kojom granom, pitaće se neko. Nijednom odredjenom, svima koje mi dodju pod ruku. Ali, najbolje je da krenem iz početka.

U životu svakog čoveka dvadeset osma godina života je bitna, završava se jedan životni ciklus i počinje nov. Neko toga bude svestan, neko ne, ali ovo se može prihvatiti kao pravilo. U svojoj dvadeset osmoj godini ja sam umrla. O, nemojte protumačiti ovu izjavu kao da ove reči ispisuje duh. Ja jesam spiritualna, ali nisam spiritista. Ono što je umrlo tada bila je moja prethodna ličnost. Telo, kao nosilac duha, ostalo je nepovredjeno.

Kabalisti bi rekli da sam prešla Bezdan. Ja tada nisam bila na tom duhovnom nivou, koji prelazak Bezdana zahteva, tako da se to ne bi moglo tako nazvati. Ipak, na neki način sam to i uradila, mada ne po propisima zapadnog okultizma, ali neki se elementi uklapaju.

Prvo, Horonzon - andjeo demon i čuvar Bezdana bio je prisutan. Moje tadašnje stanje svesti bilo je stanje bliske smrti. Imala sam samo dvadeset šest godina, kada sam shvatila da život male domaćice i majke vodi u sigurnu smrt. Smrt duha, smrt Bića. Pomislila sam tada da još jedino korisno što mogu da uradim za sebe je da počnem, nekom britvom, da tešem mrtvački sanduk. Taman ću ga završiti do smrti svog fizičkog tela.

Kako je vreme odmicalo tako mi se ideja smrti sve više pribižavala. Shvatila sam da imam tri moguća izlaza: ili ću da poludim, da se odreknem svog razuma i tako zatvorim oči pred činjenicom da je smrt tik tu pored mene, ili ću da se ubijem i time se konačno u punom vidu suočim sa smrću koja me konstantno proganja kao osećaj, ili ću da odem. Žene često ostaju u braku jer nemaju gde da odu. Ni ja nisam imala gde da odem, radila sam još samo kratko ... ali, to je već lična istorija, koja služi jedino mom ličnom arhivaru - razumu. Nalazila sam se na ivici provalije, jer moj dotadašnji životni put završavao je provalijom. Trebalo ju je preći, a druga strana ne da nije bila blizu već se nije ni videla. Trebalo je načiniti taj presudni korak napred, preko ivice provalije. I ja sam ga napravila. Koraknula sam u Bezdan.

Mogla sam da padnem, mogla sam da poletim. Sve je zavisilo od moje lične snage. Ovu metaforu pada i leta koristila sam ponekad i obično bih je završila sa: poletela sam. Medjutim, sada uvidjam da sam i pala i poletela. Ona stara ličnost, za koju sam rekla da je umrla pala je i raspadajući se u letu, smrskala se na dnu provalije. Iz razmrvljenih ostataka stare ličnosti, koji su lebdeli vazduhom, stvorila se nova ličnost koja je poletela. I tako sam se ponovo rodila, bezbedno stigavši na drugu stranu.

Drugi element prelaska Bezdana - moja svest je počela da funkcioniše na sasvim nov način. Do tada sam jednostavno živela, “volela sve što vole mladi” i živela kao sav normalan svet, opterećena kompleksima, traumama iz detinjstva, promašenom ljubavlju i nadala se da će sutra biti bolje i pored svega. Ali, nova zemlja nudila je i nove mogućnosti. Najednom shvatam da mi se pruža mogućnost da odaberem novi život. I ja sa panikom shvatam da ne znam šta hoću! I ne samo to, ne znam ni koliko mogu. U poziciji onoga koji nema šta da izgubi, jer je već izgubio sve, ja odnekud, iz nekog dela svoje svesti, dobijam hrabrost da tražim odredjenu stvar, bez straha da ću biti odbijena. I - dobijam ono što sam tražila bez ikakvih problema. U roku od samo pola godine ja rešavam egzistencijalna pitanja samo, zato što sam se usudila da ih zatražim otvoreno i slobodno.

Daće se samo onome koji traži, a ja sam dobila ono što sam oduvek tražila (a nisam znala da mi baš to treba) - sebe u potpunosti. I ponovo Nova zemlja i ponovo mogućnost da sa sobom uradim sve ili ništa. I dalje nisam znala šta hoću, ali bila sam slobodna. Toliko slobodna da nije imalo potrebe uraditi ništa, nije trebalo otići nigde. Bila je to jednostavna i čista sloboda, dovoljna samoj sebi. Možda bi smo mogli reći da je to bio satori, stanje prosvetljenog uma u Zen budizmu, ali jedan deo moje svesti je znao da, i pored svega proživljenog, ja ipak nemam dovoljno svetovnog iskustva, da bih se prepustila i ostala u svetom doživljaju. Iz te tačke, koja je vrh, počela sam da se spuštan naniže, stepenik po stepenik, tragajući po sebi pitanjem: Ko sam ja? Pitanje se nametnulo samo po sebi, a tek nakon nekoliko godina saznajem da postoje odredjene gnostičke struje, koje put ka prosvetljenju baziraju upravo na pitanju “ko sam ja”.

Prvi ostatak starog uverenja, koji se nije u potpunosti raspao padom, bilo je i mišljenje o sebi samoj: ja sam ružna i glupa. Dakle, na tome je trebalo raditi. Postati lepa, za ženu veoma je lako uz pomoć kozmetike, ali je najbitnije kako ona zrači. Ja sam bila slobodna, moj duh je bio nesputan i ja sam zračila slobodom koja me je prolepšala. Ali, to nije važno. Postoje milioni lepih žena i stotine hiljada koje su svoju lepotu unovčile. Mnogo više mi je smetao lični stav da sam glupa.

Sa previše slobodnog vremena i nesputanim interesovanjem za unutrašnji svet, svet Duha, ja sam dozvolila da mi se Put nametne sam. Prva se pojavila Astrologija i ja sam joj poželela dobrodošlicu, jer na pitanje ko sam ja Astrologija je mogla da mi da odgovor. Posvetila sam joj se i ona mi je donela Junga, arhetipove teroiju sinhroniciteta i Alhemiju. Zatim se Tarot “slučajno” našao na mom putu, kao sledeća etapa i ja sam ga primila sa dubokim poštovanjem, koje i dan danas osećam. Satima i satima sam, bez priručnika, gledala u otvorene karte, pojedinačno ili čitavu Veliku Arkanu. Bila sam zadivljena tim slikama koje su bile obične na prvi pogled, a ipak neobične. Osećala sam da medju njima postoji suptilna veza koju ne mogu da dokučim. Zato sam i dalje zurila u te, za mene prelepe, prizore sa jakom željom da ih razumem. Nisam razumevala ništa, ali bila sam i dalje kao otvoreni cvet koji upija sunce.

Veza izmedju Astrologije i Tarota vrlo brzo mi je postala jasna i ja sam se vratila svojoj ljubavi iz mladosti: Kabali. Kabala je jako teška za razumevanje a ja sam, u želji za neobičnošću (kako sam to tada tumačila), počela da je proučavam, sa samo sedamnaest godina. Kako to sada smešno zvuči. I opet sa samo jednom knjigom, koju uopšte nisam razumela i bez bilo koga ko bi mi bilo šta rekao o Kabali. Ali, sa upornošću jednog fanatika, ja sam čitala i čitala, apstraktna objašnjenja, apstraktnih pojmova. I upijala sve u sebe, ne pitajući se zašto mi sve to treba. To je jednostavno bilo tako.

Kabala je ipak Kabala, mistična i nedokučiva, a ipak primenjljiva i jasna. Imala sam skretanje ili proširenje Puta, lakim i površnim informisanjem o istočnjačkoj filozofiji, ali Kabala je moje juče, danas i sutra. Ne mogu reći da je razumem, pre mogu reći da je osećam i evo sada osećam da je volim. Ali, taj osećaj je neobjašnjiv, ne liči na ljubav prema bilo čemu

Put je rastao, knjige koje su mi potrebne, jednostavno su nailazile i ja sam ih prikupljala i proučavala. Jedan autor je upućivao na drugog, a svi su upućivali na jedno: Stazom prosvetljenja čovek ne može da hodi sam i potreban mu je učitelj. I ja sam se dala u potragu za učiteljem. Medjutim, Put nije imao takve planove. Moja namera je bila trenutno jača nego smisao krajnjeg ishodišta pa sam tako, za nekoliko godina koje sam potrošila u traganju za učiteljem, pronašla svega dva čoveka koji su se razumeli u onostrano, ali ni jedan od njih nije hteo da mi bude učitelj, mada sam družeći se sa njima dosta naučila. Bili su deo Puta, ali nisu bili vodiči.

U knjigama je bilo praktičnih primera za mentalne vežbe i ja sam počela da ih radim i dalje sa upornošću fanatika i dalje ne znajući zašto. Posle dužeg vremena počeli su da se javljaju mentalni efekti, promenjena stanja svesti i strah. Strah da ću poludeti. Imala sam jasne snove i jake vizije. Jedino što sam mogla da radim bilo je - da ih beležim, i to je bio dobro, jer razumevanje je dolazilo mnogo, mnogo kasnije. Za neke stvari bilo mi je potrebno par godina, a razumevanje nekih stvari Put je ostavio za neke buduće dane. Jedan drugi čovek mi reče, sav užasnut zbog mog nepoznavanja: “Ti moraš da kreiraš svoj put”. Moj odgovor je bio jednostavan: nema potrebe, Put je kreirao mene.

Kruna mog traganja bio je Učitelj koga sam (izgleda oduvek) nosila u sebi - Unutrašnji Učitelj. Razvojem svoje svesti došla sam do tačke susreta, tačke gde se vizija simbola pretvara u jasno formuisanu misao i znanje koje nisam imala pre toga. Zapadni okultizam, baziran na Kabali, ovo bi nazvao Svetim Andjelom Čuvarom. Ja sam taj glas u prvi mah doživela kao Glasnika Bogova, a upravo sada dok ovo pišem, shvatam da je reč o Unutrašnjem Učitelju. Ko je on? Da li je on - ja ili nije, da li je u meni ili van mene? To su bila prvobitna pitanja koja sam sebi postavljala i dobila neke odgovore, koji su trenutno zadovoljavali moju ovozemaljsku radoznalost.

Sada ti odgovori nisu važeći, jer taj glas doživljavam drugačije. I više se ne brinem ko je ko i šta je moje a šta nije, mislim na znanje. Jednostavno se prepuštam tom unutrašnjem glasu koji se javi odgovorom uvek kada ja postavim pitanje. Ali samo tada.

Put me je konačno naučio da se opustim i prestanem da tražim. Tek kada se umirim u svom traganju, stvari se pojavljuju same po sebi i objašnjavaju same sebe. A ja se osećam divno u nenaporu kreacije i dozvoljavam da ovi redovi izviru iz mene, kao bistra voda sa kojom se dalje može uraditi bilo šta. Moje je samo da i dalje izvirem, a žedni će se napajati sami.

Voda je jedna, a izvora je mnogo. Da bih znala moram da pitam. Da bih pitala treba da me interesuje neka tema, a tema koja me sada jako interesuje je kako uspostaviti pravi odnos sa pravim muškarcem i kako uopšte znati koji je u stvari pravi.

Neko vreme sam bila pristalica discipline “seks kao sport za sve” - svi stilovi dozvoljeni - i javno se čudila čega ima lošeg u tome. Medjutim, negde duboko u meni krilo se nezadovoljstvo oličeno u potrebi da se odmah istuširam posle obavljene aktivnosti. Namerno koristim ovu reč. Ponekad čak nije ni bilo potrebe za tuširanjem, aktivnost nije proizvela ni kap znoja koju treba oprati sa sebe. Kakva šteta, nisam imala izgovor da pobegnem od suigrača, koji je postao suvišan. Ali - spasonosno rešenje - cigareta je tu! Palila bih cigaretu, obavezno sedeći na najudaljenijem kraju kreveta i trudila se da izgledam i ponašam se normalno. Jedino pravo što sam u tom trenutku želela bilo je - da taj neko ode što pre. Verujem da se ista želja javljala i suigraču - barem su me civilizacijske norme naučile da je za muškarca normalno da se tako ponaša.

Svoje vreme, van drugih ljudi, posvećivala sam sebi, ličnom usavršavanju i duhovnom napredovanju. Bavila sam se (i radim to još uvek) proučavanjem metafizike, tražeći korene ispoljenog sveta. Nikada me nije interesovala neka posebna religija, osećala sam da sve religije zapravo govore o istoj stvari ali različitim jezicima, a mene je upravo ta zajednička tačka, iz koje je sve nastalo, interesovala. Proučavala sam Bibliju pokušavajući da proniknem u tajnu stvaranja. I tamo nadjoh da će naći samo onaj koji traži, da će se vrata otvoriti samo onome ko dugo i uporno kuca o njih. I tražila sam, i pronašla (vrata) i kucala... Verujte mi, vrata su mi se zaista otvorila, ali ono što sam pronašla iza njih nije mi se ni malo dopalo. O, nije to bila surova istina koja para dušu. Bila je, to jednostavna činjenica postavljena kao matematička jednačina, savršeno precizna i savršeno ravnodušna. A ona glasi:

Iz Raja su izbačeni Adam i Eva zajedno. U Raj mogu da se vrate samo Adam i Eva zajedno.

Pojedinačni povratak je nemoguć.

Nalazila sam se pred novim vratima, mada tada nisam toga bila svesna. Isuviše sam bila zapanjena ravnodušnošću jedne tako velike istine. I ni malo mi se nije dopalo to što sam otkrila. Ali, osećala sam se da je to tako, svidjalo se meni ili ne.

Čitava prethodna konstrukcija svesti počela je da se mrvi, deo po deo i to mnogo brže nego što sam mogla da pratim odlamanje pogrešnih mišljenja. Tada je na scenu stupio Adam, njega sam već prepoznala.

Kao opravdanje prethodnog sopstvenog nezadovoljstva, verovala sam da Adam za mene - Evu postoji, ali da svi ti sparing partneri nemaju onu duhovnu snagu koju sam tražila, da bi mogli da me prate na spiritualnom putu. Imala sam osnovnu konstrukciju karaktera muškarca kojeg sam htela i svi moji prijatelji bili su jednoglasni u svom mišljenju: to što ti tražiš ne postoji. Ja sam verovala da postoji, ali i tu sam očekivala sparing partnera, nešto kao seks na višoj ravni egzistencije. Tražila sam Adama, a ja sama nisam bila Eva. Htela sam povratak u Raj, ali sama. Nisam smatrala za shodno da u tako sveto mesto treba da vodim tamo nekog muškarca. Ako je već na odredjenom duhovnom nivou snaći će se i bez mene. Ako nije, čemu otvarati Rajske dveri za nekoga ko ih ne prepoznaje. Zato sam bila tako šokirana činjenicom da samo dopunjena mogu da se prosvetlim.

Kao što rekoh, traženi Adam se pojavio sa istom konstrukcijom koju sam i ja imala: Šta ćeš mi ti na tako uzvišenom mestu? Rekla sam mu čarobnu formulu koja treba da otvori sledeća vrata, naravno - takvo otkriće! Jedan deo njegove svesti se složio, prepoznao je iskonsku istinu, isto kao što je jedan deo moje svesti reagovao u skladu sa njom. Medjutim... Nastavak moje lične priče je klasičan, a nastavak iskonske priče ili šta se nalazi iza sledećih vrata, ne znam ni sama. Ovaj tekst je pokušaj da sebi rasvetlim, objasnim i približim suštinu za kojom tragam.