Da li su ljubav i sloboda međusobno suprotstavljeni?

Ako ljubav i slobodu postavimo odvojeno jednu od druge, jer moguće je i njihovo spajanje kao "sloboda ljubavi" i "ljubav prema slobodi", pitanje koje se logično nameće je: da li su ljubav i sloboda međusobno suprotstavljeni.

Već samo spajanje ova dva pojma, kroz "slobodu ljubavi" i "ljubavi prema slobodi" u samoj svojoj suštini ukazuje na isključivanje jednog od drugog, kao i proširivanje osnovnih pojmova, gde oni svojim ujedinjenjem zapravo čine različitost i raznolikost Jednog, koje je uvek polaz.


Ljubav je spajanje dva u jedno, magnetizam, privlačnost.
Sloboda je odvajanje jednog od dva, rasprostiranje i širenje sopstva, samostalnost.

Ljubav je ujedinjenje, magnetizam radi rađanja novog elementa svesti, koji je ipak različit od svojih stvoritelja, iako nosi njihove delove u sebi samom.

Sloboda je odvajanje, napuštanje radi rađanja novog elementa sopstva, koji je nadgradnja postojećeg. Samo oslobođen duh, oslobođen normi i okova svakodnevnog mišljenja, može da raširi svoja krila i vine se putem novih otkrića.

Ljubav neguje i daje rast.
Sloboda je rasprostiranje životnog bez ograničenja.

"Sloboda ljubavi" kao spoj ova dva pojma, a spajanje je ljubav, već pokazuje ograničavajući element ljubavi kao takve. Da ljubav nije sputana i sputavajuća, izraz "sloboda ljubavi" bi bio besmisao. Banalan primer: spoj drveta i sijalice daje uličnu svetiljku. Ali "drvena sijalica" je već besmisao.

Ljubav je sputavajuća.
Ljubav neguje i daje rast, ali u svojoj suštini je sebična, jer je apsolutno spajajuća. Svako odvajanje ljubav doživljava kao cepanje sopstva i svom silinom se trudi da odvojeno vrati u svoje okrilje. Tada se ljubav pretvara u tiranina, tada boli.

S druge strane, ono negujuće što ljubav nudi je jedan veoma prijatan osećaj pripadanja i jedinstva. Osećaj ličnog identiteta nestaje u blaženom spoju svega postojećeg. Ljubav je harmonija i sklad, potpuna usklađenost čovekove prirode sa okolnom prirodom, sa prirodom drugog čoveka i konačno, usklađenost čoveka sa samim sobom. Ljubav je, kako kaže Bela Hamvas, "žrtva na Golgoti, dati celog sebe bez ostatka".

Ljubav je sputana.
Spoznaja da je ljubav gubljenje identiteta rezultuje ograničavanjem sopstvene sposobnosti za ljubav, odnosno sopstvene otvorenosti za ljubav. Jer za ljubav je potrebna hrabrost odbacivanja, žrtvovanja ega, a ego je štit kojim se ličnost brani od okoline, braneći se i od samog života, a da toga nije svesna. Zato prosečan čovek pokušava da dozirano daje sebe, misleći da tako ograničen može da doživi ljubav. On uspe doživi nešto, ali to doživljeno nije ljubav, već konvencionalna zajednica suprotih polova radi zadovoljenja postavljenih normi. Klasično licemerje, čiji vrhunac je u zajedničkoj laži: mi se volimo. Valjda je najveći greh u jednom braku, veći od priznanja bračnog neverstva, priznanje: ja te ne volim! Iako oboje veoma dobro znaju da se odavno ne vole i da žive zajedno samo po navici i iz straha od odgovornosti samostalnog života, nastavljaju da obmanjuju jedno drugo i svoju okolinu glumom kako su srećan i zaljubljen par posle mnogo, mnogo godina braka.


"Ljubav prema slobodi" kao suprotan pojam prethodnom, spojenom pojmu, pokazuje da je sloboda sputana. Jer da je sloboda slobodna, izraz "ljubav prema slobodi" bio bi besmisao.

Potreba za slobodom je opiranje strahu. A strah od slobode je zapravo strah od odgovornosti, koja je strah od sebe i mogućih sopstvenih postupaka. Reč "sloboda" neslobodne ljude uvek asocira na bestijalnost, jer ono što bi oni oslobođeni činili zapravo i jeste bestijalnost. Svet je projekcija nas samih a naročito onoga što zameramo drugim ljudima. Sve ono što čovek želi, a ne usuđuje se da uradi, vrlo lako pripiše drugome, naročito ako je taj drugi po opštim merilima društva slobodan.

Sloboda je odgovornost.
Odgovornost je prihvatanje realnosti kao posledice sopstvenih postupaka, što se u krajnjoj liniji svodi na svesnost. Biti odgovoran znači biti odgovoran prvenstveno prema sebi. Biti slobodan, znači biti slobodan prvenstveno za sebe ali i prihvatiti posledice sopstvene slobode. Svaka izbegnuta dužnost, u ime slobode, veoma brzo rezultuje nedostatkom neophodnog za održavanje te iste slobode. Slobodna sam da ne operem veš, ali sam slobodna i da nosim prljavu stvar, jer čiste nema. Zato je sloboda jedino u izboru gospodara.

Sloboda je imati sopstveno mišljenje.
Mišljenje je posledica uranjanja u sebe, biser koji se izroni na površinu, na svetlost zajedničkog života. Međutim, na toj površini se nalaze i drugi biseri, različiti i imati sopstveno mišljenje znači prepoznati tuđe, različito mišljenje, ali ne nametati svoje mišljenje, svoj biser kao jedini pravi i moguć. Ljudi često ulaze u sukobe kada im se mišljenja ne poklapaju, trudeći se svim silama da onog drugog ubede kako nije u pravu i nametnu svoje mišljenje kao jedino ispravno.

Sloboda je prepoznati tuđe mišljenje kao različito od svog, slušanje i razmišljanje o tom istom, tuđem mišljenju, sagledavanje sa svih strana pa tek onda prihvatanje ili odbacivanje.

Ljubav i sloboda. Ideal postojanja. Spoj ili razdor? Može li se voleti neko toliko da mu se omogućava apsolutna sloboda?

Ljubav je spajanje. Postajanje jednim. Gubljenje identiteta i nalaženje novog, zajedničkog identiteta.

Oponašanjem svetih stvari, a i ljubav i sloboda su svete stvari, čovek je napravio zajednicu ljubavi prozvavši je svetom, a onda je nametnuo gubitak slobodnog izražavanja ličnosti kroz prinudu "pristojnog ponašanja".

Čista ljubav je prepoznavanje različitosti, koja pretopljena u jednost ipak zadržava sopstvenu jedinstvenost.

Samo Čista ljubav je udružena sa slobodom, dajući onom drugom prostor u kome se može iskazati u čistom sopstvu - a čisto sopstvo se iskazuje kroz posvećenost i kreativnost, jer smo u činu kreativnosti potpuno posvećeni, kao što smo i u osećaju ljubavi potpuno posvećeni.

Ljubav i sloboda u jednom, to je življenje u čistim poljima duha, to je slobodna prilagođenost, to je odgovor na pismo koje nije pročitano.