PISMO 22.01.2003 7.31 PM (Usamljena pred životom?)

Usamljena pred životom? Ne, već sam zapisala stih:

Gutam život halapljivo

kao zmija Ouroboros

ne bih li ga utrobom svojom

vratila iskonu večnog.

Imam potrebu za sopstvenom dušom, a najlakši i najkraći put do sebe je uvek kroz ljubav prema drugom. Nedostaje mi jedno rame da se ušuškam, ali samo onda kada to meni treba. Vrlo, vrlo sebično i toga sam uvek bila svesna. S druge strane i čula traže svoje, ali davna je prošlost zadovoljavanje čula radi zadovoljavanja čula. Sada bi me takav kontakt ostavio još praznijom nego što sam to bila pre.

Rekla bih da samoća jeste onaj neophodni preduslov za razvoj inspirativnog pokreta svesti. U izolaciji od drugih, ali onda kada te druge izbacimo iz sebe, počinje proces kreativnog ispoljavanja. Možda je to Prometejevo prokletstvo, on je ipak bio sam, kada su ga okovali, a on je krao vatru bogovima. Ipak, nas dvoje smo bili presrećni kada smo u pustinji bivstvovanja pronašli oazu u čije smo postojanje dugo verovali, ogledalo nas samih. I znam da smo oboje bili spremni da verujemo u njeno postojanje, makar je ne pronašli do same smrti. Zato smo se radovali, zato se radujemo, zato se imamo. Imamo se, a ipak smo odvojeni. Možda je to Prometejevo prokletstvo, na svojevrstan način?

S druge strane, susret dva velikana neumitno izaziva poređenje sopstvenih veličina. Umeša se ego, procenjuje i meri ko je bolji, pametniji, uspešniji, ko se dokazao više. Čak i kada se bave različitim vrstama umetnosti, rivalitet postoji. Glupo, ali istinito. Pre par godina sam imala kraću vezu sa jednim (nazovi) slikarem, koji je bio jako sujetan na moje književne večeri, dok on nije imao ni jednu izložbu. Bilo mi je čudno, ali osećala sam taj sukob dva ega.

Na tvoja razmišljanja o usamljenosti ne mogu se nadovezati, slažem se sa onim što si rekao, a nemam snage da ulazim u temu dublje. Već osećam kako sam ošamućena od nespavanja i da više ne mogu da iscedim ni kap sebe.

Gladna sam sebe, zato vapim za nekim ko će prividno popuniti taj nedostatak. Međutim, to je tako i ne može za sada biti drugacije. Obračun je u toku, nema mi druge nego da radim i spavam. Sreća je što imam ove mrvice sebe, koje rasipam pišući tebi. I uvek ću za tebe imati po koju mrvicu više, čak i onda kada ih ne budem imala ni za sebe.

Tvoja (izmrvljena)

Z.

PISMO 11.01.2003. 12.40 AM (Lutke)

Dok sam bila dete najviše sam volela da se igram sa lutkama. Lutke su modeli odraslih ljudi, lutke su trebale da me nauče kako da u nekim budućim vremenima i sama stvorim neko odraslo biće, u smislu - lutke su trebale da me nauče kako da budem majka. Barem tome služe, za neke druge devojčice. Mene lutke nisu tome naučile.

Od lutaka sam naučila lutkasti osmeh, pozu, shvatila da samo lutkice imaju visoku cenu, da su obične žene ipak samo obične žene. Lutka nikada nije u staroj haljini, sa mirisom zaprške na sebi, lutka nikada nije ljuta i povređena, lutka plače po potrebi. Sve sam to naučila od lutaka. I nije neki nauk.

Posle lutaka sam morala da se učim ljudskosti, da haljina nije najvažnija stvar na svetu, da smem biti i ljuta i povređena, da mogu plakati i kada mi se plače, a ne samo kada to situacija nalaže.

Imala sam mnogo lutaka i sve su imale dugu kosu. Svlačila sam raskošne haljine sa njih i ostavljala ih tako gole. Tako su bile prirodnije. Volela sam da se igram lutkama, a najviše sam volela da zavirujem u njihovu unutrašnjost. Da bi pogledao u unutrašnjost lutke najbolje je da joj skineš glavu. Onda se sve vidi. I, mogu ti reći da uopšte nije interesantno: ni sadržina njene glave, ni sadržina njenog tela. Šuplja je.

I sada volim da se igram. Obično uvek imam po neku igračku. Ali sada sam malo porasla, sada znam da nije uvek stvar u tome da igračku svučeš. Stvar je u tome da ona bude pokretna, kao one igračke sa mehanizmom koje su uvek dobijala moja braća, jer oni su dečaci. Kako sam čeznula za igračkama sa mehanizmom!

Međutim, kada sam još malo porasla shvatila sam da mogu imati pokretne igračke sa mehanizmom koji se vrlo lako aktivira. Čak ne moram da upotrebljavam ruke, ponekad je dovoljna reč pa da se njihov mehanizam sam pokrene. A i dalje imam naviku da zavirujem u njihove glave i njihova tela. I skoro uvek otkrijem da su šuplje. U stvari, kada shvatim da moja lutka ima mehanizam koji se sam pokreće uvek se obradujem. Ali, pošto i dalje imam naviku da zavirujem unutra, veoma lako pronađem i taj pokretački momenat u njoj. Posle toga mi nije zanimljiva. Kako mogu da se zabavim sa igračkom čiju šupljinu ispunjava jedino mehanizam za pokretanje?

Ala ću sada lepo da se igram! Igraću se istine, a od istine svaki mehanizam zarđa i više ne radi.

Krajnje je vreme da porastem.


Tvoja (razigrana)*
Z.

* ako je razvezano ono što je odvezano, onda je razigrano ono što je odigrano.

PISMO 02.01.2003. 11.43 PM (Igranje života)

Čovek je nastao kao pokušaj samog Boga da sagleda sebe samog. Da bi Apsolut mogao da sagleda svoju celinu, bilo je neophodno da se podeli na posmatrača i posmatrano. Potvrda svemoći u sveobuhvatnom pretvorila se u izazov, izazov nemogućeg. A jedini izazov koji je za sveobuhvatnog i sveznajućeg moguć je - da zaboravi na sopstveno poreklo. Tako je stvorena iluzija i zabluda, odatle se rodio osećaj nemoći i slabosti, tako je Bog poverovao da je čovek, a čovek zaboravio da je Bog.

Zanet u igri stvaranja, Bog i dalje stvara život u njegovim svemogućim oblicima, prekrivajući sve više i više velovima iluzija svoju igru, jer ona je samo tako zanimljiva. Samo skriveno se može otkrivati, samo se zaboravljenog možemo setiti. Bog je zaljubljen u igru stvaranja, otelotvorenu kroz čoveka i njegov doživljaj samog života kao takvog, a najpre je zaljubljen u samu iluziju, zabludu, koja je osnov same igre.

Večeras sam imala ponovo isto društvo kao za doček Nove godine, pri čemu sam ja znala sve, jedna od devojaka je znala ono što sam ja znala, druga devojka je naslućivala ono što nas dve znamo, jedan momak je slutio da svi mi znamo, a drugi momak niti je znao, niti je primećivao da se odvija neka igra, sakrivena između redova reči. Pa su naše dvosmislice postale više smisleni iskazi, u kojima su se akteri zaplitali i saplitali, trudeći se da otkriju još neku istinu, a da pri tome ne budu i sami otkriveni. Osećala sam se pomalo superiorno u svemu tome (ali samo malo, ipak je to bio sticaj okolnosti) jer ja sam jedina znala celu priču, obzirom da skoro svi imaju apsolutno poverenje u mene: i devojka koja zna, i devojka koja naslućuje i momak koji misli da svi znaju sve, odnosno ono što ja znam. A sve sam posmatrala kao igru života u samozaboravu, koji je jedini potreban uslov da bi igra mogla biti uspešna.


Tvoja (u ulozi posmatrača)

Z.

PISMO 07.01.2003. 9.07 PM (O govorenju)

"U početku beše reč i reč beše od Boga i Bog beše reč."

Reč je oblik stvorenog, kreacija i kreirano istovremeno. Govorništvo je zaista umetnost, slično slikanju, komponovanju, pa čak i izradi prefinjene čipke. Dobar govornik ima osnovnu ideju, koju želi da prenese, a onda oko nje ispreda tanane niti ubedljivih reči, dovoljno jasnih da kolosalna masa može da shvati čitavu strukturu ideje. Neprikosnovena vera u istinu, koja se želi preneti drugim ljudima, osnova je svakog dobrog govornika, jer onaj ko ne veruje sopstvenim rečima ne može očekivati ni da mu drugi veruju.

Govorenje može da ponese svest mase, da je ushiti i pomogne joj da nasluti rečenu istinu. Međutim, svako od te istine može da zahvati samo veličinom sopstvene sposobnosti razumevanja, stoga može drugim ljudima da prenese samo onoliko koliko je i sam mogao da razume i zapamti. Onda drugi ljudi to prepričavaju dalje, a od idealne ideje, ili ideje idealnog, stvori se dogma, istina koja se ne razume, ali se čvrsto poštuje.

Tvoja (u pokušaju govorenja)

Z.

PISMO 04.01.2003 9.10 PM (Ljubav, ah ljubav...)

Ljubav, ah ljubav... iskonska potreba duše ili predah dokolice? Trenutak večnosti u stvorenom jednom, sada i ovde, ili ružičasti odraz realnosti, tek koliko da nam ulepša stvaranje podmlatka?

Noćas mi je bilo postavljeno pitanje šta bih radila kada bih imala svo vreme ovog sveta na raspolaganju, a bez brige o egzistenciji? Pisala bih - rekla sam. A ljubav? - Ne znam da li više verujem u ljubav posle ovolikih godina promašaja. Ne znam da li mi to još uvek treba. A ipak... kada su pre par godina moje prijateljice zadivljeno prokomentarisale da sam pronašla sebe u nečemu (jer zatekle su me u čitanju neke filozofske knjige) moj odgovor je bio: zatrpavam se, boga ti.

Noćas se krug pitanja o smislu vratio na početnu tačku: da li filozofija izvire kao potreba duše da osmisli sebe samu, ili je filozofija surogat, zamena prave vrednosti, onda kada nema ljubavi da ispuni dušu. Da li ljubav izvire kao potreba duše da oseti sebe samu, ili je ljubav surogat stvarnosti, ružičasta koprena koja nas odvaja od pitanja o smislu.

Možda sam pronašla sagovornika, nekoga ko voli poeziju i ume da razmišlja. Možda. Jer do sada je naša komunikacija bila bazirana uglavnom na provokacijama, na igri skrivanja i dvosmislenih odgovora, gde bi smo uvek, uhvaćeni, bežali u bezazleni smisao rečenog. Tek pomalo provejavala je poezija i nešto filozofije. Ipak meni na prvom mestu treba ljubavnik kao sagovornik.

Ljubav bez komunikacije je svedena na nivo nagona. Reč bez ljubavi svodi se na bezsadržajnu konverzaciju.



Tvoja (na jasnom početku)

Z.