PISMO 16.08.2002. 10.35 PM (Neminovni tokovi inspiracije)

Zajedničkim putem hodimo i kada to ne znamo. Zaogrnuli smo se beskonačnošću, svetlimo slobodom i ne pitamo želju treba li da budemo tu. Mi jednostavno jesmo. Prestali smo da se čudimo čudnom, prihvatili smo nemoguće dok razvezujemo ovozemaljske stege.

Sada plovimo neminovnim tokovima inspiracije.

Tvoja (tu i kada me nema)

Z.

PISMO 16.08.2002. 08.49 PM (Vetrovite metafore)

Težeći da sagledam svoju uskovitlanu svest neprekidno sam u cikličnom kretanju. Zato mi se dešavaju stara iskustva, koja sada sagledavam sa druge ravni. Ne mislim da sve znam, mislim da sam prikupila dovoljno iskustva dok mi je pogled bio uperen spolja. Zato sada sve više okrećem svoj pogled unutra ne bih li ubrala plodove sazrelog znanja.

I dalje vrtložne svesti, očekujem da se u samom njenom centru nalazi mir, za koji kažu da se nalazi u centru ciklona. Zato i kažem: smiraj ove lude svesti koju nosim.

Naslućivala sam taj mir, dodirivala ga trenucima postojanja potpuno opuštene svesti. Ponekad poželim da uronim u njega, da živim u njemu. To je moja "druga obala" o kojoj sam govorila.

Lepo je leteti, ali ja obično biram uragane da letim u njima. Zato govorim o smiraju. A sve dok budem govorila o smiraju ja ću leteti sa orkanskim vetrovima, jer meni, ovakvoj kakva jesam, samo totalne suprotnosti daju čist osećaj postojanja i ja u suprotnostima osećam protok svega postojećeg, protok života.

Pripremam se da dovršim svoj ciklus "Životvorci", ostao mi je još vazduh kao nedovršena tema. Zato i govorim u vetrovitim metaforama.

Tvoja (na uzletanju)

PISMO 06.08.2002. 9.21 PM (Klackanje u suprotnostima)

Ako je sreća potraga za srećom, ako je želja ne želeti, šta nam drugo preostaje nego patnja zbog same patnje, jer to je onda potvrda samog postojanja.

Razapeti smo između onog ljudskog, zemaljskog čoveka u sebi i onog nebeskog, božanskog čoveka u sebi. Tako rascepljeni pokušavamo dohvatiti nešto neuhvatljivo, smisao tražimo u potrazi za samim smislom.

Jednom rekoh, objašnjavajući svet: Bog je stvorio čoveka jer mu je bilo dosadno.

Samo kad je nešto nedostižno ima vrednosti za nas. Onda sagorevamo u dostizanju, radujemo se postignutom i ostavljamo ga zbog potrage za novim izazovima.

Krećemo se među sopstvenim paradoksima, misleći da se krećemo nekud. Klackamo se u sopstvenim suprotnostima, misleći da letimo nekud.

Sve je tu, onako kako jeste. Na nama je da se pomirimo sa tom jednostavnom istinom.

Tvoja (u paradoksima)

Z.

PISMO 06.08.2002. 6.58 PM (O povezivanju)

Ako si razapet kao ovo olujno noćno nebo, što se prostire sa ove strane okeana, ispruži ruku i napravimo dugu. Zablistaj mrakom, a ja ću ti odgovoriti svetlom. Između toga će biti smisao.


Tvoja (u dolasku)

Z.

PISMO 28.07.2002. 7.55 PM (Lagana)

Zapljuskujem obale postojanja u totalnom miru svega stvorenog. Još jedino vetar pitanja pravi blage talase na površini, tragajući za odgovorom. Da li je pitanje posledica unutrašnjeg nemira, da li je reč odraz oluje koja podiže talase u sudaranju?

Tvoja (lagana)

Z.

PISMO 26.07.2002. 8.47 PM (O dva milimetra vise)

Ponovo ću pokušati nemoguće, u ovom krajnje otupelom stanju svesti, kada mi napor predstavlja i čitanje dnevne štampe, pokušaću da ti napisem nekoliko reči. Znam da taj pokušaj dolazi iz osećaja ljubavi i poštovanja, jer da je bilo ko drugi u pitanju, ja bih jednostavno slegla ramenima i sebi rekla: ne mogu. Ali, ti si nešto drugo, zbog tebe se uvek rastežem onaj milimetar više. A tako se raste.

Znam da si nepregledan i nedokučiv ljudima oko sebe i čini mi se da jednim delom sebe želiš da im objasniš svoje bivstvovanje. Za razliku od tebe, ja se od ljudi krijem, a tek po neki bljesak mene uvek ih iznenadi. A tebe poznajem, jer osećam tvoju dušu. Poznajem tvoju dušu jer poznajem svoju dušu, i ma koliko ti i ja bili na istoj talasnoj dužini znam i naše suštinske razlike. Mi nismo istovetni, samo smo na svom putu traganja za Istinom stigli do one ravni na kojoj se Duša prepoznaje kao jedna, a na toj ravni se znamo, poznajemo i osećamo mnogo više nego što se to rečima može ispoljiti.

Kažeš da si nepoznat i onoj koja te rodi. Moj otac naslućuje put kojim sam otišla, raduje se mom "odlasku" jer je svestan da sam nastavila njegove korake, dok je on stao. Ali ni on me više ne poznaje. Jedino me poštuje, sluša moju reč i ponekad traži savet. Smešna situacija, ja sam njemu postala roditelj, na neki način.

Probudila sam se krajnje umorna i sa glavoboljom. Prvo sam se probudila u 5 i tada osetila glavobolju, a zatim nastavila da spavam i telefon me je probudio u 9. Ceo dan sam bila u užasnom stanju, umorna, iscrpljena, ali ipak sam uspela da završim sve planirane obaveze. Jednog momenta sam se setila tvojih reči, da ti "pošaljem" sva svoja loša stanja, pa sam to i učinila. Za trenutak mi je bilo lakše, ali onda je sledilo glupo pitanje iznutra: ako ti pošaljem sve to, šta će meni ostati? Onda mi je u svest uplovila slika (osećaj) tebe koji slušaš glasnu muziku, dok zoveš mene telefonom, i ponovo se pojavio onaj duboki, unutrašnji, zadovoljni osmeh. Još uvek ga osećam, ovog trenutka, dok se sećam toga. Stvarno si izuzetan, ali ne traži da ti objasnim kako ili zašto. To je nemoguće objasniti. Jednostavno si izuzetan, jer si to TI.

Rastegla sam se dva milimetra više preko svojih mogućnosti.

Tvoja (dva milimetra više)

Z.

PISMO 20.07.2002. 9.20 PM (O kradljivcima)

Nekada sam verovala u mit o Prometeju. Verovala sam da svako znanje o iskonu mora da se krade, kao vatra bogova i da za to neminovno sledi kazna.

Sada znam da je uzeti malo božanskog znanja isto kao uzeti zrno peska sa plaže, niko to i ne primeti, a ono što sam smatrala da je kazna zapravo je bio otpor mog ega prema okolini, moje spoznaje su isuviše beznačajne da bi se Bogovi brinuli o tome.

I sada slobodno mogu da plovim na krilima pitanja, nošena vetrom tvojih izazova.

Svaki put me zadiviš svojim poniranjem u dubine svetlosti, širinom pitanja koje postavljaš. Daješ mi nove izazove nemogućeg, a ja od njih napravim nove puteve pitanja ka starom cilju odgovora. Neću da kažem da ti se divim, ovo je više od toga.

Primećujem da ti je stil pisanja veoma interesantan. Ti postavljaš pitanja koja su već sama po sebi odgovori, ali sama forma pitanja daje tom odgovoru prozor u beskraj i mogućnost da se iz njega izrode nova pitanja, koja nose nove odgovore. Za razliku od tebe, ja nešto ili tvrdim ili priznajem da ne znam. Mada se uglavnom trudim da pronađem odgovor. Iz ovoga zaključujem da sam ja veoma kruta u stavovima, dok sam s druge strane fleksibilna u želji da pronađem odgovore na nova pitanja. Ti si uglavnom fleksibilan.

Tvoja (različita)

Z.