Umetnost i inspiracija

Umetnost je polje izražavanja same suštine čovekovog bića, odraz božanskog bljeska u njemu samom. Svako umetničko delo dolazi iz same dubine duše i ono što svako kreativno ispoljenje čini umetničkim delom je upravo izliv iskrenosti sadržan u stvorenom, takoreći izlivenom delu. "Izliv" je prava reč, jer za muziku je uobičajeno reći da "teče", onda kada su tonovi skladni i harmonični, reči "teku" kada su nesputane cenzurom uma, a dobra poezija je upravo sklop reči i ritma, što je izgovorena muzika. Boje u slikarstvu takodje se "prelivaju" jedna u drugu, što opet jasno govori o nekom proticanju ili izlivu. Ono što se izliva kroz umetničko izražavanje je upravo čovekova duša u svojoj blistavosti i čistoti.

Za umetničko izražavanje je neophodna inspiracija, inicijalni poriv za izlivanjem sopstva. Taj izliv sopstva može doći kao osećaj viška njega samog, a veoma često je neki spoljašnji dogadjaj upravo ta iskra koja pali plamen stvaranja. Zato za inspiraciju možemo reći da je tečna vatra.

Stanje inspiracije je jedan veoma intenzivan doživljaj, stvaralac se oseća tesno u sopstvenoj koži, nesto u njemu samom bi da se izlije van. On gori, u nekom neopisivom žaru, često nesvestan da je spoljašnji utisak, o kome želi da se iskaže, bio samo kap koja je prevršila čašu njegove punoće. Stvaranje kreće kroz poznate tokove, pa će tako slikar svoju inspiraciju preneti kroz boje, pesnik kroz reč a kompozitor kroz muziku. Stvaraoci su samo provodnici visokog napona životne energije koja je u njima. Stanje visoke inspiracije meri se sa stanjem duboke ekstaze, gde je standardna, razumska svest samo instrument pomoću kojeg se energija oblikuje u umetničko delo. Razum, kao analitičar i posmatrač dešavanja, sasvim gubi svoju svakodnevnu funkciju, tako da umetnik mora naknadno da se "upoznaje" sa delom koje je stvorio. Tačnije, koje je isplivalo kroz njega.

Stanje visoke inspiracije najčešće se oseća kao tegobno stanje sopstvene duše, što nije daleko od istine. Sputana dnevnim obavezama, duša se uglavnom oseća tesno i prigušeno, tako da samo otvaranje prostora za njeno izražavanje donosi bujicu emocija. Ono što mlade stvaraoce navodi na kreativno izražavanje je tzv. duševni bol, izazvan od strane okoline. Medjutim, to "izazivanje duše na megdan" rezultuje budjenjem inspiracije iz koje i nastaje umetničko delo. U početku su to nespretni pokušaji, medjutim i prvi koraci koje dete načini su nespretni i nesigurni. Ukoliko ih strah ne omete u daljem usavršavanju, koraci postaju sve smeliji i sve sigurniji. Početak inspiracije je bolan, medjutim mnogi stvaraoci se uhvate u mrežu sopstvenog bola, smatrajući ga neophodnim sastojkom stvaranja, pa čitav život posvete negovanju patnje ne bi li zadržali to stanje kreativnosti. Osim toga, umetnici su na neki način izdvojeni iz mnoštva, što svakom egu jako prija, pa mnogi postaju boemi ne bi li sačuvali ono što misle da je neophodno da bi mogli da nastave sa stvaranjem.

Ono što jedno kreirano delo čini umetničkim delom je upravo taj snažni izliv sopstva umetnika, koji je sadržan u njemu. Umetnost dolazi kao odraz same Primarne ličnosti stvaraoca, a ono što posmatrača, u ulozi učesnika u umetničkom delu, zadivljuje je upravo prepoznavanje primarnog impulsa, koji je iskreno odražen u prikazanom umetničkom delu. Ljubitelji umetnosti su zapravo tragaoci za sopstvom, jer u umetničkom delu mogu pronaći taj deo sebe, koji je svima nama zajednički, a koji se može jedino prepoznati ali ne i iskazati rečima. Biti poznavalac umetnosti na prvom mestu znači imati blizak dodir sa sopstvenom dušom, prepoznati njene suptilne nijanse i dodire, a zatim prepoznati Dušu na kolektivnom nivou, kroz uživanje u nekom umetničkom delu.

Materijalno orijentisana svest, pod uticajem gravitacije javnog mišljenja, često negira postojanje duše kao suptilnog dela svakog čoveka. Ljudi materijalno opredeljene svesti cene umetnost i smatraju da je poznaju, jer veoma lako mogu da nabroje tehničke karakteristike datog dela, ali njihova ljubav prema umetničkom delu je odraz snobizma pre nego čistog saosećanja i ličnog učestvovanja u samom umetničkom iskazu. Takvi ljudi se pre dive tehnikama izrade, jer suštinu stvorenog ne umeju da prepoznaju. Najviše cene umetnička dela "sa pedigreom", što će značiti koliko je javnih izvodjenja to delo imalo to više ono vredi.

Veoma često se dešava da sami umetnici podlegnu gravitaciji javnog mišljenja, pa dok su u početku stvarali iz čiste potrebe za čistom dušom, pod uplivom laskanja i hvale kritičara i publike, pokušavaju da nastave sa kreativnim radom. Medjutim, umetnost nikada ne može biti iznudjena niti naručena od strane bilo koga, pa ni samog stvaraoca. Česta je pojava da umetnik oponaša samog sebe, praveći iste pokrete četkicom kao nekada ili slažući iste reči kao nekada, sklapajući iste akorde kao nekada. Snobovi će se i dalje diviti, jer oni nikada nisu ni uočavali razliku, jednostavno zato što je ni u prvim prikazivanjima nisu mogli prepoznati, a umetnik će se osećati prazno, uhvaćen u sopstvenu mrežu pokušaja da se vrati u tokove umetničkog izražavanja.

Nihilistički posmatrano, svako umetničko stvaranje je besmisleno jer sve je već stvoreno. Pa ipak, čovečanstvo se već milenijumima trudi da iznedri nešto novo i uvek uspeva u tome! U tome je razlika izmedju izvornog umetničkog dela i njegovog plagijata, naročito kada se radi o istom stvaraocu. Svako namerno ponavljanje sopstva, u bilo kojoj oblasti, uvek je plagijat. Ovo se može proširiti na sve oblasti ljudskih aktivnosti, jer umetnost i jeste sabirno mesto svih ljudskih delovanja.

Umetnost je izliv otvorene duše, što znači da je svaki čovek, čija je duša otvorena prema uplivima sveta, zapravo umetnik a čak se i ne mora baviti nekom priznatom umetničkom aktivnošću.

Možemo reći da je umetnik svaki čovek koji otvoreno živi život, nesputan samim sobom, neprekidno nov i u iznenadjenjima, na prvom mestu za sebe samog.

Narcisoidnost

Narcisoidnost, kao pojam, nastao je od mita o Narcisu, koji se zagledan u sopstveni lik udavio u tom istom ogledalu, jer ogledalo mu je bilo voda.

Svaki čovek je narcisoidan, zagledan u sebe. Najniži oblik te samozadivljenosti je kada se čovek, najčešće žena, zagleda u sopstveni lik, odnosno sopstveno telo. Takav vid zagledanosti uvek vodi ka davljenju, jer tražiti trajnu lepotu u prolaznom sasvim sigurno vodi ka osećaju gubljenja, koji zatim vodi u neprijatna raspoloženja.

S druge strane, taj osećaj divljenja prema sebi samom, neminovan je kada se čovek ispolji kroz neki vid umetničkog izražavanja. Jer umetnost je iskazivanje samog čoveka u najvišem, božanskom biću. Kreator se uvek divi kreiranom, pre nego ga pokaže i drugima koji mu se dive, ukoliko uspeju da otvore svoje srce toliko da lepota iskonskog može da zablista u njemu. Upravo to divljenje kreiranom predstavlja narcisoidnost u višem vidu i kao takvo veoma pozitivno deluje na stvaraoca. Ogledajući se u stvorenom, stvaralac oseća divljenje i radost, a zatim ga to isto divljenje i radost vode ka daljim stvaranjima. Tako, neprekidno se ogledajući u stvorenom, stvaralac daruje čisto postojanje čitavom svesnom ispoljenju života, drugim ljudima, koji su zadivljeni umetničkim jer u njemu prepoznaju deo sebe samih.

"I stvori Gospod ... i vide da je dobro"

Privilegija dosade

Dosada je privilegija čoveka, jer ma koliko bila neprijatna i činila čoveka tromim i bezvoljnog uma, jedini je čovek taj koji može da oseti dosadu. Stoga, s pravom, možemo reći da je osećaj dosade privilegija. 

U stanju dosade svest je zaustavljena, ali ne u smislu zaustavljanja protoka misli, što praktikuju neki mistici, već je doslovce blokirana. Prirodna tendencija ka aktivnosti stvara pritisak koji se oseća kao neprijatnost, dok fokus svesti kao da nije sposoban da se kvalitetno usmeri na odredjenu temu ili objekat. Svest tada postaje izuzetno svesna sebe same. Stoga, dosada se može iskoristiti kao prag samoposmatranja i osvešćenja, čime duh ima mogućnosti da napreduje jedan stepen više na imaginarnoj lestvici duhovnog razvoja. 

Šta je to što blokira svest, osim nje same? Odgovor koji se sam nameće je zasićenje duha iskustvenim materijalom, koji je prikupljan u prethodnom periodu. Fokus svesti je iskazan u vidu primarnog, svakodnevnog razuma, onog koji posmatra i svoje okruženje i sopstvenu svest u tom istom okruženju, prikupljajući iskustva u interakciji sa njim i istovremeno prilagodjavajući sopstveno ispoljavanje sa okruženjem. Blokirana svest, odnosno blokirani razum više ne može da pronadje odgovarajući materijal u svom okruženju, stoga se prividno zaustavlja, obradjujući već postojeći iskustveni materijal, i istovremeno tragajući za nečim novim u okviru već datog, odnosno poznatog. S druge strane, prirodna težnja ka aktivnosti gura ga napred, ka otkrivanju novih predela ili novih izazova za razmatranje, tako da se stvara veoma jak pritisak koji je kao mrtva tačka. "Napred" nema novih izazova, a "iza" je samo pritisak potrebe za novim ispoljenjima. Ta mrtva tačka je osećaj dosade koji je toliko mučan, da često može da izazove i fizičku mučninu.

Razum je stvorio osećaj protoka vremena, kao i osećaj da je aktivnost korisna i poželjna, a u dosadi se takodje javlja alarmantan osećaj da se gubi vreme time što se ne čini ništa. Takodje, javlja se strah od toga da će to inertno stanje postati trajno stanje svesti, čime se čini involutivni korak unazad, ka nižem stepenu ispoljene svesti. Ovo važi za osvešćene svesti, jer će čovek na prirodnom stepenu svesnosti u slučaju dosade jednostavno uključiti televizor i svoju svest "nahraniti" već ponudjenim sadržajima, a da neće uložiti mnogo truda, pa čak i neće primetiti da mu je samo par minuta pre toga bilo dosadno.

Čovek koji je u traganju za sopstvenim osvešćenjem, odnosno produhovljenjem, neće se zadovoljiti ovakvim načinom ispunjenja sopstvenog uma, već će ovaj čvor iskoristiti na najbolji mogući način.

Zbog svoje prirodne osobine da je neprekidno u kretanju, odnosno u aktivnosti, razum u osećaju dosade počinje da se vrti po istom krugu istih misli i upravo taj trenutak je mogućnost "odskočne daske" - postizanja pune svesnosti o sopstvenom razumu, odnosno o sopstvenosti. Misli se prirodno kreću kružnom putanjom, gde im centar obrtanja predstavlja neka asocijacija, kao vezivno tkivo misli. U slučaju osećanja dosade dovoljno je ne opirati se tom osećaju, jer će se u tom slučaju sam osećaj, zbog pojačane svesnosti, znatno povećati. Treba pustiti sam razum da razreši sopstveni čvor, odnosno treba ga pustiti da pluta vodjen sopstvenim asocijacijama. Jedina aktivnost u takvom stanju svesti treba da bude lagano vodjenje asocijacija do one ključne, a to je momenat kada je osećaj dosade i počeo. Taj povratak svesti na sopstvenu raskrsnicu, istovremeno znači i sagledavanje već primljenih iskustava, što znači i njihovo bolje razumevanje, a već taj postupak je još jedan stepen osvešćenja sopstva.

Čovek se od životinja razlikuje po stepenu osvešćenosti, jer je jedino čovek sposoban da oseti sopstvenu svest, tj. da je bude svestan. Svest je uvek aktivna. Svest o potrebi koju treba zadovoljiti, pa makar i ne bila toga svesna, navodi bilo koju životinju da se pokrene na neku aktivnost. Pa čak i biljke imaju svoju svest koja ih okreće prema izvoru svetlosti.

Dosada je inertno stanje svesti. Ne možemo reći da je to pasivno stanje svesti, jer u pasivnom stanju svest čoveka je umirena primajući nove utiske, koji se akumuliraju kao znanje. Pa čak i tada nije u potpunosti pasivna, jer jedan njen deo je aktivan preradujujući primljene podatke i uporedjujući ih sa već postojećim materijalom. To je proces učenja. Ne možemo reći ni da je dosada neaktivno stanje svesti, jer svest je uvek aktivna. Čak i u stanju sna, kada je telo neaktivno a dnevna svest isključena, tako da um skoro da ne reaguje na spoljašnje nadražaje, svest je veoma aktivna, iznoseći na površinu neke utiske koji su ostali nedovršeni u dnevnoj svesti. Stoga je pravi izraz za dosadu: inertno stanje svesti.

Duša i postignuti uspesi

Najveći uspeh jedne Duše je da spozna sopstvenost, da prepozna iskonski princip stvaranja u među odnosu aktivnog I pasivnog. Ne postoji čist aktivan princip, niti čist pasivan, ali svest jedne Duše već je opredeljena samim rođenjem u telu muškarca, odnosno žene. Civilizacija je nametnula aktivan princip kao jedino poželjan, tako da su mnoge žene razapete između sopstva i nametnutog ideala, a mnogi muškarci se osećaju krajnje loše jer duboko u sebi ne nose potrebu za dokazivanjem. Zato je uspeh Duše, prvenstveno prepoznavanje sopstva. Tada je i prepoznavanje Puta mnogo lakše.

"Ljudskoj Duši će uvek nedostajati sopstveno ispunjenje, zato je ona beskonačna jer izvire iz beskonačnosti i u nju se uliva." Možda konačno ispunjenje Duše ipak postoji? Jer svest o konačnom cilju svaka Duša nosi u sebi, hindusi su to stanje potpunosti, odnosno potpune ispunjenosti nazvali "nirvana" i svaki čovek generalno teži ka tom iskonskom miru koji mu je poznat nekim unutrašnjim čulom, a koji mu svakodnevni život neprestano negira.

Potreba za uspehom, onim krajnjim i konačnim uspehom čoveka, odnosno njegove Duše je mir. Iskonski mir kroz zadovoljstvo svega stvorenog. Međutim, telo je onaj okidač koji izaziva neprekidne nemire, telo traži ugodu i ono najčešće Duši stvara nemire zbog kojih ona traga za uspehom. Uzmimo "vrhovne sveštenike Boga Novca". Oni imaju sve, ali mir (mnogi od njih) nisu pronašli. A to je samo zato što su pojam mira povezali sa pojmom materije, materijalnog blagostanja i kada potpuno zadovolje potrebe tela, tada im misao o oduzimanju materijalnog blaga izaziva nelagodnost, tako da njihova Duša opet nije pronašla mir. Možda askete uspeju da pronađu mir, ali do tog mira mogu doći jedino kroz jezive nemire, jer moraju da negiraju potrebe sopstvenog tela koje je i bilo uzročnik nemira. Moraju da skrše sopstvenost, ne bi li pronašli mir i moraju neprekidno da paze na kreirano stanje zadovoljstva, jer telo uvek snagom iskona traži sopstvena zadovoljenja.

Ipak, do unutrašnjeg mira se moze doći samo shvatanjem suštine svih svojih potreba, jer samim shvatanjem mnoge od potreba nestaju a mnoge želje se vide kao ponovljene. Treba oplemeniti sopstveni Duh jer sa visina uzdignutog Duha mnoge stvari su kristalno jasne

Duša i traganje za svetovnim uspehom

Šta je uspeh u životu i šta je to što svakog čoveka goni na postizanje nekog uspeha? Mnogi misle da je novac cilj, međutim novac je samo posledica uspeha.

Potreba za uspesima, kojima će se najčešće drugi diviti, rađa se kao kompenzacija, nadomeštanje osećaja ličnog neuspeha. Uglavnom su kompleksi iz detinjstva osnovni pokretački motiv koji, jednog do juče prosečnog, čoveka nagone da krene putem osvajanja uspeha.

Čovek ima potrebu za osvajanjem novih, neistraženih predela. Neki istražuju prirodu, neki traže nove zemlje, a neki istražuju sopstvenu svest. Ono zajedničko svima je da su avanturisti, skakači u nepoznato. A uspeh je zapravo onaj osećaj moći koji se javlja spoznajom da je nepoznato postalo poznato, ulivanje sopstvene energije na polje koje do tada nije bilo istraženo. Kao kad alpinisti pobodu zastavu na novo osvojeni planinski vrh, a srce se puni miljem, dok pogled sa visine pokazuje mnogo šire predele, nego što su oni mogli biti viđeni ranije. Uspeh je proširenje polja svesti.

Zasto se ljudi dive tuđim uspesima? Zato što ti pioniri pokazuju da je moguće i ono što je do juče bilo nemoguće.

Volja za uspehom potiče iz volje za životom. Istraživanje novih predela, bilo kojih, i njihovo osvajanje na neki način znači obeležavanje nove teritorije i njeno proglašavanje svojom. Ovo nas vraća na čovekove predevolutivne tokove svesti. Svako posedovanje predstavlja posedovanje neke teritorije koja znači opstanak, odnosno život. Čak i čovekova posesivnost u odnosu na voljenu osobu svoje korene ima na ovom stepenu svesti. Zato se prosečan čovek tako teško oslobađa ljubomore, čak i kada je svestan koliko ga sopstvena posesivnost uništava.

Uzmimo primer osvajanja novog znanja, koje nas uvek ispunjava zadovoljstvom, ako smo to znanje želeli da osvojimo. Nagomilavanje znanja radi znanja, a to ljudi često rade, dovodi do nagomilavanja sujete. Čovek definisan titulom znanja, doktor nauka na primer, neverovatno je sujetan na svoje znanje i time ono postaje njegov balast, umesto da ga oplemeni. Čovek od znanja, koji je ponosan na svoje znanje, odnosi se posesivno prema njemu, zadržava mu protok i time ga čini okoštalim, mrtvim znanjem. Ono ga zauzvrat kažnjava okoštavanjem njegove sopstvene svesti, odnosno slike sveta koji ga okružuje, tako da mu predstavlja kamen oko vrata, koji mu ne dozvoljava da prikupi još nekog drugog saznanja koja bi mu proširila vidike.

Da li Duša teži za uspehom ili je uspeh samo projekcija čovekove svesti u pokušaju da nadomesti nedostatak osećaja sopstvene Duše? Duša traži nova iskustva da bi se oplemenila, obogatila, da bi iskusila svet oko sebe. Duša čovekova, Duša koja se odvojila od nagona preživljavanja. Ona zna da joj je telo neophodno kao elementarni nosilac i zato teži da zadrži sopstveno telo i zato se trudi da mu ugodi. Ali Duša koja se osvešćuje tragajući za sopstvenim postojanjem, da li takva Duša teži za ovozemaljskim uspesima? Ili su oni ipak samo pokušaj nadomeštanja nedostajućeg? Kao kad se bolesnom detetu nude igračke da bi prestalo da plače?

Duša u tumaranju za svetlom

Odgovori su svuda oko nas, samo treba da postavimo pitanje. Oni kao da su žedni pitanja, jer sami prilaze čim ih orosi jedno "zašto?", a mi u moru ponuđenih odgovora teško umemo da prepoznamo koji je pravi.

Pitala sam se kako je moguć susret na samom dnu sopstvenog Pakla, a svako od nas sa gnušanjem odbija taj mračni deo sebe čim i nasluti njegovo postojanje. Govorimo o čistoti i blistavosti Duše, a zaboravljamo da smo stvoreni i živimo u svetu dualnosti, parova suprotnosti, tako da svako blistanje iza sebe nosi težak mrak, koji i podržava to blistanje. Kako bi smo znali za oslobođenu Dušu, da ne znamo njeno zarobljavanje? Kako možemo osetiti sopstvenu svetlost ako ne razaznamo i sopstvene dubine mraka? I što se više upiremo da osvojimo svetlost, njeni koreni su u sve dubljem mraku. Time ponovo stvaramo dualitet, rivalitet sopstva.

Sopstveni mrak ljudi odbijaju od sebe, drže ga pod strogom kontrolom, a on u trenutku nebudnosti Čuvara pokulja napolje odišući netrpeljivošću prema drugim ljudima, mržnjom prema sebi samom. U tom mraku su nataloženi strahovi, bol, osećaj napuštenosti i beznađa, zato čovek postaje besna životinja u pokušaju da sačuva goli opstanak, videći opasnost u svakome ko mu je u blizini. Kao lav koji je nagazio trn. On će besomučno braniti sopstveni bol, iako mu nežno prilazimo sa jedinom namerom da taj trn izvadimo van i rana zaceli.

Na Putu traganja čovek najpre traga za sobom, za pronalaženjem onoga što je oduvek bilo tu - za svojom Dušom. Tražeći svetlost u sebi on ponire u sopstveni mrak, čisteći ga bolom od nataloženog bola i to je proces koji traje. No, jednom se nataloženi mrak svesti ipak očisti od blatnjavog sadržaja istrulelih emocija, a Duša zablista jasnoćom čistog oka. To jasno i čisto oko ponovo treba da se spusti u svoje korene i potraži iskonske uzroke svega stvorenog.

Tako se rađa Čovek koji je od Boga dat, tako se stvara Adam Kadmon.

Otvaranje Duša i udvaranje

Duša, uglavnom zatvorena u mračne predele sopstva, svom snagom svoje eterične prirode želi kontakt sa drugom dušom. Da bi se taj kontakt ostvario potrebno je otvaranje sopstva, bez straha od druge duše koja bi je tom prilikom mogla i povrediti.

Udvaranje, s druge strane, je pokušaj (najčešće muškarca) da se približi ženinom srcu. Odgovor na udvaranje je flert, ali ono što je zanimljivo je upravo ponašanje tokom samog flerta. U udvaranju se osoba uvek trudi da prikaže najšarmantniji i najzabavniji deo sebe. Redje se dešava da pokušava da prikaže sopstvenu snagu intelekta ili sposobnost zaradjivanja. Biti šarmantan znači pokazati svoju neobavezujuću i bezopasnu stranu ličnosti. Biti zabavan znači navesti drugu osobu na smeh.

Udvaranje je pokušaj dosezanja duše druge osobe. Pokazivanje svoje bezopasne strane ličnosti je ukazivanje drugoj duši da neće biti povredjena ako bude isplovila. Smeh je siguran put ka duši, jer Sekundarna ličnost u trenu nestaje kada se pojavi iskreni smeh, onaj iz dubine duše.

U klasičnim pokušajima udvaranja uvek postoji vrludanje: biće - neće biti, jer osoba ne pokušava direktan prilaz duši sopstvenom dušom, već pokušava prilaz rečima ili laganim dodirima. Sve su to pokušaji koji svakog trenutka mogu biti proglašeni za drskost i zato su najčešće bezuspešni. Osim situacija kada žena želi da bude osvojena. Tada nije važno šta će muškarac reći ili uraditi, ali ovom prilikom ne govorim o tome.

Prava ljubav se ostvaruje kontaktom dve duše, ali ne namernim dodirom. Dovoljno je da se dvoje pogledaju i njihove duše se prepoznaju bez reči i bez verbalnog objašnjenja.

Udvaranje je nepotrebno, ali ja se ponovo pitam kako to da ljudi ne znaju tu jednostavnu istinu. Tragaju za ljubavlju ali načini njihovog traganja su potpuno pogrešni.

Drugo pitanje je: šta je to što uzrokuje ljubavnu vezu, odnosno zašto je ne uzrokuje kada su svi uslovi već ispunjeni?

Ljubav je i odvajanje i spajanje

Kažemo da je ljubav razdvajanje. Ukoliko gledamo prvobitno sve-stvoreno koje je u sve-ljubavi prema sve-stvorenom, koje je ono samo, onda sve-stvoreno kao posmatrač odvaja sebe od stvorenog i posmatra ga sa ljubavlju. Jer stvaranje je uvek radost, uvek ljubav. To je božanski princip i svaki čovek, zato što nosi taj božanski princip u sebi, oseća divljenje prema svemu što je sam stvorio.

Svaki umetnik se divi svom delu, svaki zanatlija uživa u delu svojih ruku. Industrijalizacija i masovna proizvodnja uništile su taj božanski poriv u svakom stvaraocu, pa je i materija izgubila dušu i postala bezlična. Ali, zato su reklame tu da nam kažu da ćemo upotrebom te i te stvari ostvariti božansko u sebi, zar ne?

Prvobitni impuls dovršenog stvaranja je ljubav prema stvorenom, a da bi se stvoreno osmotrilo potrebno je odvajanje sebe od stvorenog. Pri tome se oseća ljubav i divljenje. Zato se ljubav doživljava kao odvajanje. Moramo se odvojiti od nečega ili nekoga da bi smo ga voleli. Moramo spoznati sopstvenu različitost od onog drugog da bi osetili ljubav.

Prvobitni impuls posmatranja stvorenog, uz osećaj ljubavi, je svest o odvojenosti koja je individualnost. Medjutim, to odvajanje na prvom mestu radja SVEST o sopstvenosti, kao izdvojenoj individui, pa tek onda dolazi ljubav kao osećaj divljenja prema okolnom, stvorenom.

Posmatranje stvorenog, kroz osećaj ljubavi prema njemu, daje još jedan osećaj, a to je osećaj upijanja lepote u sebe, zato je ljubav delovanje privlačne sile.

Na nižim planovima ispoljenog, ljubav je magnetizam a svest svesna osećaja ljubavi, čovekova svest, ima potrebu potpunog spajanja sa osobom prema kojoj oseća ljubav, što je delovanje Centrifugalne sile na nižoj ravni. Centrifugalna sila svojim delovanjem privlačnosti, magnetizma, spajanja i povratka u Jedno, takodje stvara materiju i ona je nosilac sile gravitacije, koja sve naš drži na okupu, pa čak i atome našeg tela.

Odvajanje sopstva od sopstva, sagledavanje sebe sobom, je radjanje svesti, radjanje Duha, a to je delovanje Centripetalne sile. Ona je sila odvajanja, razjedinjenja, oslobadjanja. Ona nas navodi na otvaranje sopstvene duše, ona je naš vodič i putokaz u traganju za nepoznatim. Da nema nje, da je ne osećamo, bili bi smo savršeno zadovoljni bivstvovanjem u materiji, ne bi smo se opirali telesnom u potrazi za Čistom svešću.

Obe sile deluju istovremeno i mudrost je u njihovom prepoznavanju, koje onda donosi mudrost njihovog balansiranja, što konačno donosi harmoniju svega ispoljenog. Mudrost je zapravo prepoznavanje harmonije u svemu postojećem, jer sile se svojim nadopunjavanjem naizmenično ispoljavaju i tako stvaraju harmoniju. Naš, ljudski greh je u tome što tu harmoniju ne vidimo već pokušavamo da svojim rukama, svojom svešću napravimo nešto za šta mislimo da je harmonija. A svaki naš pokušaj da svet dovedemo u red samo je narušavanje božanskog mira. Doduše, da nemamo element božanskog u sebi ne bi smo ni imali moć da promenimo bilo šta, odnosno da narušimo postojeću harmoniju

Iz ovoga se radja novo pitanje: zašto ljubav prestaje?

Da bi smo rasvetlili nepoznato, prvo moramo krenuti od poznatog. Gledano sa aspekta energije, ljubav je čista i neometena razmena energije. Ono što uzrokuje konflikte izmedju dve osobe koje se vole, nevezano za njihov pol, je različito vidjenje, odnosno različito shvatanje jedne stvari. Tu je razum glavni krivac, jer kroz njega se projektuje stvarnost odnosno tumačenje nekog dogadjaja ili vidjenja. Kada se dve osobe zaista vole, tada su potpuno otvorene za prijem i emitovanje energije, a tada se i mnogo informacija neverbalno razmeni, pa je i komunikacija izmedju njih mnogo čistija nego u standardnim, konvencionalnim razgovorima.

Medjutim, šta se to dešava kada ljubav prestane? Šta je to što uzrokuje zatvaranje - u bukvalnom smislu te reči?

Ono što možemo reći je: "zasićenost" - što se takodje može doslovce shvatiti, ako ljubav posmatramo sa aspekta energije.

Kada je neko u intenzivnom stanju ljubavi on blista. Opet sa aspekta energije posmatrano - zrači svetlošću, a to je svetlost sopstva. Pošto uvek postoji neka osoba koja u nama inicira to zračenje, to znači da ta druga osoba predstavlja izvor svetlosti dok je ova prva ogledalo. I obrnuto. Osoba koja voli, a ljubav joj nije uzvraćena, nikada ne moze zračiti takvom radošću i otvorenošću.

Najčešće zavolimo nekoga kada u njemu prepoznamo delić sebe, a sasvim sigurno ako ta osoba pokaže otvorenost prema nama. Taj spontani izliv energije svakako osvaja, jer i "lepa reč gvozdena vrata otvara". Pri tome se srodno sa srodnim slaže, pa nikako ne možemo zavoleti osobu koju ne razumemo i čije norme življenja ne prihvatamo. Vrhunac ljubavi, s druge strane, je zavoleti baš takvu osobu, a to je jedino moguće uz razumevanje njenog funkcionisanja, što opet znači da moramo biti otvoreni za prijem tudje energije, a to nas vraća na osnovni pojam ljubavi kao razmene energije.

Zasićenost osobom koju smo do juče obožavali svodi se na zasićenje njenom energijom, jer energija u svojoj manifestaciji traži neprekidno nove oblike za ispoljavanje. Ljudi su, sa svoje strane, mahom ograničeni svojim životnim stavovima, kao posude koje mogu da prime samo ograničene količine tečnosti. Stoga, da bi se dve osobe uspešno i trajno volele, one moraju imati približan "volumen" svesti. Ako se inteligentnoj osobi i dogodi da se zaljubi u nekog ko je glup i ograničene svesti, posle nekog vremena će ova inteligentna svakako shvatiti da ne prima odgovarajuću količinu energije sa druge strane, jer je ova druga strana dala svoj maksimum, tako da ljubav tu prestaje po sili zakona svesti. O ljubavi izmedju glupih osoba nećemo ni raspravljati.

Situacija, koja se takodje može dogoditi, je da ljubav prema drugoj osobi i dalje postoji, ali ljubav koja se prima sa druge strane umara, jer je intenzivna. Ovde se obično ne radi o ljubavi već o psihološkoj zavisnosti, koju ne razgraničena svest definiše kao ljubav. Svest svake osobe teži da se obogati iskustvima, a iskustva koje nam nudi samo jedna osoba, koja nam je neprekidno u blizini, svakako su ograničenog dometa, tako da njeno prisustvo postane iscrpljujuće.

Intenzitet koji se prima sa druge strane, uz uslov da se dve osobe u ljubavi ne vidjaju stalno, takodje može biti naporan ako je njihov "volumen" svesti različit, jer neko me može ispuniti do samo granice moje sopstvenosti, ali ako se njegova sopstvenost tj. njegova energija "preliva" preko mojih mogućnosti, onda takva ljubav postaje jako naporna i ja pucam u besu. A bes je nagli izliv akumulirane energije.

Ukoliko se ispuni bilo koji od ovih aspekata zasićenosti, logičan sled je odumiranje ljubavi, jer "ugrožena" osoba se energetski zatvara a svaki pokušaj sa druge strane doživljava se kao agresivnost, pa se agresivno i odgovara. Obzirom da je u ovoj situaciji ugrožena i ona osoba koja i dalje emituje energiju, ona pojačanom snagom pokušava da "otvori oklop" ove prve, počinjući da proganja ljubomorom, sumnjama i čitavom plejadom psiholoških igara koje su ljudi smislili da bi oživeli odumiruće emocije, a za uzvrat dobijaju samo bol. I to oboje.

Da li su ljubav i sloboda međusobno suprotstavljeni?

Ako ljubav i slobodu postavimo odvojeno jednu od druge, jer moguće je i njihovo spajanje kao "sloboda ljubavi" i "ljubav prema slobodi", pitanje koje se logično nameće je: da li su ljubav i sloboda međusobno suprotstavljeni.

Već samo spajanje ova dva pojma, kroz "slobodu ljubavi" i "ljubavi prema slobodi" u samoj svojoj suštini ukazuje na isključivanje jednog od drugog, kao i proširivanje osnovnih pojmova, gde oni svojim ujedinjenjem zapravo čine različitost i raznolikost Jednog, koje je uvek polaz.

Ljubav je spajanje dva u jedno, magnetizam, privlačnost.

Sloboda je odvajanje jednog od dva, rasprostiranje i širenje sopstva, samostalnost.

Ljubav je ujedinjenje, magnetizam radi rađanja novog elementa svesti, koji je ipak različit od svojih stvoritelja, iako nosi njihove delove u sebi samom.

Sloboda je odvajanje, napuštanje radi rađanja novog elementa sopstva, koji je nadgradnja postojećeg. Samo oslobođen duh, oslobođen normi i okova svakodnevnog mišljenja, može da raširi svoja krila i vine se putem novih otkrića.

Ljubav neguje i daje rast.

Sloboda je rasprostiranje životnog bez ograničenja.

"Sloboda ljubavi" kao spoj ova dva pojma, a spajanje je ljubav, već pokazuje ograničavajući element ljubavi kao takve. Da ljubav nije sputana i sputavajuća, izraz "sloboda ljubavi" bi bio besmisao. Banalan primer: spoj drveta i sijalice daje uličnu svetiljku. Ali "drvena sijalica" je već besmisao.

Ljubav je sputavajuća.

Ljubav neguje i daje rast, ali u svojoj suštini je sebična, jer je apsolutno spajajuća. Svako odvajanje ljubav doživljava kao cepanje sopstva i svom silinom se trudi da odvojeno vrati u svoje okrilje. Tada se ljubav pretvara u tiranina, tada boli.

S druge strane, ono negujuće što ljubav nudi je jedan veoma prijatan osećaj pripadanja i jedinstva. Osećaj ličnog identiteta nestaje u blaženom spoju svega postojećeg. Ljubav je harmonija i sklad, potpuna usklađenost čovekove prirode sa okolnom prirodom, sa prirodom drugog čoveka i konačno, usklađenost čoveka sa samim sobom. Ljubav je, kako kaže Bela Hamvas, "žrtva na Golgoti, dati celog sebe bez ostatka".

Ljubav je sputana.

Spoznaja da je ljubav gubljenje identiteta rezultuje ograničavanjem sopstvene sposobnosti za ljubav, odnosno sopstvene otvorenosti za ljubav. Jer za ljubav je potrebna hrabrost odbacivanja, žrtvovanja ega, a ego je štit kojim se ličnost brani od okoline, braneći se i od samog života, a da toga nije svesna. Zato prosečan čovek pokušava da dozirano daje sebe, misleći da tako ograničen može da doživi ljubav. On uspe doživi nešto, ali to doživljeno nije ljubav, već konvencionalna zajednica suprotih polova radi zadovoljenja postavljenih normi. Klasično licemerje, čiji vrhunac je u zajedničkoj laži: mi se volimo. Valjda je najveći greh u jednom braku, veći od priznanja bračnog neverstva, priznanje: ja te ne volim! Iako oboje veoma dobro znaju da se odavno ne vole i da žive zajedno samo po navici i iz straha od odgovornosti samostalnog života, nastavljaju da obmanjuju jedno drugo i svoju okolinu glumom kako su srećan i zaljubljen par posle mnogo, mnogo godina braka.

"Ljubav prema slobodi" kao suprotan pojam prethodnom, spojenom pojmu, pokazuje da je sloboda sputana. Jer da je sloboda slobodna, izraz "ljubav prema slobodi" bio bi besmisao.

Potreba za slobodom je opiranje strahu. A strah od slobode je zapravo strah od odgovornosti, koja je strah od sebe i mogućih sopstvenih postupaka. Reč "sloboda" neslobodne ljude uvek asocira na bestijalnost, jer ono što bi oni oslobođeni činili zapravo i jeste bestijalnost. Svet je projekcija nas samih a naročito onoga što zameramo drugim ljudima. Sve ono što čovek želi, a ne usuđuje se da uradi, vrlo lako pripiše drugome, naročito ako je taj drugi po opštim merilima društva slobodan.

Sloboda je odgovornost.

Odgovornost je prihvatanje realnosti kao posledice sopstvenih postupaka, što se u krajnjoj liniji svodi na svesnost. Biti odgovoran znači biti odgovoran prvenstveno prema sebi. Biti slobodan, znači biti slobodan prvenstveno za sebe ali i prihvatiti posledice sopstvene slobode. Svaka izbegnuta dužnost, u ime slobode, veoma brzo rezultuje nedostatkom neophodnog za održavanje te iste slobode. Slobodna sam da ne operem veš, ali sam slobodna i da nosim prljavu stvar, jer čiste nema. Zato je sloboda jedino u izboru gospodara.

Sloboda je imati sopstveno mišljenje.

Mišljenje je posledica uranjanja u sebe, biser koji se izroni na površinu, na svetlost zajedničkog života. Međutim, na toj površini se nalaze i drugi biseri, različiti i imati sopstveno mišljenje znači prepoznati tuđe, različito mišljenje, ali ne nametati svoje mišljenje, svoj biser kao jedini pravi i moguć. Ljudi često ulaze u sukobe kada im se mišljenja ne poklapaju, trudeći se svim silama da onog drugog ubede kako nije u pravu i nametnu svoje mišljenje kao jedino ispravno.

Sloboda je prepoznati tuđe mišljenje kao različito od svog, slušanje i razmišljanje o tom istom, tuđem mišljenju, sagledavanje sa svih strana pa tek onda prihvatanje ili odbacivanje.

Ljubav i sloboda. Ideal postojanja. Spoj ili razdor? Može li se voleti neko toliko da mu se omogućava apsolutna sloboda?

Ljubav je spajanje. Postajanje jednim. Gubljenje identiteta i nalaženje novog, zajedničkog identiteta.

Oponašanjem svetih stvari, a i ljubav i sloboda su svete stvari, čovek je napravio zajednicu ljubavi prozvavši je svetom, a onda je nametnuo gubitak slobodnog izražavanja ličnosti kroz prinudu "pristojnog ponašanja".

Čista ljubav je prepoznavanje različitosti, koja pretopljena u jednost ipak zadržava sopstvenu jedinstvenost.

Samo Čista ljubav je udružena sa slobodom, dajući onom drugom prostor u kome se može iskazati u čistom sopstvu - a čisto sopstvo se iskazuje kroz posvećenost i kreativnost, jer smo u činu kreativnosti potpuno posvećeni, kao što smo i u osećaju ljubavi potpuno posvećeni.

Ljubav i sloboda u jednom, to je življenje u čistim poljima duha, to je slobodna prilagođenost, to je odgovor na pismo koje nije pročitano.

San je mehanizam svesti

San je projekcija svesti, a kako svest zapravo projektuje realnost čineći je stvarnom i materijalnom, isti mehanizam deluje i u snovima, gde sanjano postaje nematerijalna realnost. Za san bi smo mogli reći da je, na neki način, otpad dnevne svesti, jer sve situacije koje su u budnom stanju nemoguće, u snu ili na mestu sna, postaju sasvim moguće. Primer za ovo je san u kome sam dugo posmatrala jednog crnog psa. Prizor sasvim običan i realan, koji uopšte ne bi bio zapamćen da pas nije, uz prilično naprezanje, izgovorio moje ime! Iznenađenje koje sam osetila u tom trenutku me je i probudilo.

San može biti odraz realnosti i skup iskustvenog materijala, bilo ličnog, bilo kolektivnog, ali on može biti i prekognitivne prirode. Lična svest projektuje buduća dešavanja, bilo svojim namerama, bilo pod uticajem energija koje se manifestuju na različite načine na određene pojedince. To nameravanje lične svesti da se određene situacije odvijaju na očekivani način nastavlja se i u snu, jer namera je nesvesna u svakom slučaju, tako da se u snu mogu dešavati neke situacije koje prikazuju mogući epilog date namere. Obzirom da je slika jezik snova, prekognitivni san je često nerazumljiv u prvom momentu jer ono što određuje značaj i značenje datih slika, odnosno toka događaja, je sama svest snevača sa svojim ličnim asocijacijama. Čest primer za to može biti komentar da je sanjana određena osoba koja je "uvek loša na snu". Mehanizam tumačenja negativnog prizvuka datog sna je u ličnom odnosu prema sanjanoj osobi ali ovoga puta na javi. Osoba "lošeg predskazanja" sasvim sigurno izaziva negativan stav na javi, stav koga sanjač ne mora biti uvek svestan, jer civilizacijske norme ga primoravaju da prema takvoj osobi gaji pozitivne emocije. Obično su u pitanju rođaci ili komšiluk, osobe prema kojima moramo biti ljubazni radi odrzavanja mirnih međuljudskih odnosa. Da bi kreirana emocija bila realna, neophodno je "zaboraviti" osnovni emotivni stav i zaista osećati pozitivne emocije prema datoj osobi. Međutim, san ne poznaje zabranu i negaciju, stoga se na polju sna sve prikazuje onako kako zaista jeste, te je sanjanje mrske osobe zaista negativan predznak.

Snovi u kojima se pojavljuju umrle osobe mogu se tumačiti dvojako. Jedno tumačenje je na bazi vec prethodno rečenog, da su oni simboli određenih emocija koje su "umrtvljene" pa pojavljivanje pokojnika u snu predstavlja izvesno oživljavanje starih emocija ili stavova, jer su kao takvi neophodni za ostvarivanje date namere. Drugo tumačenje, koje ne mogu preskočiti, je sanjanje pokojnika koji traže određene predmete ili hranu, tvrdeći da im to nedostaje. Lično nemam iskustvo takvog sna, ali mnogo je priča o takvim snovima od različitih osoba, što može ukazivati na jednu zajedničku podlogu. Ukoliko prihvatimo stav da se duše umrlih nalaze na određenoj frekvenciji svesti u nematerijalnom obliku, čekajući trenutak ponovnog rođenja u novom telu (šo podrzava hinduistička teorija reinkarnacije), tada ove snove možemo nazvati mestima kontakta sa dušama dragih, preminulih osoba.

Mehanizam koji elementarno upravlja snovima je svakako namera snevača, koja se može manifestovati na različite načine. Ukoliko je snevač osoba višeg intelektualnog tipa, san mu može doneti rešenje intelektualnog ili naučnog problema kojim je okupiran neko vreme. Primere za ovo imamo kod nekih naučnika. Lični primer za ovo je san u kome makazama rasecam neku žičanu mrežu koja me okružuje. Objašnjenje: godinama sam proučavala Kabalu, uokvirena njenim osnovnim simbolom - Drvetom Života, koje strukturalno izgleda kao skup od deset lopti povezanih "prečagama". Rasecanje mreže značilo je izlazak iz okvira Kabale, što se posle nekog vremena i dogodilo, jedino što sam zadržala kabalistićki način razmišljanja, u analogijama, koji mi sada pomaže kao metod za istraživanje.

Snovi, kao deo svesti, mogu biti smesteni u sećanje, istovetno sećanjima na doživljaje koji su proživljeni u budnom stanju svesti. Ono što budnu svest generalno razlikuje od svesti tokom sna je njeno fokusiranje. San i java se razlikuju samo po fokusu svesti. Fokusirana svest je razum, koji deluje na javi i svojim jasnim viđenjem procenjuje događaje i mogućnosti, prima utiske i emocije i kao takve stvara iskustva i reakcije na okolinu. Sve to biva smešteno u sećanje, kao izvesnu bazu podataka, iz koje se kasnije, metodom asocijacija, nove situacije prepoznaju na bazi prethodnih iskustava, te se tako reaguje na okolinu. Ovaj mehanizam je često poguban po međuljudske odnose i uzrok mnogih konflikata, jer situacija koja je prepoznata kao slična nekoj davnašnjoj, negativnoj situaciji, stvara ponovo istu reakciju, koja je za dati trenutak neprimerena. Ovaj mehanizam deluje i u snu.

Ukoliko sećanja definišemo kao energetske tvorevine veće "specifične težine" ili gustine energije, onda sećanja jave i sećanja sna imaju podjednaku težinu u svesti. Ono što određuje težinu ili gustinu utiska, svejedno, je jačina kojom se doživljaj prima. Snovi koji se pamte obično su puni emocija, najčešće je strah uzrok da se san zapamti, a ponekad sanjanje veoma lepog "doživljaja" ostane zabeleženo u sećanju zbog intenziteta emocija koje su sadržane u njemu. Obzirom da je razum zgusnuta ili fokusirana svest, logično je da "zgusnute" emocije imaju snagu fokusirane svesti ili razuma, i kao takve lako bivaju smeštene u memoriju. U slučaju sna koji ima značaja kao prekognitivni san, dešava se spontano buđenje usred noći da bi se san zapamtio i predao dnevnoj svesti na dalju analizu.

San je oblik svesti u kome ne postoje negacije, u kome su sve mogućnosti dostupne ali osnovni mehanizmi uma nastavljaju da deluju i u snu. Sve što je van tih standardnih mehanizama zahteva veću kolicinu energije svesti da bi bilo sanjano kao mogućnost, a zbog te veće kolicine energije takav san i biva zapamćen kao neobičan.

San je obrnuta realnost

San je izmenjena frekvencija svesti. Dnevna, fokusirana svest, koja je razum, rasplinjava se i time njen fokus slabi. Zato je snove teško razumeti, jer razum, kao organ svesti koji služi za posmatranje i klasifikaciju, menja frekvenciju tako što se rasplinjava. Njegova jačina opažanja slabi.

U snovima se dešava obrnut proces u odnosu na primanje utisaka na javi. U snu je pamćenje, odnosno fokusiranje, moguće samo spontanim uplivom energetski jačih utisaka. Na javi razum bira elemente na koje će obratiti pažnju i koncentracijom energije na datu oblast ona biva zapažena.

San je obrnuta realnost. Pod realnošću se obično podrazumeva svet slika, utisaka i materije koji je relativno fiksiran i podložan objektivnim merenjima. San je realnost konstantno promenljivih kategorija, ali sa aspekta svesti podjednako polje ispoljavanja utisaka. San je podjednak doživljaj koji se pamti, kao bilo koji drugi doživljaj jave, odnosno budne svesti.

San predstavlja mnogo prirodnije stanje svesti nego java, jer čovek ne samo što, prosečno gledano, trećinu dana provodi u snu, već i ostale dve trećine budne svesti dobar deo provede u sanjarenju, realno odsutne svesti. S druge strane, razum predstavlja fokusiranu svest, svest svesnu sopstvenosti i jedino je čovek nosilac takvog oblika svesti. Ta fokusiranost zapravo predstavlja zgušnjavanje, kao što svetlost može biti zgusnuta u tačku vrlo jakog zračenja. Maksimalno zgusnuta svest je koncentracija. Koncentracija je, s druge strane, naporna, jer zahteva veliku količnu energije za održavanje, pa je stoga, posle dužeg vremena neprekidne koncentracije, neophodan odmor. Tu vrstu odmora, potpuno pasivnog, svest sama nalaže jednostavnim odsustvom koncentracije, gde je svaki drugi napor nemoguć. Tada se svest odmara u rasplinutom stanju, odnosno prikuplja nove količine energije za sopstvenu regeneraciju.

Prosečan čovek ima tačno određenu količinu lične energije na raspolaganju i njome veoma štedljivo raspolaže, jer trenuci potpune koncentracije u toku dana su uglavnom veoma retki. Čovek najčešće boravi u predelu celokupne svesti, gde se razum spontano prebacuje sa teme na temu, već kako je privučen spoljašnjim utiscima koji aktiviraju sećanje. Memorija, s druge strane, predstavlja skup pojedinačnih utisaka, koji su akumulirana energija emocija. Zato sanjarenje, stanje svesti koje je veoma blisko stanju sna, veoma prija. Prebirajući, po slobodnom izboru, po skladištu sećanja, razum se zapravo napaja energijom i istovremeno obnavlja. Sanjarenje je blisko stanju sna, jer u oba slučaja utisak jave, odnosno realnosti, nestaje i čovek je u potpunosti okupiran sobom, u prijatnom osećaju neometenog bivstvovanja.

Osećaj JA u snovima postoji, ali ne u onom fiksiranom vidu izdvojenosti od okoline, što je Ego, već kao centar sabiranja utisaka. Snevač ima jasan utisak da se radnja dešava njemu i da je on sam centralni učesnik radnje. Ali, za razliku od doživljaja sebe na javi, u snovima je taj osećaj sopstva slabije izdiferenciran. Tačnije, ne služi kao odbrambeni mehanizam od okoline, već jednostavno doživljava, odnosno oseća dešavanja. Međutim, jedan deo mehanizma ličnosti ostaje i dalje prisutan, pa snevač u toku sna često reaguje identično kao kad bi se događaji sna dešavali na javi.

Osnovna razlika u delovanju pomenutog mehanizma ličnosti u snu i na javi je u tome što u snovima nema negacija, dok dnevna svest sva funkcioniše po principu jeste-nije, gde aspekt "nije" veoma često predstavlja potisnuti, odnosno neprihvaćeni aspekt "jeste". U stanju sna nestaje cenzure razuma, jos jedan od mehanizama ličnosti, koji je zapravo osnovna poluga mehanizma kontradikcija (jeste-nije).

Upravo taj aspekt datosti, sve je onako kako jeste, čini san regulatorom čitave svesti, jer mnoga od potisnutih ispoljenja, koja su takođe osobine ličnosti, svoje pravo na život dobijaju samo na mestu sna. Cenzura dnevne svesti ovde nema nikakvu ulogu, jer za razliku od dnevne svesti, gde izgovorena reč čini realnost, na polju snova slika ima dominantnu ulogu. Slike i simboli su jezik sna, pa dnevna svest može da razume san samo ako prati njegovu logiku. Isto tako može san proglasiti nerazumljivim, čime se brani od tumačenja dnevno neprihvatljivog sadržaja i time ga staviti van snage delovanja.

Neki ljudi tvrde da nikada ne sanjaju, međutim, snovi se pamte zahvaljujući jačem energetskom potencijalu koji određeni deo sna sadrži. Ljudi koji tvrde da ne pamte snove jednostavno imaju veoma jaku cenzuru u svesti, koja im ne dozvoljava da zapamte san, da se ne bi dogodilo da u sećanje uplovi neki koji će, svojim značenjem, razoriti iskonstruisanu strukturu dnevne, odnosno Sekundarne ličnosti.

Sanjarenje je privilegija svih nezadovoljnika

Snove, koje imaju i mali i veliki ljudi, možemo nazvati oslikanim željama. Taj san se sanja otvorenih očiju, najčešće u trenucima odmora, kada misao slobodno bludi otvorenim prostranstvima svesti. To je privilegija svih nezadovoljnika, bilo da nemaju, bilo da imaju sve, ali nemaju mir za koji su verovali da će im doneti materijalno blagostanje ili ispunjavanje svih traženih normi života. Ovaj san se zove sanjarenje.

Čovek u sanjarenju najčešće nije svestan realnosti u kojoj je, njegova potpuna pažnja usmerena je na slike lagodnosti koje plove njegovom svešću, krajnje nenaporno i opušteno. Sanjarenje je nadomeštanje nezadovoljavajuće stvarnosti i u sebi nosi rajske elemente: za ovu aktivnost nije potreban nikakav trud, sve je lagano i lepo, sve je na dohvat ruke. Ove lake i poletne slike obično su jednostavni odmor uma, jer često se sanjarenje završava uvidom da su to ipak bile samo želje koje se ne mogu ostvariti. 

    Sanjarenje, s druge strane, ako se stalno kreće oko iste slike, odnosno oko iste teme, može da predstavlja opušteno trasiranje pravca budućeg življenja. Um koji je savršeno koncentrisan na samo jednu želju, sanjarenjem može da je oživi i ona jednoga dana postaje realnost. Obzirom da je ovo ponavljanje vizije same Duše, odraz njene istinske želje, kada se ovakvi snovi ostvare oni nose duboko unutrašnje zadovoljstvo zbog življenja ispravnog života. Života skrojenog po meri samog čoveka. Ne mora to biti neko generalno postignuće. Najveća nagrada je spokoj koji je u samom čoveku i koji mu niko ne može narušiti.

San, kao sanjarenje, je ostvarenje slobode misli, jer u sanjarenju misao je opuštena i plovi lagano nekim svojim putevima. U snu, kao noćnom doživljavanju, nema misli. Ali ono što generalno znam je da je noćni san prepun doživljavanja, emocija i boja, u noćnom snu je sve moguće (pa čak i to da odsečem sebi glavu i vidim kako ona leži na tlu). U snu je moguća komunikacija sa likovima sna, ali misao kao misao, misao kao neizgovorena reč ne postoji.

Noćni san je odraz čiste istine i Čistog bića, jer u snu nema laži. Čak i ako sanjam neku osobu, a to nije njen ovozemaljski lik, ja sam svesna i toga koga sanjam i toga da to nije lik koji poznajem a ipak je to ta osoba. Na javi ako određena osoba nema određeni lik onda je u pitanju laž. U snu nema laži. Sve jeste, pa čak i kada nije logično po ovozemaljskim zakonima stvarnosti. U snu nam je sve jasno, osim kada se probudimo. Tada nam jedino nije jasno zašto smo sanjali to što smo sanjali i kakav je značaj sna.

   

San je mesto slobode svesti

Snovi su ponekad delovi samog života, onda kada se sanjaju kao radnja koja se događa u kontinuitetu, a ponekad je snevač svestan samo slike jednog predmeta, koji je potvrda da je i te noći njegova svest boravila u predelima sna. 

Da bi san imao radnju potrebno je da snevač bude pod jačim energetskim naponom, što obično podrazumeva da je opušten i odmoran. Umorna svest nema onaj višak energije neophodan za gradnju snova, stoga je takav san samo regenerativan, nema dodatnog osveženja svesti u vidu snova. Kada je snevač odmoran, tada njegova svest obiluje energijom iz koje se, zgušnjavanjem, stvaraju slike koje se kreću stvarajući događaj. "Zrnce prašine" oko kojeg se kondenzuje energija svesti predstavlja osnovnu nameru svesti, bilo da je u pitanju određeni problem, bilo da je u pitanju (ne)svesno razmišljanje o određenoj situaciji, tipa "šta bi bilo kad bi bilo". Kada se radi o problemu dnevne svesti, čitava svest je tada usmerena na njegovo rešavanje, tačnije namera svesti je da razreši problem, neprekidno razmišljajući o njemu. 

Ta namera se nastavlja i u snu, jer problem je mesto blokade neometanog protoka energije kroz svest. Neprekidnim vraćanjem na tačku problema, svest poprima oblik kružnog toka. To neprekidno kružno kretanje oko jednog centra zapravo je dolivanje univerzalne energije. Jednog momenta visoko koncentrovana energija napravi proboj, kao što nabujala reka probije branu i u snu se pronađe rešenje problema. Isti princip visoke koncentracije je mehanizam koji deluje i u dnevnoj svesti, ali u stanju sna je ovaj proces mnogo lakše izvesti, jer nema drugih utisaka koji ometaju proces, odvlačeći neophodnu energiju na drugu stranu ili na druge aktivnosti. 

San je veoma često mesto susreta dve osobe koje su bliske i otvorene jedna prema drugoj. Ova bliskost i otvorenost su osnovni preduslov telepatske veze, koja je logična posledica, ali u snu se ova veza znatno pojačava. Ponovo je u pitanju odsustvo drugih utisaka koji, u stanju dnevne svesti, privlače deo lične energije, tako da je telepatski kontakt nešto slabiji. Za ovo "mesto susreta" na telepatskom nivou ne bi smo mogli reći da je san u smislu dubokog sanjanja, svest oba snevača (pod uslovom da oboje spavaju) nalazi se na razmeđu sna i jave. Svest je istovremeno u stanju sna i stanju budnosti, svesna je da spava, da je susret sa drugom osobom snene prirode, ali je istovremeno intenzivno svesna prisustva te druge, drage osobe, jer intenzivno doživljava njenu energiju. Ukoliko je jedan od učesnika telepatskog kontakta budan, tada će onaj koji je u snu jače osećati energiju "samislioca" (reč "sagovornik" je nesuvisla u ovom kontekstu). Telepatski kontakt na polju sna je moguće uspostaviti i sa vremenskim razmakom. Dovoljno je intenzivno razmisljati o nekoj osobi pre potonuća u san. Time se ostavlja "energetski znak" na razmeđu sna i jave, na koji onaj drugi jednostavno mora da naiđe pri potonuću u svoje carstvo snova. Tada se prvi snevač budi, sa jasnom slikom drugog snevača u svesti.

Ulazak u predeo snova je voljno potonuće svesti u oblast koja je inače relativno nedostupna dnevnoj svesti. Ono što onemogućava jasnu svest u snu je lična energija, koja se u satima pred spavanje nalazi na minimumu. Običan čovek u san ulazi da bi se regenerisao i povratio energiju izgubljenu tokom dnevnih aktivnosti. Da bi se san zapamtio potrebna je visoka količina energije, a da bi se snom upravljalo, u smislu svesnosti o sanjanju i kreiranju njegovog toka i pravca, potrebno je već pre ulaska u san biti u stanju visoko koncentrovane energije. Obzirom da takvo stanje energije svesti već samim svojim potencijalom onemogućava san, potrebno je prethodno nameravati odmor, a zatim nameravati upravljanje snovima. Naravno, pre svega je potrebno spoznati čistu supstancu same namere, ne obazirući se na efekte njenog delovanja.

Snovi izazvani namerom sanjanja tada ne predstavljaju potonuće u duboke predele sna, gde se svest potpuno rasplinjava prikupljajući energiju. Obični snovi predstavljaju jednostavni višak energije svesti, koja se kondenzuje kroz slike koje se kreću. Obični snovi su isplivavanje svesti iz dubina gde se ona napajala energijom. Nameravano sanjanje je boravak na plitkom razmeđu sna i jave, a to je predeo na kome svest boravi pre nego potone u dubok san, koji je uvek bez snova. U tom predelu snovi su veoma jasni i dostupni snevačevom razumu, koji onda, ponovo namerom, može da upravlja njihovim tokom.

San je mesto slobode svesti, u onoj meri u kojoj je sama svest nesputana u budnom stanju. Sve stege i okovi koje čovek oseća uvek i uvek su samonametnuta ograničenja sopstvene svesti i ništa više. Čovek se ne usuđuje da bude slobodan, jer biti slobodan podrazumeva svesnost, a ona takođe znači i odgovornost za sopstvene postupke. Međutim, ljudima je mnogo lakše da budu nesvesno sputani i da svoje grehe pripišu nekom drugom, nego da se osvešćeni suoče sa posledicama sopstvenih akcija i sopstvenog života uopšte.

Ovo nas ponovo vraća na pojam slobode koja je, iz ovog ugla gledano, posledica nesvesnosti o sopstvu, sopstvenom životu i posledicama njegove manifestacije.

Trenutak u sada i maštanje

Čitava večnost se može doživeti samo sada i samo u ovom trenutku. Svaki sledeći trenutak je ista ta večnost u istom ovom sada. Ono što trenutke povezuje u ogrlicu vremena i lanac dogadjaja je upravo želja da se produži taj osećaj slobode u sada. Ali već produžavanje je vezivanje, a vezivanje je ne-sloboda. Želja da se sloboda produži i produbi proizilazi iz emocija, a upravo su one ta veza koja nam ne dozvoljava da se oslobodimo nadanja da je onaj sledeći trenutak bolji nego ovaj koji doživljavamo sada. Treba shvatiti da ne postoji drugi trenutak i da ne treba čekati neku drugu priliku da bi se sada ostvarilo.

Maštanje je period čekanja nade da se sada ostvari u sutra. A sutra je nedostižno, sutra je uvek sutra, ipak mašta nas ispunjava osećajem slobode, jer i mašta pripada baš ovom trenutku. Pripada u sada. I zato smo u mašti slobodni.

Ipak, kada bi smo sebi dozvolili da uživamo u maštanju, uživali bi smo i u sadašnjem trenutku. Problem koji se javlja je u pokušaju da se izmaštano ostvari sada. Ponovo je u pitanju ne shvatanje da se ono i ostvaruje sada, jer sa aspekta lične svesti doživljaj je istog intenziteta i iste lepote kao kada bi smo se sećali nekog lepog a realno doživljenog momenta. Jedina razlika je što je taj doživljaj bio juče, a maštanje je sada, dok prosta navika uma da cepka vreme po segmentima pravi tu vestačku podelu doživljenog na prošlo i buduće.

Maštanje je sanjanje otvorenih očiju. Jedina razlika je što je telo u pokretu i obavlja neke mehaničke stvari. Um sanjari, prikupljajući neka moguća iskustva koja su bogata emocijama. Ali, ako se o jednoj stvari neprekidno mašta i stalno na isti način, ona se time puni energijom tako da jednog trenutka dolazi do kristalizacije, nekakvog zasićenja i situacija iz mašte postaje realnost.

Onaj ko ume da mašta sada, ko ume da uživa u tome, izmaštaće sopstveno sutra koje jedino na taj način dobija smisao. A uživanje u tom sutra ponovo će se dešavati u sada.

Vreme je sada, mesto je ovde

Razmišljam o ljudskoj svesti, posmatram je, imajući kao jedini parametar samo svoju sopstvenu, krajnje netipičnu a ipak tako ljudsku, svest.

Jedino što čovek sa sigurnošću može reći, što sa apsolutnim uverenjem može potvrditi je: "Ja jesam". Osećaj samog postojanja sadržan je prvenstveno u doživljaju sopstvene svesti, kao nosioca i merača stvarnosti. Ja jesam i ja sam tu, a ovo oko mene je svet i život koji se dešava. JA doživljavam svet oko sebe i JA se osećam živo.

Iz tog jednog centra, zvanog ja, počinje sve i u tom centru se sve i završava. Vreme, tako iluzorna a tako realna činjenica naše svesti, svoju otelotvorenost dobija samo zahvaljujući svesti, koja oseća protok. A vreme kao realna kategorija ne postoji, ukoliko ga posmatramo izdvojeno od posmatrača, odnosno svesti koja procenjuje njegovu realnost, kao što procenjuje realnost svega drugog, uostalom. Svest, kroz fokusiranu tačku razuma iskazanu kroz osećaj Ja, osećaj sopstvenosti, posmatra svet kao prostor koji je okružuje, a vreme predstavlja mernu jedinicu tog istog prostora, kasnije usitnjenu kroz druge, raznolike, merne jedinice. Svest opaža prostor, a vreme je merna jedinica za prostor. Svaki pogled u prošlost neminovno nosi i sliku prostora u kojoj se ta prošlost realno odigravala. Nemoguće je sećanje bez slike mesta koje je bilo "oslonac" za neko dogadjanje, pa čak i ako je sećanje vezano za san, kao nematerijalni dogadjaj, čak i tada je doživljaj svesti vezan za prostornu odrednicu. Ono što san čini irealnom kategorijom je apsolutna promenljivost prostora, združena sa apsolutno svim mogućnostima, u smislu ujedinjenih suprotnosti. Ono što je dnevnoj svesti, koja razmišlja isključivo u parovima suprotnosti, nemoguće - da nešto istovremeno i jeste i nije - u snenoj svesti je potpuno moguće, potpuno stvarno: "To si ti, iako to nisi ti". Jedino što je potpuno zajedničko i dnevnoj i snenoj svesti je prostor. San se uvek dešava u nekom prostoru, koji je ispunjen nekim oblicima, pa čak i ako je taj prostor potpuno nepoznate prirode, mada se najčešće sanjaju, poznati i nepoznati, materijalni, ovozemaljski predeli.

Materija je praiskonski vezana za svest i u ovom obliku ispoljavanja, kroz svest čoveka, apsolutno je neodvojiva od svesti. Svest se uvek bazira na poznatom, koje joj služi kao parametar za odredjivanje novog i trenutno nepoznatog. U predelima sna prepoznavanje doživljaja je moguće samo ako se on nalazi u bliskim okvirima materijalno oivičenog prostora, mada je ovde vreme kao kategorija prostora, potpuno isključeno.

Osnovne kategorije vremena, mereno parametrima svesti, su prošlost i budućnost, sa jednom veoma tankom crtom koja ih odvaja, a koju pokušavamo da doživimo kao trenutak sadašnjosti. Svaki pokušaj življenja u "sada" je neprekinuti hod baš po toj tankog liniji, mentalna ekvilibristika ostajanja u tom nepostojećem trenutku, gde se "juče" i "sutra" potpuno gube kao kategorije svesti, a sopstveno postojanje se oseća kao sveprisutna, oduvek postojeća kategorija.

Doživljaj vremena neminovno donosi osećaj realnosti života, onakvog kakvim ga poznajemo. Pogled u "sutra" uperen iz ugla "juče" neminovno je obeležen nadom i očekivanjem da će sledeći nadolazeći trenutak, ili neki u daljoj budućnosti, biti mnogo bolji nego ovaj u kome se svest trenutno nalazi. Naravno, to "trenutno" je sasvim iluzorno, jer bazirano je na iskustvu doživljenog "juče", jer da je svest zaista svesna trenutka u kome se nalazi, trenutka "sada", tada bi i to "sutra" bilo ovo isto "sada", samo u nekom drugom okruženju ili prostoru. Stoga, osećaj realnosti života, obeležen nadom, može doneti osećaj optimizma ili pesimizma, što ponovo predstavlja stav, odnosno ugao posmatranja "sutra" sa polaznom tačkom iz "juče", odnosno baziran je na sopstvenom iskustvu.

Emocije su takodje produkt vremensko-prostornog doživljavanja stvarnosti. Iskustveni materijal emocija uvek je baziran na već doživljenom, odnosno na prošlom, tako da budućnost, posmatrana kroz prizmu očekivanja, uvek svoj oslonac ima u već doživljenim emocijama. Strah od budućnosti, kao tipičan primer svakodnevne svesti svakodnevnog čoveka, svoje korene neminovno vuče iz sećanja na sličnu situaciju, koja se odigrala u nekoj prošlosti. Optimizam ima isti koren, samo je ugao gledanja malo drugačiji, pa se umesto loših očekuju dobra dešavanja. Potraga za srećom predstavlja pokušaj da se buduća dešavanja trasiraju novim uglom posmatranja starog iskustvenog materijala, dok potraga za duševnim smirenjem predstavlja neku vrstu odustajanja od napora kreiranja mogućeg življenja.

Jedino moguće rešenje za izlazak i začaranog vremensko prostornog kruga je spoznaja sadašnjosti u samom korenu dešavanja, u trenutku sada. A kako je doživljaj vremena neminovno povezan sa doživljajem prostora, "sada" se može nalaziti samo "ovde", jer "tamo" već predstavlja iskakanje sa te svilene niti trenutka i ponovni prelazak u kategoriju juče-sutra, što sa sobom nosi sva ona opšte poznata, svakodnevno uobičajena stanja ljudske svesti, opterećena svakodnevnicom, iz koje želi da pobegne u neko "bolje sutra".

Živeti u "sada" je kao hodati po oštrici žileta, ali samo u tom trenutku možemo biti beskrajno budni i beskrajno svesni samo tog jednog i jedinog mesta na kome život izvire: "ovde".

Sloboda ne postoji, slobodni smo jedino u izboru gospodara

Ne vezujem se više za okolnosti, ljude i dešavanja. Još sam jedino vezana za sopstveni prostor, u njemu se najbolje osećam. Sve ovo bi trebalo da budu odlike čiste slobode, a sloboda je: biti slobodan od sebe prvenstveno.

Ljudi su skloni da se vezuju, da se zakačinju i lepe, naročito za druge ljude. To je okoštavanje odnosa, to je siguran put za gubitak lične slobode, bez obzira na to ko je uslovio kačenje. Ne možemo posedovati nekoga i u svakom momentu znati njegovo kretanje, misli i namere, a pri tome sami biti slobodni. Sloboda podrazumeva obostrano ne vezivanje, jer svako vezivanje za bilo koga je gubitak sopstvene slobode. Čak i pokušaj kontrole druge osobe, što je svojevrstan vid posedovanja drugog, donosi suptilnu kontrolu s druge strane. "Gospodar" se može osećati moćnim jer zna radijus kretanja i mišljenja svog "roba", ali i "rob" takodje poseduje gospodara. U nemogućnosti da živi sopstveni život, on živi tudj. Ovo se jasno vidi na primerima slugu i gospode. Sluge uvek žive život svojih gospodara, prepričavajući i spletkareći iza njihovih ledja, jer je spletka zapravo pokušaj kontrolisanja kontrolora.

Čovek se lepi za čoveka u pokušaju da se zaštiti od sopstvenog osećaja nesigurnosti koji je, s druge strane, strah od samog života, strah od posledica sopstvenih postupaka. Onom drugom to može da prija neko vreme, jer oseća se moćnim, kontrolišući na neki način tudj život. Ovo se često dešava medju prijateljima, jer prijateljstvo je skoro jedini vid medjuljudske komunikacije gde je sloboda primarna ili bi trebala da bude. Medjutim, svako lepljenje za drugu osobu je njeno ograničavanje i neki vid suptilne kontrole, što jednog momenta strahovito zasmeta a onda dolazi do pucanja.

Najčešći vid zakačinjanja i lepljenja, kome ljudi generalno pribegavaju a toga ili nisu svesni ili smatraju to normalnim je vezivanje za materiju. Osećaj "moje" je taj doživljaj vezivanja, a iz toga se radja gubitak slobode oličen u strahu od gubitka svog predmeta.

Reč "sloboda" je krajnje magična, svi je prihvataju bez objašnjenja, jer svi unutar sebe znaju šta sloboda znači. Tačnije, MISLE DA ZNAJU. Religija je jedan od puteva traganja za slobodom, jer potraga za Bogom je potraga sa oslobodjenim sopstvom. Medjutim, religija je davno okoštali put, tačno ukoritan i prepun dogmi koje se poštuju pod prinudom. Oni koji su nezadovoljni farisejskim pristupom, svoj put ka slobodi traže priklanjajući se nekom drugom duhovnom putu, uglavnom istočnjačke prirode. Oslobadjanje od ega, Kastanedin "magični realizam", transcendetalna meditacija, novo nastali "Silva metod", sve su to putevi koji se nude za oslobadjanje duha. Medjutim, svi ti putevi takodje su dogmatski, jer svi tvrde kako "jedini poseduju ključeve od istine i kako ostali ne znaju ništa". Možda je Kastanedin "magični realizam" najbliži stvarnosnom pristupu, jer po njemu "Svet je opis, naučeno vidjenje realnog". Vidimo svet onakvim kakav jeste, jer su nam tako rekli u periodu formiranja naše svesti, dok smo još bili deca, a mi smo svojim verovanjem učvrstili "sliku sveta" (Kastanedin izraz).

Statično prihvatanje realnosti jeste boravak u zatvoru, a slepo prihvatanje ponudjenih "puteva oslobadjanja" je ulepšavanje zatvora. Još gore ulepšavanje tog istog zatvora je pogled okrenut spolja, usavršavanje u znanju o nekoj oblasti. Tada se čovek oseća moćnim, različitim od ostalih jer poseduje neke ključeve nekog znanja, mada sa tim ključevima može jedino praviti kopije tih istih ključeva. Sa njima ne može otključati ni jedna vrata. Sa tim znanjem, on može samo citirati do beskraja, sa željom da njega jednog dana citiraju, ali spoznati može vrlo malo.

Sada ću ja da citiram, uz realnu opasnost "želje da jednog dana citiraju mene". Ali i citiranju su me naučili neki drugi "ljudi od znanja" koji su tvrdili da svoja vidjenja moram da potkrepim tudjim citatima. A pošto sam ja dobra u mimikriji, prihvatila sam to, uz opasnost da mi to predje u naviku, odnosno da taj naučeni element stvarnosti postane deo mehanizma mog uma, a što se i dogodilo. No, dosta okolišnih, nepotrebnih objašnjavanja. Citat glasi: "Sloboda je u izboru gospodara". Svesnost o slobodi na prvom mestu je uzrokovana spoznajom da smo zapravo robovi nekoga ili nečega, a put oslobadjanja trasiran je uvidima kome i čemu robujemo. Tako da je jedna od početnih mogućnosti oslobadjanja svesni odabir gospodara kome ćemo sluziti. Bog novac je možda najveći i najjači medju svim gospodarima kojima služimo.

Želja da se "zaviri u budućnost" takodje je jedan od pokušaja oslobadjanja, ali nesvesnog oslobadjanja, jer saznavanjem budućnosti čovek samo potvrdjuje sopstvenu iluziju da je gospodar sopstvenog življenja, a taj pokušaj gospodarenja je takodje jedan od okova. Čovek je slobodan ako je slobodan prvenstveno od sebe, od sopstvenih navika i očekivanja. Lepota svakog sledećeg trenutka leži upravo u njegovoj neizvesnosti i MOGUĆNOSTI samog čoveka da sa tim trenutkom koji je došao uradi bilo šta.

Upravo poznavanje principa života, koji je surov prema svima onima koji ga ne razumeju u suštini, radja strah koji okiva. Čovek doživljava slobodu kao blaženo rajsko stanje u kome nema potrebe ni za kakvom napornom aktivnošću, niti bilo kakve prinude. A život nas itekako primorava da se povinujemo elementarnim zakonima opstanka sopstvenog tela, kao nosioca samog života, a zatim i da se prilagodimo drugim ljudima, opet radi opstanka. Ti elementarni zakoni opstanka su takodje naši lični okovi, ako ih shvatamo kao prinudu. Oslobadjanje od tih principa postojanja leži u razumevanju njihove neophodnosti i neminovnosti. Tada obaveze prestaju da budu teret i postaju sastavni deo samog života, što su oduvek i bile, samo je ugao čovekovog posmatranja u odnosu na njih bio drugačiji.

Ljudi osećaju strah od sebe samih isto kao što osećaju strah od prirode koja ih okružuje. Prirodu doživljavaju kao neprijateljsko okruženje, ogradjujući svoj životni prostor i čineći ga potpuno "neprirodnim", dok se okruzuju veštačkom materijom. Sloboda leži upravo u prihvatanju sopstvenosti, što je i uslov za oslobadjanje od okova te iste sopstvenosti, a čovek pogleda uprtog spolja ne usudjuje se da pogleda u sebe samog jer tu, u njemu, leži priroda. Ona ista priroda koje se boji. Prihvatanje veštačke materije kao nešto što je lično stvoreno, preneto je i na polje samog ljudskog tela, jer svaki čovek će rado ugraditi neki veštački organ, nego da pokuša da svojom svešću stupi u kontakt sa sopstvenim obolelim organom i da mu na taj način pomogne da se sam isceli. Mi prirodu nosimo u sebi, a ona zna da regeneriše svoje jedinke koje su u skladu sa njom. Takodje, jedinke kojima je okončan životni vek ne opiru se svom kraju, što čovek valjda od samog svog postojanja čini. Strah od smrti takodje čini jedan od okova kojima je čovek sputan i koji mu onemogućava da oseti slobodu života u sebi.

Dalje, ono što nas ograničava su želja (za nečim) i vera (u nešto). Medjutim želja i vera se ne nalaze na istoj frekvenciji. Želja je veoma često uzrokovana potrebom prilagodjavanja okolini, veoma je mali broj želja koje izviru direktno iz čovekovog sopstva, koje je život. S druge strane, ostvarenje jedne želje dovodi do radjanja druge a malo koja od njih dotiče "sopstveni izvor života", osim kada su čulne želje u pitanju, jer čula nam potvrdjuju sopstveno postojanje i provodnik su nekih zadovoljstava koje duša može da oseti, duša kao sam izvor sopstva. Želje su još jedan od okova koji nas odvaja od potpune slobode. Shvatanje same suštine želje je ono što oslobadja, jer tada nestaje potreba za raznolikošću, tada se jasno uvidja suština željenog, suština traženog odnosno ono elementarno što je zadovoljstu života potrebno.

Susretanje Duša

Razmišljam o susretu Duša. O ljudima koji imaju Dušu i to znaju, o onima koji je takođe imaju a to ne znaju, o onima koji znaju da je imaju ali misle kako je to sasvim privatna dragocenost koja se ne deli ni sa kim i na kraju o onima koji znaju da je imaju ali je doživljavaju tako prizemnom pojavom, da se pri prvom pojavljivanju druge Duše povlače u sebe, sa dozom izvesnog gađenja.

Susret dve osobe koje imaju Dušu i to znaju je redak a u slučajnom susretanju oseća se blistavost i ushićenje zbog prepoznavanja koje ga prati. A šta je sa ostalima?

Svi ljudi imaju Dušu, to je neminovno. Samo nisu je svi svesni. Mnogi će, totalno potonuli u materiju, negirati postojanje nečeg nematerijalnog, isto kao što spremno negiraju postojanje Boga, skarednim komentarom: "Pokaži mi". Može se takvima, naravno, pokazati Duša. Njihova, naravno, jer prikazivati svoju Dušu je krajnje besmislen pokušaj. Oni ne poznaju prefinjene i suptilne titraje kojim se Duša, puna ljubavi, pruža prema njima. Nazvaće to mekuštvom, slabošću, patetikom. Potrebno je, sa takvima, dosta truda, upornosti i vremena, dok Duša slobodno pluta trenutkom, da bi na kraju i druga Duša stidljivo promolila svoje zrake u pokušaju večne težnje spajanja. No, takav doživljaj predstavljaće samo početak tragedije, jer Duša je slobodna, a čovek okovan materijom pokušaće da po svaku cenu prigrabi taj trenutak i ovekoveči ga posedovanjem. A Duša se posedovati ne može. Zato je najbolje prah ostaviti prahu.

Možda su ovi jednostavno rođeni kao takvi, a možda su ih drugi, slični njima, vaspitavanjem jednostavno ubedili da je materija jedina stvarnost. No, postoje neki koji nisu podlegli ubeđivanju o merljivosti svega stvorenog. Takvi su kao na raskrsnici stvarnog, jednim delom svoje svesti verujući u opisanu stvarnost, drugim delom osećajući Dušu kao jako ranjivi deo sebe samih. Ova Duša ima potrebu da se otvori, bez obzira na norme i propise koji tu potrebu negiraju. Zato je ona uvela nova pravila stvarnosti, proglasivši ih umetnošću. Na ovom polju dozvoljenog postojanja Duša se obavija raznim formama ispoljavanja, a ipak mistično skrivena iza metafora i nijansi. Ovakvoj Duši se može prići samo na polju njenog otvorenog sakrivanja, ali veoma pažljivo. Obzirom da se dugo trudila da usavrši pravila, oko sebe je postavila ogradu sujete poredeći se sa drugim dušama u mimikriji. Najbolje je ovoj Duši ne približavati se previše. Uvek možemo očekivati odbrambeno pitanje: "O čemu to govoriš?"

Duša je izvor samog postojanja, sredstvo i cilj sreće. Ali mnogi "kao bez duše" tragaju za srećom, ne znajući da je ona uvek prisutna kao jedini pravi odraz same radosti čistog življenja, isto kao što mnogi vernici tragaju za Bogom po raznim crkvama i manastirima, misleći da Bog boravi samo na tim mestima. Svoje Duše su svesni, ali joj ne pridaju značaj. Smatraju je mestom sopstvene slabosti i zato uporno pokušavaju da je sakriju. Dušu su zatvorili iza staklenih osmeha, a svako javno pojavljivanje osećanja osuđuju kao krajnju nepristojnost. Do ove Duše je jos teže dopreti, ona se krije kao noćni leptir, prerušena u sivilo nepostojanja. Može se namamiti samo nezainteresovanom svetlošću sopstvene Duše, jer ona se već susretala sa pokušajem posedovanja, a to boli. U strahu od bola ona se i krije u dubinama samozaborava. Ni ovu Dušu ne treba dirati. Svako, pa i letimično iznošenje na svetlost Srca će je uplašiti. A ona će reagovati strahom, iskoristivši prvu pogodnu priliku da uzvrati udarcem koji dolazi kao odbrana od sećanja na bol.

A svaka Duša vapi za svetlošću sopstva, žudi za dodirivanjem dubina, za istovetnim i istovremenim postojanjem. To je LJubav. Ali opasno je upotrebljavati ovu reč, osim kada zvuči kao očigledna laž. Tada Ljubav kao ključ postaje kalauz i otvara svaka vrata, koja bi i bez prevare bila otvorena. No, prevara je neophodna radi jednostavnog prerušavanja da bi se neopaženo provuklo pored čuvara Duše, a on se zove Strah. Njegovo oružje je Bol.

Ponekad se logično nametne pitanje: zašto se duša spustila u predele ličnog Pakla? Jer druga Duša se može pronaći i kada se susret dogodi na samom dnu sopstva, tamo gde počinju nagoni i demonska priroda čovekova. Takav susret je veoma redak, veoma čudan ali i veoma jak. Upravo me je jedan takav začuđeni susret i naveo da napišem sve ove rasprave.

Zbunjena sam sopstvenim iskustvom.