PISMO 25.03.2003. 9.20 PM (Ljubav u senci araukarije)

Ljubav. Večna tema, kao i sve rasprave o duši. Sve znamo, sve smo objasnili, a ipak imamo potrebu da kažemo još nešto. Teme i ne bi bile večne kada bi se mogle zaokružiti, dovršiti kao celina.

A ja baš danas, u neko rano predvečerje, odlazeći u posetu svojoj školskoj drugarici Sonji, razmišljah o ljubavi, o duši, o zadovoljenju - tačnije o potrazi za zadovoljenjem, što je takođe večna potraga. Ponela sam Heseovu knjigu da je vratim - "Stepski vuk". Nisam je pročitala. Nije mi se dopala, a odavno ne dovršavam čitanje onih knjiga koje me ne ponesu od samog početka. Ova me je čak malo bocnula. Možda.
 
"Stepski vuk" govori o čoveku pedesetih godina, usamljeniku, koji je iznajmio sobu u kući jedne građanske porodice. Uglavnom je pisana iz ugla posmatrača, drugi govore o tom usamljeniku, koji je sam sebe nazivao Stepskim vukom. Ono što me je malo, ali samo malo (nadam se) uzdrmalo je jedan pasus, gde narator govori o tome kako je Stepskog vuka zatekao kako sedi na odmorištu stepenica koje vode na sprat, gde je bila njegova soba, i gleda u saksiju sa araukarijama. Ne znam koje je to cveće, ali atmosfera je bila savršeno dočarana. Stepski vuk mu govori o tome kako je baš ta araukarija simbol građanske porodice, čistoće i reda, čipkastih zavesa i ormana od mahagonija, malih dnevnih rituala koji ni po koju cenu ne smeju biti narušeni. Svemu tome se on divi, ali ipak izdaleka, jer njegov život je sasvim drugačiji. On je usamljenik, izdvojen iz gomile, potpuno sam, čak toliko sam da ne pristaje da bude ni boem. On je nešto drugo.

Mislim da sam se delimično prepoznala i da mi se baš zbog toga knjiga nije dopala.

Sonja živi u harmoničnom braku, njen muž je dobar čovek, imaju sina nešto starijeg od mog sina. Ponekad se vidim sa njima, češće sa njom nasamo i uglavnom vikendom, kada sam i ja sama u domaćim, kućevnim poslovima. Prošlog vikenda mi je pomagala da isečemo neku ćurku. Posle samo pet minuta mi je rekla: "Hajde mi malo tumači horoskop. Radi ono što najbolje znaš, a mene pusti da radim ono što ja znam." Već naslućuješ da sam se bezuspešno motala oko nje u pokušaju da i ja uradim nešto korisno oko tog mesa, pred kojim sam jednostavno bila bespomoćna.

Araukarija. Građanska porodica. Poštirkane heklane zavese. Besprekorno opeglan veš. Idealno. Sputavajuće. Da li je to za mene?

Godinama nisam bila u takvoj dilemi. Smatrala sam da sam se davno, davno opredelila. A ipak... da jesam ne bih sada naslutila senku dileme.

Ljubav? Da, u ogromnim količinama. Ali ne ljubav u senci araukarije. Na žalost, tako besprekorno sređen dom u ime ljubavi na kraju postane spomenik toj istoj ljubavi.

Tvoja (bežeći od cvetnih senki)
Z.

PISMO 18.03.2003. 10.52 PM (Igra staklenih perli)

Sasvim je mogućno da knjiga "Igra staklenih perli" govori o čoveku koji je spojio duh i dušu i time postao Majstor igre ili Magister ludi, kako se u knjizi naziva vrhovni poglavar, čovek koji upravlja čitavom igrom staklenih perli.

Nameravala sam, dok sam čitala knjigu, da pronađem jedan pasus koji jasno objašnjava šta je to igra staklenih perli, ali Hese tako suptilno daje objašnjenje da je bilo nemoguće pronaći jasnu definiciju. Jer igra staklenih perli upravo i izmiče svim definicijama.

Igra staklenih perli bi bila lagano nadmudrivanje, ali bez želje za pobedom, već se sve misli - koje se asocijacijama nadovezuju jedna na drugu - vode ka tome da se čitav svet svede na jednost. Igrači staklenih perli kombinuju astronomiju sa muzikom, ovu sa matematikom, matematiku sa bojama, tražeći onu zajedničku nit koja sve povezuje i čini jedinstvenost samog života. Nešto kao pokušaj dosezanja samog Boga

Međutim, celinu i onu osnovnu nit čitave knjige nisam uspela da sagledam. Pa ni sada. Upravo se pitam da li bi ti knjigu doživeo na moj način, jer ponovo sam prenela samo radnju i gomilu svojih zbrkanih utisaka.

Jedino što sam apsolutno razumela, jer nosim je u duši, je Igra staklenih perli. Perle su nezavisne celine, providne i lako lomljive, ali nanizane jedna pored druge čine prelepu ogrlicu. Igra staklenih perli, kako je ja trenutno igram, je zbir dvosmislenih provokacija koje uvek daju jednu, od mnogo ponuđenih, mogućnosti da se nadmudrivanje nastavi u sasvim neočekivanom pravcu. Pri tome je duh slobodan da barata svim raspoloživim asocijacijama, pa tako opaska "ležanje na travi" odmah rađa odgovor "upala pluća". Jednom se čak dogodilo da sam potpuno obezvredila sebe izjavom koja je trebala da nadmudri sagovornika, ali sam rekla da su "slepi hodnici sasvim mogući" u takvoj vrsti komunikacije. Veoma bitna stavka je da nadmudrivanje ne vodi u pobeđivanje protivnika, već služi jedino usavršavanju same igre. Pobeđeni sagovornik znači prekinutu igru, a igra je da se igra do beskonačnog, do sažimanja svega u jedan.

Tvoja (u nastavljanju beskonačnog)

Z.

PISMO 16.03.2003. 8.28 PM (Narcis i Zlatousti)

Juče sam u dahu pročitala jos jedan Heseov roman: "Narcis i Zlatousti". Heseova večita dilema o primatu duha ili duše u ovoj knjizi kao da dostiže kulminaciju. Ograđujem se, jer ovo je tek treća knjiga sa kojom se upoznajem.

Priča počinje u manastiru, susretom mladog đaka po imenu Zlatousti sa tek nešto starijim učiteljem grčkog, latinskog, matematike i logike, po imenu Narcis. Zlatousti u manastir dolazi sa petnaestak godina života, sa jakom željom da se jednog dana zamonaši. Obojica su, i pored svoje mladosti, harizmatične ličnosti i u početku blago zaziru jedan od drugog (istu situaciju imamo i u "Igri staklenih perli"), međutim magnetizam snažnih ličnosti ipak ih privlači i oni postaju prijatelji koji su bliski ali ipak na izvesnoj distanci ponosa, koja im ne dozvoljava da otvoreno pokažu koliko se dive onom drugom. Dok je Zlatousti prepun obožavanja svog prijatelja, Narcis mu neprekidno govori da se oni suštinski potpuno razlikuju.

Narcis ima svoj jasan put intelekta, jasne logike i odricanja, sa veoma čistom željom da se zamonaši i odrekne svega svetovnog. Zlatousti ima taj isti cilj, međutim prvi susret sa sopstvenom čulnošću u njemu stvara potpuni haos. Taj unutrašnji lom Narcis veoma dobro prepoznaje, iskoristivši ga da u jednom potpuno otvorenom razgovoru još jednom potvrdi koliko se njih dvojica suštinski razlikuju. Dozvolivši na neki način, svojim rečima, da se ispolji prava priroda Zlatoustog, Narcis mu objašnjava da je on čovek u kome priroda buja haosom jednog umetnika, svog sazdanog od apstrakcija, dok je on sam, Narcis, čovek čiste logike, jasne i precizne misli, koji teži ka čistom duhu. Doduše, kaže da je duh prilično sterilan u odnosu na dušu, koja je sva bujnost, ali najvažnije je da svako prepozna svoju osnovnu prirodu i dozvoli joj da se otelotvori.

Sledeći dodir čula u Zlatoustom rađa neprikosnovenu odluku da napusti manastir i postane lutalica, tragajući za sopstvenom prirodom, što i čini. U narednim godinama života, prepunim slobodnog lutanja, smrzavanja i gladovanja, toplih zagrljaja žena kroz koje je prepoznavao sopstvenu dušu i kojima se davao, upoznavši smrt u bliskom dodiru, kada je morao nožem da ubije razbojnika koji je hteo da opljačka ono malo što je posedovao. U jednom manastiru, u koji je svratio za vreme svog lutanja, ugledao je drveni kip Bogorodice koji ga je očarao svojim izrazom lica na kome su istovremeno bili očaj i uživanje, odlučuje da potraži umetnika koji ga je napravio te da i sam nauči tu veštinu rezbarenja. Svoj naum ostvaruje, nekoliko godina provodi pored majstora Niklausa, sve dok ne ostvari izvesno savršenstvo izrezbarivši kip apostola Jovana, kome je dao lik svog voljenog prijatelja Narcisa. Tih nekoliko, relativno mirnih godina, mirnih bez lutanja, on se suočava sa udobnošću izvesne sutrašnjice ali i sa sterilnošću takvog života, zato napušta takav život, ponovo vođen samo svojim čulima i ponovo upoznaje smrt, kroz epidemiju kuge koja je zavladala krajem. Tako spoznaje iskonsku majku, Evu, koja je rađanje i smrt istovremeno, i želi da izrezbari taj lik.

Na kraju se vraća u manastir, svom prijatelju Narcisu, koji je u međuvremenu postao opat Jovan, posvećuje se duborezu, ali pred sam kraj života ga nemiri ponovo gone na lutanja. Posle kraćeg odsustva, shvativši da je star i umoran, ponovo se vraća u manastir gde i umire.

Ovo je bila kraća fabula, pretpostavljam da se nećeš potruditi da pronađeš knjigu, jer ćeš, isto kao i ja, čekati da ona pronađe tebe.

Zašto ti prenosim svoje impresije? Knjiga me je duboko pogodila, čak možda uzdrmala u korenu. Kroz nju sam shvatila jednu duboku istinu: Ja sam Zlatousti koji se uporno trudi da postane Narcis. Višegodišnjem putu razuzdanih čula nedostajala je stabilnost i izvesnost sutrašnjice, nabujalom životu bio je potreban red saznanja i shvatanja. Okrenula sam se duhu, iskristalisala svoju unutrašnju prirodu samotnjaka, svojeglavog i buntovnog, ali ipak okrenutog ka jasnom i precizno definisanom cilju. Da li je poezija koju jedino pišem u zadnje vreme, ako izuzmemo pisma tebi, zapravo pobuna moje duše i potreba za bujanjem haosa?

Noćas sam, završivši čitanje u gluvo doba, imala jasnu spoznaju svog puta i svog cilja. Već sam govorila o sopstvenom žrtvovanju sopstva, radi ostvarenja uslova za ostvarenje sopstva, ali noćas sam sebe videla kao jahača na konju neminovnosti koji neumoljivo stremi ka svom cilju. Međutim, (ne bi bilo unutrašnjeg loma da nema ovog "međutim") taj cilj mi je izgledao kao horizont: što mu se više približavam on se sve više udaljava. Kraj puta je tu, vidi se, a ipak ja i dalje jašem ka njemu u bezuspešnom pokušaju da ga dostignem.

Sagledala sam svoj život, popločan žrtvama strpljenja, jer za sve velike stvari koje sam uradila bile su potrebne godine strpljenja, odricanja i balansiranja. Dosezala sam te ovozemaljske ciljeve, možda birajući teži put ali dragocenost koju sam sačuvala putujući bila je sloboda. Znam da je taj konačni cilj kome težim, a koji mi kao horizont stalno izmiče, potpuna sloboda da budem potpuno ono što jesam. Zato i imam ove svetovne ciljeve kojima služim - da bi oni, jednog dana, otelotvoreni, služili meni.

Još uvek osećam eho tog dubokog zvuka "krc" koji se noćas dogodio u dnu moje duše. Ne boli me, ako i ima bola on je isuviše duboko da bih mogla da ga osetim. Završivši knjigu, začuvši taj duboki zvuk loma u sebi, ja sam počela da plačem. Suze beznađa.

Ne znam kuda će me taj zvuk odvesti, njegov odjek je isuviše slab da bih mogla da osetim u kom se pravcu usmerio, a s druge strane znam da sam otišla predaleko da bih mogla napraviti i jedan korak nazad ili na drugu stranu. Jedino što mi preostaje je da jašem dalje, verujući da ću jednog dana ipak sustići svoj cilj, svoj horizont.


Tvoja (ponovo na raskršću)

Z.

PISMO 06.03.2003. 1.21 AM (Žeđ za snagom čoveka)

Ko je taj, koji će iza sedamdeset sedam velova zavodnice prepoznati čistotu srca koje želi čistu ljubav? Ljubav sam tražila i nalazila samo njene mrvice, ostatke onoga što je druga duša mogla da doživi kao ljubav. A tragala sam onoliko dugo dok se od traganja nisam umorila. "Kad jednom prestaneš da tražiš, umorna od puta i promašaja, satrta od pitanja i odgovora, onda kada ti utroba presahne od čežnje i kada vapaji izgube smisao..."

Koji je taj koji znade drevnu svetlost mudrosti koja boravi u svakom čoveku, ali samo je malobrojnom dato da skine velove zabluda, kako bi istina zablistala čistotom i jasnoćom? Ko se može utopiti u mene, ko može dotaći moju vatru a da pri tome ne sagori?

Maskama se branim od sveta, maskama branim svet od sebe same. "Ne brini za mene, imam čitav garderober persona. Samo reci šta ti se dopada". Samo reci na koji način te mogu zaštititi od sebe - kažem ja anonimnom predstavniku sveta koji me okružuje.

Ponovo sam te noćas doživela veoma snažno. Noćas sam ponovo osetila žeđ za snagom čoveka.

Tvoja (pomirena)

Z.

PISMO 24.01.2003. 9.31 PM (O nama dvema)

Uvek me je kritikovala da sam previše iskrena. Godinama i godinama se trudila da me nauči malim ženskim trikovima zavođenja, a onda se uvek iznova i iznova užasavala zbog mog spontanog ponašanja. Njeno naručje je uvek bilo prepuno utehe kada bih se, sva ranjava od sudaranja sa životom, prepuštala njenim rečima. Nije nikada bila blaga prema meni, naprotiv. Pošto sam znala da su mi vrata njene duše uvek otvorena, nisam se libila ni da je pozovem u sred noći, znajući da je zaljubljenik gluvog doba i da sigurno ne spava. "Trebaš mi" - govorila bih. "Dođi" - odgovor koji kao da je čekao samo na moj poziv očaja. I slušala me je, uvek ozbiljno, zamišljenog lika. Nije prekidala moje zbrkano govorenje, puštala me je da pokušam da sama razmrsim sopstvene nesmislice, znajući da ću se ipak na kraju zaplesti još više u sopstvene zablude. A onda je blago hladnim glasom, iza kojeg je, znala sam to, stajala toplina ovijena strahom za mene, govorila kako stvari zapravo stoje.

Ljubav je bila naša večna tema. Ja sam je tražila, ona ju je čekala. Ja sam ljubav često i nalazila, a onda se potpuno predavala, ponekad i zaboravljajući na Nju. Bila je strpljiva, znala je da ću se vratiti njenom naručju utehe, bar onda kada me Ljubavnik razočara. A razočarenje je stajalo, obe smo to znale. Ponekad sam se pitala da li nas to spone izlivenog očaja vezuju, šta bi bilo sa nama dvema kada bi smo obe bile srećne, bezbedno uljuljkane u naručje ljubavi, umesto u naručje one druge. Kada bih ja previše zaglibila u ljubav, predavajući se čitavim svojim bićem, ona bi se povlačila u hladne predele ponosne samoće. U tim danima nije mi se javljala. Šta se sa njom događalo tada, ne znam. Na poneki poziv telefonom s moje strane i pitanje kako je, suzdržano je odgovarala da je dobro. Znala sam da me čeka, da joj nedostajem, ali da to nikada neće glasno reći. Iskrenost nije sastavni deo malih ženskih igara. A ona je bila, i ostaće, majstor igre.

Ko čeka dočeka. Ona je čekala ljubav i ljubav ju je pronašla. Bez mnogo truda i pompe, ušetala je u njeno srce. Sada je srećna. A naše uloge su se promenile. Sada sam ja ponosno sama. I to ne zato što je ne mogu razumeti, naprotiv. Predavanje ljubavi je potpuno predavanje sebe, kada više ni trunčica ne ostaje za druge drage ljude. I znam da, ma koliko se ona trudila, ne može biti moja. Ne na način kao ranije. Znam da ćemo i dalje posećivati jedna drugu, pričati o ličnim dešavanjima, ali njena ljubav će uvek biti barijera koja nas odvaja jednu od druge. Njena ljubav prema Njemu neće dozvoliti bliskost koju smo imale nas dve. I niko, u ovom čudnom trouglu, ne smeta onom drugom. Stvar je jednostavno tako postavljena. Dvoje su društvo, treći je suvišan.

Pronašla sam koren svog osećaja usamljenosti, koji me je pre par dana doveo do izliva plača. Naravno, opet sam potražila njeno naručje utehe, ali ovoga puta utehu nisam dobila. Dobila sam trenutno smirenje, kao i uvek, ali jasno razaznajem zid ljubavi koji joj nije dozvolio da me oseti do kraja. Ne zato što nije htela, već zato što nije mogla.

Zato mi ova samoća sada tako teško pada.


Tvoja (u razrešenju)

Z.