Razmena energije

Razmena energije izmedju muškarca i žene zasniva se prvenstveno na njihovom privlačenju, jer da bi uopšte razmenili energiju moraju pre toga da stupe u kontakt. Tada na scenu stupaju lične note i njihovo sazvučje. Susret dve istovetne note muškarca i žene veoma je redak. Najčešći slučaj je susret dve harmonične note. U odnosima ljudi deluje razumska svest, ali čista svest je ta koja oseti naklonost prema osobi suprotnog pola koja harmonično zvuči. Oni retki susreti izmedju istovetnih nota javljaju se samo kod jakih karmičkih veza. Pri takvim susretima privlačnost je trenutna i trenutno i apsolutno potiskuje razumsku svest u stranu. Za takav, par ne postoje nikakve barijere i civilizacijske norme. Narodnim jezikom rečeno, to je “ludi kamen”. Takve veze retko opstaju trajno, jer pošto je u pitanju karmički susret, obe osobe treba da nauče svoju lekciju u odnosu na onu drugu, a pošto je razumska svest već uobiličila neke karakterne crte, u takvom odnosu dolazi do konstantnog sukoba. Od veoma malog broja karmičkih susreta ili susreta istovetnih nota, izuzetno mali broj opstaje. Jer potrebno je proći kroz dvostruku vatru očišćenja: sopstvenu i onog drugog. Ali, ako se to ostvari nastupa apsolutno harmoničan spoj. Ipak takve veze su izuzetno, izuzetno retke.

Šta je sa razmenom energije u onim češćim slučajevima sazvučja polova? Kako oni razmenjuju energiju, obzirom da su brakovi najčešće bazirani na takvim vezama i iz takvih veza radjaju se deca, kao materijalno ispoljenje združene energije?

Muškarac kao oličenje Centrifugalne sile teži da se ispolji kroz ženu. Žena, kao oličenje Centripetalne sile, prima muškarca u sebe i to ne samo u fizičkom vidu, već prima i njegovu energiju. Udružene, te dve energije daju jači “energetski koncentrat” i tako se začećem razmena energije okončava. Žena u trudnoći nema potrebu za energijom muškarca i jedno vreme po rodjenju deteta. U prirodnim odnosima, koje je civilizacija pokvarila, muškarac posle oplodjenja ženi više nije potreban. Kod životinja je taj slučaj još uvek jasno vidljiv. Posle oplodjenja, par mužjak - ženka se razilazi i ženka sama podiže podmladak. Kod ljudi, već sa podelom uloga na mužjak-lovac i ženka-majka, došlo je do disharmonije. Da bi rešili taj problem, koji su sami stvorili, ljudi su počeli da se okupljaju u plemena i medjusobno pomažu jedni drugima. Žene koje su zadovoljile svoju potrebu za energijom muškarca radjanjem, brinule su se o deci. Žene koje tu funkciju nisu ostvarile ili su predale deci količinu energije potrebnu za njihov rast i razvoj, pa ponovo osećaju potrebu za novom energijom i radjanjem novog deteta, bile su spremne na ponovnu razmenu. Muškarci s druge strane, energiju su trošili kroz fizičku aktivnost u lovu ili sakupljanju hrane, odnosno raspoloživu energiju su predavali raspoloživim ženama. I svi su bili zadovoljni. Kasnije je civilizacija sve pokvarila.

Rekla bih da kod jednog para muškarac - žena koji zadovoljavajuće deluje, posle izvesnog vremena dolazi do zasićenja energije, pa teško podnose prisustvo onog drugog. Otkuda to?

Energija teži ispoljenju u svim mogućim vidovima, a jedan par ima odredjeni dijapazon ispoljenja. Kada se ta “skala” ispolji, dolazi do potrebe za novim, različitim ispoljenjem. Takodje za asimilovanjem tudje, nepoznate energije koja će, udružena sa sopstvenom energijom, dati nove oblike ispoljenja kroz nova iskustva. Ne moraju to uvek biti seksualni kontakti, dovoljno je samo prisustvo druge osobe kroz druženje. Dobar način za udruživanje energije je kolektivno okupljanje: utakmice, pozorišta klubovi. Tako udružena energija radja novu - kolektivnu svest i daje duh zajedništva.

Takvi odnosi razmene energije su naravno dozvoljeni.

Čovek je mogao razumom da prekine energetske tokove koji su dovodili do promiskuiteta, ali nije mogao razumom protiv prirode. Neki oblici razmene energije su morali da postoje, pa je civilizacijskim normama odredjeno šta se sme, a šta ne, a da pri tome i čovek i priroda budu zadovoljni.

Promiskuitet je sprečila ljubomora. Reci mi šta ljubomora predstavlja suštinski?

Na prvom mestu ljubomora predstavlja nesigurnost u sebe i sopstveni značaj u svesti voljene osobe. Zatim, sa materijalnim odredjenjem i svojinskim odnosom prema materiji čovek je pokušao da poseduje i duhovno, odnosno emotivno. Ljubomora je nastala iz pokušaja posedovanja ljubavi druge osobe, odnosno njenog voljnog emitovanja emocija, tačnije energije. Muškarac svoju energiju predaje ženi, a ona mu uzvraća svojom energijom emitujući ljubav, kao vid direktno usmerene energije.

Život je manifestacija energije u neprekidnom ispoljenju, a ljubav je konstantno i voljno ispoljenje energije usmereno ka odredjenoj osobi. Prijem i uzvraćanje ljubavi ka odredjenoj osobi suprotnog pola, daje onu idealnu cirkulaciju koja daje novi život ili regeneriše životom davaoce - primaoce.

Kada je prvi čovek odbio da se dalje regeneriše nastala je smrt. Protokom vremena kasniji ljudi su zaboravili primarni izvor energije, te su počeli da energiju uzimaju i primaju od drugih ljudi. Prestanak primanja energije dovodi do smrti, a čovek kao izvor energije vidi samo drugog čoveka, odnosno ženu, kao izvor regenerativne energije. Otuda nesigurnost, kao i strah od gubljenja partnera, nazvan ljubomora.

Ljudi su se ipak kasnije setili iskonskog izvora energije, oni koji su postali sveštenici i kraljevi jer su znali kako da energiju uzimaju sa Izvora. Ipak nisu dostigli besmrtnost. S druge strane, iako su mi poznati drugi izvori energije, osećam potrebu za energijom muškarca. Bez nje se osećam nepotpuno.

Dala si dve konstatacije, koje mogu da se formulišu u pitanja. Prvo besmrtnost.

Besmrtna je samo Apsolutna svest u apsolutnom ispoljenju. Čovek (u smislu ljudsko biće) mora emotivno, intelektualno i duhovno da se ispolji u svim vidovima. Mora da doživi i oseti sve moguće emocije, da nauči sveukupno znanje i da produhovi sve oko sebe. Naučiti sveukupno znanje znači spoznati suštinu ispoljenog, a ne znati sve činjenice u svim oblastima ispoljenog života. Produhoviti sve, znači duhom osetiti, opet spoznati suštinu ispoljenog, spoznati mu zajednički uzrok. Obzirom na zaborav sopstvene suštine, čoveku nije dovoljan jedan život da dostigne Apsolutnu svest.

Što se tiče osećaja nepotpunosti i potrebe za energijom muškarca, radi se prvenstveno o potrebi za ispoljenjem energije kroz njenu razmenu i medjusobno mešanje, radi drugačijeg ispoljenja. Ti sama, kao jedinka, imaš ograničen dijapazon ispoljenja, tako da posle odredjenog vremena zadovoljiš sve moguće forme i imaš potrebu za novim ispoljenjem. Prijateljstvo i druženje sa ženom pomoglo bi ti na neko vreme, jer energija bi se ispoljila na nov način, medjutim, pošto dve žene ne mogu beskonačno da daju energiju onoj drugoj, jer su stvorene da je primaju, vrlo brzo dolazi do zasićenja.

S druge strane, sa ženom ne možeš da udružiš energiju usmerenu jedna prema drugoj, jer ni jedna energiju ne može da daje, već samo da primi. Žene mogu da udruže energiju samo ako je usmere ka zajedničkom cilju.

Šta je sa homoseksualnim vezama?

Hm, vrlo lukavo. U svom ispoljenju kroz dve osnovne sile - Centrifugalnu i Centripetalnu, uspostavlja se blaga neravnoteža u korist jedne od njih i upravo ta neravnoteža dovodi do polnog odredjenja. Kod homoseksualnih osoba ta neravnoteža je skoro neznatna, pa telo dobije polno odredjenje žene, a psiha polno odredjenje muškarca i obrnuto. Osobe koje su svesne tog dispariteta hirurškim putem menjaju pol. Manje svesne osobe upuštaju se u homoseksualne veze koje su im prirodne. Cirkulacija i razmena energije je ponovo uspostavljena, samo što je nemoguća njena materijalizacija. Osim toga, u homoseksualnoj vezi uvek je jedna osoba aktivna i dominantna što je, atribut muškarca, a druga prijemčiva i pasivna, što je artibut žene.

Šta je to strast, jer iako strast nije ljubav ipak ima neke veze izmedju strasti i ljubavi rekla bih?

Strast predstavlja vrhunski energetski spoj izmedju muškarca i žene. Ljubav, s druge strane, takodje u jednom vidu predstavlja spoj muškarca i žene i razmenu energije izmedju njih, ali strast je najviši nivo ispoljenja ljubavi. Teza da strast nije ljubav uopšte nije tačna. Strast je vrhunsko ispoljenje ljubavi. Kao potvrda tome - posle prekida strastvene veze izmedju muškarca i žene koji su je formirali i dalje ostaje neki fluid koji ih vezuje, jer energetski kontakt koji su jednom uspostavili, na pravi način, nastavlja da funkcioniše i posle prekida veze. Jednom rečju, oni više nikada ne moraju da budu zajedno, ali neka veza ipak ostaje.

Ljubav je ispoljenje lične energije usmereno ka odredjenoj osobi ili objektu. Namerno kažem objekat, jer energija se usmereno može uputiti i prema stvarima - knjigama na primer. Dalje, lična energija se može usmeriti ka životinjama, primer su kućni ljubimci. Smrću ili nestankom kućnog ljubimca čovek oseća skoro istu žalost kao pri smrti bliske osobe.

Da bi se uspostavila prava ljubav potrebno je da ispoljenje bude obostrano. Sa životinjama je relativno lako uspostaviti povratnu spregu, jer one automatski uzvraćaju ljubav. Osećaj primljene ljubavi, kao osećaj primanja energije, je izuzetna prijatnost i blagost i životinje sa zahvalnošću šalju isti “emotivni snop” nazad ka pošiljaocu. Obzirom da su veoma senzitivne u tom smislu, istovetno reaguju i na sve druge emocije koje im se emituju. Strah, na primer, izazvaće strah u životinji u tvom neposrednom okruženju i ona će te ili napasti ili pobeći od tebe.

Istovetan emotivni senzor poseduje i čovek. Medjutim, za razliku od životinja čovek ima razum, koji kao štit stoji ispred svih ispoljenja i logikom, koja je njegov instrument, razvrstava utiske. Pokušaj da nekome svesno uputiš osećaj simpatije i ljubavi. Ukoliko je pre toga imao arogantno ponašanje, sigurno će ga promeniti.

Razum je ono što je čovekovu svest uzdiglo na viši nivo ispoljavanja. Razum mu je dao govor i mogućnost preoblikovanja prirode, ali mu je istovremeno postao štit i oružje protiv nje, kao i protiv sopstvene okoline. A naročito protiv drugog čoveka. U čoveku je ukorenjen strah i on sa strahom reaguje na okruženje.

Strah kao tema je veoma zanimljiv, ali nastavimo sa ljubavlju, o strahu ćemo sledeći put.

Dakle, ljubav je usmerenje lične energije ka nekoj osobi. Da ljubav nije samo strast pokazuju prijateljske veze i ljubav prema braći i sestrama, odnosno prema roditeljima i deci. Ljubav je obostrano usmerenje lične energije i njeno uzajamno povezivanje i mešanje razmenom. Emotivne tj. energetske veze jače su sa roditeljima, odnosno sa decom, nego sa drugim osobama prema kojima se lična energija voljno usmerava, jer od roditelja se prima život, kao deo njihove združene energije, a deci se istim putem predaje lična energija. Roditelji ne samo da svojom energijom stvaraju decu, već i kasnije, po rodjenju deteta, ulažu ili daju svoju energiju deci. Proces je inverzan, deca energiju uzimaju od roditelja, naročito od majke kao primarnog davaoca. Emotivna veza sa roditeljima je duboka, trajna i izuzetno teško se kida ali nikada u potpunosti. Prilikom odvajanja deteta od roditelja, pa makar i samo privremeno, roditelji osećaju patnju, a ta patnja je zapravo energetski pritisak, jer naviknuti da emituju energiju, roditelji najednom ostaju bez adekvatnog prijemnika. Energija i dalje teži ispoljenju te stvara pritisak, koji se oseća kao patnja.

Šta je sa decom u tim prilikama i deca pate kada su odvojena od roditelja?

Deca takodje pate, jer i ona uzvraćaju energiju u vidu ljubavi roditeljima, mada je mnogo više uzimaju, nego što je daju. Poznato je da biti roditelj ne zahteva samo preveliku odgovornost, već iziskuje i posebnu snagu. Svi se slažu da je čuvanje dece izuzetno težak posao i roditelj se, posle čuvanja deteta, oseća strašno umoran. Nije u pitanju samo umor zbog skoro neprekidne koncentracije i pažnje šta će mali nestaško da uradi, umor se najčešće javlja zbog neprekidnih pitanja koja deca postavljaju. Svaki odgovor iziskuje veću količinu energije, nego što se potroši u običnom razgovoru, jer potrebno je u svojoj memoriji, gde je akumulirano lično znanje, pronaći adekvatan odgovor i pomoći detetu da shvatanjem izvrši transformaciju lične energije u lično znanje. Kao što rekoh, odrasla osoba nema previše energije za trošenje mimo plana ustaljenog življenja, pa tako i oseća umor pri pokušaju da malim radoznalcima odgovori na pravi način.

Šta suštinski predstavlja nedostatak roditeljske ljubavi, setih se dece bez roditelja u sirotištima?

Nedostatak ljubavi, odnosno nedostatak energije roditelja. Vaspitači mogu da vole svoje štićenike, ali vaspitanika ima mnogo da bi vaspitač svima mogao da daje onu količinu energije koja im treba. Osim toga ta energija je samo surogat, jer nije istovetna sa energijom deteta koje je traži.

Izmedju roditelja i dece postoji ljubav, i to je u redu. Ali kako da objasnimo odnose u porodicama u kojima nema ljubavi?

Dešava se da otac ili majka ne vole svoje dete. Otac - jer je majka, tj. njegova žena, svu svoju raspoloživu energiju usmerila na dete i on ostaje bez energije za koju smatra da je njegova i da ima pravo na nju. Tada se javlja ljubomora i istovremeno uskraćivanje sopstvene energije detetu. Dete oseća da je uskraćeno za ljubav, tj. energiju oca, a pošto prestanak primanja energije znači smrt, počinje da se plaši oca, jer on više nije davalac života, već davalac smrti. Izmedju oca i deteta uspostavlja se konvencionalan odnos, koji se prvom pogodnom prilikom, obično punoletstvom, prekida, jer nije zasnovan na prirodnoj vezi. Veza sa majkom obično se izuzetno retko i veoma teško kida, čak i kod totalno poremećenih medjuljudskih odnosa.

Nešto redje, ali i to se dešava, majka ne voli sopstveno dete, jer oseća da joj ono uzima raspoloživu energiju. Obično se to dešava kod žena koje nisu svojom unutrašnjom voljom bile spremne da postanu majke.

Civilizacija smatra da je osnovna dužnost žene da postane majka.

Tačno i priroda je tako uredila stvar, time što žene imaju mnogo veći energetski rezervoar nego muškarci, jer im je potrebno mnogo više energije da bi mogle da stvaraju život u sebi i da ga radjaju. Ipak, to nije prvi put da se čovek pobunio protiv prirodnog poretka. Samo što ova pobuna, ako preraste u epidemiju, preti da uništi čitavo čovečanstvo. Zbog toga nije samo priroda protiv toga već i čitava ljudska vrsta.

A šta ćemo sa neplodnim ženama?

Po svojoj suštini priroda je veliki rasipnik, jer od ogromne količine svih vrsta semena, kao potencijala života, veoma mali broj se ispolji. Tako, neplodne žene ni malo ne zabrinjavaju prirodu, ipak ih ima veoma malo u odnosu na čitavo čovečanstvo.

Vratimo se temi strast, za sada smo dovoljno objasnili ljubav.

Strast predstavlja vrhunsko ispoljenje ljubavi. Strast je medjusobna magnetska privlačnost izmedju žene i muškarca. Par u strastvenom zagrljaju ne razmenjuje energiju samo putem emitovanja ljubavi, već i u mnogo jačem - fizičkom kontaktu. Energija koju taj par emituje medjusobno veoma je jaka i deca koja se rode iz takve ljubavi, kao odrasle osobe nose veoma jak energetski potencijal.

Doživeti strast je veoma lep osećaj, ali istovremeno i veoma bolan. Čini mi se da je samo umerena ljubav lepa i prijatna. Intenzivna ljubav donosi bol i to baš kada se oseća ljubav prema odredjenoj osobi.

Tačno, intenzivna ljubav donosi bol, jer tom prilikom se nenormalno velike količine energije emituju i primaju istovremeno. Kažem nenormalne količine, jer zaista nisu uobičajene. Energetski rezervoar čoveka nije dovoljno veliki da primi tu količinu, pa se stoga oseća bol, koji je istovremeno i zadovoljstvo. Medjutim, ko jednom oseti strast večito teži za njom i ne zadovoljavaju ga u potpunosti ljubavne veze nižeg energetskog naboja.

Iz dosadašnjeg razgovora možemo da zaključimo sledeće: čovek je materijalno ispoljena energija obdarena razvijenom svešću, transformacija svesti u vrhunsko materijalno ispoljenje. Ljudi komuniciraju medjusobno razmenom lične energije. Ljubav izmedju dve osobe predstavlja obostranu razmenu energije, direktno usmerenu prema drugoj osobi. Prijateljstvo predstavlja isto to, ali u drugoj formi. Hajde da razgovaramo o prijateljstvu, kako se stvara i zašto puca?

Baš lep rezime!

Šalu na stranu. Rezime je lep, zato što sam shvatila materiju. Pričajmo o prijateljstvu.

Prijateljstvo izmedju dve osobe nastaje uklapanjem harmoničnih nota. Pošto je, proporcionalno gledano, broj harmoničnih uklapanja veoma veliki, samim tim postoji mogućnost da čitav svet živi u harmoničnim i prijateljskim odnosima. Medjutim, to često nije tako. Da bi se ostvarila prijateljska veza izmedju dve osobe potrebno je da medju njima postoji poverenje.

Poverenje znači imati veru u onu drugu osobu da apsolutno može da primi sva ispoljenja energije usmerena prema njoj. Čoveku je potreban prijatelj pred kojim može da bude potpuno otvoren, ne samo da bude iskren, kako se reč “otvoren” tumači, već da doslovce bude otvoren za davanje i prijem energije. Medju ljubavnicima postoji otvoren kanal za protok energije, ali oni suptilni kanali kuda prolazi energija u najfinijem vidu su zatvoreni. Ljubavnici često kriju nešto jedan od drugog, zbog straha od kazne od strane one druge osobe, odnosno straha od uskraćivanja energije odabrane osobe suprotnog pola. Razum je ovde umešan u velikoj meri, pa medju ljubavnicima vlada nerazumevanje, u smislu osude ponašanja onog drugog, odnosno osude zbog odliva energije na drugu stranu, odliva energije za koju ljubavnik smatra da pripada samo njemu. Zbog toga je “glavni” kanal otvoren, ali su “pomoćni” kanali zatvoreni da bi služili kao eventualni ventil za neka druga ispoljenja.

Medju prijateljima glavni kanal je delimično otvoren, jer medju prijateljima, ako su pravi, postoji ljubav. Medjutim, prijateljstva se sklapaju uglavnom izmedju osoba istog pola, pa tako glavni kanal i ne može da se otvori u potpunosti, jer bi se tada javila želja za potpunim spajanjem, a to bi odvelo u homoseksualnost. U ovom slučaju razum igra pozitivnu ulogu, sprečavajući takav odnos za koji date osobe nisu rodjene, ali tada nema sprečavanja da se lična energija uputi prema pravom primaocu - osobi suprotnog pola. Pošto ne postoji zabrana potpunog ispoljenja, odnosno nema straha od kazne, prijatelji mogu da budu otvoreni jedan prema drugom i da svoju ličnu energiju usmeravaju jedan prema drugom ili da je usmere ka zajedničkom cilju kroz istovetna interesovanja. U izuzetno retkim slučajevima, kada se prijatelji vole bratskom ljubavlju, dešava se i ljubomora ako neki od njih svoju energiju, odnosno svoju ljubav uputi prema osobi suprotnog pola. Ovde nije u pitanju homoseksualna naklonost, već su energetski kanali otvoreni više nego što je to uobičajeno, pa je ljubomora logičan osećaj.

Zašto odrasle osobe teško ostvaruju prijateljske odnose, za razliku od dece koja to čine veoma lako?

Odrasle osobe odavno su zaboravile na izvore primarne energije, pa tako energiju prikupljaju samo putem hrane i spavanja. Tako prikupljenu energiju razmenjuju (ili ne) sa bračnim, partnerom, a ostatak lične energije troše na prenos energije deci ili na njenu materijalizaciju kroz zaradjivanje novca. Odrasla osoba ima vrlo malo ili ni malo viška energije koju bi razmenila sa nekom trećom osobom van kruga porodice. Konvencionalna druženja sa poznanicima nisu prava prijateljstva, tu se učesnici (energetski) ponašaju veoma uzdržano, a odnos je često konvencionalan, bez emotivnog učešća.

S druge strane, deca svoju energiju troše samo na rast i učenje i u svakom trenutku imaju je na pretek, tako da im nije teško da sklope prijateljstvo, odnosno da svoju energiju usmere prema vršnjacima, koji su takodje spremni da svoju energiju ustupe drugima.

Strah od povredjivanja je najčešći uzrok zbog kojega se prijateljstva ne sklapaju. Objasni mi zašto se ljudi medjusobno povredjuju?

Sumnja u kvalitet sopstvene ličnosti izaziva sumnju u kvalitet ličnosti ostalih ljudi. Razumska svest je izgradila ličnost vaspitanjem i prihvatanjem opšte društvenih normi, koje su često protiv prirodne. Obzirom da je razum dominantan vid dnevne svesti, Čista svest je prisutna ali i pomerena u stranu. Razum je onaj deo svesti koji ima mogućnost da spozna svest i sopstvenost, zbog toga ima dominantnu ulogu. Čista svest, s druge strane, kao čist potencijal, pripada nesvesnom delu ličnosti, koji funkcioniše, paralelno sa svesnim delom. Kompleksi recimo, koje ljudi imaju, u stvari su poruka Čiste svesti dnevnoj - razumskoj svesti da nešto nije u redu. Medjutim, pošto je razum naučio da iskrivljuje pravu sliku, dešava se uglavnom da i ovu poruku iskrivi, odnosno pogrešno prevede, pa neko može imati kompleks zbog krivih nogu. I dok je Čista svest uputila poruku da je iskrivljeno ispoljenje energije i da takvo ispoljenje nije idealno, razum tu poruku prevodi sa: noge su iskrivljene, njihov oblik nije idealan.

Povredjivanje u emotivnom smislu spada u domen razuma, jer povredjuje samo istina. S druge strane, Čista svest šalje poruku koja je apsolutna istina. Ako drugi čovek, pa makar i sa najboljom namerom, uputi čoveku, tj. razumu istinu, razum se pojavi kao blokada za neometan transfer istine i čovek tj. razum biva povredjen. Takodje i kod ljudi koji nisu u prijateljskim odnosima postoji povredjivanje na istoj relaciji. Čista svest uvidja nedostatak kod druge osobe i upućuje joj istinu, mada u zlobnoj i zajedljivoj formi, a primalac biva povredjen istinom posmatranom kroz razum, koji je ne prihvata.

Znači da bi se ostvarilo pravo prijateljstvo potrebna je hrabrost za suočenje sa samim sobom.

Baš tako. Samo dve osobe čiste svesti mogu da funkcionišu neometano.

Meni se više puta u životu dešavalo da prijateljsk zavolim neku osobu, ali se posle, obično dužeg vremena razočaram u nju. Budem povredjena nekim njenim gestom. Šta se to dešava sa mojim razumom i mojom Čistom svešću?

Loša procena. Ti si za prijatelje uglavnom odabirala osobe kod kojih je dominantna razumska svest. Pod tvojim uticajem, takve osobe dolazile su delimično do Čiste svesti i otvarale se prema tebi, ali razumska svest je kod njih ipak dominantna i posle nekog vremena ta ista svest preuzme komandu, pa se dogode neprijatnosti. Loša procena je u tome što nemaš hrabrosti da svoje prijatelje povedeš ka Čistoj svesti, njihovoj naravno, već stvar ostaviš nedovršenu. S druge strane, ne želiš da budeš duhovni učitelj svima koji ti se nadju na putu, a možeš da razmenjuješ energiju sa njima. Od običnog smrtnika za trenutak napraviš Čoveka i misliš da je delo dovršeno, a kada čovek ponovo bude običan smrtnik, što je i bio svo vreme van tebe, kada se i pred tobom pokaže kao takav, sledi razočarenje. Ipak bi svojom energijom mogla pametnije da raspolažeš, umesto što je traćiš na beznačajne osobe.

Za mene je prijateljstvo sveta stvar!

Ali ne traži svetinje u svinjcu!

Zlo je u velikoj meri prisutno medju ljudima. Čovek koji voli ljude najviše liči na svetionik, a svetionici su obično usamljeni na ostrvima. Sve svetske religije imaju neko božanstvo kao oličenje zla. Otkuda zlo? Zašto je zlo potrebno, jer da nije tako ne bi ga ni bilo?

Zlo po svojoj suštini nije negativno. Neprijatno je kada se oseti zbog toga ga ljudi ne vole. Inače zlo je sasvim prirodna pojava, isto kao i ljubav. Zlo takodje predstavlja ličnu energiju usmerenu ka drugoj osobi, ali u razarajućem vidu. Zlo je produkt Centripetalne sile. Ljubav je težnja Centripetalne sile da se materijalizuje kroz novi život, kao ispoljenje Centrifugalne sile. Zato je ljubav energetski prijem koji uliva novi život, bilo da se život radja začećem, bilo oživljavanjem Duha.

Zlo s druge strane predstavlja razaranje, a mržnja kao najčistije ispoljenje zla predstavlja jaku želju za uništenjem i razaranjem druge osobe. Mržnja je, samim tim težnja Centrifugalne sile da postane Centripetalna.

Ljudi kažu da su ljubav i mržnja dve strane iste medalje, očigledno je da su u pravu. Isto kažu da zlo postoji da bi smo znali šta je ljubav. Da li su i tu u pravu, obzirom da je čitav svet postavljen po principu parova suprotnosti?

E, pa nisu u pravu. Ljubav i mržnja jesu na neki način jedno isto, ali ipak mogu jedno bez drugog. Da nema mržnje medju ljudima, ljubav bi ipak postojala. Ljubav predstavlja stvaranje, ljubav predstavlja život. Kad ne bi bilo mržnje koja razara život, onda bi jedino smrt bila regulator transformacije sila. Mržnja može da se tretira kao apsolutno prirodna i potrebna stvar, kao erozija na primer. Takodje, mržnja je jedan od osnovnih vidova ispoljenja energije, te je samim tim i potrebna.

Religija, barem hrišćanska, uči nas ljubavi, voleti bližnjega svoga kao samog sebe, što znači voleti i sebe. S druge strane izvesni filozofi (A. Vots) tvrde da je mržnja samo protivteža ljubavi i da svaki novi svetac kao protivtežu radja zlo u nekom drugom čoveku. Šta misliš o tome?

Sto ljudi, sto ćudi ili sto mišljenja. Verovatno će se naći neko ko će osporiti i tvoje mišljenje. Čovečanstvo je još uvek daleko od Apsolutne istine i Apsolutne svesnosti.

Mržnja često izaziva ratove: nacionalne, verske, političke. Ratovi su prisutni od kako je nastalo čovečanstvo, ponekad mi se čini da bi istorija bila manje zanimljiva da nije bilo ratova, jer istorija bez ratova je u stvari arheologija. Zašto ljudi ratuju medju sobom?

Ratovi predstavljaju ispoljenje emocija koje se inače, u mirnodopsko vreme, ne bi ispoljavale. Rat proizvodi užas, histeriju, razaranje doma kao kumulativne energije, daje agresivnost, bes i osvetoljubivost. Sve su to emocije koje postoje u čoveku, a nemaju prilike da se ispolje. Naravno, nemaju svi ljudi potrebu da se ispolje na taj način, te ne učestvuju baš svi u ratnim strahotama, ali te osobe koje ne dožive rat u životu koji trenutno žive, već su doživele rat u nekom od prethodnih života i iskustva koja sobom rat donosi, zabeležena su negde u njihovoj svesti. Rat je ljudima potreban, da bi se emotivno - energetski ispoljili.

To, znači da je i patnja potrebna, jer i patnja predstavlja emotivno - energetsko ispoljenje.

Napravimo razliku izmedju patnje i nelagodnih emocija. Ne mogu se sva neprijatna stanja svesti nazvati patnjom. Patnja je stanje svesti koje traje. Takodje, patnja predstavlja akumuliranu energiju koja se ne ispoljava, već se odražava na čoveku neprijatan način, kroz konstantno trajanje u vidu unutrasnjeg pritiska ili bola. Patnja je statična energija, uslovno rečeno. Žalost, bes, strah i tome slično su relativno trenutna stanja svesti, kao emotivna ispoljenja. Ali, ako takva stanja postanu konstantna, traju više dana, onda postaju patnja.

Ratovi se najćešće izazivaju zbog sukoba mišljenja. Zašto je čoveku toliko važno da odbrani sopstveno mišljenje, počevši od vodja nacija koji sukob mišljenja rešavaju oružjem, gde veliki broj pristalica s obe strane, pristaje da ratuje protiv tudjeg mišljenja, pa do sukoba mišljenja medju običnim ljudima. Zašto je to tako?

Suština problema u sukobima je lična svest, pretočena u ego kao centar delovanja. Svaki sukob dva mišljenja je u stvari sukob dva ega ili dveju ličnih svesti. Psihologija je tek u ovom veku uočila ego kao centar razuma, a hinduizam i njemu slične religije poznaju ga odavno, trudeći se da ga odstrane. Ego predstavlja ličnost čoveka, odnosno ličnu svest posmatranu kroz prizmu razuma. Ego često daje lažnu sliku o sebi i svetu uopšte, ali to je samo zbog pogrešne upotrebe. Neophodan je, jer on čini centar razuma i centar svesti istovremeno. Ego je taj koji omogućava spoznaju, jer ego posmatra sam sebe. Figurativno, možemo ego da predstavimo kao tačku, kružnica oko tačke je razum, a beskrajno prostranstvo oko kružnice je svest. Razum je ograničena svest, a ego je centar razuma.

Čudno je to kako je skoro čitavo čovečanstvo krenulo u pobunu protiv ega, a nikome nije palo na pamet da životinje nemaju ego, ima ga samo čovek. Čovek se sa njim radja, sa centralnom svešću o sopstvenosti. Ono protiv čega čovečanstvo u stvari treba da se pobuni je iskrivljena slika o sopstvenosti, falš ego. Falš ego se formira vaspitanjem, tačnije pristajanjem, često zbog nasilnih metoda koje se primenjuju, na lažno ispoljenje sopstvenosti. Čoveka od malih nogu vaspitavaju, ne samo roditelji i rodjaci, već i okolina, odnosno čitavo okruženje. Za uspostavljanje poželjnog ponašanja svih pojedinaca civilizacija je propisala moral i tabue, ograničavajući time apsolutno ispoljenje lične svesti. Čovek se ograničeno ispoljava, onoliko koliko mu je dozvoljeno, a okviri su u njemu samom, u njegovom razumu i verovanjima.

Prihvatanjem normi ponašanja stvara se odredjeni šablon ispoljenja svesti, odnosno energije, model po kome čovek živi. Ego u ovom slučaju preuzima centralnu ulogu, koje i jeste njegova i čovek se ponaša i misli prema šablonu ega. Povredjivanje i sukobi medju ljudima u suštini su sukobi okvira ega. Promena mišljenja znači promenu okvira ispoljenja razuma, često predstavlja njegovo sužavanje i zbog toga se javlja pobuna čoveka protiv čoveka. Promena mišljenja zbog novog učenja ili novog saznavanja ne izaziva otpor, jer okviri se proširuju, ali prvenstveno ako čovek voljno uči. Učenik nikada ne mrzi svog učitelja, ako ga je voljno odabrao. Izmedju učenika i učitelja uvek je ljubav, jer otvorenom razmenom informacija vrši se otvorena razmena energije.

Ovo bi bilo o sukobima na mikro nivou, ratovi već predstavljaju sukobe na makro nivou. Već sam pomenuo da su ratovi neophodni radi ispoljenje svesti, medjutim suštinski razlog za izbijanje ratova leži u još jednom razlogu, a to je ostatak degradirane svesti. Čovek u sebi nosi animalne funkcije, ali i deo animalne svesti. Osećaj pripadnosti čoporu navodi ga da se okuplja u organizacije različitog tipa. Čak i civilizacija podržava ovaj način ponašanja formirajući škole, religije, političke, partije i slično. “Čopor” je neophodan s druge strane, jer ljudi u medjusobnom kontaktu razmenjuju ličnu energiju i ispoljavaju se u medjusobnim odnosima.

Ono što izaziva ratove je osećaj za teritoriju koja pripada čoporu, a zbog tog osećaja fomirane su države. Prvobitno okupljanje u plemenske zajednice, radi razmene energije i pomaganja jednih drugima, na kraju je dovelo do ogradjenih dvorišta i carinskih prelaza.

Rat predstavlja proširenje teritorije s jedne strane i akumuliranje energije mase s druge.

Kako to?

Vojsku u rat vodi jedan čovek - vojskovodja. Ratnici svog vojskovodju poštuju, dive mu se i vole ga, što sve zajedno predstavlja masovno usmerenje lične energije prema jednom čoveku. Velike vojskovodje zabeležene u istoriji imale su ogroman broj sledbenika, koji su svoju ličnu energiju akumulirali u njega, dajući mu moć i besmrtnost. Njihova fizička tela više ne postoje, ali energija akumulirana u njih još uvek deluje i oni žive u svesti narednih generacija. Uzmi Julija Cezara kao primer.

A mržnja potlačenih i porobljenih?

Ipak je takvih pojedinaca, koji mrze vodju, veoma malo u odnosu na broj onih koji ga obožavaju. Mržnja usmerena prema vodji je kratkotrajna, uglavnom se za nevolje okrivljuje rat, kao apstraktna kategorija. Osim toga, u potrazi za vodjom, obični ljudi se vrlo brzo pomire sa promenom na vrhu i vrlo rado će zavoleti novog vodju, ako ih ovaj ne sputava previše u ličnom ispoljenu.

Okruženi vidovnjacima i prorocima, koji kao da imaju monopol nad tumačenjem, često čujemo pojam negativna energija. Šta je negativna energija?

Ne postoji negativna energija, reč je samo o leksičkoj zabludi. Reći “negativna energija” je isto kao i reći “negativna struja”. Električna struja, kao vid usmerene energije, je ili jednosmerna ili naizmenična, nikako ne može biti negativna. Negativna može biti njena upotreba. Ona se koristi za električnu peć, ali i za električnu stolicu. 

Kad je u pitanju lična ili psihička energija, gde se pojam negativne energije smešta, ona može biti usmerena ili potisnuta. Prirodna osobina energije je kretanje, a u slučaju lične energije njeno kretanje je orijentisano u više pravaca: kretanje samog tela, kretanje misli, odnosno usmerenje ka nekoj osobi. Energija okruženja, koja je neophodna za život, dolazi od drugih ljudi. “Negativna energija” takodje dolazi od drugih ljudi, a ono što je čini negativnom je njen zastoj u protoku.

Kako?

Odredjena osoba šalje ti svoju energiju u vidu koji nećeš ili ne možeš da primiš, te se u tebi stvara otpor. Taj otpor stvara osećaj ili kategorizaciju lošeg, odnosno negativnog.

Pojasni to malo bolje. Uzmimo slučaj osobe iz mog okruženja koja je neprekidno ogorčena. Ona oko sebe širi negativnu energiju, prema opštoj proceni.

Ono što ti osećaš kao ogorčenje je sadržina njenih reči. Ona je u govoru jetka i zlurada, besna na čitav svet. Suština je u ličnom nezadovoljstvu sopstvenošću i dubokim unutrašnjim shvatanjem, koje nikako neće sebi da prizna, da joj je život totalno promašen. To dalje znači da je ličnu energiju u ispoljenju prilagodila civilizacijskim normama življenja, umesto da sopstvenu svest obogaćuje ličnim iskustvima, koja su joj neophodna. Zbog toga ona pati, a patnja je pritisak potisnute energije. Taj pritisak mora negde da se ispolji, a ventil za pražnjenje su najčešće reči. Lični osećaj neprijatnog je negativno, odnosno loše, zato ona svoja loša osećanja iskazuje kroz zlurade komentare na račun okoline. Zašto bi, uostalom, vama bilo dobro kada njoj nije. Odnosno, ako ona ispravno postupa, u skladu sa civilizacijskim normama, pri čemu se loše oseća zbog potisnutih ispoljenja, tada se i ti moraš osećati loše, da bi bila u redu u njenoj svesti. Jer, ako ti nisi u redu, onda ona ne može da se druži sa tobom, odnosno ne može da razmenjuje svoju energiju sa tobom, jer tako pravila nalažu.

Sve je to lepo, ali objašnjeno je funkcionisanje date osobe. Kakve to veze ima sa mojom procenom da ona oko sebe širi negativnu energiju?

Radi se o indukciji. Svest ima elektromagnetsku prirodu, što u praksi znači da ljudi uvek reaguju na raspoloženje osobe u svom prisustvu. Ako je u pitanju veća grupa ljudi tada će svi reagovati na energetski najjače emocije jedne od osoba. Društvo ne voli tmurne, depresivne ili nervozne osobe, jer one indukcijom izazivaju isto ili slično raspoloženje u ostalima, u zavisnosti od ličnog nivoa raspoloženja. Masovna histerija je dobar primer za indukciju svesti u masi.

Znači svojim ispoljavanjem emocija, ona aktivira istovetne emocije u tebi i stoga se i ti osećaš loše u njenom prisustvu.

Šta bi smo rekli za zavist? Smatram da nisam zavidna osoba, a ipak mi je zasmetalo kada sam osetila zavist svoje bivše prijateljice, usmerenu ka meni. Kako je indukcija delovala u ovom slučaju?

Razmena energije je kompleksan problem, a shvatićeš ga samo ako sve ljudske odnose podvedeš pod odnos razmene energije. U slučaju prijateljstva dve osobe povezuje netelesna ljubav. Stepen naklonosti prema drugoj osobi odredjuje i jačinu uzajamne razmene. Vas dve ste bile prijateljice i protok energije je bio veoma jak, jer bilo je ljubavi izmedju vas dve, kao izmedju dve sestre, što je podazumevalo razmenu (ili deobu) emocija i ličnih iskustava kroz poveravanja. Zavist se javila kada si kupila skupu stvar, koju ona sebi nije mogla da priušti. Ti si njoj uputila osećaj lične radosti da ga “podelite”, kao i ranije, a one je taj osećaj “uzela”, ne uzvrativši istom merom. Stoga si ostala uskraćena za ono što si smatrala da ti pripada, a to je njena povratna energija i stoga se osećala loše. Uostalom, ta sitnica je i bila razlog prekida druženja, jer pokazala je pravi stepen otvorenosti medju vama. Da je ona otvoreno pokazala svoje emocije tipa: “žao mi je što to sebi ne mogu da priuštim, ali ipak se radujem što ti to imaš”, stvar bi bila rešena relativno bezbolno, a prijateljstvo ne bi bilo prekinuto.

Ne volim kada neko viče na mene, to je takodje ispoljenje negativne energije.

Bes je eruptivno i samim tim nekontrolisano ispoljenje lične energije. Eksplozija besa obično je praćena vikom, kroz jak izliv emocija, a često je povezana i sa agresijom. U ovom slučaju ćemo zanemariti agresiju, koja je kinetičko ispoljenje lične energije. U slučaju da neko besni na tebe, sasvim sigurno je da si provalu besa ti lično izazvala.

Ja?

Da ti. Osoba koja besni na tebe, mora da ti bude važna, odnosno moraš eneregetski da budeš otvorena prema njoj, da bi uopšte reagovala. Znači prethodno je morala da postoji energetska razmena izmedju vas, koja je iz nekog razloga prekinuta ignorisanjem od strane te osobe. Ti tu energiju želiš, a pošto ne možeš da je dobiješ na uobičajen način, izazivanjem besa skrećeš pažnju na sebe. Adolescenti to često rade, mada ni odrasle osobe ne izbegavaju ovaj metod.

Ja ne volim besne osobe. Čak i kada čujem svadju nepoznatih osoba sva se uznemirim.

Ono što te zapravo uznemirava nije njihov bes, već tvoje lično iskustvo doživljenog besa, znači lično sećanje. Bes je, kao što rekoh, eruptivno ispoljenje lične energije pod veoma visokim naponom, što razara i pošiljaoca i primaoca. Opet ništa nije negativno, samo je neprijatno jer je neumereno. Topla voda je prijatna, ali vrela svakako nije.

Kad smo već kod razmene energije, medju ljudima često postoji veštačka razmena, neka vrsta trgovine energijom. Ljude često stupaju u neodgovarajuće odnose sa drugim ljudima, zbog lične koristi. Pričaj mi malo o tome.

Sa pojavom plemena, koje je osnovano radi pomaganja jednih drugima, čovekova lična energija udruživana je sa energijom drugih članova plemena. Vremenom je energija u ispoljenju stvarala neharmonične note, ali ekonomska zajednica prisiljavala je članove da ostanu zajedno, iako im to malo odgovara. Jesi li sigurna da te ova tema interesuje?

Pa malo. Delovala mi je simpatično.

Dobro, da nastavimo. Ekonomski motivi su prevashodni da bi ljudi ostajali zajedno. Do danas se ništa suštinski nije promenilo. Uzmi kao primer grupu ljudi koja radi na istom zadatku. Ako je novac, odnosno zarada jedini cilj njihovog okupljanja i zajedničkog rada, onda tu nema mnogo harmonije. Njihova energija je samo delimično usmerena na obavljanje zadatka, a veoma malo ukoliko su samo mali točkić u velikom mehanizmu. Pokretna traka u fabrici je dobar primer, ili što je još gore, u administraciji. Monotonija posla vrlo brzo dovodi do zasićenja, a ta monotonija prenosi se i na okruženje, pa često izgleda da im posao uzima previše energije. Naprotiv, u uhodanom poslu, koji se obavlja mehanički, utrošak energije je veoma mali, a umor se javlja jer su iscrpli oblike ispoljenja energije, pa samim tim nema dodatnog priliva, koji bi im ulio dodatno raspoloženje.

Nasuprot tome, grupa ljudi koja svesno usmerava energiju ka zajedničkom cilju stvara duh zajedništva, sazvučje nota koje, ako je postavljeni cilj važan, daje simfoniju. Primer su naučno - istraživački timovi.

U prvom slučaju energija se materijalizuje isključivo kroz novac, a u drugom energija se materijalizuje kroz naučno otkriće i pošto je polje nauke beskonačno, jer je deo Univerzalnog znanja, i oblici ispoljenja su beskonačni.

Ljudi su često licemerni, ulaguju se nadredjenima radi sticanja boljeg položaja ili statusa, što već predstavlja pravu trgovinu ličnom energijom.

Licemerje je već domen razumske svesti. I primalac i davalac posmatraju odnos kroz prizmu razuma. A licemerni su i jedan i drugi. Vratimo se ipak suštini, varijacijama razumske svesti bavi se psihologija.

A kolektivni duh i kolektivna svest?

I to su produkti razuma, odnosno produkti materijalnog. Kolektivni duh nastao je radi zaštite kolektivnog dobra. Kolektivna svest nastala je kao posledica kolektivnog vaspitanja. Rodoljublje je tipičan primer za to. Čovek će zaista braniti samo svoju okućnicu, ali ide u rat da brani tudju zemlju, iako može da se radi o istoj državi, samo da bi sprečio neprijatelje da stignu do njegove sopstvene kuće. Nacionalna svest i patriotizam su vestačke kategorije. I prestani sa budalastim pitanjima!

Dobro, dobro. Vratimo se na onu raskrsnicu razgovora kada smo sa teme “LJubav i strast” skrenuli na temu “Strah”. Otkuda strah, koji je prisutan ne samo kod čoveka već i životinja, pa i biljaka?