Proricanje subine

Ljude je odvajkada zanimala njihova lična sudbina. Proricanje je verovatno staro koliko i ljudski rod. Reci mi šta zapravo predstavlja sudbina?

Kao i obično, krenuću od početka. Prošlost, sadašnjost i budućnost su kategorije ljudske svesti, ne predstavljaju objektivnu kategoriju. Istorija doduše beleži činjenice koje su se dešavale u prošlosti, ali istorija predstavlja kolektivnu prošlost i spada u jedan od produkata razumske svesti. Ni jedan pojedinac nema lične koristi od istorije, osim onih koji pokušavaju da dostignu neku slavnu istorijsku ličnost.

Čovekova svest se uglavnom kreće u okvirima prošlost - budućnost, malo ko je svestan sadašnjosti i onoga što mu se trenutno dešava. Prošlost predstavlja ličnu energiju pojedinca akumuliranu u sećanjima. Budućnost je opet akumulirana energija, ali u drugom vidu. Budućnost predstavljaju želje, planovi i htenja pojedinca, a locirana je, ako tako možemo reći, na Astralnom planu. U stvari i prošlost je locirana na Astralnom planu, ali dok prošlost predstavlja mogućnosti koje su se ostvarile, budućnost predstavlja mogućnosti koje mogu da se ostvare. Ukoliko život teče ustaljenim tokom, budućnost će se ostvariti u skladu sa željom i unutrašnjom voljom pojedinca, ali ne u skladu sa Čistom voljom, već voljom razuma. Jaki stresovi mogu dosta da poremete, odnosno promene buduća dogadjanja, ali to je samo zato što stres deluje na razbijanje zabluda i tako dovodi do ostvarenja Čiste volje.

Sudbina nije egzaktno odredjena kategorija. Sudbina po definiciji predstavlja zbir svih dogadjanja u životu jedne osobe. Sudbinom upravlja Čista volja pojedinca, često veoma modifikovana razumom, koji je uglavnom posledica vaspitanja. Ono što je fiksno i nepromenljivo je karma, ova dva pojma se često mešaju. Za razliku od sudbine, karma predstavlja osvešćenje svesti u jednoj odredjenoj oblasti života i samo to. Karma s druge strane, ne mora da bude neminovna, volja pojedinca može da se odupre izvršenju karmičkog zadatka, ali taj zadatak mora jednom da se uradi, nauči. Samo sa aspekta večnosti, odnosno Univerzalne svesti, karma je neminovna. Lični duh ili Čista svest pojedinca je u službi karmičkog zadatka i čovek nesvesno sledi životni put koji ga dovodi do osvešćenja.

Postoji li predodredjen životni put koji neka osoba treba da sledi? Mislim na neminovnost sudbine, kako se inače sudbina shvata?

Već rekoh, neminovnost ne postoji u apsolutnom vidu, sve je prepušteno volji pojedinca da sam odlučuje o tome. Put koji treba slediti predstavlja karmički put, sa svim svojim sastavnim elementima. Karma je konačan cilj, a Put bi bio upravo zbir svih okolnosti i dogadjaja koji prate izvršenje karmičkog zadatka.

Ljudi koji izbegavaju svoju karmu, jednostavno izabiraju put koji im se čini lakšim za življenje, misleći da će na tom putu imati manje problema, umesto da se svesno suoče sa svojim zadatkom. U pitanju je samo privid, neka dešavanja jesu olakšana, ali generalno gledano taj put je samo siguran put ka ponovnom rodjenju sa istim zadatkom. Mnogi čak biraju ustaljene i konvencionalne načine življenja, kao svoj životni put, a kao takav on ima samo jednu prednost: nema pritiska okruženja da se živi na odredjeni način. Inače, takav način života generalno donosi nezadovoljstvo sobom i sopstvenim životom, jer nije svakome data karma osnivanja porodice i rad radi očuvanja egzistencije.

Biti na pogrešnom putu, znači sigurno osudjivanje sebe na večno nezadovoljstvo i neprekidno suočavanje sa problemima, čije rešavanje ne dovodi do olakšanja. Rešavanje jednog problema na lažnom putu dovodi do radjanja novog problema i tako u nedogled.

Pravi put, s druge strane, težak je i trnovit. U pitanju je osvešćenje nove oblasti i ispoljenje kroz nova iskustva. Medjutim rešavanje problema, koji iskrsavaju na ličnom putu, donosi zadovoljstvo i osećaj da je uradjena prava stvar. Problemi se shvataju kao takvi samo u fazi početnog osvešćenja karmičkog zadatka. Kasnije put postaje zadovoljstvo, a problemi koji se javljaju doživljavaju se kao izazov.

Kako je onda moguće proricanje budućnosti?

Rekoh da je budućnost kategorija svesti i da suštinski predstavlja želje, planove i htenja pojedinca. Obzirom da se namere čoveka radjaju na Mentalnom planu i oblikuju na Astralnom planu, vidovitoj osobi je lako da “pročita” informacije sa Astralnog plana i predoči ih pitaocu. Ako je namera povezana sa drugim ljudima, a najčešće je taj slučaj, onda vidovnjak “čita” i namere osoba koje su neposredno vezane za pitaoca, pa se tako dobija kompletnija slika situacije.

Šta možemo reći o proricanjima koja su vezana za čitav budući život?

Vidovita osoba može da predvidja dogadjaje do kraja života, ali takvo proricanje je pod velikim znakom pitanja. Budući dogadjaji nisu nešto što je formirano, kao prošlost, pa ili će pričati o vizijama koje vidi, a koje ne moraju da se ostvare ili će “pročitati” buduće namere pitaoca. Upravo zbog ovog prvog razloga, mogućnosti koje i ne moraju da se ostvare, često se dešava da prognoze nisu tačne, jer sve je ostavljeno ličnoj volji pojedinca, da odabere dogadjanja. Ukoliko se proricanje obistini, onda je to samo pod uticajem ličnog verovanja pitaoca u prorečene dogadjaje, jer čovek sam oblikuje sopstvenu budućnost.

A loši dogadjaji? Ne verujem da čovek veruje i u dogadjanje loših situacija?

Znaš i sama da čovek uglavnom pesimistički posmatra svet, iščekujući loše stvari i loša dešavanja. Negativno razmišljanje je kolektivna bolest i logično je da takvo razmišljanje privlači i odredjene dogadjaje, koji su u skladu sa takvim razmišljanjem.

Tumačenje je uglavnom zasnovano na simbolima. Kako je moguće da se odredjeni broj simbola rasporedi baš na način koji će dati pravi odgovor?

Simbole, pomoću kojih se proriče, rasporedjuje lična energija pitaoca, mada je to tek polaz. Tumačenje zavisi od sposobnosti vidovnjaka, da uz pomoć datih simbola, pročita otiske sa Astralnog plana, koji su takodje slikovito prikazani.

Na koji način deluje Astrologija?

Astrologija pokazuje modifikovane uticaje Univerzalne energije, simbolično prikazane kroz osobine planeta, odnosno Bogova čija su im imena data. Astrologija je višestruki pokazatelj delovanja i može se primeniti bilo na čoveka, bilo na kolektiv, tipa država, grad, porodica.

Planetarna energija je vid ispoljenja lične svesti, modifikovane kroz odredjeno ispoljenje. Duh planete je neka vrsta nematerijalnog bića, koje deluje kroz ljude, ispoljavajući se kroz njih. Isto važi i za astrološke znake. Čovek u stvari predstavlja, astrološki gledano, zbir svih manifestacija svih astroloških znakova i njihovih vladaoca ponaosob. Uticaji znakova i planeta predstavljaju načine ispoljenja Čiste svesti kroz prizmu lične svesti pojedinca. Obzirom da se Čista svest ispoljava u svim mogućim vidovima, ne postoje dve istovetne jedinke koje identično razmišljaju ili reaguju. Natalna karta pojedinca je astrološka mapa koja pokazuje najčistije uticaje modifikovane energije. Naravno i ovde čovekova volja, pod uticajem razuma, može da napravi čudo, pa se ljudi često ponašaju suprotno od onoga što u stvari jesu.

Kako je moguće predvidjati budućnost uz pomoć Astrologije?

Astrolozi često greše kada pokušavaju da striktno odrede budućnost kroz Horoskop date osobe. Kretanje planeta na nebu pokazuje spoljašnje uticaje na odredjenu osobu i moguće promene u odredjenom pravcu, ali oni zaboravljaju ili ne znaju jednu stvar: energija planeta ne deluje pravolinijski. Njihov uticaj nije samo dobar, niti samo loš. Uticaj je istovremeno i dobar i loš, sve zavisi od volje pojedinca i toga kako će upotrebiti odredjenu energiju i u koje svrhe. Jedino što se izvesno može tvrditi je da energija deluje, ali kroz spektar mogućnosti. Na pojedincu je da odabere na koji način će je upotrebiti.

Šta ako neko ima katastrofalno loš horoskop, prepun teških aspekata?

Znači “Božju milost” da upotrebim hrišćanski termin, ali zaista milost. Teški aspekti ukazuju na spremnost lične svesti da se ispolji kroz mnogo više vidova nego osoba čiji je horoskop lak. Osoba sa teškim aspektima ima mogućnost da ubrza svoju duhovnu evoluciju.

Teški aspekti ukazuju na težak život, odnosno, patnju i tragedije. Ovo što si rekao ipak je malo u suprotnosti sa predjašnjim.

Patnja i tragedija dešavaju se jedino ako čovek prizna poraz i pomiri se sa situacijom da njime upravljaju drugi ljudi. Tragedija se ogleda jedino u odustajanju od sopstvene volje i ispoljenja u sopstvenom smeru. Svest koja je svesna nikada neće pristati na ovu varijantu, a osobe čiji je horoskop težak na kraju će se uputiti upravo svojim putem, jer teški aspekti su oni koji pomažu osvešćenju.

Može li se loša budućnost, prorečena uz pomoć Astrologije, promeniti ličnom voljom pojedinca?

Može, naravno. Nepristrasni astrolog, a takvi su retki, treba čoveku da predoči moguća dogadjanja, ali ne sme da tvrdi da će se nešto dogoditi tako i tako. Može reći da nastupa period teškoća u odredjenoj oblasti, da bi se čovek pripremio na moguća ispoljenja, ali nikako ne sme decidirano da tvrdi odredjene stvari. Pa i sama imaš primer predvidjanja budućih dogadjaja, koji se nisu ostvarili na način na koji ti je rečeno.

Teškoće koje će se desiti, u stvari predstavljaju nova ispoljenja svesti sa kojima čovek treba da se suoči i da ih osvesti, ne nešto što neminovno dolazi da ga uništi. Problemi sa okolinom su zapravo lični problemi, 

odnosno neprilagodjenost Čistoj svesti. Osoba Čiste svesti je apsolutno svesna sopstvenosti, kao skupa svih osobina i njoj se nikada neće desiti da dodje u sukob sa okolinom, tj. sa sobom. Neprijatna dešavanja, koja se tako doživljavaju u prvi mah, samo su nepoznata iskustva i potreba za osvešćenjem, odnosno ispoljenjem u odredjenom vidu.

Koja tehnika predvidjanja je najbolja?

Ne postoji najbolja tehnika, postoji najbolji tehničar. Pravi vidovnjak je onaj koji će pitaocu objasniti poziciju iz koje postavlja pitanje, uticaje okoline i moguće rešenje, ne pokušavajući pri tome da sugeriše svoju volju.

Magija

U jednom od prethodnih razgovora pomenuli smo crnu magiju. Nasuprot njoj postoji i bela magija. U čemu je razlika?

Magija predstavlja korišćenje osnovnog univerzalnog principa: volje. Razlika izmedju bele i crne magije je zapravo samo u njenoj primeni, jer obe rade na istom principu.

Crna magija je kao pojam poznatija, jer se o njoj mnogo više priča, mada su mišljenja o njenoj verodostojnosti različita. Velika većina čovečanstva ne zna da postoji i neka druga magija osim crne magije. Suštinski, crna magija je voljno uticanje na volju drugog čoveka i samim tim kršenje njegove volje. Najčešće se to čini zbog materijalnog motiva, mada se sreće i slučaj čiste dominacije i vladanja nad drugim čovekom. Magija deluje na principu “zarobljavanja” lične energije osobe na koju se utiče.

Svaki čovek ima svoju ličnu energiju koja ga okružuje i koju razmenjuje sa drugim ljudima. Medjutim, svoju energiju čovek akumulira i u predmete (to se dogodilo pojavom svojine) koji tada sadrže i energiju vlasnika. Udružena lična energija članova porodice i njihovih ličnih nota zajedno, daje odredjenu ličnu notu njihovog doma, odnosno kuće, kao materijalnog nosioca združene energije. Tako kuća predstavlja veliki akumulator energije njehih članova. Zajednički predmeti sadrže tu zajedničku energiju, dok lični predmeti nose ličnu energiju vlasnika. Upravo ta lična energija akumulirana u predmetu, koji je lično vlasništvo neke osobe čini “beleg”, kako se to u narodu zove. Preko “belega”, odnosno predmeta koji nosi ličnu energiju vlasnika, moguće je doći u posredan kontakt sa odredjenom osobom, neposredno preko njene lične energije, akumulirane u datom predmetu. Fotografija, kao nešto vrlo lično, nosi u sebi ne samo energiju osobe koja je na njoj, već i energiju trenutka u kome je snimana.

Znači osnovna postavka za magijsko delovanje je lična energija pojedinca?

Lična energija je vrlo bitna, jer ona i čini osobu koja se tretira. To je suština primenjene magije. Od te postavke razilaze se bela i crna magija. Crni mag čini odredjenu stvar, po ličnoj volji ili volji naručioca, odredjenoj osobi delujući na nju preko nekog predmeta. Najčešće se vrši blokiranje lične energije, čime se blokira delovanje samog čoveka. Crni mag može i da ubija bez ličnog kontakta, jednostavnim blokiranjem dotoka primarne energije, čime nastupa smrt.

Magija može da se uradi celoj porodici, kada se svodi na izazivanje konflikata medju ukućanima. Opet se radi o blokiranju, ovoga puta kanala za razmenu energije.

Bela magija, s druge strane, predstavlja protivtežu crnoj. Bela magija suštinski predstavlja duhovni razvoj pojedinca i ubrzanje duhovne evolucije. Primenjena bela magija je put ljubavi i mira, jer beli mag spaja ono što je crni mag razdvojio. I dok crni mag čini sve što je u njegovoj mogućnosti, bez obzira na posledice, beli mag strogo vodi računa da ne prekrši ličnu volju pojedinca, bilo da se radi o osobi koja traži pomoć ili drugoj osobi u njenom neposrednom okruženju. U primenjenoj magiji razlika izmedju crnog i belog maga je samo u nepoštovanju, odnosno poštovanju volje drugog čoveka.

Šta je osnova magije?

Volja. Jaka i usmerena volja, a već smo mnogo puta ponovili da je volja prvi i univerzalni kosmički princip. Volja je impuls za bilo koja dešavanja, volja je trasiranje pravca materijalizacije energije. Magija je usmeravanje energije u željenom pravcu. Volja = magija = volja.

Iz toga proizilazi da je svaki čovek jake volje mag?

Tako nekako, mada ne u pravom smislu. Čovek jake volje uglavnom dominira nad drugim ljudima i sprovodeći svoje odluke u delo zapravo trasira pravac ispoljenja energije. To je iskonska magija na najnižem nivou i danas su takvi ljudi uglavnom poglavari, odnosno rukovodioci ili direktori. Jednom rečju - vodje. Medjutim, tu nema klasifikacije crne ili bele magije u jasnom vidu, jer ni oni nisu jasno opredeljeni, samim tim što nisu ni svesni svog delovanja. Primena njihove volje uglavnom podseća na crnu magiju, jer sprovode je bez obzira na volju drugih ljudi. Civilizacija je uslovila da to bude skoro jedini put ka uspehu, jer svi se trude da zauzmu mesto vodje. Ako vodja uz dominaciju pokaže i razumevanje za odredjenog pojedinca, koji je ugrožen njegovom voljom, onda se situacija poboljšava. Moglo bi se reći, mada smešno zvuči, da običnim ljudima vlada “šarena” magija. Osim toga, volja običnog čoveka je volja razuma i samim tim slabija je od Čiste volje.

Pravi mag je uglavnom malo ili ni malo zainteresovan za ovozemaljske brige svoje okoline, a poneki čak ni za sopstvene materijalne probleme. Da bi neko postao mag potrebne su mu godine treninga volje, uz kompletnu reorganizaciju razumske svesti. Ta reorganizacija sprovodi se zbog očišćenja svesti i spoznaje Čiste svesti, odnosno Čiste volje u sebi. Blagotvoran uticaj takvog procesa je dovodjenje sopstvene ličnosti u harmoniju i sa samim sobom i sa sopstvenom okolinom.

Očišćenje svesti je neophodno, prvo radi samospoznaje, a zatim zbog očišćenja energetskih kanala. Oba procesa teku istovremeno. Očišćenje kanala je potrebno radi proširenja granica percepcije, odnosno prodora u više sfere svesti ili u druge svetove. Astralni plan je, na primer, svet snova i da bi mag ušao u Astralni plan na pravi način, on mora da zadrži razumsku svest, znači da ostane budan u svetu snova. Istovremeno, njegova svest mora da bude elastična da bi spojila budno i sneno stanje istovremeno. Da bi ostao budan, mora da ima povišenu energiju u samom startu. Inače će ga Astralni plan povući u ustaljenom pravcu - prema izvoru napajanja, što znači zaspaće. S druge strane, njegova volja mora da bude dovoljno jaka i da ne dozvoli spontano mešanje planova. Ulazak u više planove, boravak u njima i povratak nazad su isključivo voljni čin maga. U suprotnom dolazi do šizofrenije. Zbog toga se magija ne preporučuje, čak zabranjuje, nervno labilnim osobama. Osoba latentno sklona šizofreniji sigurno će ispoljiti ovu bolest, ako kojim slučajem počne da se bavi magijom.

Očišćenje svesti je takodje neophodno, jer na Astralnom planu čovek se svesno suočava sa samim sobom, na prvom mestu. Sve ono što ga je razum slagao o njemu samom, pojaviće se jasno na Astralnom planu, a suočenje sa nesvesnim delom sebe obično izaziva užas. Osim toga suočavanje sa samim sobom takodje znači restimulaciju traumatičnih doživljaja i dovodi do ponovnog proživljavanja te iste patnje. Zato je neophodno da se budući mag prvo na planu razumske svesti suoči sa samim sobom, jer to je nivo svesti koji mu je poznat. Tek tada može i sme da se upusti u više sfere.

Mnogi magiju, bez atributa bela ili crna, doživljavaju kao priziv demonskih sila. Kažu da je bilo kakvo bavljenje magijom opasno i radije se okreću misticizmu i religiji.

Neupućen čovek, koji počne da se bavi magijom, spontano započinje procese koji su neophodni na tom putu. To što on izvodi odredjene rituale bez unutrašnjeg razumevanja procesa i sila, uopšte ga ne opravdava. Visak je, recimo, zanimljiva spravica i svako može da ga kupi. Laike privlači njegova jednostavna upotreba i mogućnost dolaženja do odgovora tipa “da” ili “ne”. Medjutim, svojim kružnim kretanjem visak dovodi do uravnoteženja energije osobe koja ga koristi, znala to ona ili ne. Uravnoteženje energije počinje spontano, korišćenjem viska u jednom vremenskom periodu. Uravnoteženje znači i očišćenje: svesti i kanala istovremeno. Nepripremljena osoba sreće se sa samom sobom, a svoje unutrašnje konflikte prenosi na okolinu, pripisujući ih spoljnim uticajima. Drugo, povećan dotok energije doživljava kao razarajući i panično ga pripisuje opsednutosti samim Djavolom. Zbog toga spas najčešće traži u religiji, tražeći u stvari mali mir svog malog života. Crkva rado prihvata takve iskušenike, jer oni to jesu, proglašavajući magiju zlom. A problem je samo u neznanju. Isto se dešava čoveku koji neupućen barata električnom energijom. Divljak afričkih plemena na primer, kontakt sa strujom bi objasnio kao direktan kontakt sa Bogom i to samo zato što ne poznaje suštinu stvari.

I, da li je bavljenje magijom opasno?

Isto kao i baratanje električnom energijom. Ako ne znaš kako da rukuješ njome ubiće te, ali ako znaš doneće ti blagodeti. Ono što treba zapamtiti je: volja. Volja je početak i kraj svega, ali čista volja bez uticaja na volju drugog čoveka.

Kontra pitanje: da li je bavljenje magijom dobro?

Jeste, ako zanemarimo posledice na početku puta, patnju i višak energije koji zna da bude vrlo neprijatan. Bavljenje magijom na prvom mestu dovodi do apsolutne harmonije, što u krajnjoj liniji i jeste cilj čitavog čovečanstva. Dalje, magija dovodi do probudjenja svesti i spoznaje, ne samo suštine ispoljenog, već i spoznaje sopstvene suštine, što je ipak najbitnije. Time se u velikoj meri saznaje i ubrzava sopstvena duhovna evolucija. Skraćivanjem, na neki način, sopstvenog duhovnog puta, mag kao da priziva loše dogadjaje. Mnogi to tumače opet kao priziv demonskog i odustaju. Ponoviću: demoni se prizivaju samo ako ih zaista pozovete, nije svaki loš uticaj delovanje demona. Osim toga, oni koji odustaju pokazuju da su slabi i da nisu dostojni tog uzvišenog puta ka Apsolutnom.

Zbog čega se dešava taj “priziv” loših dogadjaja.

Skraćivanje puta znači sabiranje iskustava u kraćem vremenskom periodu, njihovo intenziviranje i intenzivno ispoljavanje. Čoveku svaki intenzitet teško pada, jer nije navikao da ga podnosi. Primer ledene i vrele vode je veoma dobar pokazatelj. Intenziviranje iskustava znači i manifestaciju lične energije u svim mogućim vidovima ispoljenja što joj je i cilj. Apsolutno Neispoljeno se preko apsolutno Ispoljenog vraća u svoju sopstvenost. Ovo bi bila kraća definicija svrhe postojanja sveukupnog.

Magija je, isto kao i religija, samo jedan od puteva povratka. Svest u svom najvišem vidu - svest čoveka - uspavana je zaboravom sopstvene suštine i svrhe. Magija predstavlja postepeno budjenje svesti. Govorimo o visokoj magiji, koja nema za cilj materijalizaciju energije, već uzdizanje Duha.

U svetu postoje organizacije koje se bave belom magijom. Zašto je neophodno njihovo postojanje?

Udruživanje više pojedinačnih svesti daje kolektivnu svest. Udruživanje osvešćenih svesti pomaže bržem razvoju svakog pojedinca. Čovek može sam da korača Stazom, ali kao što dve baterije udružene daju jaču struju, tako dve udružene svesti zajedno daju čistiju svest. Osim toga, onome koji uči potreban je onaj koji će da ga uči, znači učitelj. Učitelj ne samo što zadaje učeniku propisane mentalne vežbe za proširenje i očišćenje svesti, već prati njegov razvoj i ukazuje mu na suštinu problema koji se na putu javljaju.

Knjige često mogu da pomognu da bi neko krenuo Stazom probudjenja, ali ne mogu uvek da objasne sve efekte, koji se na toj Stazi javljaju, jer ni sam autor ne može tačno da predvidi šta će se sa nekim dešavati.

U mnogim magijskim organizacijama prisutna je zakletva ćutanja. Otkuda to i zbog čega je uspostavljeno?

Zavera ćutanja bila je bitna u vreme inkvizicije, jer magove su proglašavali za vešce i javno ih spaljivali na lomačama. Danas nema lomača, ali ima osude javnog mišljenja. Ono što je takodje bitno u tajnosti jeste zaštita neposvećenih. Magijski rituali, spolja gledano, liče na pozorišne predstave i vrlo lako je oponašati ih. Medjutim ritualom, pa makar ga izvodio neposvećeni, pod uslovom da to čini dovoljno dugo, na kraju se izazivaju efekti zbog kojih je ritual i sačinjen. Obično je u pitanju priziv modifikovane sile, u vidu nematerijalnih bića. Nepoznavanje nikoga ne opravdava, a neistrenirani um neće moći da podnese silinu ispoljenja, te može da dodje do ludila ili do smrti.

Da li sam ja bezbedna u svim stvarima koje, radim, uglavnom na svoju ruku?

Uglavnom jesi... Šalim se, jesi bezbedna, jer imaš istančani osećaj dokle smeš da ideš i nikada do sada nisi prekoračila granicu. Granica percepcije je kao elastična membrana, to je bilo jedno od tvojih prvih zapažanja, a strah od ludila sprečavao te je da je predješ, ponekad i nepotrebno. Koliko je strah doprineo tvojoj bezbednosti, toliko je sprečavao tvoju evoluciju, tačnije usporavao je. Medjutim, sve u svoje vreme. Da si stupila u kontakt sa mnom pre nekoliko godina, kada nisi bila spremna na to, dijalog bi proglasila pomračenim umom i prekinula bi bilo kakav rad na ličnom usavršavanju. Sada kada si spremna, imaš mene kao korisnog savetnika i sagovornika.

Koliko sam ja upućena iz knjiga priziv Svetog Andjela čuvara je vrlo komplikovan. Zašto?

Sveti Andjeo čuvar, nazovimo to tako, je Viša svest ili Više ja, koje svaki čovek poseduje. Rituali priziva rade se pod okriljem neke organizacije i komplikovani su jedino zbog vremena koje je potrebno, da bi se izvršila transformacija svesti maga u stanje u kome je sposoban da primi novo znanje.

Ima slučajeva da se kontakt odvija u stanju transa gde se medijum ničega ne seća.

Ima, tačno je, ali takav medijum je blokiran razumom i za njega je jedino opravdano da nije svestan dogadjanja. Razum mu ne dozvoljava objektivnost, jer smatra takvu pojavu nenormalnom. Medijumi nisu magovi, jer nisu istrenirani. Jednostavno su rodjeni takvi, nešto elastičnije svesti nego što je svest prosečne osobe.

A slučajevi pisanja na nerazumljivom jeziku?

To su rekli šarlatani. Jedini jezik koji je nerazumljiv je jezik simbola, ali nerazumljiv je samo u prvom momentu. Mogući su slučajevi kada medijum govori na nepoznatom jeziku, ali to nije kontakt sa Andjelom čuvarom, već ulazak svesti u sećanje na neku davnu inkarnaciju. Pravi kontakt je uvek čist - jasan i razumljiv.

Religija

Ljudi su oduvek bili religiozni, pripisujući Božanskom sve ono što nisu umeli da objasne razumom. Hajde da razgovaramo o religiji, zašto je ljudima potrebna religija?

Čovek, kao najviša ispoljena manifestacija svesti, ima za osnovni zadatak ispoljenje, odnosno osvešćenje svesti. Ono što ljudi nazivaju i nazivali su Bogom je Apsolutna svest u svom najvišem vidu. Sve Božanske manifestacije su u stvari vidovi ispoljenja Apsolutne svesti.

Vratimo se opet pred-civilizacijskom čoveku. Svest u tom biću bila je iznad svesti životinje, ali ne mnogo ispred nje. Za razliku od životinja, tadašnji čovek je razlikovao sopstvenu odvojenost od ispoljenog tj. od prirodnog okruženja. Osećao je, slično životinjama, delovanje iskonskih sila, plašio se grmljavina i poplava, ali se prvi usudio da te pojave posmatra i kasnije da ih koristi. Ne razumevajući suštinu ispoljenog, a osećajući njegovu silinu, čovek je to pripisao Bogovima. Nedaće koje su ga snalazile pripisivao je Božjoj kazni, a blagodeti Božjem daru. Udarac groma mogao je da bude Božja kazna ili jednostavno opomena, ali vatra koja se tom prilikom, palila bila je Božji dar.

Apsolutna svest je jedinstvena, ali su njene manifestacije i ispoljenja brojne. Posmatrajući efekte uočenog, ljudi su zapazili njihovu pravilnost i različitost, što su pripisivali višim silama, odnosno Bogovima. Vremenom nastala je čitava plejada Božanstava, a ta klasifikacija javila se tek u vreme formiranja plemenskih zajednica. Uočivši da su i ljudi u plemenu po karakteru različiti, isto kao i Bogovi, a da ljude vodi jedan čovek - poglavica ili starešina, dodjoše i do vrhovnog Boga koji upravlja ostalim bogovima. Da bi bolje mladima objasnili Božanstva i njihove uticaje, stariji počeše da raspredaju priče o njihovim doživljajima, istovremeno se trudeći da ih tako bolje i sami shvate i približe sebi. Tako su nastali mitovi i legende. Taj pokušaj približavanja Bogova sebi je i pokušaj približavanja sebe Bogovima, a što je konačni i krajnji cilj evolucije svesti - povratak Apsolutnom.

Religioznost, koja je duboko ukorenjena u svakom čoveku, predstavlja onaj krajnji i konačni cilj svesti, koji ispoljena svest nosi u sebi kao zadatak. Čovek ne mora da bude svestan tog zadatka da bi ga izvršavao, on je jednostavno tako programiran.

Šta je sa ateizmom, koji negira postojanje Boga?

Ateizam je bio potreban da bi se duhovna evolucija usmerila ka pravom cilju. Organizovana religija donosila je njenim primarnim nosiocima - sveštenicima odredjenu moć. Prvi sveštenici bivali su oni čija je svest bila naprednija od svesti ostalih ljudi, odnosno čija je razumska svest, koja je bila već uveliko formirana, postala elastičnija i samim tim prijemčiva za kontakt sa drugim, nematerijalnim svetovima. U početku proroci i duhovne vodje svog naroda, sveštenici su kasnije počeli time da se bave profesionalno. Danas je sveštenstvo naučeno da razmišlja na odredjeni način i u odredjenom pravcu i samim tim smanjena je mogućnost različitih ispoljenja. Vera je ušla u odredjene dogme i sve ono što je van ustaljenog šablona pripisuje se iskušenju kome se treba odupreti po svaku cenu. 

Organizovana religija, u bilo kom vidu ili nazivu, ipak ima svojih prednosti. Prednost za visoko sveštenstvo je moć i udobnost. Zbog očuvanja takvih pozicija vernicima se serviraju bajke, uz moralnu prinudu verovanja u njih. Ljudi veruju, uglavnom ne trudeći se da shvate, a i kako bi. Jer ono što im je ponudjeno može da se shvati samo u stanju izuzetno povišene svesti, do koje malo ko stiže, jer Univerzalno znanje dato je kroz alegoriju. Većina običnih smrtnika prihvata priče zdravo za gotovo, ne trudeći se da dopre do suštine. Onim malobrojnima, koji naslućuju istinu zavijenu u formu metafore, pružena je mogućnost da i sami postanu sveštenici. Neki sveštenici pokušavaju da vernicima prenesu pravu istinu, medjutim nju mogu da shvate samo oni koji su i sami spremni da postanu sveštenici, odnosno ljudi čija je svest evoluirala dovoljno da mogu da dotaknu delić Univerzalnog znanja.

Vremenom, bivalo je sve manje onih koji su Duhom razumevali materiju. Zvuči paradoksalno, obzirom na prirodnu evoluciju Duha, ali da bi potencijalno produhovljen čovek zaista postao produhovljen mora da aktivira svoju volju. Da bi krenuo ka Univerzalnom mora da ispolji prvi univerzalni zakon, ali pošto se volja protivi lenjosti, koja je duboko ukorenjena u svim živim bićima, koja su aktivna samo kada to moraju, čovečanstvo je sve više prihvatalo veru bez sadržine. To je pretilo da uspori evoluciju i prividno je povuče unazad. Ateizam, koji se pojavio, samo je vratio duhovnu evoluciju na pravu stranu. Ateisti su takodje religiozni ljudi, ali istinski religiozni. Oni ne prihvataju priče onako kako im se serviraju i negirajući ih oni upravo pokušavaju da sami, bez verskog vodje, pronadju odgovore na pitanja o suštini življenja.

Šta u stvari predstavlja lenjost, kad smo se već dotakli teme koju sam nameravala da aktiviram?

Lenjost je produkt Centrifugalne sile. Lenjost je tromost i mirovanje. Glupost je proizvod lenjosti razuma. Ona postoji kao protivteža volji i akciji, koje su Centripetalna sila. Već sam rekao da obe sile deluju istovremeno i bilo koja neravnoteža jedne dovodi do aktiviranja druge.

Hrišćanka po okruženju, mogu da postavljam pitanja samo u vezi hrišćanstva. Nastavimo sa temom “Religija”, zašto se javila inkvizicija u srednjem veku?

Svojevremena prevaga Centripetalne sile, razvojem većeg broja produhovljenih ljudi, koji su shvatali suštinu ispoljenog, uspostavljena je mogućnost progresivnijeg napretka čovečanstva. Medjutim, Crkva je odigrala ulogu Centrifugalne sile suzbijajući taj napredak, jer joj to nije odgovaralo. Da bi čovek bio religiozan nije mu potrebna ni crkva, ni sveštenik. Crkva, odnosno hram je on sam, a sveštenik je opet on sam, prateći onaj zov koji oseća u sebi. Osmatranjem sopstvene svesti i unutrašnjeg života doći će jednog trenutka u stanje povišene svesti, kada će mu se otvoriti novi svetovi i nova saznanja. Ponekad je dovoljna jedna rečenica, koja je svima beznačajna osim njemu, pa da u njemu za trenutak zablista Čista svest, koja će mu dalje biti zvezda vodilja.

To bi bila Gnoza.

Da to bi bila Gnoza, čisto unutrašnje znanje. To je neka vrsta prosvetljenja, jer i tu postoji čitava gradacija, trenutak oslobodjenja Čiste svesti. Pošto gnosticima crkva nije potrebna, epidemija gnosticizma pretila je da uništi crkvu koja živi od dobrovoljnih priloga vernika. Zato su počeli progoni protiv jeretika koji su proglašavani za vešce i veštice. Medjutim, tu nisu stradali samo gnostici već i vernici koji nisu mogli da dokažu da su zaista vernici, jer vera nije nešto opipljivo, što bi poslužilo kao dokaz verovanja.

Religija ipak ima i pozitivnih strana, ne bi se održala ovoliko dugo.

Tačno, religija ima čak mnogo prednosti. Na prvom mestu ona uči ljude veri. Istinska vera predstavlja usmerenje svesti prema odredjenom cilju. Konačni i krajnji cilj je Apsolutna svest, što bi bio Bog za vernike. Da bi se do Apsolutne svesti došlo potrebno je ispoljenje svesti u svim vidovima, radi potpunog osvešćenja. Zatim, istinska vera predstavlja svesno usmerenje lične energije ka odredjenom cilju i ostvarenje željenog. Isus je hodao po vodi, jer je apsolutno verovao da to može.

Dalje, istinski sveštenici, ne oni koji se time bave profesionalno, verom su stekli moć upravljanja ličnom energijom, a samim tim i energijom drugih ljudi. Zbog toga je molitva, koju očita pravi sveštenik, delotovorna i može da izleči bolest, odnosno da povrati harmoniju lične energije pojedinca i samim tim dovede do ozdravljenja. Naravno, potrebna je i vera bolesne osobe, da bi proces ozdravljenja bio moguć, vera kao volja za uspostavljanje ravnoteže.

Molitva kao usmerenje misli ka jednom cilju dovodi do discipline nemirnog duha i samim tim pruža mogućnost za prodor u viša stanja svesti. Dugotrajnom molitvom, odnosno dugotrajnom predanom koncentracijom, nivo frekvencije svesti je znatno izmenjen u odnosu na uobičajenu - dnevnu svest, zato je molitva delotvorna. Molitva može da bude usmerena u dva pravca: molba za ostvarenje željenog ili obraćanje božanstvu.

Većina vernika obraća se molitvom Bogu u želji za ostvarenjem odredjenog cilja. Ukoliko je molitva upućena ili odradjena na pravi način, želja biva uslišena što se pripisuje blagotvornom delovanju samog Boga i sopstvenom pravednom življenju. Medjutim, to je samo spoljašnji okvir dešavanja, nametnut religijskim normama. Suština je ipak u nečem drugom.

Da bi molitva bila delotvorna vernik prvenstveno treba da bude uvežban i za to su potrebne godine truda. Izuzetak od ovog pravila je u slučaju da je želja izuzetno jaka i dolazi iz dubine samog Bića, tada je podjednako efektna, jer ono što je u molitvi bitno je jasno izražena i skoncentrisana namera, formulisana u vidu želje. Dugogodišnje vežbanje je potrebno da bi se svest apsolutno usmerila samo na jednu stvar. To se vrlo lako postiže ulaskom u viša stanja svesti, jer samo na planu razuma svest je rasuta. Promenom frekvencije svesti, odnosno ulaskom u više sfere, vernik stiže do same suštine Neispoljenog, aktivirajući ga sopstvenom namerom tj. voljom za ispunjenje odredjene želje. Misaonom formulacijom namera se prenosi na Mentalni plan, a zatim kreiranjem željene forme prenosi i na Astralni plan, odakle Centrifugalna sila čini ostalo - materijalizaciju. Da bi se aktivirala Centrifugalna sila, koja je završna karika u lancu, potrebna je čvrsta i nepokolebljiva namera za ostvarenjem ili apsolutna vera u Boga i sopstvenu besprekornost, kako to vernik doživljava. Sve to, pojačano snagom akumulirane energije oltara, dovodi do “Božjeg blagoslova”. To je korišćenje Centripetalno - centrifugalnog principa: spuštanje sa višeg plana na niži.

Molitva kaludjera ili istinskih vernika bazirana je na Centrifugalno-centripetalnom principu. Ta molitva uglavnom se odnosi na “spas duše”, sopstvene ili tudje, odnosno predstavlja direktno obraćanje Bogu. Opet se radi o promeni stanja svesti. Duh se nepokolebljivom namerom upućuje ka Neispoljenom - Apsolutnom. Vernik obično ima motiv i u ovom slučaju obično se radi o osećaju krivice ili greha, koga želi da se oslobodi. Ponovnim preživljavanjem (ne)željene situacije aktivira se Astralni plan, gde je ostao otisak u sećanju i zadržao u sebi odredjenu količinu energije. Namerom da se tegoba odbaci, situacija se sagledava sa svih strana i time se vrši prenos na Mentalni plan. Delovanje Centripetalne sile ogleda se u reaktiviranju, akumulirane energije sadržane u svesti i trenutak oslobadjanja energije doživljava se kao olakšanje ili Božji blagoslov.

Oni posvećeni, koji svojim besprekornim životom ne akumuliraju energiju u grehe, odnosno osećaj krivice, vremenom sve više aktiviraju Centripetalnu silu i osnovno stanje njihove svesti se menja. Dugotrajnim molitvama razumska svest se pretapa u Čistu svest, okviri percepcije se proširuju i takvi ljudi, čiji se razvijeniji duh uklopio u važeće religiozne konvencije, proglašavaju se za svece. Oni, čija saznanja nisu bila u skladu sa dogmom, proglašavani su za jeretike a upravo zahvaljujući jereticima izvršen je pomak unapred. Isus je u svoje vreme bio proglašen za jeretika. Galileo, Kopernik, Djordano Bruno, svi su oni sa aspekta tadašnjeg vremena bili jeretici čija su učenja javno osudjivana, ali koji su svojim Duhom stizali do Univerzalnog znanja.

Rekla bih da ti se, jeretici više dopadaju?

Nije da mi se dopadaju, to su ljudi koji ubrzavaju duhovnu evoluciju čovečanstva.

Sveci su obično bili askete, pa i sam život u manastiru predstavlja odricanje od svetovnog života. Kako je moguće doći do Čiste svesti u takvim uslovima, kada često ističeš potrebu za apsolutnim ispoljenjem svesti u svim vidovima?

U manastir se odlazi u srednjim godinama života, kada je život proživljen u velikoj meri i svest prikupila dovoljno iskustava. Radi se o unutrašnjoj potrebi za monaškim životom. Nema potrebe da govorimo o osobama koje mlade odlaze u manastir, one su obično bile prinudjene na to. Odricanje od svetovnog života i posvećivanje duhovnom životu zaista zahteva askezu, jer da bi se čovek okrenuo unutrašnjem, odnosno sopstvenom biću, potrebno je da prekine dotok utisaka koji dolaze spolja i ometaju ga neprekidno novim dešavanjima. Svest koja teži promenana, u nedostatku spoljašnjih zbivanja okreće se ka unutrašnjim zbivanjima i ego počinje da posmatra sebe. Višečasovnim molitvama, tj. dugotrajnim stanjem izmenjene svesti, vrši se dezintegracija iskustava i samim tim oslobadjanje energije akumulirane u sećanjima. Oćišćenjem se dolazi do unutrašnje harmonije, dubljeg razumevanja svega ispoljenog i potrebe da se drugim ljudima pomogne da i sami dodju do istog. Tako se radjaju sveti ljudi, radjaju se na duhovnom planu.

Otkuda ovoliki broj zvaničnih religija, da ne spominjemo sekte, kada sve potiče iz zajedničkog izvora?

Sve potiče iz zajedničkog izvora i sve religije suštinski govore o istom. Medjutim, objašnjenja ispoljenja su različita, što je dovelo do različitih religija. Na prvi pogled izgleda da svaka religija ima svoj pravac, a u stvari sve vode ka istom cilju. Putevi povratka se znatno razlikuju medju sobom i svaka religija tvrdi da je njen put pravi. I u pravu su, svaki put jeste pravi, ma koliko izgledao pogrešan u odnosu na put druge religije. Jer, kao što su ispoljenja energije mnoga, tako su i putevi povratka mnogi. Svi su u pravu, jer ono što je svima zajedničko su vera i cilj.

Da li to, znači da su i crno magijske organizacije na pravom putu, jer i one imaju veru u ono što rade i cilj?

Crna magija predstavlja kršenje lične volje drugog čoveka, sprečavanje njegove volje i njegove duhovne evolucije. Moglo bi se reći da crno magijske organizacije vrše obrtanje smera unazad. Osim toga, prizivanje demonskih sila u svrhu razaranja, na kraju razori i samog čoveka. Pitanje ti je bilo dobro, i crno magijske organizacije imaju veru da su na pravom putu i cilj. Samo oni ne shvataju da im je pravac dobar, ali je smer pogrešan.

Kažeš da priziv demonskih sila na kraju razori čoveka. Zar spoj sa Apsolutnim nije razaranje integriteta svesti, samim tim što će se dezintegrisati spajanjem?

Tačno je da se svest čoveka, koji je dostigao svoj najviši stupanj razvoja, dezintegriše utapanjem u Apsolutno, ali to je proces okončanja, prirodan proces praćen nekom vrstom radosnog spajanja. Nasuprot tome, priziv demona dovodi do destruktivnog razaranja i jedini izuzetak od pravila - duhovnu involuciju. Demoni bi po pravilu, kao nematerijalna bića trebali materijalno da se ispolje kroz minerale, pa kroz biljke, najčešće otrovne, i tako redom, sve do čoveka. Medjutim, prizivom demona u ritualne svrhe, crni mag pruža svoje telo kao materijalnu bazu ispoljenja i time se evolutivni ciklus demona na izgled skraćuje. Oni deluju kroz čoveka, ali ipak ne mogu tako olako da preskoče stepenice duhovne evolucije, jer ne poseduju lična iskustva prethodnih stepena ispoljenja. Za vreme života crnog maga, demoni služe u njegove lične svrhe medjutim, posle smrti njegova duša ne ide ustaljenim tokovima već, apsorbovana demonskim silama, vraća se na prapočetak, u svet nematerijalnih bića i započinje sopstvenu duhovnu evoluciju iznova. Usluga koju crni mag čini demonu je da ubrza njegovu duhovnu evoluciju, a to plaća sopstvenom involucijom. Kada sam rekao izričito da se evolucija nikada ne kreće unazad, govorio sam o normalnim tokovima svesti, nisam pretpostavio tvoju maštovitost u izboru tema i pitanja, ali u redu je.

Vratimo se ipak svetlijim temama.

Zašto, pa o ovome i hrišćanstvo govori na svoj način? “Tamo će ih čekati mrak i škrgut zuba.”

Reč crna magija ukazuje na nešto mračno, ružno i zlo. Po toj logici bi belo, kao suprotnost, označavalo radost i sreću. Pravoslavni sveštenici nose crne mantije, a propovedaju dobro. Otkuda taj paradoks, koji verovatno nije slučajan?

Paradoks jeste, ali samo na prvi pogled. Zavirimo malo u suštinu boja. I belo i crno nisu boje, ako posmatramo sa aspekta spektra boja, koje svetlost nosi u sebi. Crno i belo sadrže sve boje u sebi, kao lice i naličje svetlosti. I dok belo odašilje svoje boje, razlivene kroz sve boje spektra, crno sve te boje prima u sebe, sadržavajući ih. Kada bi sveštenici nosili belu odeždu, oni bi svu energiju vernika usmerenu prema njima odašiljali oko sebe. Crnom bojom mantija oni tu energiju prikupljaju, koncentrišu i predanom molitvom upućuju Bogu, odnosno Apsolutnom. Tako bi bar trebalo da bude. Sveštenici treba da igraju ulogu posrednika izmedju Boga i čoveka, mada istinskom verniku posrednik nije potreban, jer ništa ga ne sprečava, osim njegovog verovanja, da lično uputi svoju molitvu Bogu.

Crkve i manastiri predstavljaju sveta mesta. Kako to objasniti?

Vekovima vernici dolaze u Hram, verujući u odredjenu stvar i Božji dom u krajnjoj liniji. Ulaganjem lične energije i vere i samo mesto postane moćno, jer je u njemu akumulirana ogromna količina energije vernika koji u nju dolaze. Isto se dešava i sa ikonama, one takodje predstavljaju energetske koncentrate. Krst je izuzetno moćan simbol, obzirom na milione vernika širom zemljine kugle, koji su hrišćani i koji svakodnevno, vekovima, ulažu svoju energiju u njega. Naravno, isto važi za bilo koji drugi simbol drugih religija.

Poznajem osobu koja, kada udje u crkvu i ostane sama u njoj, ima nezadrživ poriv za plakanjem. Otkuda to?

Ta osoba je izuzetan medijum za prijem i materijalizaciju energije, to je očigledno. Već sam govorio da se suze javljaju kod graničnih ispoljenja emocija, suze su materijalizovana energija. Ta osoba bila bi dobar sveštenik ili dobar mag, jer oseća svu silu akumulirane energije, koja se ispoljava kroz nju. Ima prirodno otvoren kanal za dotok energije i mogućnost direktnog kontakta sa njom. Ovo bi trebalo da preneseš dotičnoj osobi, da bi eventualno iskoristila sopstveni potencijal i ličnu snagu, koja se ipak retko javlja u tako čistom vidu.

Na ikonama su sveci prikazani sa zlatnim ili plavim oreolom oko glave, Andjeli i Arhandjeli sa krilima. Pojasni mi malo simboliku i otkuda ideja da čovek može biti sa krilima?

Oreol koji sveci imaju oko glave, u stvari bi trebalo da okružuje čitavu figuru, jer taj oreol predstavlja ličnu energiju koja se emituje oko njega. Ljudi retko imaju priliku da sretnu prave svete ljude, jer oko svetaca energija zrači, dovodeći u energetsku ravnotežu sva ispoljenja oko sebe. Svetac ne poseduje ličnu notu, već Čistu svest, tako da nema mogućnosti da odbije neku osobu svojim prisustvom. Medjutim, takvi ljudi zaista retko hodaju zemljom.

Što se tiče Andjela i Arhandjela, tu je u pitanju čista metafora. Andjeli i Arhandjeli predstavljaju predevolutivna bića, nematerijalna bića oličena u vidu blagodarnih stvorenja. Davanjem oblika čoveka sa krilima, umetnici su preneli njihovo postojanje sa Spiritualnog, preko Mentalnog, na Astralni plan. Unutrašnji osećaj blagoslova, koji vernik doživi kao prosvetljenje, pripisivan je Andjeoskim bićima. Ne hrišćanski gledano, taj unutrašnji blagoslov predstavlja trenutni kontakt svesti sa Čistom svešću. Ne može se reći da Andjeli postoje u vidu u kojem su naslikani, ali ni da ne postoje. Andjeli su samo forma ispoljenja sile u odredjenom obliku i delovanju.

Da si ortodoksni vernik, a sa potencijalom koji imaš, ja bih ti se javio u vidu nekog Arhandjela ili samog Isusa. Tada bi tvoja pitanja bila drugačije formulisana i ovo bi bila još jedna od Isusovih objava vernicima.

Da rezimiramo, da li je čoveku potrebna religija ili ne?

Religija je samo jedan od utvrdjenih puteva duhovne evolucije ili povratka Apsolutnom. Potrebna je onima koji traže vodje i sledbenike. Ostale metode, koje zadnjih godina stupaju na scenu, takodje su dobre jer sve vode ka istom cilju.

Šta bi savetovao vernicima?

Molitvu, potpuno predavanje molitvi koja obuzima čitav Duh i otvara svest prema višim uticajima.

A onima koji to nisu?

Duboka misaona uranjanja u sopstvenu svest. Učinite svoju svest elastičnom, dajte joj mogućnost da primi nove uvide i nova saznanja. Okrenite svoju pažnju ka sebi umesto da, kao do sada, samo posmatrate okolinu. Proživite svoj život u njegovoj punoći, kroz sopstvena iskustva. Ne zadovoljavajte se surogatom tudjeg iskustva, kroz filmove i knjige. Postanite svoji.

Uz veru, kao pojam, veoma je bliska i nada. Šta predstavlja nada kao deo ličnosti svakog ljudskog bića?

Nada po svojoj suštini predstavlja stepenik ispod vere, da figurativno predstavimo spuštanje energije. Vera je ipak mnogo kompleksniji pojam, nego vera u religioznom smislu, o čemu smo govorili u prethodnom izlaganju. U današnje vreme ljudi su religiozni ili nisu, vernici su ili ateisti, ali ono što je svima zajedničko, to je vera. Uglavnom svi veruju u bolje sutra, nadaju se lepšoj budućnosti i upravo je to ono što ih održava u životu. Nedostatak vera i nadanja naziva se očaj i onaj ko izgubi veru u sebe, veru u bolje sutra, zapada u očaj i gubi volju za životom. Sa višeg aspekta gledano, sa aspekta Duha, vera je glavni energetski kanal kojim se jedno ljudsko biće napaja energijom. Ovde takodje leži potvrda čovekove istinske religioznosti. Verovati u Boga znači otvoriti, učiniti prohodnim, kanal za dovod energije, koja se ispoljava od Neispoljenog, znači stupiti u kontakt sa Iskonskim uzrokom, sa Bogom.

Ne volim reč “Bog”, mada sam suštinski duboko religiozna. Ta reč je postala isuviše profana da bi odrazila onu najdublju misteriju Neiskazivog.

Reč jeste postala profana, ne samo zbog vekovne upotrebe, već zato što je čovek uspeo, ako se tako može reći, da je materijalizuje. Bog je spušten iz sfere Neizrecivog do sfere Astralnog plana, najniže sfere do koje je mogao da se uobliči. Hrišćanski ateizam javio se upravo zbog toga što je Bog slikovito prikazan kao “dobri čika sa sedom bradom koji nagradjuje dobre (čitaj: pokorne), a kažnjava loše” (čitaj: neobuzdane). Takva figura na univerzalnom planu realno ne postoji.

Ono što čoveka kažnjava je primanje energije po principu magnetizma. Lična energija jednog čoveka, manifestovana kroz emotivni i intelektualni plan, privlači druge ljude čija je energija slična. Kazna, kako je čovek shvata, koja dolazi od Boga u stvari je samo odraz čovekove lične energije, odražene kroz unutrašnje raspoloženje, koja privlači identične situacije. Izvršioci kazne su u stvari drugi ljudi, a kazna se ne dešava zbog učinjenog greha, ovde izostavljam pravosudje, već zbog dominantne lične energije transformisane u odredjen lični stav, u odnosu na okolinu. Plemenit čovek teško da će doći u situaciju da bude kažnjen.

To, znači da Bog ne brine o nama?

U smislu u kome zvanična religija to objašnjava - ne. Bog nije svest u ljudskom vidu i u “njemu” nema izdiferenciranih stavova i emocija. Jedino što Bog, tj. Neispoljeno čini za ljude je da im šalje i omogućava kontakt sa Primarnom energijom, koja im daje život i svest. Ta energija se preradjuje na neki način kroz osvešćenu svest i vraća nazad Izvoru. Šta će ljudi učiniti sa sobom, o tome se Neizrecivo uopšte ne brine, da sad budem banalan. Sudbina postoji samo u onom vidu da čovekova svest, kroz njegov Duh, odnosno ličnost, treba da se ispolji kroz odredjeno iskustvo. O tome opet ne vodi računa Bog direktno, već lični Duh, svest na višem nivou, kao jedno od ispoljenja Neispoljenog.

Vratimo se nadi. Čovek se nada, što znači da očekuje neka dešavanja. Medjutim, često su ta očekivanja nerealna, ljudi žive u iluzijama otkuda to?

Iluzija je osnovna osobina svesti, odnosno njeno naličje. Prvo ispoljenje svesti kroz materijalnu formu su minerali, a oni sa aspekta čoveka uopšte nemaju svest. Nemaju je, jer nisu svesni sopstvene svesti. Svest minerala je čista iluzija.

Evolucija svesti predstavlja njeno osvešćenje, njeno budjenje kroz transformaciju. Biljke imaju više svesti nego minerali svakako i medju njima postoje stepeni osvešćenja. Čovek kao vrhunsko ispoljenje svesti, koja postaje svesna, još uvek u sebi nosi deo snolikog. Mnogi ljudi “prespavaju” čitav život, nešto zatvorenih, a mnogo veći deo otvorenih očiju. To su ljudi koji nisu duhovno probudjeni, koji žive život, a ne znaju zbog čega. Unutrašnje znanje o tome da treba da se probudi čovek je opet sveo na banalnost, nasilnim jutarnjim budjenjem. Sva živa bića suštinski vole da spavaju, jer san im donosi energiju neophodnu za dnevne aktivnosti i svrhovitost života. Jedino se čovek trudi da ostane budan što više može, smatrajući vreme provedeno u spavanju izgubljenim vremenom.

Iluzija se uglavnom shvata kao nešto loše, što na neki način i jeste. U profanom vidu iluzija je očekivanje da se nešto dogodi, odnosno da neko drugi postupi po tvojoj ličnoj volji. Medjutim, čovekova lična volja uglavnom nije nešto izuzetno jako, osim ako to nije unutrašnja volja Duha. Osim toga, volja se suprotstavlja volji drugog čoveka i od unutrašnje jačine zavisi ishod dogadjaja. Onaj koji ostvari ono što je naumio postaje zadovoljan, jer ispoljio se u odredjenom vidu. Onaj koji gubi je razočaran.

Da nisi možda želela da govorimo o idealima? Osećam da se trudiš da razgovor skreneš na tu temu?

Pa ako si završio sa iluzijama...

Nisam još, ali vratiću se na tvoju temu. Iluzije imaju i svoju pozitivnu stranu, negativne su samo u ličnim kontaktima. U stvari iluzija i nije nešto za svakodnevnu upotrebu, ona pripada Spiritualnoj sferi i svako njeno spuštanje na materijalni plan mora da bude vrlo pažljivo odradjeno, da se njena fina suština ne bi izvitoperila i postala banalna.

Prvobitno ispoljenje iluzije je kroz muziku i slikarstvo, a kasnije kroz sve vidove umetnosti. Muzika, kao harmonija nota, vrlo lako se pretvori u kakofoniju, ako stvaralac ne ume da rukuje njome na pravi način. Isto važi za slikarstvo. Da bi se iluzija iskazala u svom prefinjenom vidu, potreban je kontakt sa Inspiracijom. Inspiracija predstavlja “potrebu” Primarne energije da se ispolji, a iluzija nudi pogodnu formu. Da bi se energija ispoljila u savršenoj harmoniji, potreban je umetnik kao filter i orudje za uobličavanje. Opet sam banalan.

Umetnici, s druge strane, često deluju rasejano i sneno, naročito u trenucima stvaranja. Medjutim, paradoksalno zvuči, njihova budnost je tada na najvišem nivou. Svest jedne umetnički nadarene osobe je elastična i propustljiva za uticaje viših sfera. Svi pravi umetnici će se složiti da njihova dela dolaze negde izvan njih, a oni su samo izvršioci koji to prenose drugim ljudima, na način koji im je blizak.

Ljubitelji i poznavaoci umetnosti su ljudi čija je svest takodje elastična i prijemčiva, ali u manjoj meri nego kod umetnika. Ljubitelji umetnosti osećaju svojim Duhom umetničko delo, ali ne umeju sami da stvaraju ili im nije bilo omogućeno da to neometano pokušaju.

Pravo umetničko delo, kao savršena harmonija Ispoljenog, je izuzetno retko. Ne mora to uvek da bude muzika ili slikarstvo, ispoljenja mogu biti brojna. Ono što odlikuje pravo umetničko delo je utisak koji ostavi na posmatrača, kao učesnika. Prava umetnost čoveka ostavlja bez daha, bez misli i proizvodi veoma jak utisak u njemu. Prava umetnost dovodi čoveka u direktnu vezu sa Neispoljenim, pa možemo reći da je to jedino pravo poimanje Boga.

Da, sećam se, prvi put sam tako reagovala kada sam ugledala slike Salvadora Dalija.

Dali je bio veliki slikar, to je nesumnjivo, ali u tim prizorima ti nisi bila fascinirana Dalijem, već kontaktom sa Iskonskim. Možda bi sam Dali, da si imala prilike da ga upoznaš, za tebe bio težak i neprihvatljiv kao ličnost. Možda bi ti se i svideo, ko zna, ali ono što je bitno je da umetnik nije isto što i njegovo delo. Umetnik je samo orudje za prenošenje iluzija u drugi plan ispoljavanja. Umetnici su duhovno probudjeni ljudi.

Možemo li sada da nastavimo sa temom “Ideali”

Svakako. Ideali su još jedna iskonska osobina ljudskog duha. Ideale svaki čovek nosi u sebi, jer Ideal je savršenstvo ispoljavanja.

Pokušaj da daš definiciju, šta zapravo predstavlja Ideal?

Ideal je besprekorna harmonija energije u ispoljenju. Čitava priroda je idealno ispoljena i čovek, kao vrhunac, je ideal ispoljene svesti. Medjutim, razum koji čovek poseduje i logika kao orudje razuma, upravo razaraju tu idealnu harmoniju. Toliko lošeg sam rekao do sada o razumu, moram da se ispravim, mada sve do sada rečeno je bilo u funkciji. Razum i logika stvoreni su u cilju klasifikacije ispoljenog i spoznaje svesti. Dalje, govor i komunikacija, u širem vidu nego što je to telepatija kao prvobitna komunikacija, takodje su deo razuma. Napredak nauke i tehnike, koji su čoveku uveliko olakšali život, takodje je dao razum. Da ne nabrajam dalje. Medjutim, razum koji prekida kontakt sa iskonskom prirodom, bilo ličnom, bilo okolnom, je ono o čemu ja govorim kada kažem da je razum uprljana svest.

Razum razara idealnu harmoniju ispoljenja energije, jer čovekov razum je neka ispoljenja proglasio lošim i samim tim neprihvatljivim, te se svim silama trudi da ta ispoljenja spreči. Obzirom da on to čini voljom, što znači da koristi prvi kosmički princip, to mu i uspeva. Odvojen tim istim razumom od prirode, čovek (ili njegov razum) ne shvata da odbijanjem odredjenog ispoljenja i njegovim sprečavanjem stvara disharmoniju. Smrt je prva disharmonija koju je čovek učinio svojim odbijanjem da se ispoljava. Smrt je prvobitno bila rezervisana samo za niže oblike ispoljenja zbog transformacije svesti. Čovek je trebalo da bude besmrtno biće, jer njegova svest predstavlja vrhunac ispoljenja. Ono što karma predstavlja u današnjem vidu trebalo je da bude čovekov životni put osvešćenja.

Stvaranje imovine je takodje disharmonija, okupljanje u plemena, ljubomora, materijalne vrednosti kasnije pretvorene u novac, sve su to disharmonična ispoljenja.

Ideali i težnja za idealima u suštini predstavljaju jedan vid težnje za Iskonskim, za apsolutno harmoničnim.

Može li čovečanstvo da ostvari tu svoju težnju?

Može, samo potrebno je dugo, dugo vremena da se pradavna neravnoteža pretvori u ravnotežu. Duhovna evolucija čovečanstva ide neumoljivo napred, jednoga dana će svi ljudi na kugli zemaljskoj biti duhovno probudjeni i povratiće izgubljenu vezu sa iskonskim. Za sada to čine usamljeni pojedinci i oni koji dugotrajnim oponašanjem predjašnjih, na kraju uspevaju da shvate suštinu.

Ideali za sada ne donose ničeg dobrog. Neprekidno okruženi idealnim prizorima preko TV, najčešće kroz filmove, ljudi teže da ostvare ideal i zbog neostvarene težnje često nastupaju razočarenja, koja ponekad mogu da budu katastrofalna. Kako rešiti taj problem?

Start iz disharmonije obično vodi u još veću disharmoniju. Vaspitavanjem čovek se uči da koristi razum na način na koji ga ostali ljudi koriste. To je startna disharmonija. Razum, koji je sve pokvario ipak može sve i da popravi, ali samo pod uslovom da prepusti dominantnu poziciju Čistoj svesti. Jedino je čovekova svest sposobna da spozna sopstvenost i čovekova svest upavo tome i služi: da posmatra i spozna sebe. Jedino čovek koji spozna sebe kao jedinstveno ispoljenje, koji se ne boji odredjenih ličnih osobina, može da uspostavi harmoniju u sebi, a samim tim i harmoniju sa sopstvenim okruženjem i Prirodom uopšte.

Ono što čovečanstvo danas radi opet vodi u disharmoniju. Jer, idealna ljubav ne može da se održi razumom, već čistim emocijama. Idealna porodica podrazumeva ličnu slobodu svih koji joj pripadaju. Idealan posao zahteva potpunu predanost radu. Idealna hijerarhija, nešto o čemu se ne govori ali čemu se teži, podrazumeva osvešćene pojedince, koji tačno znaju gde pripadaju i koji se trude da ličnom duhovnom evolucijom dostignu viši rang, ali zasluženo. U idealnom društvu nema potrebe za lažima i prevarama, pa samim tim ni za kaznama. U idealnom društvu mržnja je nešto čisto, kao i ljubav, ali to je samo susret dveju neharmoničnih nota, mržnja će dovoditi samo do odbijanja, ne i do razaranja. Osvešćeni ljudi nemaju potrebu za svadjom, jer poštuju različitost tudjeg mišljenja, u idealnom društvu nema konflikta. Hoćeš li još?

Nema potrebe, s idealima smo svi upoznati, samo nam još niko nije rekao kako da ih ostvarimo.

Jednostavno, shvatite da ste to što jeste i budite to što jeste. Svest služi da se osvesti, da spozna sebe. Prihvatite sopstvenu odgovornost za sopstveno ispoljenje i ne tražite krivca za vaše greške. Ne tražite od drugih da učine umesto vas ono što vi sami morate da učinite. Shvatite da je vaša svest isključivo vaša i samim tim jedna i jedinstvena. Osetite život u sebi i živite ga. Postignite harmoniju u sebi i postigli ste ideal za kojim težite.

Nadam se da će recept biti jasan.

Zašto je nastao čovek?

Dosta dugo razgovaramo o čoveku kao materijalno - energetskom ispoljenju. Medjutim, zanima me zbog čega je bio potreban čovek kao ispoljenje. Zašto se uopšte radjamo kao takvi?

Čovek je ispoljen kao najviši vid svesnosti i materije istovremeno. Primarna energija u potencijalu ispoljila se u odredjenom momentu voljom za ispoljenjem. Već sam ti rekao da je volja prvi Kosmički ili prvi Božanski zakon ili uzrok, svejedno. Već zalazimo u oblast, gde je teško definisati pojmove.

Prvobitna volja (za ispoljenjem) ispoljila se istovremeno kao Centrifugalna i Centripetalna sila. Centrifugalna sila sakupljala je energije do tačke vidljivosti, zatim do tačke čvrstine i stvarala materiju. Centripetalna sila delovala je istovremeno rastvarajući ili razarajući tu istu materiju i pretvarala je u energiju, vraćajući proces u prvobitno stanje. Tako je nastalo ciklično kretanje ispoljenja. Jedan deo cikličnog čovek je uočio, nazivajući ga godišnjim dobima i pripisivao ih odredjenim božanstvima.

Volja za ispoljenjem je istovremeno predstavljala i svest Primarne energije. Obe sile u sebi sadrže svest prema kojoj se ispoljavaju, ali to nije svest u vidu u kome čovek poznaje svest. Svest koju dve sile poseduju nije znanje o zadatku koji im je poveren, to je svest bez uzroka i posledice, ta svest je jednostavno delovanje.

Za nastanak čoveka odgovorne su obe sile. U stvari za nastanak celokupnog ispoljenog i neispoljenog Univerzuma, odnosno vidljivog i nevidljivog Univerzuma zaslužne su dve sile.

U prvobitnom ispoljenju Centrifugalna sila sabijala je energiju do tačke vidljivog, te je počelo stvaranje formi. Te energetske forme Centrifugalna sila uobličavala je ispoljenjem onog što bi se danas zvalo duhovni život. Prva ispoljena forma u sebi je sadržavala prvobitno i svaka sledeća nastala forma u sebi sadrži sve prethodne forme od kojih je nastala, od Neispoljenog pa do konačnog oblika u kome se trenutno nalazi. Volja energetske forme za postojanjem, već je bilo delovanje Centripetalne sile. Umnožavanje je bilo dejstvo Centrifugalne sile. Vremenom, ako se tako može reći, jer protok vremena je kategorija ljudske svesti, energetske forme su se umnožavale jednostavnim spajanjem i uvećavanjem sopstvene gustine, a samim tim i vidljivosti, da opet upotrebimo termin iz domena čovekove svesti. Dalje pojavila se svest o sopstvenom postojanju, sopstvenom ispoljenju i mogućnosti za beskonačnim oblicima ispoljavanja. 

Ispoljenje primarnih sila kroz formu bilo je prvo u obliku trougla, najjednostavnijeg oblika koji ima najmanji broj strana. Simbolično gledano vrh trougla, koji je tačka, predstavlja volju u njenom najčistijem vidu. Krak, koji se spušta odnosno uzdiže, predstavlja delovanje dveju sila. Trougao, kao prvobitni oblik ispoljene forme, predstavlja istovremeno prvo ispoljeno - dovršeno stvaranje. Takodje, kao prva ispoljena forma u sebi sadrži i višeznačnu simboliku. Na prvom mestu predstavlja ispoljenje prostora, jer Neispoljeno je sebe ispoljilo kroz ograničenu površinu trougla, a takodje i vremena, jer da bi se prostor obuhvatio potrebno je vreme. Ovo je prvobitno delovanje Centrifugalne sile. 

Centripetalna sila delovala je istovremeno, stvarajući nematerijalna ispoljenja na nivou duhovnog života. Pojavila se ljubav, kao centrifugalni vid Centripetalne sile i mržnja kao centripetalni vid Centripetalne sile. Ljubav je nastala već sa prvim centrifugalnim ispoljenjem u vidu energetskih formi. Tako ispoljeni oblici umnožavali su se jednostavnim spajanjem i uvećavanjem sopstvene gustine. Ono što ih je navodilo na medjusobno spajanje bila je upravo snaga privlačnosti, nazvana ljubav. Ljubav i inače u ljudima izaziva osećaj privlačnosti i potrebu za prisustvom druge osobe. Apsolutno ista stvar se ponavlja, što je i logično, jer te prve energetske forme ispoljene svesti duhovnom evolucijom stvorile su čoveka, a čovek sve stepene duhovne evolucije nosi u sebi.

Mržnja koju ljudi ponekad osećaju u sebi potiče iz istog izvora, samo je suprotnog smera. Mržnja je želja za razaranjem ili uništenjem nekoga ili nečega i samim tim predstavlja centripetalni vid Centripetalne sile, koja deluje na centrifugalni vid Centrifugalne sile, odnosno na ispoljenu formu.

Čovek, kao najviši stupanj ispoljene svesti, u sebi sadrži sve vidove evolutivnog ispoljenja, pa tako su i trouglovi, kao prva ispoljena forma, sadržani u svakom čoveku. Naravno, ne može se očekivati da je taj trougao vidljiv, on spada tek u Spiritualno telo, ni na Astralnom planu nije vidljiv. Anatomski smešten je u oblasti pleksus solarisa, gde se i odvija sav emotivni život čoveka.

Dalje, pojavila se svest o sopstvenom postojanju, sopstvenom ispoljenju i mogućnostima za beskonačnim oblicima ispoljavanja. Volja i svest pripadaju Mentalnom planu, forme ispoljavanja Astralnom, a konačno ispoljenje materijalnom planu. Celokupan Univerzum nastao je i nastajao je istovremeno. Energetske forme Astralnog plana formirale su se na materijalnom planu prema Astralnoj matrici. Broj mogućnosti ispoljenja je beskonačan, ali se samo konačan broj oblika ispoljio, medjutim, u beskonačnim varijacijama. Ne postoje dva apsolutno identična ispoljenja, odnosno dva identična bića.

Od čega je zavisilo koja forma će se materijalno ispoljiti?

Uobličavanjem čvrstih formi stvoren je prostor, recimo u današnjem vidu. Prva materija uobličena u opipljivoj formi bila je voda. Voda predstavlja prvu ispoljenu materiju koja ima odredjenu čvrstinu, a pri tome u sebi sadrži oba ispoljenja. Voda može biti čvrsta kao najčvršća materija ili pak samo zgusnuta do tačke vidljivosti, što bi bila njena para. Očvršćenjem vode nastala je zemlja i minerali. Živa bića, da opet upotrebim opšti termin, nastajala su skoro istovremeno sa nastajanjem prvobitnih materija.

Da li je Darvin bio u pravu sa svojom teorijom evolucije?

Darvin je naslutio suštinu, ali logika ga je odvela drugim putem. On je naslutio da prvobitno ispoljenje života u materiji, zvano živa bića, potiče istovremeno iz istog izvora, ali je jednostavnu klasifikaciju ispoljenog nazvao evolucija.

Šta je u stvari život?

Život je svest ispoljena u materiji. Ne postoji neživa materija, sva materija koja je ispoljena poseduje svest, ali materija koja ima svest o sopstvenoj svesti je vrhunsko ispoljenje energije kroz svest, a to je upravo čovek. Minerali imaju svest, ali nemaju mogućnost da spoznaju i posmatraju svest, te su stoga nesvesni na neki način.

Šta je sa životinjama? One imaju svest, ali ne bi se reklo da posmatraju sebe?

Svest životinja osvešćena je u vidu nagona i instinkta. U zavisnosti od stepena ispoljenja i životinje poseduju odredjeni razum i odredjenu logiku, mada bi se za njihovu svest pre moglo reći da je to svest Astralnog plana, jer razum i logika životinja svode se na prijem i emitovanje slika i emocija. Životinje ne posmatraju svest na način na koji to čini čovek, ali u njihovoj svesti zabeležena su iskustva prema kojima se rukovode, ne razmišljajući pri tome zašto to čine.

A čovek?

Čovek je vrhunsko ispoljenje svesti. Manifestacija svesti kroz Centrifugalnu silu je ispoljenje svesti u svim mogućim oblicima materijalnog plana. Manifestacija Centripetalne sile je ispoljenje svesti u svim mogućim oblicima kroz emocije, znanje, razum, logiku i slično.

Čovek je ispoljen u svim svetovima istovremeno i svi su mu svetovi dostupni u svakom trenutku, ali malo ko od ljudi zna ovu jednostavnu istinu. Čovekova svest jeste iznad svesti životinja, ali svoje odvajanje od životinja i stvaranje civilizacije i njenih tekovina duguje malobrojnim pojedincima, koji su spoznali istinu da su energetsko ispoljenje kroz svest. Samim tim i Univerzalno znanje, koje nije ništa drugo do lepeza mogućnosti ispoljenja svesti, bilo im je dostupno. Ti pojedinci birani su za sveštenike i kraljeve, a danas su ti ljudi uglavnom naučnici. Oni su jedini medju ljudima zaslužni za preokrete, a ostatak čovečanstva jednostavno oponaša ili koristi njihovo znanje.

Zašto čovek ne koristi celokupnu svest koja mu je data?

Da bi postojao život na zemlji potrebni su nosioci života, u smislu fizičkog tela. Centrifugalna sila, stvaranjem materije, stvorila je i fizička tela kao nosioce Duha, odnosno Centripetalne sile. Da su prvi ljudi odmah imali znanje o cikličnom delovanju Sila, odmah bi se iz materije vraćali u energiju. Sa čovekovog, aspekta energija je mnogo udobniji aspekt bivstovanja nego materija, jer fizički bol koji telo oseća ne bi postojao da nema tela. Bolest takodje. Zbog toga je sa formiranjem fizičkog tela stvoren i nagon za samoodržanjem, da bi se sačuvalo telo. Telo je potrebno kao nosilac Duha, a ovaj je potreban radi svesnog ispoljenja i prikupljanja iskustava.

Na energetski redjim svetovima, kao što su Astralni i Mentalni svet, sa svojim medjufazama višeg i nižeg vida, koji se jedan od drugog razlikuju po svojoj frekvenciji, ispoljenje je moguće u bilo kom obliku, ali delo nije dovršeno, jer ti oblici moraju da se materijalizuju, takoreći spuste na zemlju. Čovek je vrhunsko energetsko ispoljenje, ali zatvoreno u materijalnu formu. Najjači oblik tog zatvaranja je čovekovo poistovećenje sa sopstvenim telom i sopstvenim predmetima koji ga okružuju.

Kada ne bi bilo tako, već prvi ispoljeni ljudi vratili bi se u energetski oblik bivstvovanja, jer kao što rekoh, sa čovekovog aspekta tako je udobnije, a ne bi se moglo na taj način ispoljiti sve ono što je neophodno, tačnije ne bi bilo ispoljenja kroz iskustva svesti. Obzirom na volju, kao univerzalni zakon, čovek bi jednostavno trebao da iskaže unutrašnju volju za prestankom ispoljenja i već bi prešao u drugu formu, što bi na materijalnom planu za njega značilo smrt. Zato je usadjen strah od smrti, kao prva prepreka i nepoznavanje mogućnosti odricanja od ispoljenja, odnosno spajanje sa Apsolutnim, kao druga. Ne osvešćena svest ne može u potpunosti da se pretopi u Apsolutnu svest, već se iznova vraća na nova iskustva i nova osvešćenja - novim radjanjem. Kada ne bi postojale ove prepreke, koje su uslov ispoljenja svesti u materijalnom vidu, čovek bi okončao svoje postojanje. 

Prvo, razmnožavanje kao takvo bilo bi odbačeno, jer postalo bi nepotrebno. Životna energija pretvara se u seksualnu energiju, koja je najjača energija u svim živim bićima, upravo radi nastavljanja ispoljenja. Drugo, ljudi koji su već ispoljeni na zemlji živeli bi beskonačno dugo, gledano sa aspekta čoveka, jer bi svoju energiju neiscrpno obnavljali. Tako bi se točak evolucije zaustavio, jer niži oblici ispoljene svesti ne bi mogli da evoluiraju do čoveka, što je opet nemoguće. Svest evoluira od Neispoljene svesti, koja je svest u potencijalu, do svesti minerala. To je involutivna faza. Evolutivna faza je tok od materijalizovane svesti u mineralima do osvešćene svesti čoveka i teče ka Apsolutnom, koje predstavlja apsolutno ispoljenu svest u svim vidovima. Novi ljudi koji se radjaju predstavljaju nosioce evoluirane svesti životinja. Jesi li primetila da svaki čovek nosi oblik neke životinje u sebi?

Primetila sam odavno.

To je jednostavno ispoljenje svesti koje je evoluiralo iz nižeg u viši oblik. Nosioci odredjene svesti odredjene životinje, mislim na ljude, obično osećaju prirodnu sklonost ka toj životinji. Ljudi u svojoj svesti nose čak i odredjenu biljku kao predevolutivni stepen, ali tu je već teško odrediti pripadnost. Isto tako, životinje nose sklonost ka odredjenim biljkama, situacija koja je još složenija za uočavanje, sa ljudskog aspekta, jer je nivo frekvencije svesti sasvim drugaciji od frekvencije na relaciji životinja - biljka. Pa, možemo reći da je zec nastao od kupusa, jer prema njemu ima izvesnu naklonost. Biljojedi su nastali od biljaka kojima se kasnije hrane, a mesožderi predstavljaju zbir energija biljojeda kojima se hrane.

Čovek prema tim kriterijumima ipak ne može da se odredi, jer civilizacijskim normama tačno je odredjeno šta je za ljudsku ishranu a šta ne, tako da čovek nije svestan svoje prirodne naklonosti da jede, recimo vukove. Pošto prirodna sklonosti postoji od životinja koje se ne jedu, stvoreni su kućni ljubimci ili čovek jednostavno oseća naklonost prema odredjenoj životinji, tako da se veza ipak nastavlja.

Potvrda da je čovek nastao od minerala, odnosno da je svest minerala evoluirala do svesti čoveka, su elementi koji su neophodni za njegovo normalno funkcionisanje kao gvoždje, fosfor, magnezijum i slično. Nedostatak bilo kojeg od ovih elemenata, koji su u izvornom vidu minerali, izaziva poremećaj energetske ravnoteže u čoveku i dovodi do bolesti.

Dalje, simbol evolutivnog preobražaja Duha kroz telesnu formu, odnosno evolucija biljaka u životinje, je rep. Rep, koji životinje imaju, predstavlja ostatak korena biljke i dok se biljke korenom drže za zemlju i minerale, te su samim tim nepomične, životinje nisu vezane i pokretne su. U suštini rep im je potpuno nepotreban, mada su neke vrste našle način da ga iskoriste. Stoga čovek, kao najviši ispoljeni vid svesti u materiji, nema rep jer mu i nije neophodan, mada se duhovno vezuje za odredjeno mesto, “pušta koren” i teško mu je kada mora da se preseli, recimo. 

Sve ovo bi bile potvrde vrhunskog ispoljenja svesti kroz čoveka, odnosno svest o sopstvenom postojanju. I zbog toga, kada bi ljudi svesno odbili da se ispoljavaju, ali celokupno čovečanstvo odjednom, ne bi bilo konačnih nosilaca evoluirane svesti i došlo bi do prekida ciklusa, što je po prirodi stvari nemoguće.

Taj proces može beskonačno da traje?

Proces je ipak konačan, ali je sa aspekta čoveka beskonačan. Dugim protokom vremena na zemlji će se radjati sve manji broj ljudi, biće sve manje životinja i malo biljaka, sve dok jednog trena na zemlji ne ostane jedan čovek, koji će se konačno ispoljiti u Apsolutnom.

Zvuči pomalo suludo!

Čudi me da nisi postavila pitanje ishrane tih bića, koja će tada bivstvovati na zemlji.

Toliko sam začudjena da se u trenutku toga nisam setila. Zaista kako će se tada hraniti, kada će hrane u današnjem vidu biti malo?

U medjuvremenu će svest celokupnog čovečanstva evoluirati do te mere da će energiju za obnavljanje života uzimati direktno iz Univerzuma. Tada neće biti ratova, jer sve ispoljene svesti već su u nekoj od prethodnih inkarnacija iskusile rat i nastupiće ono što religija naziva rajem na zemlji, ali do tog trenutka, odnosno do tog perioda, proteći će više hiljada godina.

Vratimo se onim trouglovima, kao prvobitnoj formi ispoljenja. Rekao si da su u Spiritualnom telu čoveka, da su smešteni u oblasti pleksus solarisa i da se u njima odvija emotivni život čoveka. Pojasni mi to malo.

Nasuprot ustaljenom verovanju da se ljubav nalazi u oblasti srca, odnosno glave ili mozga, čitav emotivni život čoveka odvija se u oblasti pleksusa. Sama reč i znači splet, tu se nalazi fizički splet nerava. Pleksus je centralni deo tela, obično se nalazi na sredini, mada nije uslov srazmere fizičkog tela. Kao što rekoh, čitav emotivni život odvija se upravo tu.

Zašto baš tu?

Prva ispoljena forma bila je trougao, volja obdarena svešću ili svest obdarena voljom. Prva materijalna forma - atom vodonika u sebi sadrži tri činilaca: proton, neutron i elektron, a od vodonika je nastao materijalni svet, da ne ulazimo u područje nuklearne fizike, mada upravo nuklearna fizika pokazuje proces pretvaranja energije u materiju i obrnuto. Već nuklearne čestice, koje su i energija i materija istovremeno, odredjenim ponašanjem pokazuju volju za kretanjem i odredjenu pravilnost u kretanju, zbog čega su naučnici i uspeli da ih definišu i razlikuju. 

Sve kasnije ispoljene forme nose u sebi prethodnu formu ispoljenja, kao i sve prethodne zajedno, ukoliko je ispoljena svest na višem nivou. Spajanje dveju prvobitnih formi u novu varijaciju moglo je da bude samo spajanje dva trougla. Heksagram je zvezda sa šest krakova, simboliše prvobitno spajanje i predstavlja plodnost. Broj šest je broj plodnosti u arhetipskom vidu. Voda kristališe po modelu od šest, uzmi pahulje snega kao primer. Ne postoje dve identične pahuljice po obliku, ta teza je i naučno dokazana, a zajednički im je jedino model kristalizacije, svaka ima po šest krakova. Na ekstremno niskim temperaturama, sa čovekovog aspekta posmatrano, voda kristališe u tri pravca, odnosno tri kraka.

Prema tome, broj šest predstavlja broj okončanog stvaranja, odnosno broj ujedinjene plodnosti. Da bi spajanje moglo da se dešava, odnosno da bi se dešavalo razmnožavanje kao nova forma ispoljenja, svaka ispoljena jedinka nosi u sebi trougao, koji teži da se spoji sa komplementarnim trouglom. Tako su nastali polovi, muški i ženski, koji teže da se ujedine, a ono što ih spaja je Primarna energija transformisana u seksualnu energiju. Ispoljena seksualna energija pretvara se u strast, kao težnju za apsolutnim spajanjem, a takvo spajanje je ljubav koja je energetska razmena i daje život.

Šta je sa hermafroditskim bićima?

Takva bića su u ispoljenom svetu veoma retka, nazovimo ih ćorsokakom evolucije, mada su i ona bila potrebna kao forma ispoljenja. Hermafroditi u sebi, tj. u jednom telu, nose oba trougla, odnosno oba pola. Kod nižih ili ranijih evolutivnih ispoljenja taj oblik još funkcioniše. Medjutim, retki primerci koji se radjaju u vidu čoveka, pošto u sebi nose obe mogućnosti, nisu sposobne za razmnožavanje, jer su sa aspekta energije dovršeni. Dominantniji pol, tj. dominantniji trougao, oblikuje fizičku spoljašnjošt, ali suštinski takva osoba nije ni žensko ni muško, već oba istovremeno.

Sa psihološkog aspekta gledano, svaki muškarac nosi ženski deo psihe u sebi nazvan Anima i obrnuto, Animus kod žena. Kako to objasniti sa aspekta energije?

Animus, odnosno Anima predstavlja model onog drugog trougla koji treba da se uklopi da bi spajanje bilo dovršeno. Uklapanje treba da bude na svim planovima da bi bilo potpuno.

Kad smo već kod čoveka, kako uočiti trouglove i kako oni uopšte funkcionišu?

Trougao, za onoga koji može da vidi unutrašnjim okom, je srebrno-zlatne boje i svojim blještavim izgledom najviše podseća na sunce. Kod muškaraca vrh trougla je okrenut na gore, kod žene situacija je obrnuta, vrh trougla okrenut je na dole. Spajanje trouglova u ljubavnom zagrljaju muškarca i žene, koji se vole, donosi apsolutni vrhunac, odnosno ekstatično poimanje Apsolutnog.

Takvo iskustvo se retko dešava, barem meni nije poznato da je neko doživeo ista slično. Kako doći do toga?

Ljubavni par oseća potrebu za fizičkim spajanjem, uživajući kada su priljubljeni licem u lice. Jednostavno je. Treba se spojiti baš delom pleksusa i uživati u istovremenom postojanju i sopstvenom i voljene osobe. To što o tome nisi čula ili čitala nije slučajno. Takav doživljaj se zaista izuzetno retko dešava. Uzrok tome su, pogodi: civilizacijske norme. U civilizovanom svetu muškarac mora da bude viši od žene, inače to deluje nepristojno. Dugim protokom vremena muškarci su u proseku i postali viši nego žene. Nesklad anatomija i njihovo ne uklapanje dovodi do toga da solarni predeo nije uskladjen i do tog iskonskog doživljaja ne dolazi. Osim kod onih retkih parova koji su iste visine, ali to nije osnovni uslov. Oboje moraju da budu elastične svesti, spremne da prihvati iskustva van domena razuma. Ipak je takvo iskustvo rezervisano samo za izuzetne ljude.

Trougao vrhom okrenut na dole simboliše ženu, Centripetalna sila teži Centrifugalnom ispoljenju. Već smo rekli da je žena po svojoj suštini centripetalna, ali u sebi nosi mogućnost materijalnog ispoljenja kroz radjanje. Ta težnja za materijalizacijom ogleda se i u sklonosti žena ka materijalnom. Žene su te koje traže dom u materijalnom vidu i njima je neophodna gomila sitnica i materijalnih stvari da taj dom opreme. Ovo je samo jedan od primera težnje za materijalnim. 

Suštinski duhovna, žena je obdarena intuitivnim znanjem, te ona nema istinsku potrebu za duhovnim, u smislu religioznog i slično.

Muškarac, s druge strane, po prirodi je centrifugalan i teži centripetalnom. Materijalan po svojoj suštini, on nema potrebu za materijalnim dobrima zbog njih samih. Pre bi se moglo reći da posedovanje materijalnih dobara za muškarca predstavlja statusni simbol i simbol moći. Moć pak pripada sferi Duha i težnja ka moći je težnja ka duhovnom. Muškarci više teže duhovnom i religioznom, jer to predstavlja njihovu dopunu. Mnogo je više muškaraca - svetaca nego žena. Žene koje su religiozne u suštini kriju materijalni motiv. Mnoge kaludjerice postale su to jedino zbog materijalnog utočišta, koje im manastir pruža, mada ima onih retkih koje su spoznale sopstvenu duhovnu suštinu i stoga je stavile u službu religije kojoj pripadaju.

Vratimo se oblasti pleksusa i pojedinačnim trouglovima. Zašto se nalaze baš tu, zašto nisu, recimo, u glavi?

Pleksus predstavlja centralni deo tela, svi nervni nadražaji slivaju se pravo u njega kao u centar. Situacija je potpuno jasna. Čovek je ispoljen kao svest koja se ispoljava kroz sva moguća emotivna iskustva. Energija - svest je krenula iz jednog centra i vraća se nazad u centar, koji je prikuplja. Tako i kod čoveka sva emotivna ispoljenja sabiraju se u centru. Tuga, bes, radost, sreća nervoza... pokušaj da pronadješ neko emotivno iskustvo koje nije vezano za pleksus, odnosno koje se ne oseća u pleksusu.

Bol tkiva.

Da, bol se oseća na odredjenom mestu tela, u odredjenom tkivu, ali takav bol se ipak oseća ukoliko je dosta jak, kao blaga mučnina u oblasti pleksusa ili ako je slab, a konstantan, kao neprijatna dosada, opet u oblasti pleksusa.

Čemu onda služi glava, odnosno mozak? Obzirom da je imaju sve životinje i ljudi, tačnije samo se kod biljaka ne vidi glava, ili su to možda cvetovi? Čemu služi glava?

Glava služi kao sabirni centar za preradu i skladištenje iskustava. Da bi iskustva mogla da egzistiraju potrebna im je stalna forma ispoljenja, a to su sećanja utisci, navike, znanje. Da bi do iskustava uopšte došlo potrebno je nešto što će ih uočiti, registrovati. Zato su stvorena čula kao organi iskustava. Osim čula dodira, koje je rastrto po celom telu, sva ostala čula smeštena su u oblasti glave. Mozak, kao veoma bitan organ, predstavlja riznicu iskustava, jer prikuplja sva ispoljenja na jedno mesto. Celokupna ispoljena svest, koja je svesna sopstvenog postojanja, locirana je u predelu glave. Reci “Svest” u sebi i pokušaj da lociraš osećaj gde se svest nalazi. Shvatićeš da je u oblasti glave, tačnije unutar nje. Ispoljenja kao što su razum, logika, volja, takodje su locirana u glavi. Predeo glave po svojoj suštini pripada Mentalnom planu, jer ispoljenja svesti Mentalnog plana locirana su u glavi. Emocije, shodno tome, pripadaju Astralnom planu, jer osećaju se u solarnom predelu.

Pored toga što služi kao sabirni centar iskustava, glava služi i kao neka vrsta antene za odašiljanje i prijem energije. Obzirom da pripada predelu Mentalnog plana možemo reći i da je prva stanica Duha, druga stanica je pleksus. Naročito su oči te koje emituju ličnu energiju. U očima svakog čoveka može se “pročitati” informacija koliko života, odnosno energije ima u njemu. Mladi ljudi i oni koji imaju puno vitalne energije, u očima nose odraz života. Ljudi koji tek vegetiraju imaju prazne, umorne oči. Kontakt medju poznatim, ali i nepoznatim osobama, odvija se prvenstveno preko pogleda, verbalna komunikacija nalazi se tek na drugom mestu. Očima se može razgovarati i bez reči - telepatski. A telepatija je čista energetska razmena informacija. Da bi dve osobe ostvarile telepatsku vezu moraju da imaju otvorene kanale jedna prema drugoj, što istovremeno znači i da se vole. 

Energija se istovremeno razmenjuje i govorom. Centar za govor takodje je smešten u glavi.

Na neki način čovek je podeljen na razum i emocije, za razliku od životinja koje imaju samo emocije. Ljudi slabije razvijene svesti, a to su oni ljudi koji su identifikovani sa sopstvenim telom i čija je jedina briga u životu egzistencija, odnosno održavanje života tela, takvi ljudi žive pretežno emotivnim životom, kod njih je funkcija razuma slabije razvijena. Oni emotivno, takoreći instiktivno reaguju. Ljudi razvijenog razuma više koriste ovu funkciju svesti, medjutim najčešće čine grešku time što skoro potpuno potiskuju emocije. To su tipovi intelektualaca, kod kojih je sve podredjeno razumu. Greše i jedni i drugi. Čista svest, koja teži ispoljenju u svim varijantama, sadrži u sebi i razum i emocije. Zadatak za sve ljude, ako se tako može reći, je da osveste i ispolje sve emocije koje nose u sebi, a razumevanje emocija upravo im omogućava razum, koji ne treba koristiti samo na način logike.

Na zemlji živi oko šest milijardi ljudi u ovom trenutku. Životinja u ukupnom broju ima mnogo više. Zašto je svesti bilo potrebno toliko jedinki za ispoljenje?

Zamisli svest kao ogledalo. Ako ogledalo razbiješ na bezbroj komadića dobićeš isti toliki broj novih, pojedinačnih ogledala. A sve je to ipak jedno jedino ogledalo. Tako je i sa ispoljenom svešću u najvišem vidu - sa čovekom. Čovek je delić sveukupne svesti, a ipak predstavlja - on sam - celokupnu svest. Sa aspekta čovekove svesti postoji samo jedna svest: njegova svest. On zna da drugi ljudi poseduju svest, ali je ne oseća kao takvu - kao svest. On može da komunicira sa drugim ljudima, može da čuje i razmeni mišljenje sa njima, ali njihovu svest ne oseća kao svest. Jer sopstvenu svest doživljava kao nešto lično, kao Ja, tudja svest je nešto odvojeno od njega. Tudj bol nije njegov i on ga ne oseća zaista, ma koliko se trudi da saoseća sa drugim čovekom, ipak ne može da oseti njegove osećaje.

Iz toga proizilazi da je svest u najvišem vidu - ispoljena kroz čoveka - jedna jedina svest, jer svaki čovek pojedinačno mora da se ispolji kroz svest u svim mogućim vidovima, da bi se konačno spojio sa Apsolutnim.

Da li je spajanje sa Apsolutnim direktno ili opet postoje neke medjufaze ispoljenja, tipa andjeoskih bića?

Spoj apsolutno ostvarene svesti sa Apsolutnim je doslovce direktno. Ispoljenja tipa duhova ili andjeoskih bića je pred faza ili involutivna faza ispoljenja na zemlji. Evolucija nematerijalnih bića usmerena je prema materijalnom ispoljenju i, suprotno tvojim očekivanjima, nematerijalna bića materijalno se ispoljavaju, ne kroz čoveka već kroz minerale. To je okončanje evolucije nematerijalnog življenja, odnosno nematerijalnog ispoljenja svesti. Govorim o nematerijalnim bićima koja se prvi put ispoljavaju. Ispoljena svest koja se materijalizovala u čoveku, do te tačke ispoljenja prešla je dugačak ciklus transformacija. Ispoljena svest čoveka koji je promenio formu ispoljenja, tačnije svest umrlog čoveka, takodje spada u nematerijalna bića, ali sasvim druge vrste, jer njegova svest funkcioniše na sasvim drugoj frenkvenciji. To su već duše. One se ponovo ostvaruju, odnosno materijalizuju u vidu čoveka do okončanja evolucije. Zapamti: evolucija nikada ne ide unazad. Svest životinje će sasvim sigurno evoluirati u svest čoveka, ali svest čoveka nikada neće evoluirati u svest životinje, ma kakve grehe na zemlji činio. Rodiće se ponovo kao čovek, samo sa drugom ulogom i opterećenom karmom. Ubica će se u sledećem životu roditi kao žrtva, jer svest mora da se ispolji u oba vida.