Realnost jave i realnost sna

Misao je kretanje razuma. Kao tačka svetlosti kojom mrak saznaje svoj prostor. Ta tačka se neprekidno kreće, osvetljavajući uvek novo područje, koje je viđenje. Misli su povezane asocijacijama (temama) jedne za drugu i otuda njihov kontinuitet. Misao može da ukaže na objekat ili situaciju, ali razum, kao čitav organizam, je taj koji prepoznaje. A prepoznavanje je na bazi postojećeg materijala, koji je arhiviran u sećanjima odnosno iskustvima. Kao da u razumu postoji jedno veliko skladište u kome se nalaze svi doživljaji, sva viđenja i sve naučeno. Misao je ta koja doslovce donosi odgovarajući parametar za poređenje, da bi prepoznavanje uopšte bilo moguće. Mehanizam prepoznavanja bilo čega, stoga, mora biti baziran na prethodnom iskustvu, jer taj mehanizam deluje po principu "isto kao", odnosno "slično kao".

Misao se uvek javlja kao neizgovorena reč, najčešće kao neizgovorena rečenica. Čovek čitav dan brblja u svojoj svesti, neprekidno razgovara sam sa sobom. To su misli. Razmišljanje o nečemu je dijalog sa sobom na datu temu. Čak i opušteni razum, koji nije aktivan u govorenju o nečemu, recimo dok opušteno putujemo i posmatramo okolinu, neprekidno pravi komentare tipa: "kako je lepa ova priroda" ili "čudno neko drvo" ili "planina". Misao neprekidno definiše svoju okolinu izgovarajući (nečujno naravno) imena svega što nas okružuje. I to je osnovni razlog zašto čovek ne može da doživi lepotu života. Misao neprekidno definiše i govori i ometa čist kontakt sa okruženjem. Čista lepota jednog novorođenog lista maslačka može se videti samo razumom koji je za trenutak prestao da govori. Već sledeća rečenica: "Istu ovakvu radost osećam kada raste nov list neke od mojih kućnih biljaka" prekinula je čist doživljaj novog lista i počeo je uobičajeni unutrasnji dijalog.

Ono što prepoznaje bilo šta, stoga, nije misao već svest. Razum je svesno polje svesti, nasuprot celokupnoj svesti u kojoj postoje i tamni delovi, oni koje misao nije osvetlila dodirom, odnosno sećanjem (koje je ponovo formulisano kao misao i slika). Razum je osvetljeno polje svesti, a misao je ta koja osvetljava.

Prema tome, u snu postoji svest o dešavanju, date situacije i osobe se prepoznaju na specifičan način, jer ovde mehanizam "isto kao" ne deluje. Zato mogu da sanjam tebe, a da imaš neki sasvim drugi lik. Ipak znam da sam sanjala tebe, jer prepoznala sam tvoju energiju. Međutim, nema misli koja bi rekla: "Ovo jeste Slobodan iako nije." Što sa aspekta dnevne svesti nije logično. Tek ujutru, kada se misao vraća na područje svesti gde je arhivirano sećanje na san, mogu rečima da oblikujem svoj san, tako što ću ga jednostavno prepričati prvo sebi, trudeći se da se setim (osvetlim) što više detalja. A onda ću ga glasno ispričati još nekom, da bi se doživljaj obogatio energijom i time dobio na težini u svesti, odnosno da bi bio zapamćen. Jer sva sećanja se mere po težini, odnosno količini energije koja je sadržana u njima, a prepričavanje bilo kog događaja je dolivanje nove energije, u vidu emocija, u sećanje, koje se na taj način osvežava. Važnost događaja je takođe ono što "odmerava" količinu energije koja će biti sadržana u sećanju.

San je realnost, ali u nekoj drugoj dimenziji postojanja i to je ono što mene zapravo zbunjuje u samoj prirodi snova. Realnost sna i realnost jave su identične, a mogu se zapaziti samo na onom suptilnom prelazu buđenja. Ja imam tu privilegiju da se sporo budim, ponekad mi treba par sati da se moja svest potpuno izbistri, tako da ta usporenost daje blagodet posmatranja tog međuprostora između sna i jave.

Evo jednog primera "realnosti" sna. Sanjam da je neka buba na mom kažiprstu. Ja reagujem sa instiktivnim gađenjem i užasnuto pokušavam da otresem bubu sa prsta.

Međutim i kod nje je proradio instinkt i ona se grčevito drži nožicama za moj prst.

U tom trenutku se budim i panično gledam u svoj kažiprst. Na njemu naravno nema ničega. Osim osećaja zarivenih nožica u moje meso. Osećaja koji je lagano nestajao kako je moja svest postajala bistrija.

Ili :

Rvem se sa drugaricom, igra koja počinje da prerasta u tuču. Ne znam zašto, ali osećam opasnost i pokušavam da je nadvladam. Ona počinje da me golica ispod rebara, ne bi li se na taj način odbranila. Budim se. I još uvek osećam golicanje na mestu iz sna.

Inače, u snu jesam govorila, ali nikada nisam razmišljala niti planirala. Dešavalo se da sanjam kako sam se probudila i da je to realnost, pa se ponovo budim i shvatam da je ono prethodno (i san i buđenje) bilo san. To mi se samo jednom dogodilo.

U snu se svako iskustvo doživljava neposredno. Zato ja mogu da se uplašim "pernate zmije" raznih boja, koja je - pri dnevnoj svesti - ipak najvise podsećala na papirnog zmaja. Ali u snu je opasnost bila realna, jer nije bilo misli koja bi poređenjima "isto kao" definisala "čudovište".

Svetlost i tama

Tri je arhetipski broj prvobitnog stvaranja. Svestvoritelj (otac/majka), Sin i Sveti Duh su koren, stablo i krošnja postojanja. Svestvoritelj je prauzrok, Sin je iznova rodjeni otac, Duh sveti objedinjuje iskustvo Oca i stvaralački polet Sina.

"U početku beše tama nad bezdanom" i "vladalo je bezobličje". Samo se Duh Božji uzdizao nad tim bezdanom tvoreći prvobitnu svest. Ovo je arhaična svest, sadržana u osnovi svakog postojanja, svest koja je haotična u svom ispoljavanju, nesvesna u svojim htenjima, a ipak moćna jer potiče od samog početka stvaranja. Ovde je izvorna sila života, nagon za postojanjem i nagon za umiranjem, nagon za nastavljanjem sebe samog kroz radjanje novih sinova koji će radjati nove sinove. Ovo je sfera Meseca, mutne mlečne svetlosti koja nam dozvoljava tek nejasno naziranje obrisa okoline. Ovde su koreni intuicije, spoznaje stvarnosti i istinitosti, koje nisu zasnovane na racionalnim elementima stvarnosti. Mnoge religije imaju Mesec kao boginju plodnosti, boginju prirode uopšte, koja simboliše nezadrživi razvoj i bujanje svega postojećeg. U ovoj sferi nagona i plodnosti nalazi se osnovna priroda seksualnosti. Zbog te mračne prirode seksualnosti, njenog haotičnog manifestovanja, onda kada joj je dozvoljeno da se neograničeno ispoljava, mnoge religije zabranjuju seks ili ga dozvoljavaju samo u odredjenim količinama i uslovima.

Spoznajom sebe samog, Duh božji je stvorio svetlost, tako što je uz pomoć reči odvojio svetlost od mraka. Reč je spoznaja, svesnost o svesnosti, reč je kreator svega postojećeg. Reč je davanje imena a imenovanje je prepoznavanje, odredjivanje stvarnosti. Svetlost je samom svojom prirodom negirala postojanje mraka, ali razdvajanje svetla i mraka nije uništilo mrak, već je samo izvršena podela vladavine. Stvorena je svesna svest, oličena u vidu Sunca, pored nesvesne svesti oličene u vidu Meseca. Sunce je jasnost, manifestovani život, sagledavanje i spoznaja sebe. Sunce simboliše ego, jasno izraženu moć i vladavinu. Ovo je sfera Sina.

Sfera Duha zahteva istovremenu spoznaju odvojenih priroda svetla i mraka, jer njihovo postojanje negira jedna drugu. Ta spoznaja je moguća jedino izlaženjem iz sfera dejstva, bilo svetla, bilo mraka, i prelazak u sferu Duha, koji u sebi sadrži i jedno i drugo, a ipak nije ni jedno ni drugo.

Prosečna svest u sebi sadrži i mrak i svetlost u neprekidnom smenjivanju, jer sama polu svesnost o sopstvenom unutrašnjem sadržaju, uz kolektivnu prinudu potenciranja svetla, čini neprekidnu klackalicu dobra i zla, koja se neprekidno i oduvek odvija u čoveku i odraz je duhovnog stanja čovečanstva uopšte. Sva prizivanja mira donosiće samo ratove, svi pokušaji ljubavi doneće samo mržnju, jer svi pokušaji predstavljaju samo narušavanje postojeće harmonije u ritmičnom smenjivanju svetla i tame.

Svi sistemi samospoznaje i samorazvića zahtevaju oslobadjanje svetla - dobrote, ljubavi i milosrdja u čoveku, ne pominjući uopšte potrebu za čišćenjem sopstvenog mraka. Ovo može da bude veoma korisna neravnoteža, jer potenciranje svetla će neminovno na površinu svesti iznedriti mrak, usled neravnoteže. Razumevanje svoje tamne strane je njeno osvešćenje, njeno osvetljavanje i dovodjenje u ponovnu ravnotežu.

Sunce je simbol te svetlosti i svesnosti, simbol ega. Sunce je dato da svetli svima, da svima donosi blagodet svesnosti. Medjutim, ako je ego, kao centar svesnosti, okrenut sam sebi u pokušaju izdvajanja svoje posebnosti, tada se u sferi svetla čini neravnoteža u korist mraka, izražena kroz medjuljudske sukobe. Tada sfera mraka preuzima vladavinu kroz izlive besa ili fanatične, strastvene borbe za očuvanje sopstvene istine. Istina pak ne može biti ničija, ni u čijem posedu, istina je jedna, pa tako imamo bezbroj sukoba dva ega u pokušaju dokazivanja istinitosti. Svi nekontrolisani izlivi emocija dolaze iz sfere mraka, stoga su okarakterisani kao demonski i zli.

Ipak, jednom uspostavljenu ravnotežu svetla i mraka jednostavno je nemoguće poremetiti vraćanjem u prvobitno stanje jednosti, jer to bi značilo konačno poravnanje suprotnosti i nestanak postojanja uopšte. Sfera Duha je svesnost o istovremenom postojanju i svetla i mraka, svesnost o njihovoj neophodnosti ali i izdvojenost iz dualizma postojanja. Tu leži Novi Jerusalim, "koji će sići sa nebesa" - metafora koja označava uzdizanje iznad ovozemaljskog, a ipak postojanje ovozemaljskog, jer osvešćeni Duh se ne treba uzdizati ka nebesima, nebesa se spuštaju ka njemu.

Duša i njena potreba za usavršavanjem

 - Da li su ovom svetu potrebni analitičari beskrajnog? -

Duša se ne vidi, za oko Običnog čoveka, jer nije materijalna, nije opipljiva, a Običan čovek veruje samo svojim čulima i to verovanje je prozvao naučnim otkrićima. A onda je verovanje proširio na naučnike, te njima veruje bez proveravanja, jer i oni su ljudi, pa ako oni tvrde da je nešto istina, onda se i Običan čovek sa njima slaže bez proveravanja. A naučnici dušu proglasiše misticizmom, jer ne mogu da je izmere, opipaju i utvrde joj poreklo.

Za Duhovnog čoveka duša se vidi, jer on poseduje neko unutrašnje čulo i neko unutrašnje viđenje kojim može da sagleda svet u njegovim svetlosnim varijantama. Za takvog čoveka duša se vidi, postoji, opipljiva je i postojeća, ali u nekom drugom univerzumu svesti, koji je preteča ovog materijalnog sveta.

Duša je most između ta dva sveta - sveta svetlosnih oblika i sveta materije.

Za Belu Hamvaša duša je nepokretna, jer on dušu doživljava kao sveukupnost, odnosno kao večnost, koja je konstantna sama po sebi.

Za nekog je duša pokretna.

Za mene je duša sam centar ispoljavanja, koji iz svoje nepomičnosti stvara pokrete kreacije. Dušu doživljavam kao zgusnutu lopticu svesti koja se kreće jedino svojim zračenjima, isijavajući sopstvenost i kreirajući postojanje svega ispoljenog. Pokret duše je neprekidna kreacija, jer ona se ogleda u njima.

Nepomičnost duše je njeno odsustvo potrebe da se "premešta" bilo gde, jer ona je centar svega ispoljenog. Čak i kada bi se pretpostavilo njeno fizičko pomeranje, odnosno premeštanje bilo gde, opet bi to bila nepomičnost, jer centar je uvek polazna tačka, bez obzira na to gde se taj centar nalazi.

Duša je uvek budna, ne-budna je svest njenog nosioca, ne-budan je čovek sam po sebi, jer je pomešao kreaciju duše sa stvarnošću. Pomešao je svoje želje sa svojim mogućnostima, verujući da je odvojen od sopstvene duše, verujući da je on sopstveni ego, da je on sopstveno telo. To je opsena duše, poistovećenje sa svim stvorenim uz samozaborav sopstvene suštine. Budnost je spoznaja sopstva i spoznaja sveta kao sopstvene kreacije istovremeno, budnost je svesnost o sopstvenosti u samom činu življenja. Budnost je doživljaj života u samoj njegovoj biti, budnost je zadovoljni mir svesti oslobođene osećaja izdvojenosti u odnosu na druge duše.

Ljubav je jedina stvarnost, ali samo za osvešćenog čoveka, jer tada je ljubav neposredni dodir sa drugom dušom, bez ograda i odbrana sopstvene svesti. Ljubav briše čovekov ego, čineći da njegova duša tada zasija, zasvetli, zablista sopstvom, a onda oči čovekove zrače samom dušom. Ali, ego se vrlo brzo izbori za sopstvenu poziciju, pa počne da premerava otvorenost druge duše, počne da proračunava davanje sopstvene duše, premerava tu drugu dušu merilima sveta i dogovorenim normama, počne da se hvali tom drugom dušom, kao lovac što se hvali svojim plenom i ljubav postane opsena. Čovek tu opsenu i ne primeti, nastavlja da živi u sopstvenim sećanjima na dodir sa drugom dušom, time falsifikuje stvarnost, time pothranjuje iluziju, okoštava ljubav i tako okamenjena ljubav umire, ostavljajući samo ljušturu zajednice, koja i dalje ima ulogu plena. Plen zatim postaje stado, pa se ljudi okupljaju u zajednice po sili civilizacijskih normi, trudeći se da na licu i dalje zadrže osmeh i srećan izraz. Ovde počinje licemerje ljudskih odnosa, ovde se začinje mržnja prema drugim ljudima. Okamenjeni ljudi su uspavane duše i iznad svega ne podnose kada im neko tu okamenjenu realnost remeti. Duše su im odavno zalutale u tunele "ispravnog življenja", koje im je zapravo nametnuto, odnosno na koje su sami pristali, jer je tako lakše preživeti, a prezir prema svima koji se nisu ukalupili u važeća pravila igre zapravo je samo štit i odbrana sopstvene duše: i od drugog čoveka i od njene potrebe da ponovo bude slobodna, čista, blistava i da iznova kreira stvarnost, što je njena osnovna potreba.

Ljudi sa dušom su umetnici, tu se obični smrtnici slažu, ali umetnike smatraju čudacima kojima je dozvoljeno da budu čudni, ali im nije dozvoljeno da budu i obični, svakodnevni. Dobar obućar ne može da bude dobar pesnik, a dobar filozof ne ume dobro da kuva. Pravila igre su jasna. Igraš po jednim ili po drugim pravilima igre.

Naša poniranja u zonu zabranjenog jeste nas pokušaj da ostanemo budni i pored sile gravitacije duha, sile okoštavanja stvarnosti, koju nam neprekidno nameće naše sopstveno okruženje. Agonija koju pri tome osećamo je lični doživljaj same sile života, koja je neophodna da bi smo mogli da preskočimo zidove stvarnosti, dogovorene stvarnosti, koja je zapravo barijera za stvarno viđenje sveta. Sposobnost viđenja svetlosnih oblika, sposobnost koja izvire iz potrebe duše da sagleda neposrednu oblast sopstvenih kreacija, Obični ljudi su nazvali halucinacijama i proglasili tu osobinu duše za mentalni poremećaj. Doduše, da bi ta jasnovidost duše bila ispravna, s druge strane mora postojati čvrst oslonac u svesti kojoj je jasno na kojoj frekvenciji trenutno obitava, jer oni koji poveruju u sopstvene vizije kao u realnost frekvencije svakodnevnog življenja, ti ljudi zaista imaju mentalni poremećaj. Tačnije, tim ljudima su otvoreni prozori duše, ali njihov racio nije dovoljno fleksibilan da bi primetio razliku u nivoima obitavanja svesti.

San je promena frekvencije stvarnosti, san je nematerijalna stvarnost. Duša je nematerijalna stvarnost. Zato se postojanje duše često pomeša sa nestvarnim, jer san se smatra nestvarnim. Opsena duše je kada ona poveruje u realnost materije, realnost tuđe reči, realnost tuđe namere verujući samo čulu sluha, koje služi uglavnom sopstvenom egu, odbijajući unutrašnje znanje same duše koje je jedina istina. San je realnost, ali realnost iskazana kroz simbolične prikaze. San je mnogo bliži samoj duši nego fokusirana svest koja je razum, jer u snu nešto istovremeno i jeste i nije, dok za razum postoji samo jeste ili nije. Duša u svom neprekidnom isijavanju stvara istovremeno suprotne mogućnosti, praveći time zapravo ravnotežu svega stvorenog koje i jeste i nije.

Duša jeste jedna i jedina, jer u svakom čoveku duša je ista. Jedina razlika između duša dva čoveka je u tome koliko je ona svesna sopstvenosti i nista drugo. Koliko je pomešala svoju kreiranu stvarnost, svoj odraz u svemu stvorenom, sa onom istinskom stvarnošću, koja je zapravo sama duša. Kapi duše u okeanu beskonačnosti, to su kapi života koje svaka duša nosi u sebi kao izvor sveukupnog postojanja. Naše emocije su krila duše, ona uz njihovu pomoć leti da bi sagledala beskonačne mogućnosti sebe same, ali naše emocije su i povratna informacija o svemu stvorenom. Naročito bolne emocije. One su znak da je duša pomešala sebe samu sa kreiranim, da je univerzalna istina zastala u kretanju, čime se pretvorila u sopstvenu suprotnost. Ništa se ne može uporediti sa dušom, jer sve i jeste duša.

"Kako se može čovek upoređivati sa samim sobom bez podele u dva čoveka? Tako je i sa dušom, ona ne treba da ujedinjuje jer to je njoj svojstveno i prirodno, jednistvo je neminovno." Duša je jedna, kao sto je voda jedna. Ono sto duši daje iluziju različitosti od druge duše je sama njena potreba da se ogleda u sopstvu, a to je jedino moguće kroz ogledanje u drugoj duši, u duši drugog čoveka.

"Naša nemoć, naša tragedija ili naš ljudska bol je isto tako proces usavršavanja za dušu kao i ljubav, uspeh ili, po našim shvatanjima, bilo koje stanje zadovoljstva je za dušu postignuće." Da, jer sve su to iskustva duše koja su neophodna da bi ona sama spoznala sebe samu, a spoznaja sopstvenosti je budnost. Zato je duša i budna i omamljena istovremeno. Budna je kada zna da je sve što doživljava zapravo njena lična kreacija radi sopstvenog usavršavanja, a to usavršavanje je zapravo usavršavanje duše sveta. Kada duša bude okusila sva svoja ispoljenja, kada se bude vratila konačnom miru, biće to kraj njenog putovanja, kraj njenog bitisanja, a duša je prvenstveno život i osećaj života. Zato je njena konačnost nemoguća i zato ona pravi svoje uspone i padove, jer oni su protok, oni su suprotnosti između kojih protiče život.

Bestijalnost slobode

Sloboda. Večita potreba svakog ljudskog bića, ispisana po zidovima, istaknuta, kao verbalni transparent poviše naših glava, u svakoj ozbiljnijoj želji. Valjda i ne postoji čovek čiji najdublji san, čijem ostvarenju teži na svaki način, ne predstavlja oslobađanje. Ovo samo potvrđuje da je osećaj slobode urezan duboko u svakome od nas, ali niko ne može jasno odrediti koja je to sloboda koju tražimo i šta je to što nas sputava. Međutim, čovek nije navikao na slobodu, iako je neprekidno traži, tako da njeno ispoljavanje veoma lako sklizne u bestijalnost.

Čovek je zarobljen sopstvenim vrednostima, najčešće sopstvenom mišlju o tome da je ne slobodan. Prvobitni aspekt zarobljavanja predstavlja već samo pristajanje na opšte norme življenja, a bez razumevanja njihove neophodnosti, a to pristajanje nazivamo vaspitavanjem. Vaspitavanje je proces koji započinje u najranijem dobu života i koji neprekidno traje jer, dok nas prvobitno vaspitavaju samo roditelji, vrlo brzo tu ulogu vaspitača preuzme okolina, a naročito sredstva javnog informisanja. Čovek koji se javno odupre opštem mišljenju o vrednostima bilo čega, najčešće biva verbalno kamenovan. Banalan primer bio bi čovek koji, pri punoj svesti o sopstvenoj normalnosti, izađe u javnost sa dve različite cipele na nogama. Takav izgled odmah izaziva pobunu okruženja, iako on realno ne ugrožava nikoga. Svaka ekstravagancija u izgledu dočekuje se sa podozrenjem, a ne retko predstavlja jedini razlog za odbijanje osobe koja samo svojim izgledom, ali ne i ponašanjem, pokazuje da ne mari mnogo za standardno utvrđene društvene norme. Ovo je elementarni aspekt čovekove ne slobode, tačnije njegovog uslovnog zarobljavanja okvirima javnog mišljenja.

Ipak, ono što odlikuje svaku ispoljenu jedinku u prirodi je njena različitost u odnosu na čitavu vrstu, pa makar ta različitost bila i neznatna, ona ipak postoji. Jedino se čovek trudi da se potpuno ukalupi u dozvoljene vrednosti, najčešće nepisane, koje su nametnuli drugi ljudi, takođe jedinstveni u odnosu na druge jedinke. A potreba za slobodom se pojačava, tražeći bilo koji način da čovek udovolji svojoj potrebi za opuštanjem i postajanjem onim što zapravo jeste i što je oduvek bio.

Moderna tehnologija donela je blagodeti udobnog života, ponudivši zabavu u onaj višak vremena što ga je omogućila i istovremeno dajući mogućnost čoveku da bude u kontaktu sa drugim ljudima, a ipak zaštićen na neki način. Kontakti putem interneta su odličan primer za to kako sloboda lako može preći u bestijalnost. Javni identitet, putem koga nas okolina prepoznaje i uvažava, u zavisnosti od toga koliko smo pristali na norme, pristupom na internet se gubi i svaki pojedinac može da preuzme slobodu privatnosti, zaštićen pseudo imenom koje bira po volji. Pretvorivši se u slova na ekranu, čovek je u mogućnosti da pisanim putem komunicira sa drugim osobama, a da se pri tome o njemu zna samo onoliko koliko on sam to dozvoli. Takva anonimnost je verovatno jedini vid apsolutne slobode koju čovek može da doživi, stoga ima neodoljiv poriv da oslobodi sve svoje delove, naročito one koji su sputani kada je javni identitet u pitanju, pa čak i lični, privatni kontakti.

Sputani delovi sopstva potisnuti su u nesvesno i njihovo oslobađanje zahteva ponovno proživljavanje, tako da sloboda kroz anonimnost ne može biti zaista oslobađajući faktor. Primer su traume, šokovi ili neprijatne situacije, koje čine sadržaj podsvesti svakog čoveka. Međutim, potisnuta seksualnost, koju možemo sresti kod svake dobro vaspitane osobe, ovde ima mogućnost da se neometano ispoljava, jer njeno propuštanje kroz svest uvek donosi osećaj prijatnosti. Ali, kao što sve zatvoreno, koje se ne provetrava, počne da truli, šireći neprijatne mirise, tako je i sa osećajima koji se, tako raspušteni, razjure na sve strane, vapeći za ispoljavanjem. Osoba tada uživa u oslobađanju, ne primećujući trulež koji izlazi kroz slova na ekranu, pretvarajući se u prljavu perverziju. Ukoliko se sretnu dve osobe sa istom potrebom, tada orgijanje u blatu može da potraje. Logično pitanje, koje se samo nameće, je: može li se duša očistiti od blatnih naslaga tako što će tuđe blato primiti na sebe? I ko je dovoljno čist da može primiti tuđ smrad a da se pri tome i sam ne isprlja? Stoga je najbolje ostaviti one koji uživaju da se valjaju u blatu, da se prepuste svojoj zabavi. Neka se svako potraži na onoj ravni na kojoj se najbolje oseća. To bi možda bilo jedino pravo ispoljavanje slobode, jer jedina mera slobode je drugi čovek.

Sloboda da, ali ne po cenu ugrožavanja tuđe slobode.

O potrebi za pisanjem (2)

Imam potrebu da svaku neobičnu misao zapišem. Neobičnu u smislu da je nesvakidašnja, van prosečna, drugačija. Beskrajno skeptična, tragam za uzrokom svega postojećeg, ne znajući odakle izvire ta potreba, ali nepovratno je sledim, makar naslutila sunovrat sveta, sledim je i dalje.

Gde je uzrok svepostojećeg? Odakle izviru nemiri, dok sve dublje tonem u samoću lišena sagovornika. Možda zato i pišem, odričući se, usputno,  prava na svojatanje.

Kako se može svojatati nešto nematerijalno? Reč, kojom izražavam sebe, je nematerijalna. Pa čak i ove reči, napisane na virtuelnom panou, su nematerijalne. Imam samo iluziju njihove realnosti.

Ipak, volim da svoju neobičnu misao zapišem, zabeležim. Da se kreativno izrazim kroz reč, kao jedan od uobičajenih vidova kreativnog ispoljavanja - jer mi je blizak taj način izražavanja . Ali, svoje kreativno ili duhovno izražavanje, očigledno doživljavam kao ličnu i neprikosnovenu svojinu


Da li sam ja moj intelekt, da li je moj intelekt moja svojina i da li intelekt uopšte može da bude ičija svojina? Zašto mi je bitno da spomenu moje ime kada upotrebe deo mog teksta? A ako naznačim da ove reči jesu moje, ali može ih koristiti bilo ko bilo kada, da li se tada oslobađam Sopstva?

Zašto mi je bitna gramatika? Ako već toliko duboko ponirem u predele svesnosti, shvatajući da je Svest uzrok i posledica svega postojećeg, ako se trudim i verujem u postignuće oslobađanja od okova svesnosti, zašto uopšte koristim gramatiku? Padeže... osnovna pravila pisanja, gde svaka nova rečenica počinje velikim slovom... zareze da odvojim umentute rečenice... Zašto uopšte koristim pravila pisanog govora, kad uranjanjem u svesnost spoznajem da su sva pravila samonametnuta i odričem ih se radi ličnog oslobađanja?

Gde prestaje poriv za ličnom slobodom a počinje poriv za nametanjem ličnih spoznaja kao jedinih ispravnih viđenja Stvarnosti?

Vrtim li se neprekidno po istom krugu, verujući da se oslobađam?