Susretanje Duša

Razmišljam o susretu Duša. O ljudima koji imaju Dušu i to znaju, o onima koji je takođe imaju a to ne znaju, o onima koji znaju da je imaju ali misle kako je to sasvim privatna dragocenost koja se ne deli ni sa kim i na kraju o onima koji znaju da je imaju ali je doživljavaju tako prizemnom pojavom, da se pri prvom pojavljivanju druge Duše povlače u sebe, sa dozom izvesnog gađenja.

Susret dve osobe koje imaju Dušu i to znaju je redak a u slučajnom susretanju oseća se blistavost i ushićenje zbog prepoznavanja koje ga prati. A šta je sa ostalima?

Svi ljudi imaju Dušu, to je neminovno. Samo nisu je svi svesni. Mnogi će, totalno potonuli u materiju, negirati postojanje nečeg nematerijalnog, isto kao što spremno negiraju postojanje Boga, skarednim komentarom: "Pokaži mi". Može se takvima, naravno, pokazati Duša. Njihova, naravno, jer prikazivati svoju Dušu je krajnje besmislen pokušaj. Oni ne poznaju prefinjene i suptilne titraje kojim se Duša, puna ljubavi, pruža prema njima. Nazvaće to mekuštvom, slabošću, patetikom. Potrebno je, sa takvima, dosta truda, upornosti i vremena, dok Duša slobodno pluta trenutkom, da bi na kraju i druga Duša stidljivo promolila svoje zrake u pokušaju večne težnje spajanja. No, takav doživljaj predstavljaće samo početak tragedije, jer Duša je slobodna, a čovek okovan materijom pokušaće da po svaku cenu prigrabi taj trenutak i ovekoveči ga posedovanjem. A Duša se posedovati ne može. Zato je najbolje prah ostaviti prahu.

Možda su ovi jednostavno rođeni kao takvi, a možda su ih drugi, slični njima, vaspitavanjem jednostavno ubedili da je materija jedina stvarnost. No, postoje neki koji nisu podlegli ubeđivanju o merljivosti svega stvorenog. Takvi su kao na raskrsnici stvarnog, jednim delom svoje svesti verujući u opisanu stvarnost, drugim delom osećajući Dušu kao jako ranjivi deo sebe samih. Ova Duša ima potrebu da se otvori, bez obzira na norme i propise koji tu potrebu negiraju. Zato je ona uvela nova pravila stvarnosti, proglasivši ih umetnošću. Na ovom polju dozvoljenog postojanja Duša se obavija raznim formama ispoljavanja, a ipak mistično skrivena iza metafora i nijansi. Ovakvoj Duši se može prići samo na polju njenog otvorenog sakrivanja, ali veoma pažljivo. Obzirom da se dugo trudila da usavrši pravila, oko sebe je postavila ogradu sujete poredeći se sa drugim dušama u mimikriji. Najbolje je ovoj Duši ne približavati se previše. Uvek možemo očekivati odbrambeno pitanje: "O čemu to govoriš?"

Duša je izvor samog postojanja, sredstvo i cilj sreće. Ali mnogi "kao bez duše" tragaju za srećom, ne znajući da je ona uvek prisutna kao jedini pravi odraz same radosti čistog življenja, isto kao što mnogi vernici tragaju za Bogom po raznim crkvama i manastirima, misleći da Bog boravi samo na tim mestima. Svoje Duše su svesni, ali joj ne pridaju značaj. Smatraju je mestom sopstvene slabosti i zato uporno pokušavaju da je sakriju. Dušu su zatvorili iza staklenih osmeha, a svako javno pojavljivanje osećanja osuđuju kao krajnju nepristojnost. Do ove Duše je jos teže dopreti, ona se krije kao noćni leptir, prerušena u sivilo nepostojanja. Može se namamiti samo nezainteresovanom svetlošću sopstvene Duše, jer ona se već susretala sa pokušajem posedovanja, a to boli. U strahu od bola ona se i krije u dubinama samozaborava. Ni ovu Dušu ne treba dirati. Svako, pa i letimično iznošenje na svetlost Srca će je uplašiti. A ona će reagovati strahom, iskoristivši prvu pogodnu priliku da uzvrati udarcem koji dolazi kao odbrana od sećanja na bol.

A svaka Duša vapi za svetlošću sopstva, žudi za dodirivanjem dubina, za istovetnim i istovremenim postojanjem. To je LJubav. Ali opasno je upotrebljavati ovu reč, osim kada zvuči kao očigledna laž. Tada Ljubav kao ključ postaje kalauz i otvara svaka vrata, koja bi i bez prevare bila otvorena. No, prevara je neophodna radi jednostavnog prerušavanja da bi se neopaženo provuklo pored čuvara Duše, a on se zove Strah. Njegovo oružje je Bol.

Ponekad se logično nametne pitanje: zašto se duša spustila u predele ličnog Pakla? Jer druga Duša se može pronaći i kada se susret dogodi na samom dnu sopstva, tamo gde počinju nagoni i demonska priroda čovekova. Takav susret je veoma redak, veoma čudan ali i veoma jak. Upravo me je jedan takav začuđeni susret i naveo da napišem sve ove rasprave.

Zbunjena sam sopstvenim iskustvom.

Duša i posvećenost

Čista duša se ogleda u drugoj čistoj duši i taj odraz je čist, blistav i jasan. Bela Hamvaš kaze da je "odnos duše prema drugoj duši budnost". Ja bih rekla da je odraz duše prema drugoj duši posvećenost. Ali, običan čovek kada se posvećuje on istovremeno i poseduje. Kada "posvećenik" pokuša da ima komadić sopstvenog mišljenja i sopstvenog života, njegov "posvetilac" se pretvara u tiranina. Tipičan primer za to je posvećenost majki. One se potpuno posvećuju svojoj deci, suštinski bez trunke ega, ali kako dete odrasta tako se majka pretvara u tamničara koji dozvoljava slobodu u ograničenim količinama, pri tome neprekidno pokušavajući da nametne sliku okruženja kao užasnog mesta.

Samo čista duša zna razumevanje, samo čista duša prepoznaje, i greh kao takav ne postoji. Jedini greh za čistu dušu je druga, nečista, nebudna duša.

Čista duša spoznaje mir koji leži na površini svega postojećeg. Ona razume i nemir druge duše, jer nemiri su lomovi oklopa što ga je ta duša podigla oko sebe. A taj oklop je čovekov ego, koji kaze "ja" i "mene" i "moje".

Prava posvećenost je kada se duša ogleda u drugoj duši, kada osećaj veze izmedju dve duše izvire iz osećaja nesputanosti i slobode. Tada je razumevanje, tada nema praštanja jer nema potrebe za njim. Tada je ljubav.

Ljubav je cvetanje. Rast i ljubav podstiče male da porastu a velike da postanu veći. Sve dok se ego čovekov ne umeša. Tada sve postaje kalup, sve postaje premeravanje, procena, samovažnost, poredjenje sa drugima i zavist. A onda nema posvećenosti i duša se zatvara u svoje okvire, tada svet postaje onakav kakvim ga znamo iz svakodnevnog.

Želja i kreativnost

Želja i kreativnost se međusobno dopunjuju jer i kreativnost se može, na neki način, doživeti kao želja. Kreativnost je zapravo potreba za stvaranjem, a i želja se može definisati kao potreba. Ovo ukazuje na njihov zajednički izvor, a to je čovek sa svojim htenjima. Osnovno htenje svakog čoveka je iskazivanje, izražavanje, potreba za potvrđivanjem sopstva i kroz njega, sopstvenog postojanja. Osećaj postojanja može se doživeti kroz priznanje okruženja, što se naziva uspehom u svetovnom vidu, a može se doživeti i kroz lični osećaj postojanja, što je uspeh u duhovnom vidu.

Kreativnost, stoga, ima dvostruku prirodu: svetovna i duhovna. Ona svetovna kreativnost uvek kao konačni cilj vidi publiku i aplauze. Kreativnost koja izvire iz duha nema konačnost, ona je čista manifestacija života. Možemo čak reći samodovoljnost, bez negativnog konteksta u ovoj reči. Samodovoljnost kao čisto postojanje.

Želja uvek dolazi iz osećaja JA. To JA je ono što želi da bude zadovoljeno, bilo da je u pitanju elementarna glad ili jednostavna želja za slatkišima. Želja je potreba za zadovoljenjem sebe, želja je upijanje okruženja u sebe. U želji je pogled uvek okrenut van, prema spolja, jer tamo se nalaze objekti njenog zadovoljenja. Trenutnog zadovoljenja, jer osnovna priroda želje je želja i svaka zadovoljena želja geometrijskom progresijom rađa nove želje.

Tačka želje je tačka uviranja.

Kreativnost takođe dolazi iz osećaja JA, ali ovo Ja traži da bude ispoljeno, bilo da je ispoljenje kroz radost, kao čist osećaj postojanja, bilo da je materijalizovano kroz svaki vid umetničkog stvaranja.

Tačka kreativnosti je tačka izviranja.

Zajednički element i želje i kreativnosti je posvećenost. Ukoliko je želja jaka, onda se potreba za njenim ostvarenjem naziva fanatizam. To je put postizanja željenog cilja. U kreativnosti je posvećenost takođe jedini pokretački motiv, jer u totalnoj kreativnosti doživljava se ekstaza potpune posvećenosti. Reč "ekstaza" i inače znači "biti van", a u osećaju posvećenosti nestaje osećaj sopstva kao izdvojenog entiteta. Osećaj ekstaze je osećaj jedinstva sa čitavim životom u svim njegovim manifestacijama.

Želja takođe može dovesti svest u ekstazu, to je gutanje života.

Kreativnost je isijavanje života.

Znati ili verovati?

"Ništa nas ne čeka sutra, sutra se stvara danas." (Slobodan Macura)

Svest okovana vremenom živi u prošlosti čekajući budućnost. Znanje crpi jedino slušajući druge ljude, bilo putem izgovorene, bilo pročitane reči. O znanju koje je plod drveta (a drvo je simbol života) ne mogu ni da naslute. A to drvo je puno novih plodova koji samo čekaju naše sazrevanje da bi mogli biti ubrani.

No, to sazrevanje podrazumeva unutrašnju pobunu protiv nametnutih pravila življenja, pravila koje nam okruženje nameće svakog trenutka.

Prvo pravilo nametnutog razmišljanja glasi: "Nikada ne govori pozitivno o sebi, dozvoli drugima da te hvale".

Iza toga sledi: "Nikada ne razmišljaj pozitivno o sebi, uvek možeš da pogrešiš a onda ćemo te opomenuti da nisi pozitivan".

Treće pravilo je: "Nikada ne razmišljaj o sebi, osim kada se porediš sa drugima, trudeći se da zadovoljiš opšte norme".

Psihološki bermudski trougao - takav način življenja sa sigurnošću uništava sve ono što u taj trougao uđe. A ta tri pravila su postavljena kao veoma čvrsti bedemi. Njihovo rušenje se doživljava kao rušenje čitavog sveta, što je tačno, jer ruši se čitav svet unutrašnjih nametnutih ubeđenja. Iza toga ostaje ogoljeni čovek koji se plaši svega, a najviše sebe samog jer je sebi najveća nepoznanica. Kako se suočiti sa sobom kada su mu to čitavog života branili?

Sreća je što na ovom svetu postoje i drznici, koji se usuđuju da protivureče svemu postojećem, koji u sve sumnjaju i sve proveravaju. Na nesreću, mnogi od njih ostanu samo drznici, mali broj njih se pretvori u tragaoce. Od tog malog broja tragaoca, koji Put traže "pipajući po mraku", veliki broj njih se pretvori u vernike, jer tragajući za Putem pronađu neki sistem razmišljanja koji im u tom trenutku odgovara, a onda mu se priklone verujući. Tako se bermudski trougao još jednom zatvori, jer nema suštinske razlike između verovanja u ono što govori okruženje i onoga što govori "elita". Vera je slepo prihvatanje bez razumevanja. Ono što odvaja čoveka od zemlje je učenje, potraga za znanjem. Tražiti znanje znači biti neprekidno otvoren, biti u pitanjima i ne vezivati se za znanje kao dostignuće.

Znanje samo po sebi nije cilj, ono je posledica traganja.