San je obrnuta realnost

San je izmenjena frekvencija svesti. Dnevna, fokusirana svest, koja je razum, rasplinjava se i time njen fokus slabi. Zato je snove teško razumeti, jer razum, kao organ svesti koji služi za posmatranje i klasifikaciju, menja frekvenciju tako što se rasplinjava. Njegova jačina opažanja slabi.

U snovima se dešava obrnut proces u odnosu na primanje utisaka na javi. U snu je pamćenje, odnosno fokusiranje, moguće samo spontanim uplivom energetski jačih utisaka. Na javi razum bira elemente na koje će obratiti pažnju i koncentracijom energije na datu oblast ona biva zapažena.

San je obrnuta realnost. Pod realnošću se obično podrazumeva svet slika, utisaka i materije koji je relativno fiksiran i podložan objektivnim merenjima. San je realnost konstantno promenljivih kategorija, ali sa aspekta svesti podjednako polje ispoljavanja utisaka. San je podjednak doživljaj koji se pamti, kao bilo koji drugi doživljaj jave, odnosno budne svesti.

San predstavlja mnogo prirodnije stanje svesti nego java, jer čovek ne samo što, prosečno gledano, trećinu dana provodi u snu, već i ostale dve trećine budne svesti dobar deo provede u sanjarenju, realno odsutne svesti. S druge strane, razum predstavlja fokusiranu svest, svest svesnu sopstvenosti i jedino je čovek nosilac takvog oblika svesti. Ta fokusiranost zapravo predstavlja zgušnjavanje, kao što svetlost može biti zgusnuta u tačku vrlo jakog zračenja. Maksimalno zgusnuta svest je koncentracija. Koncentracija je, s druge strane, naporna, jer zahteva veliku količnu energije za održavanje, pa je stoga, posle dužeg vremena neprekidne koncentracije, neophodan odmor. Tu vrstu odmora, potpuno pasivnog, svest sama nalaže jednostavnim odsustvom koncentracije, gde je svaki drugi napor nemoguć. Tada se svest odmara u rasplinutom stanju, odnosno prikuplja nove količine energije za sopstvenu regeneraciju.

Prosečan čovek ima tačno određenu količinu lične energije na raspolaganju i njome veoma štedljivo raspolaže, jer trenuci potpune koncentracije u toku dana su uglavnom veoma retki. Čovek najčešće boravi u predelu celokupne svesti, gde se razum spontano prebacuje sa teme na temu, već kako je privučen spoljašnjim utiscima koji aktiviraju sećanje. Memorija, s druge strane, predstavlja skup pojedinačnih utisaka, koji su akumulirana energija emocija. Zato sanjarenje, stanje svesti koje je veoma blisko stanju sna, veoma prija. Prebirajući, po slobodnom izboru, po skladištu sećanja, razum se zapravo napaja energijom i istovremeno obnavlja. Sanjarenje je blisko stanju sna, jer u oba slučaja utisak jave, odnosno realnosti, nestaje i čovek je u potpunosti okupiran sobom, u prijatnom osećaju neometenog bivstvovanja.

Osećaj JA u snovima postoji, ali ne u onom fiksiranom vidu izdvojenosti od okoline, što je Ego, već kao centar sabiranja utisaka. Snevač ima jasan utisak da se radnja dešava njemu i da je on sam centralni učesnik radnje. Ali, za razliku od doživljaja sebe na javi, u snovima je taj osećaj sopstva slabije izdiferenciran. Tačnije, ne služi kao odbrambeni mehanizam od okoline, već jednostavno doživljava, odnosno oseća dešavanja. Međutim, jedan deo mehanizma ličnosti ostaje i dalje prisutan, pa snevač u toku sna često reaguje identično kao kad bi se događaji sna dešavali na javi.

Osnovna razlika u delovanju pomenutog mehanizma ličnosti u snu i na javi je u tome što u snovima nema negacija, dok dnevna svest sva funkcioniše po principu jeste-nije, gde aspekt "nije" veoma često predstavlja potisnuti, odnosno neprihvaćeni aspekt "jeste". U stanju sna nestaje cenzure razuma, jos jedan od mehanizama ličnosti, koji je zapravo osnovna poluga mehanizma kontradikcija (jeste-nije).

Upravo taj aspekt datosti, sve je onako kako jeste, čini san regulatorom čitave svesti, jer mnoga od potisnutih ispoljenja, koja su takođe osobine ličnosti, svoje pravo na život dobijaju samo na mestu sna. Cenzura dnevne svesti ovde nema nikakvu ulogu, jer za razliku od dnevne svesti, gde izgovorena reč čini realnost, na polju snova slika ima dominantnu ulogu. Slike i simboli su jezik sna, pa dnevna svest može da razume san samo ako prati njegovu logiku. Isto tako može san proglasiti nerazumljivim, čime se brani od tumačenja dnevno neprihvatljivog sadržaja i time ga staviti van snage delovanja.

Neki ljudi tvrde da nikada ne sanjaju, međutim, snovi se pamte zahvaljujući jačem energetskom potencijalu koji određeni deo sna sadrži. Ljudi koji tvrde da ne pamte snove jednostavno imaju veoma jaku cenzuru u svesti, koja im ne dozvoljava da zapamte san, da se ne bi dogodilo da u sećanje uplovi neki koji će, svojim značenjem, razoriti iskonstruisanu strukturu dnevne, odnosno Sekundarne ličnosti.

Sanjarenje je privilegija svih nezadovoljnika

Snove, koje imaju i mali i veliki ljudi, možemo nazvati oslikanim željama. Taj san se sanja otvorenih očiju, najčešće u trenucima odmora, kada misao slobodno bludi otvorenim prostranstvima svesti. To je privilegija svih nezadovoljnika, bilo da nemaju, bilo da imaju sve, ali nemaju mir za koji su verovali da će im doneti materijalno blagostanje ili ispunjavanje svih traženih normi života. Ovaj san se zove sanjarenje.

Čovek u sanjarenju najčešće nije svestan realnosti u kojoj je, njegova potpuna pažnja usmerena je na slike lagodnosti koje plove njegovom svešću, krajnje nenaporno i opušteno. Sanjarenje je nadomeštanje nezadovoljavajuće stvarnosti i u sebi nosi rajske elemente: za ovu aktivnost nije potreban nikakav trud, sve je lagano i lepo, sve je na dohvat ruke. Ove lake i poletne slike obično su jednostavni odmor uma, jer često se sanjarenje završava uvidom da su to ipak bile samo želje koje se ne mogu ostvariti. 

    Sanjarenje, s druge strane, ako se stalno kreće oko iste slike, odnosno oko iste teme, može da predstavlja opušteno trasiranje pravca budućeg življenja. Um koji je savršeno koncentrisan na samo jednu želju, sanjarenjem može da je oživi i ona jednoga dana postaje realnost. Obzirom da je ovo ponavljanje vizije same Duše, odraz njene istinske želje, kada se ovakvi snovi ostvare oni nose duboko unutrašnje zadovoljstvo zbog življenja ispravnog života. Života skrojenog po meri samog čoveka. Ne mora to biti neko generalno postignuće. Najveća nagrada je spokoj koji je u samom čoveku i koji mu niko ne može narušiti.

San, kao sanjarenje, je ostvarenje slobode misli, jer u sanjarenju misao je opuštena i plovi lagano nekim svojim putevima. U snu, kao noćnom doživljavanju, nema misli. Ali ono što generalno znam je da je noćni san prepun doživljavanja, emocija i boja, u noćnom snu je sve moguće (pa čak i to da odsečem sebi glavu i vidim kako ona leži na tlu). U snu je moguća komunikacija sa likovima sna, ali misao kao misao, misao kao neizgovorena reč ne postoji.

Noćni san je odraz čiste istine i Čistog bića, jer u snu nema laži. Čak i ako sanjam neku osobu, a to nije njen ovozemaljski lik, ja sam svesna i toga koga sanjam i toga da to nije lik koji poznajem a ipak je to ta osoba. Na javi ako određena osoba nema određeni lik onda je u pitanju laž. U snu nema laži. Sve jeste, pa čak i kada nije logično po ovozemaljskim zakonima stvarnosti. U snu nam je sve jasno, osim kada se probudimo. Tada nam jedino nije jasno zašto smo sanjali to što smo sanjali i kakav je značaj sna.

   

San je mesto slobode svesti

Snovi su ponekad delovi samog života, onda kada se sanjaju kao radnja koja se događa u kontinuitetu, a ponekad je snevač svestan samo slike jednog predmeta, koji je potvrda da je i te noći njegova svest boravila u predelima sna. 

Da bi san imao radnju potrebno je da snevač bude pod jačim energetskim naponom, što obično podrazumeva da je opušten i odmoran. Umorna svest nema onaj višak energije neophodan za gradnju snova, stoga je takav san samo regenerativan, nema dodatnog osveženja svesti u vidu snova. Kada je snevač odmoran, tada njegova svest obiluje energijom iz koje se, zgušnjavanjem, stvaraju slike koje se kreću stvarajući događaj. "Zrnce prašine" oko kojeg se kondenzuje energija svesti predstavlja osnovnu nameru svesti, bilo da je u pitanju određeni problem, bilo da je u pitanju (ne)svesno razmišljanje o određenoj situaciji, tipa "šta bi bilo kad bi bilo". Kada se radi o problemu dnevne svesti, čitava svest je tada usmerena na njegovo rešavanje, tačnije namera svesti je da razreši problem, neprekidno razmišljajući o njemu. 

Ta namera se nastavlja i u snu, jer problem je mesto blokade neometanog protoka energije kroz svest. Neprekidnim vraćanjem na tačku problema, svest poprima oblik kružnog toka. To neprekidno kružno kretanje oko jednog centra zapravo je dolivanje univerzalne energije. Jednog momenta visoko koncentrovana energija napravi proboj, kao što nabujala reka probije branu i u snu se pronađe rešenje problema. Isti princip visoke koncentracije je mehanizam koji deluje i u dnevnoj svesti, ali u stanju sna je ovaj proces mnogo lakše izvesti, jer nema drugih utisaka koji ometaju proces, odvlačeći neophodnu energiju na drugu stranu ili na druge aktivnosti. 

San je veoma često mesto susreta dve osobe koje su bliske i otvorene jedna prema drugoj. Ova bliskost i otvorenost su osnovni preduslov telepatske veze, koja je logična posledica, ali u snu se ova veza znatno pojačava. Ponovo je u pitanju odsustvo drugih utisaka koji, u stanju dnevne svesti, privlače deo lične energije, tako da je telepatski kontakt nešto slabiji. Za ovo "mesto susreta" na telepatskom nivou ne bi smo mogli reći da je san u smislu dubokog sanjanja, svest oba snevača (pod uslovom da oboje spavaju) nalazi se na razmeđu sna i jave. Svest je istovremeno u stanju sna i stanju budnosti, svesna je da spava, da je susret sa drugom osobom snene prirode, ali je istovremeno intenzivno svesna prisustva te druge, drage osobe, jer intenzivno doživljava njenu energiju. Ukoliko je jedan od učesnika telepatskog kontakta budan, tada će onaj koji je u snu jače osećati energiju "samislioca" (reč "sagovornik" je nesuvisla u ovom kontekstu). Telepatski kontakt na polju sna je moguće uspostaviti i sa vremenskim razmakom. Dovoljno je intenzivno razmisljati o nekoj osobi pre potonuća u san. Time se ostavlja "energetski znak" na razmeđu sna i jave, na koji onaj drugi jednostavno mora da naiđe pri potonuću u svoje carstvo snova. Tada se prvi snevač budi, sa jasnom slikom drugog snevača u svesti.

Ulazak u predeo snova je voljno potonuće svesti u oblast koja je inače relativno nedostupna dnevnoj svesti. Ono što onemogućava jasnu svest u snu je lična energija, koja se u satima pred spavanje nalazi na minimumu. Običan čovek u san ulazi da bi se regenerisao i povratio energiju izgubljenu tokom dnevnih aktivnosti. Da bi se san zapamtio potrebna je visoka količina energije, a da bi se snom upravljalo, u smislu svesnosti o sanjanju i kreiranju njegovog toka i pravca, potrebno je već pre ulaska u san biti u stanju visoko koncentrovane energije. Obzirom da takvo stanje energije svesti već samim svojim potencijalom onemogućava san, potrebno je prethodno nameravati odmor, a zatim nameravati upravljanje snovima. Naravno, pre svega je potrebno spoznati čistu supstancu same namere, ne obazirući se na efekte njenog delovanja.

Snovi izazvani namerom sanjanja tada ne predstavljaju potonuće u duboke predele sna, gde se svest potpuno rasplinjava prikupljajući energiju. Obični snovi predstavljaju jednostavni višak energije svesti, koja se kondenzuje kroz slike koje se kreću. Obični snovi su isplivavanje svesti iz dubina gde se ona napajala energijom. Nameravano sanjanje je boravak na plitkom razmeđu sna i jave, a to je predeo na kome svest boravi pre nego potone u dubok san, koji je uvek bez snova. U tom predelu snovi su veoma jasni i dostupni snevačevom razumu, koji onda, ponovo namerom, može da upravlja njihovim tokom.

San je mesto slobode svesti, u onoj meri u kojoj je sama svest nesputana u budnom stanju. Sve stege i okovi koje čovek oseća uvek i uvek su samonametnuta ograničenja sopstvene svesti i ništa više. Čovek se ne usuđuje da bude slobodan, jer biti slobodan podrazumeva svesnost, a ona takođe znači i odgovornost za sopstvene postupke. Međutim, ljudima je mnogo lakše da budu nesvesno sputani i da svoje grehe pripišu nekom drugom, nego da se osvešćeni suoče sa posledicama sopstvenih akcija i sopstvenog života uopšte.

Ovo nas ponovo vraća na pojam slobode koja je, iz ovog ugla gledano, posledica nesvesnosti o sopstvu, sopstvenom životu i posledicama njegove manifestacije.

Trenutak u sada i maštanje

Čitava večnost se može doživeti samo sada i samo u ovom trenutku. Svaki sledeći trenutak je ista ta večnost u istom ovom sada. Ono što trenutke povezuje u ogrlicu vremena i lanac dogadjaja je upravo želja da se produži taj osećaj slobode u sada. Ali već produžavanje je vezivanje, a vezivanje je ne-sloboda. Želja da se sloboda produži i produbi proizilazi iz emocija, a upravo su one ta veza koja nam ne dozvoljava da se oslobodimo nadanja da je onaj sledeći trenutak bolji nego ovaj koji doživljavamo sada. Treba shvatiti da ne postoji drugi trenutak i da ne treba čekati neku drugu priliku da bi se sada ostvarilo.

Maštanje je period čekanja nade da se sada ostvari u sutra. A sutra je nedostižno, sutra je uvek sutra, ipak mašta nas ispunjava osećajem slobode, jer i mašta pripada baš ovom trenutku. Pripada u sada. I zato smo u mašti slobodni.

Ipak, kada bi smo sebi dozvolili da uživamo u maštanju, uživali bi smo i u sadašnjem trenutku. Problem koji se javlja je u pokušaju da se izmaštano ostvari sada. Ponovo je u pitanju ne shvatanje da se ono i ostvaruje sada, jer sa aspekta lične svesti doživljaj je istog intenziteta i iste lepote kao kada bi smo se sećali nekog lepog a realno doživljenog momenta. Jedina razlika je što je taj doživljaj bio juče, a maštanje je sada, dok prosta navika uma da cepka vreme po segmentima pravi tu vestačku podelu doživljenog na prošlo i buduće.

Maštanje je sanjanje otvorenih očiju. Jedina razlika je što je telo u pokretu i obavlja neke mehaničke stvari. Um sanjari, prikupljajući neka moguća iskustva koja su bogata emocijama. Ali, ako se o jednoj stvari neprekidno mašta i stalno na isti način, ona se time puni energijom tako da jednog trenutka dolazi do kristalizacije, nekakvog zasićenja i situacija iz mašte postaje realnost.

Onaj ko ume da mašta sada, ko ume da uživa u tome, izmaštaće sopstveno sutra koje jedino na taj način dobija smisao. A uživanje u tom sutra ponovo će se dešavati u sada.

Vreme je sada, mesto je ovde

Razmišljam o ljudskoj svesti, posmatram je, imajući kao jedini parametar samo svoju sopstvenu, krajnje netipičnu a ipak tako ljudsku, svest.

Jedino što čovek sa sigurnošću može reći, što sa apsolutnim uverenjem može potvrditi je: "Ja jesam". Osećaj samog postojanja sadržan je prvenstveno u doživljaju sopstvene svesti, kao nosioca i merača stvarnosti. Ja jesam i ja sam tu, a ovo oko mene je svet i život koji se dešava. JA doživljavam svet oko sebe i JA se osećam živo.

Iz tog jednog centra, zvanog ja, počinje sve i u tom centru se sve i završava. Vreme, tako iluzorna a tako realna činjenica naše svesti, svoju otelotvorenost dobija samo zahvaljujući svesti, koja oseća protok. A vreme kao realna kategorija ne postoji, ukoliko ga posmatramo izdvojeno od posmatrača, odnosno svesti koja procenjuje njegovu realnost, kao što procenjuje realnost svega drugog, uostalom. Svest, kroz fokusiranu tačku razuma iskazanu kroz osećaj Ja, osećaj sopstvenosti, posmatra svet kao prostor koji je okružuje, a vreme predstavlja mernu jedinicu tog istog prostora, kasnije usitnjenu kroz druge, raznolike, merne jedinice. Svest opaža prostor, a vreme je merna jedinica za prostor. Svaki pogled u prošlost neminovno nosi i sliku prostora u kojoj se ta prošlost realno odigravala. Nemoguće je sećanje bez slike mesta koje je bilo "oslonac" za neko dogadjanje, pa čak i ako je sećanje vezano za san, kao nematerijalni dogadjaj, čak i tada je doživljaj svesti vezan za prostornu odrednicu. Ono što san čini irealnom kategorijom je apsolutna promenljivost prostora, združena sa apsolutno svim mogućnostima, u smislu ujedinjenih suprotnosti. Ono što je dnevnoj svesti, koja razmišlja isključivo u parovima suprotnosti, nemoguće - da nešto istovremeno i jeste i nije - u snenoj svesti je potpuno moguće, potpuno stvarno: "To si ti, iako to nisi ti". Jedino što je potpuno zajedničko i dnevnoj i snenoj svesti je prostor. San se uvek dešava u nekom prostoru, koji je ispunjen nekim oblicima, pa čak i ako je taj prostor potpuno nepoznate prirode, mada se najčešće sanjaju, poznati i nepoznati, materijalni, ovozemaljski predeli.

Materija je praiskonski vezana za svest i u ovom obliku ispoljavanja, kroz svest čoveka, apsolutno je neodvojiva od svesti. Svest se uvek bazira na poznatom, koje joj služi kao parametar za odredjivanje novog i trenutno nepoznatog. U predelima sna prepoznavanje doživljaja je moguće samo ako se on nalazi u bliskim okvirima materijalno oivičenog prostora, mada je ovde vreme kao kategorija prostora, potpuno isključeno.

Osnovne kategorije vremena, mereno parametrima svesti, su prošlost i budućnost, sa jednom veoma tankom crtom koja ih odvaja, a koju pokušavamo da doživimo kao trenutak sadašnjosti. Svaki pokušaj življenja u "sada" je neprekinuti hod baš po toj tankog liniji, mentalna ekvilibristika ostajanja u tom nepostojećem trenutku, gde se "juče" i "sutra" potpuno gube kao kategorije svesti, a sopstveno postojanje se oseća kao sveprisutna, oduvek postojeća kategorija.

Doživljaj vremena neminovno donosi osećaj realnosti života, onakvog kakvim ga poznajemo. Pogled u "sutra" uperen iz ugla "juče" neminovno je obeležen nadom i očekivanjem da će sledeći nadolazeći trenutak, ili neki u daljoj budućnosti, biti mnogo bolji nego ovaj u kome se svest trenutno nalazi. Naravno, to "trenutno" je sasvim iluzorno, jer bazirano je na iskustvu doživljenog "juče", jer da je svest zaista svesna trenutka u kome se nalazi, trenutka "sada", tada bi i to "sutra" bilo ovo isto "sada", samo u nekom drugom okruženju ili prostoru. Stoga, osećaj realnosti života, obeležen nadom, može doneti osećaj optimizma ili pesimizma, što ponovo predstavlja stav, odnosno ugao posmatranja "sutra" sa polaznom tačkom iz "juče", odnosno baziran je na sopstvenom iskustvu.

Emocije su takodje produkt vremensko-prostornog doživljavanja stvarnosti. Iskustveni materijal emocija uvek je baziran na već doživljenom, odnosno na prošlom, tako da budućnost, posmatrana kroz prizmu očekivanja, uvek svoj oslonac ima u već doživljenim emocijama. Strah od budućnosti, kao tipičan primer svakodnevne svesti svakodnevnog čoveka, svoje korene neminovno vuče iz sećanja na sličnu situaciju, koja se odigrala u nekoj prošlosti. Optimizam ima isti koren, samo je ugao gledanja malo drugačiji, pa se umesto loših očekuju dobra dešavanja. Potraga za srećom predstavlja pokušaj da se buduća dešavanja trasiraju novim uglom posmatranja starog iskustvenog materijala, dok potraga za duševnim smirenjem predstavlja neku vrstu odustajanja od napora kreiranja mogućeg življenja.

Jedino moguće rešenje za izlazak i začaranog vremensko prostornog kruga je spoznaja sadašnjosti u samom korenu dešavanja, u trenutku sada. A kako je doživljaj vremena neminovno povezan sa doživljajem prostora, "sada" se može nalaziti samo "ovde", jer "tamo" već predstavlja iskakanje sa te svilene niti trenutka i ponovni prelazak u kategoriju juče-sutra, što sa sobom nosi sva ona opšte poznata, svakodnevno uobičajena stanja ljudske svesti, opterećena svakodnevnicom, iz koje želi da pobegne u neko "bolje sutra".

Živeti u "sada" je kao hodati po oštrici žileta, ali samo u tom trenutku možemo biti beskrajno budni i beskrajno svesni samo tog jednog i jedinog mesta na kome život izvire: "ovde".

Sloboda ne postoji, slobodni smo jedino u izboru gospodara

Ne vezujem se više za okolnosti, ljude i dešavanja. Još sam jedino vezana za sopstveni prostor, u njemu se najbolje osećam. Sve ovo bi trebalo da budu odlike čiste slobode, a sloboda je: biti slobodan od sebe prvenstveno.

Ljudi su skloni da se vezuju, da se zakačinju i lepe, naročito za druge ljude. To je okoštavanje odnosa, to je siguran put za gubitak lične slobode, bez obzira na to ko je uslovio kačenje. Ne možemo posedovati nekoga i u svakom momentu znati njegovo kretanje, misli i namere, a pri tome sami biti slobodni. Sloboda podrazumeva obostrano ne vezivanje, jer svako vezivanje za bilo koga je gubitak sopstvene slobode. Čak i pokušaj kontrole druge osobe, što je svojevrstan vid posedovanja drugog, donosi suptilnu kontrolu s druge strane. "Gospodar" se može osećati moćnim jer zna radijus kretanja i mišljenja svog "roba", ali i "rob" takodje poseduje gospodara. U nemogućnosti da živi sopstveni život, on živi tudj. Ovo se jasno vidi na primerima slugu i gospode. Sluge uvek žive život svojih gospodara, prepričavajući i spletkareći iza njihovih ledja, jer je spletka zapravo pokušaj kontrolisanja kontrolora.

Čovek se lepi za čoveka u pokušaju da se zaštiti od sopstvenog osećaja nesigurnosti koji je, s druge strane, strah od samog života, strah od posledica sopstvenih postupaka. Onom drugom to može da prija neko vreme, jer oseća se moćnim, kontrolišući na neki način tudj život. Ovo se često dešava medju prijateljima, jer prijateljstvo je skoro jedini vid medjuljudske komunikacije gde je sloboda primarna ili bi trebala da bude. Medjutim, svako lepljenje za drugu osobu je njeno ograničavanje i neki vid suptilne kontrole, što jednog momenta strahovito zasmeta a onda dolazi do pucanja.

Najčešći vid zakačinjanja i lepljenja, kome ljudi generalno pribegavaju a toga ili nisu svesni ili smatraju to normalnim je vezivanje za materiju. Osećaj "moje" je taj doživljaj vezivanja, a iz toga se radja gubitak slobode oličen u strahu od gubitka svog predmeta.

Reč "sloboda" je krajnje magična, svi je prihvataju bez objašnjenja, jer svi unutar sebe znaju šta sloboda znači. Tačnije, MISLE DA ZNAJU. Religija je jedan od puteva traganja za slobodom, jer potraga za Bogom je potraga sa oslobodjenim sopstvom. Medjutim, religija je davno okoštali put, tačno ukoritan i prepun dogmi koje se poštuju pod prinudom. Oni koji su nezadovoljni farisejskim pristupom, svoj put ka slobodi traže priklanjajući se nekom drugom duhovnom putu, uglavnom istočnjačke prirode. Oslobadjanje od ega, Kastanedin "magični realizam", transcendetalna meditacija, novo nastali "Silva metod", sve su to putevi koji se nude za oslobadjanje duha. Medjutim, svi ti putevi takodje su dogmatski, jer svi tvrde kako "jedini poseduju ključeve od istine i kako ostali ne znaju ništa". Možda je Kastanedin "magični realizam" najbliži stvarnosnom pristupu, jer po njemu "Svet je opis, naučeno vidjenje realnog". Vidimo svet onakvim kakav jeste, jer su nam tako rekli u periodu formiranja naše svesti, dok smo još bili deca, a mi smo svojim verovanjem učvrstili "sliku sveta" (Kastanedin izraz).

Statično prihvatanje realnosti jeste boravak u zatvoru, a slepo prihvatanje ponudjenih "puteva oslobadjanja" je ulepšavanje zatvora. Još gore ulepšavanje tog istog zatvora je pogled okrenut spolja, usavršavanje u znanju o nekoj oblasti. Tada se čovek oseća moćnim, različitim od ostalih jer poseduje neke ključeve nekog znanja, mada sa tim ključevima može jedino praviti kopije tih istih ključeva. Sa njima ne može otključati ni jedna vrata. Sa tim znanjem, on može samo citirati do beskraja, sa željom da njega jednog dana citiraju, ali spoznati može vrlo malo.

Sada ću ja da citiram, uz realnu opasnost "želje da jednog dana citiraju mene". Ali i citiranju su me naučili neki drugi "ljudi od znanja" koji su tvrdili da svoja vidjenja moram da potkrepim tudjim citatima. A pošto sam ja dobra u mimikriji, prihvatila sam to, uz opasnost da mi to predje u naviku, odnosno da taj naučeni element stvarnosti postane deo mehanizma mog uma, a što se i dogodilo. No, dosta okolišnih, nepotrebnih objašnjavanja. Citat glasi: "Sloboda je u izboru gospodara". Svesnost o slobodi na prvom mestu je uzrokovana spoznajom da smo zapravo robovi nekoga ili nečega, a put oslobadjanja trasiran je uvidima kome i čemu robujemo. Tako da je jedna od početnih mogućnosti oslobadjanja svesni odabir gospodara kome ćemo sluziti. Bog novac je možda najveći i najjači medju svim gospodarima kojima služimo.

Želja da se "zaviri u budućnost" takodje je jedan od pokušaja oslobadjanja, ali nesvesnog oslobadjanja, jer saznavanjem budućnosti čovek samo potvrdjuje sopstvenu iluziju da je gospodar sopstvenog življenja, a taj pokušaj gospodarenja je takodje jedan od okova. Čovek je slobodan ako je slobodan prvenstveno od sebe, od sopstvenih navika i očekivanja. Lepota svakog sledećeg trenutka leži upravo u njegovoj neizvesnosti i MOGUĆNOSTI samog čoveka da sa tim trenutkom koji je došao uradi bilo šta.

Upravo poznavanje principa života, koji je surov prema svima onima koji ga ne razumeju u suštini, radja strah koji okiva. Čovek doživljava slobodu kao blaženo rajsko stanje u kome nema potrebe ni za kakvom napornom aktivnošću, niti bilo kakve prinude. A život nas itekako primorava da se povinujemo elementarnim zakonima opstanka sopstvenog tela, kao nosioca samog života, a zatim i da se prilagodimo drugim ljudima, opet radi opstanka. Ti elementarni zakoni opstanka su takodje naši lični okovi, ako ih shvatamo kao prinudu. Oslobadjanje od tih principa postojanja leži u razumevanju njihove neophodnosti i neminovnosti. Tada obaveze prestaju da budu teret i postaju sastavni deo samog života, što su oduvek i bile, samo je ugao čovekovog posmatranja u odnosu na njih bio drugačiji.

Ljudi osećaju strah od sebe samih isto kao što osećaju strah od prirode koja ih okružuje. Prirodu doživljavaju kao neprijateljsko okruženje, ogradjujući svoj životni prostor i čineći ga potpuno "neprirodnim", dok se okruzuju veštačkom materijom. Sloboda leži upravo u prihvatanju sopstvenosti, što je i uslov za oslobadjanje od okova te iste sopstvenosti, a čovek pogleda uprtog spolja ne usudjuje se da pogleda u sebe samog jer tu, u njemu, leži priroda. Ona ista priroda koje se boji. Prihvatanje veštačke materije kao nešto što je lično stvoreno, preneto je i na polje samog ljudskog tela, jer svaki čovek će rado ugraditi neki veštački organ, nego da pokuša da svojom svešću stupi u kontakt sa sopstvenim obolelim organom i da mu na taj način pomogne da se sam isceli. Mi prirodu nosimo u sebi, a ona zna da regeneriše svoje jedinke koje su u skladu sa njom. Takodje, jedinke kojima je okončan životni vek ne opiru se svom kraju, što čovek valjda od samog svog postojanja čini. Strah od smrti takodje čini jedan od okova kojima je čovek sputan i koji mu onemogućava da oseti slobodu života u sebi.

Dalje, ono što nas ograničava su želja (za nečim) i vera (u nešto). Medjutim želja i vera se ne nalaze na istoj frekvenciji. Želja je veoma često uzrokovana potrebom prilagodjavanja okolini, veoma je mali broj želja koje izviru direktno iz čovekovog sopstva, koje je život. S druge strane, ostvarenje jedne želje dovodi do radjanja druge a malo koja od njih dotiče "sopstveni izvor života", osim kada su čulne želje u pitanju, jer čula nam potvrdjuju sopstveno postojanje i provodnik su nekih zadovoljstava koje duša može da oseti, duša kao sam izvor sopstva. Želje su još jedan od okova koji nas odvaja od potpune slobode. Shvatanje same suštine želje je ono što oslobadja, jer tada nestaje potreba za raznolikošću, tada se jasno uvidja suština željenog, suština traženog odnosno ono elementarno što je zadovoljstu života potrebno.