Ne vezujem se više za okolnosti, ljude i dešavanja. Još sam jedino vezana za sopstveni prostor, u njemu se najbolje osećam. Sve ovo bi trebalo da budu odlike čiste slobode, a sloboda je: biti slobodan od sebe prvenstveno.
Ljudi su skloni da se vezuju, da se zakačinju i lepe, naročito za druge ljude. To je okoštavanje odnosa, to je siguran put za gubitak lične slobode, bez obzira na to ko je uslovio kačenje. Ne možemo posedovati nekoga i u svakom momentu znati njegovo kretanje, misli i namere, a pri tome sami biti slobodni. Sloboda podrazumeva obostrano ne vezivanje, jer svako vezivanje za bilo koga je gubitak sopstvene slobode. Čak i pokušaj kontrole druge osobe, što je svojevrstan vid posedovanja drugog, donosi suptilnu kontrolu s druge strane. "Gospodar" se može osećati moćnim jer zna radijus kretanja i mišljenja svog "roba", ali i "rob" takodje poseduje gospodara. U nemogućnosti da živi sopstveni život, on živi tudj. Ovo se jasno vidi na primerima slugu i gospode. Sluge uvek žive život svojih gospodara, prepričavajući i spletkareći iza njihovih ledja, jer je spletka zapravo pokušaj kontrolisanja kontrolora.
Čovek se lepi za čoveka u pokušaju da se zaštiti od sopstvenog osećaja nesigurnosti koji je, s druge strane, strah od samog života, strah od posledica sopstvenih postupaka. Onom drugom to može da prija neko vreme, jer oseća se moćnim, kontrolišući na neki način tudj život. Ovo se često dešava medju prijateljima, jer prijateljstvo je skoro jedini vid medjuljudske komunikacije gde je sloboda primarna ili bi trebala da bude. Medjutim, svako lepljenje za drugu osobu je njeno ograničavanje i neki vid suptilne kontrole, što jednog momenta strahovito zasmeta a onda dolazi do pucanja.
Najčešći vid zakačinjanja i lepljenja, kome ljudi generalno pribegavaju a toga ili nisu svesni ili smatraju to normalnim je vezivanje za materiju. Osećaj "moje" je taj doživljaj vezivanja, a iz toga se radja gubitak slobode oličen u strahu od gubitka svog predmeta.
Reč "sloboda" je krajnje magična, svi je prihvataju bez objašnjenja, jer svi unutar sebe znaju šta sloboda znači. Tačnije, MISLE DA ZNAJU. Religija je jedan od puteva traganja za slobodom, jer potraga za Bogom je potraga sa oslobodjenim sopstvom. Medjutim, religija je davno okoštali put, tačno ukoritan i prepun dogmi koje se poštuju pod prinudom. Oni koji su nezadovoljni farisejskim pristupom, svoj put ka slobodi traže priklanjajući se nekom drugom duhovnom putu, uglavnom istočnjačke prirode. Oslobadjanje od ega, Kastanedin "magični realizam", transcendetalna meditacija, novo nastali "Silva metod", sve su to putevi koji se nude za oslobadjanje duha. Medjutim, svi ti putevi takodje su dogmatski, jer svi tvrde kako "jedini poseduju ključeve od istine i kako ostali ne znaju ništa". Možda je Kastanedin "magični realizam" najbliži stvarnosnom pristupu, jer po njemu "Svet je opis, naučeno vidjenje realnog". Vidimo svet onakvim kakav jeste, jer su nam tako rekli u periodu formiranja naše svesti, dok smo još bili deca, a mi smo svojim verovanjem učvrstili "sliku sveta" (Kastanedin izraz).
Statično prihvatanje realnosti jeste boravak u zatvoru, a slepo prihvatanje ponudjenih "puteva oslobadjanja" je ulepšavanje zatvora. Još gore ulepšavanje tog istog zatvora je pogled okrenut spolja, usavršavanje u znanju o nekoj oblasti. Tada se čovek oseća moćnim, različitim od ostalih jer poseduje neke ključeve nekog znanja, mada sa tim ključevima može jedino praviti kopije tih istih ključeva. Sa njima ne može otključati ni jedna vrata. Sa tim znanjem, on može samo citirati do beskraja, sa željom da njega jednog dana citiraju, ali spoznati može vrlo malo.
Sada ću ja da citiram, uz realnu opasnost "želje da jednog dana citiraju mene". Ali i citiranju su me naučili neki drugi "ljudi od znanja" koji su tvrdili da svoja vidjenja moram da potkrepim tudjim citatima. A pošto sam ja dobra u mimikriji, prihvatila sam to, uz opasnost da mi to predje u naviku, odnosno da taj naučeni element stvarnosti postane deo mehanizma mog uma, a što se i dogodilo. No, dosta okolišnih, nepotrebnih objašnjavanja. Citat glasi: "Sloboda je u izboru gospodara". Svesnost o slobodi na prvom mestu je uzrokovana spoznajom da smo zapravo robovi nekoga ili nečega, a put oslobadjanja trasiran je uvidima kome i čemu robujemo. Tako da je jedna od početnih mogućnosti oslobadjanja svesni odabir gospodara kome ćemo sluziti. Bog novac je možda najveći i najjači medju svim gospodarima kojima služimo.
Želja da se "zaviri u budućnost" takodje je jedan od pokušaja oslobadjanja, ali nesvesnog oslobadjanja, jer saznavanjem budućnosti čovek samo potvrdjuje sopstvenu iluziju da je gospodar sopstvenog življenja, a taj pokušaj gospodarenja je takodje jedan od okova. Čovek je slobodan ako je slobodan prvenstveno od sebe, od sopstvenih navika i očekivanja. Lepota svakog sledećeg trenutka leži upravo u njegovoj neizvesnosti i MOGUĆNOSTI samog čoveka da sa tim trenutkom koji je došao uradi bilo šta.
Upravo poznavanje principa života, koji je surov prema svima onima koji ga ne razumeju u suštini, radja strah koji okiva. Čovek doživljava slobodu kao blaženo rajsko stanje u kome nema potrebe ni za kakvom napornom aktivnošću, niti bilo kakve prinude. A život nas itekako primorava da se povinujemo elementarnim zakonima opstanka sopstvenog tela, kao nosioca samog života, a zatim i da se prilagodimo drugim ljudima, opet radi opstanka. Ti elementarni zakoni opstanka su takodje naši lični okovi, ako ih shvatamo kao prinudu. Oslobadjanje od tih principa postojanja leži u razumevanju njihove neophodnosti i neminovnosti. Tada obaveze prestaju da budu teret i postaju sastavni deo samog života, što su oduvek i bile, samo je ugao čovekovog posmatranja u odnosu na njih bio drugačiji.
Ljudi osećaju strah od sebe samih isto kao što osećaju strah od prirode koja ih okružuje. Prirodu doživljavaju kao neprijateljsko okruženje, ogradjujući svoj životni prostor i čineći ga potpuno "neprirodnim", dok se okruzuju veštačkom materijom. Sloboda leži upravo u prihvatanju sopstvenosti, što je i uslov za oslobadjanje od okova te iste sopstvenosti, a čovek pogleda uprtog spolja ne usudjuje se da pogleda u sebe samog jer tu, u njemu, leži priroda. Ona ista priroda koje se boji. Prihvatanje veštačke materije kao nešto što je lično stvoreno, preneto je i na polje samog ljudskog tela, jer svaki čovek će rado ugraditi neki veštački organ, nego da pokuša da svojom svešću stupi u kontakt sa sopstvenim obolelim organom i da mu na taj način pomogne da se sam isceli. Mi prirodu nosimo u sebi, a ona zna da regeneriše svoje jedinke koje su u skladu sa njom. Takodje, jedinke kojima je okončan životni vek ne opiru se svom kraju, što čovek valjda od samog svog postojanja čini. Strah od smrti takodje čini jedan od okova kojima je čovek sputan i koji mu onemogućava da oseti slobodu života u sebi.
Dalje, ono što nas ograničava su želja (za nečim) i vera (u nešto). Medjutim želja i vera se ne nalaze na istoj frekvenciji. Želja je veoma često uzrokovana potrebom prilagodjavanja okolini, veoma je mali broj želja koje izviru direktno iz čovekovog sopstva, koje je život. S druge strane, ostvarenje jedne želje dovodi do radjanja druge a malo koja od njih dotiče "sopstveni izvor života", osim kada su čulne želje u pitanju, jer čula nam potvrdjuju sopstveno postojanje i provodnik su nekih zadovoljstava koje duša može da oseti, duša kao sam izvor sopstva. Želje su još jedan od okova koji nas odvaja od potpune slobode. Shvatanje same suštine želje je ono što oslobadja, jer tada nestaje potreba za raznolikošću, tada se jasno uvidja suština željenog, suština traženog odnosno ono elementarno što je zadovoljstu života potrebno.
No comments:
Post a Comment