Duša u tumaranju za svetlom

Odgovori su svuda oko nas, samo treba da postavimo pitanje. Oni kao da su žedni pitanja, jer sami prilaze čim ih orosi jedno "zašto?", a mi u moru ponuđenih odgovora teško umemo da prepoznamo koji je pravi.

Pitala sam se kako je moguć susret na samom dnu sopstvenog Pakla, a svako od nas sa gnušanjem odbija taj mračni deo sebe čim i nasluti njegovo postojanje. Govorimo o čistoti i blistavosti Duše, a zaboravljamo da smo stvoreni i živimo u svetu dualnosti, parova suprotnosti, tako da svako blistanje iza sebe nosi težak mrak, koji i podržava to blistanje. Kako bi smo znali za oslobođenu Dušu, da ne znamo njeno zarobljavanje? Kako možemo osetiti sopstvenu svetlost ako ne razaznamo i sopstvene dubine mraka? I što se više upiremo da osvojimo svetlost, njeni koreni su u sve dubljem mraku. Time ponovo stvaramo dualitet, rivalitet sopstva.

Sopstveni mrak ljudi odbijaju od sebe, drže ga pod strogom kontrolom, a on u trenutku nebudnosti Čuvara pokulja napolje odišući netrpeljivošću prema drugim ljudima, mržnjom prema sebi samom. U tom mraku su nataloženi strahovi, bol, osećaj napuštenosti i beznađa, zato čovek postaje besna životinja u pokušaju da sačuva goli opstanak, videći opasnost u svakome ko mu je u blizini. Kao lav koji je nagazio trn. On će besomučno braniti sopstveni bol, iako mu nežno prilazimo sa jedinom namerom da taj trn izvadimo van i rana zaceli.

Na Putu traganja čovek najpre traga za sobom, za pronalaženjem onoga što je oduvek bilo tu - za svojom Dušom. Tražeći svetlost u sebi on ponire u sopstveni mrak, čisteći ga bolom od nataloženog bola i to je proces koji traje. No, jednom se nataloženi mrak svesti ipak očisti od blatnjavog sadržaja istrulelih emocija, a Duša zablista jasnoćom čistog oka. To jasno i čisto oko ponovo treba da se spusti u svoje korene i potraži iskonske uzroke svega stvorenog.

Tako se rađa Čovek koji je od Boga dat, tako se stvara Adam Kadmon.

Otvaranje Duša i udvaranje

Duša, uglavnom zatvorena u mračne predele sopstva, svom snagom svoje eterične prirode želi kontakt sa drugom dušom. Da bi se taj kontakt ostvario potrebno je otvaranje sopstva, bez straha od druge duše koja bi je tom prilikom mogla i povrediti.

Udvaranje, s druge strane, je pokušaj (najčešće muškarca) da se približi ženinom srcu. Odgovor na udvaranje je flert, ali ono što je zanimljivo je upravo ponašanje tokom samog flerta. U udvaranju se osoba uvek trudi da prikaže najšarmantniji i najzabavniji deo sebe. Redje se dešava da pokušava da prikaže sopstvenu snagu intelekta ili sposobnost zaradjivanja. Biti šarmantan znači pokazati svoju neobavezujuću i bezopasnu stranu ličnosti. Biti zabavan znači navesti drugu osobu na smeh.

Udvaranje je pokušaj dosezanja duše druge osobe. Pokazivanje svoje bezopasne strane ličnosti je ukazivanje drugoj duši da neće biti povredjena ako bude isplovila. Smeh je siguran put ka duši, jer Sekundarna ličnost u trenu nestaje kada se pojavi iskreni smeh, onaj iz dubine duše.

U klasičnim pokušajima udvaranja uvek postoji vrludanje: biće - neće biti, jer osoba ne pokušava direktan prilaz duši sopstvenom dušom, već pokušava prilaz rečima ili laganim dodirima. Sve su to pokušaji koji svakog trenutka mogu biti proglašeni za drskost i zato su najčešće bezuspešni. Osim situacija kada žena želi da bude osvojena. Tada nije važno šta će muškarac reći ili uraditi, ali ovom prilikom ne govorim o tome.

Prava ljubav se ostvaruje kontaktom dve duše, ali ne namernim dodirom. Dovoljno je da se dvoje pogledaju i njihove duše se prepoznaju bez reči i bez verbalnog objašnjenja.

Udvaranje je nepotrebno, ali ja se ponovo pitam kako to da ljudi ne znaju tu jednostavnu istinu. Tragaju za ljubavlju ali načini njihovog traganja su potpuno pogrešni.

Drugo pitanje je: šta je to što uzrokuje ljubavnu vezu, odnosno zašto je ne uzrokuje kada su svi uslovi već ispunjeni?

Ljubav je i odvajanje i spajanje

Kažemo da je ljubav razdvajanje. Ukoliko gledamo prvobitno sve-stvoreno koje je u sve-ljubavi prema sve-stvorenom, koje je ono samo, onda sve-stvoreno kao posmatrač odvaja sebe od stvorenog i posmatra ga sa ljubavlju. Jer stvaranje je uvek radost, uvek ljubav. To je božanski princip i svaki čovek, zato što nosi taj božanski princip u sebi, oseća divljenje prema svemu što je sam stvorio.

Svaki umetnik se divi svom delu, svaki zanatlija uživa u delu svojih ruku. Industrijalizacija i masovna proizvodnja uništile su taj božanski poriv u svakom stvaraocu, pa je i materija izgubila dušu i postala bezlična. Ali, zato su reklame tu da nam kažu da ćemo upotrebom te i te stvari ostvariti božansko u sebi, zar ne?

Prvobitni impuls dovršenog stvaranja je ljubav prema stvorenom, a da bi se stvoreno osmotrilo potrebno je odvajanje sebe od stvorenog. Pri tome se oseća ljubav i divljenje. Zato se ljubav doživljava kao odvajanje. Moramo se odvojiti od nečega ili nekoga da bi smo ga voleli. Moramo spoznati sopstvenu različitost od onog drugog da bi osetili ljubav.

Prvobitni impuls posmatranja stvorenog, uz osećaj ljubavi, je svest o odvojenosti koja je individualnost. Medjutim, to odvajanje na prvom mestu radja SVEST o sopstvenosti, kao izdvojenoj individui, pa tek onda dolazi ljubav kao osećaj divljenja prema okolnom, stvorenom.

Posmatranje stvorenog, kroz osećaj ljubavi prema njemu, daje još jedan osećaj, a to je osećaj upijanja lepote u sebe, zato je ljubav delovanje privlačne sile.

Na nižim planovima ispoljenog, ljubav je magnetizam a svest svesna osećaja ljubavi, čovekova svest, ima potrebu potpunog spajanja sa osobom prema kojoj oseća ljubav, što je delovanje Centrifugalne sile na nižoj ravni. Centrifugalna sila svojim delovanjem privlačnosti, magnetizma, spajanja i povratka u Jedno, takodje stvara materiju i ona je nosilac sile gravitacije, koja sve naš drži na okupu, pa čak i atome našeg tela.

Odvajanje sopstva od sopstva, sagledavanje sebe sobom, je radjanje svesti, radjanje Duha, a to je delovanje Centripetalne sile. Ona je sila odvajanja, razjedinjenja, oslobadjanja. Ona nas navodi na otvaranje sopstvene duše, ona je naš vodič i putokaz u traganju za nepoznatim. Da nema nje, da je ne osećamo, bili bi smo savršeno zadovoljni bivstvovanjem u materiji, ne bi smo se opirali telesnom u potrazi za Čistom svešću.

Obe sile deluju istovremeno i mudrost je u njihovom prepoznavanju, koje onda donosi mudrost njihovog balansiranja, što konačno donosi harmoniju svega ispoljenog. Mudrost je zapravo prepoznavanje harmonije u svemu postojećem, jer sile se svojim nadopunjavanjem naizmenično ispoljavaju i tako stvaraju harmoniju. Naš, ljudski greh je u tome što tu harmoniju ne vidimo već pokušavamo da svojim rukama, svojom svešću napravimo nešto za šta mislimo da je harmonija. A svaki naš pokušaj da svet dovedemo u red samo je narušavanje božanskog mira. Doduše, da nemamo element božanskog u sebi ne bi smo ni imali moć da promenimo bilo šta, odnosno da narušimo postojeću harmoniju

Iz ovoga se radja novo pitanje: zašto ljubav prestaje?

Da bi smo rasvetlili nepoznato, prvo moramo krenuti od poznatog. Gledano sa aspekta energije, ljubav je čista i neometena razmena energije. Ono što uzrokuje konflikte izmedju dve osobe koje se vole, nevezano za njihov pol, je različito vidjenje, odnosno različito shvatanje jedne stvari. Tu je razum glavni krivac, jer kroz njega se projektuje stvarnost odnosno tumačenje nekog dogadjaja ili vidjenja. Kada se dve osobe zaista vole, tada su potpuno otvorene za prijem i emitovanje energije, a tada se i mnogo informacija neverbalno razmeni, pa je i komunikacija izmedju njih mnogo čistija nego u standardnim, konvencionalnim razgovorima.

Medjutim, šta se to dešava kada ljubav prestane? Šta je to što uzrokuje zatvaranje - u bukvalnom smislu te reči?

Ono što možemo reći je: "zasićenost" - što se takodje može doslovce shvatiti, ako ljubav posmatramo sa aspekta energije.

Kada je neko u intenzivnom stanju ljubavi on blista. Opet sa aspekta energije posmatrano - zrači svetlošću, a to je svetlost sopstva. Pošto uvek postoji neka osoba koja u nama inicira to zračenje, to znači da ta druga osoba predstavlja izvor svetlosti dok je ova prva ogledalo. I obrnuto. Osoba koja voli, a ljubav joj nije uzvraćena, nikada ne moze zračiti takvom radošću i otvorenošću.

Najčešće zavolimo nekoga kada u njemu prepoznamo delić sebe, a sasvim sigurno ako ta osoba pokaže otvorenost prema nama. Taj spontani izliv energije svakako osvaja, jer i "lepa reč gvozdena vrata otvara". Pri tome se srodno sa srodnim slaže, pa nikako ne možemo zavoleti osobu koju ne razumemo i čije norme življenja ne prihvatamo. Vrhunac ljubavi, s druge strane, je zavoleti baš takvu osobu, a to je jedino moguće uz razumevanje njenog funkcionisanja, što opet znači da moramo biti otvoreni za prijem tudje energije, a to nas vraća na osnovni pojam ljubavi kao razmene energije.

Zasićenost osobom koju smo do juče obožavali svodi se na zasićenje njenom energijom, jer energija u svojoj manifestaciji traži neprekidno nove oblike za ispoljavanje. Ljudi su, sa svoje strane, mahom ograničeni svojim životnim stavovima, kao posude koje mogu da prime samo ograničene količine tečnosti. Stoga, da bi se dve osobe uspešno i trajno volele, one moraju imati približan "volumen" svesti. Ako se inteligentnoj osobi i dogodi da se zaljubi u nekog ko je glup i ograničene svesti, posle nekog vremena će ova inteligentna svakako shvatiti da ne prima odgovarajuću količinu energije sa druge strane, jer je ova druga strana dala svoj maksimum, tako da ljubav tu prestaje po sili zakona svesti. O ljubavi izmedju glupih osoba nećemo ni raspravljati.

Situacija, koja se takodje može dogoditi, je da ljubav prema drugoj osobi i dalje postoji, ali ljubav koja se prima sa druge strane umara, jer je intenzivna. Ovde se obično ne radi o ljubavi već o psihološkoj zavisnosti, koju ne razgraničena svest definiše kao ljubav. Svest svake osobe teži da se obogati iskustvima, a iskustva koje nam nudi samo jedna osoba, koja nam je neprekidno u blizini, svakako su ograničenog dometa, tako da njeno prisustvo postane iscrpljujuće.

Intenzitet koji se prima sa druge strane, uz uslov da se dve osobe u ljubavi ne vidjaju stalno, takodje može biti naporan ako je njihov "volumen" svesti različit, jer neko me može ispuniti do samo granice moje sopstvenosti, ali ako se njegova sopstvenost tj. njegova energija "preliva" preko mojih mogućnosti, onda takva ljubav postaje jako naporna i ja pucam u besu. A bes je nagli izliv akumulirane energije.

Ukoliko se ispuni bilo koji od ovih aspekata zasićenosti, logičan sled je odumiranje ljubavi, jer "ugrožena" osoba se energetski zatvara a svaki pokušaj sa druge strane doživljava se kao agresivnost, pa se agresivno i odgovara. Obzirom da je u ovoj situaciji ugrožena i ona osoba koja i dalje emituje energiju, ona pojačanom snagom pokušava da "otvori oklop" ove prve, počinjući da proganja ljubomorom, sumnjama i čitavom plejadom psiholoških igara koje su ljudi smislili da bi oživeli odumiruće emocije, a za uzvrat dobijaju samo bol. I to oboje.

Da li su ljubav i sloboda međusobno suprotstavljeni?

Ako ljubav i slobodu postavimo odvojeno jednu od druge, jer moguće je i njihovo spajanje kao "sloboda ljubavi" i "ljubav prema slobodi", pitanje koje se logično nameće je: da li su ljubav i sloboda međusobno suprotstavljeni.

Već samo spajanje ova dva pojma, kroz "slobodu ljubavi" i "ljubavi prema slobodi" u samoj svojoj suštini ukazuje na isključivanje jednog od drugog, kao i proširivanje osnovnih pojmova, gde oni svojim ujedinjenjem zapravo čine različitost i raznolikost Jednog, koje je uvek polaz.

Ljubav je spajanje dva u jedno, magnetizam, privlačnost.

Sloboda je odvajanje jednog od dva, rasprostiranje i širenje sopstva, samostalnost.

Ljubav je ujedinjenje, magnetizam radi rađanja novog elementa svesti, koji je ipak različit od svojih stvoritelja, iako nosi njihove delove u sebi samom.

Sloboda je odvajanje, napuštanje radi rađanja novog elementa sopstva, koji je nadgradnja postojećeg. Samo oslobođen duh, oslobođen normi i okova svakodnevnog mišljenja, može da raširi svoja krila i vine se putem novih otkrića.

Ljubav neguje i daje rast.

Sloboda je rasprostiranje životnog bez ograničenja.

"Sloboda ljubavi" kao spoj ova dva pojma, a spajanje je ljubav, već pokazuje ograničavajući element ljubavi kao takve. Da ljubav nije sputana i sputavajuća, izraz "sloboda ljubavi" bi bio besmisao. Banalan primer: spoj drveta i sijalice daje uličnu svetiljku. Ali "drvena sijalica" je već besmisao.

Ljubav je sputavajuća.

Ljubav neguje i daje rast, ali u svojoj suštini je sebična, jer je apsolutno spajajuća. Svako odvajanje ljubav doživljava kao cepanje sopstva i svom silinom se trudi da odvojeno vrati u svoje okrilje. Tada se ljubav pretvara u tiranina, tada boli.

S druge strane, ono negujuće što ljubav nudi je jedan veoma prijatan osećaj pripadanja i jedinstva. Osećaj ličnog identiteta nestaje u blaženom spoju svega postojećeg. Ljubav je harmonija i sklad, potpuna usklađenost čovekove prirode sa okolnom prirodom, sa prirodom drugog čoveka i konačno, usklađenost čoveka sa samim sobom. Ljubav je, kako kaže Bela Hamvas, "žrtva na Golgoti, dati celog sebe bez ostatka".

Ljubav je sputana.

Spoznaja da je ljubav gubljenje identiteta rezultuje ograničavanjem sopstvene sposobnosti za ljubav, odnosno sopstvene otvorenosti za ljubav. Jer za ljubav je potrebna hrabrost odbacivanja, žrtvovanja ega, a ego je štit kojim se ličnost brani od okoline, braneći se i od samog života, a da toga nije svesna. Zato prosečan čovek pokušava da dozirano daje sebe, misleći da tako ograničen može da doživi ljubav. On uspe doživi nešto, ali to doživljeno nije ljubav, već konvencionalna zajednica suprotih polova radi zadovoljenja postavljenih normi. Klasično licemerje, čiji vrhunac je u zajedničkoj laži: mi se volimo. Valjda je najveći greh u jednom braku, veći od priznanja bračnog neverstva, priznanje: ja te ne volim! Iako oboje veoma dobro znaju da se odavno ne vole i da žive zajedno samo po navici i iz straha od odgovornosti samostalnog života, nastavljaju da obmanjuju jedno drugo i svoju okolinu glumom kako su srećan i zaljubljen par posle mnogo, mnogo godina braka.

"Ljubav prema slobodi" kao suprotan pojam prethodnom, spojenom pojmu, pokazuje da je sloboda sputana. Jer da je sloboda slobodna, izraz "ljubav prema slobodi" bio bi besmisao.

Potreba za slobodom je opiranje strahu. A strah od slobode je zapravo strah od odgovornosti, koja je strah od sebe i mogućih sopstvenih postupaka. Reč "sloboda" neslobodne ljude uvek asocira na bestijalnost, jer ono što bi oni oslobođeni činili zapravo i jeste bestijalnost. Svet je projekcija nas samih a naročito onoga što zameramo drugim ljudima. Sve ono što čovek želi, a ne usuđuje se da uradi, vrlo lako pripiše drugome, naročito ako je taj drugi po opštim merilima društva slobodan.

Sloboda je odgovornost.

Odgovornost je prihvatanje realnosti kao posledice sopstvenih postupaka, što se u krajnjoj liniji svodi na svesnost. Biti odgovoran znači biti odgovoran prvenstveno prema sebi. Biti slobodan, znači biti slobodan prvenstveno za sebe ali i prihvatiti posledice sopstvene slobode. Svaka izbegnuta dužnost, u ime slobode, veoma brzo rezultuje nedostatkom neophodnog za održavanje te iste slobode. Slobodna sam da ne operem veš, ali sam slobodna i da nosim prljavu stvar, jer čiste nema. Zato je sloboda jedino u izboru gospodara.

Sloboda je imati sopstveno mišljenje.

Mišljenje je posledica uranjanja u sebe, biser koji se izroni na površinu, na svetlost zajedničkog života. Međutim, na toj površini se nalaze i drugi biseri, različiti i imati sopstveno mišljenje znači prepoznati tuđe, različito mišljenje, ali ne nametati svoje mišljenje, svoj biser kao jedini pravi i moguć. Ljudi često ulaze u sukobe kada im se mišljenja ne poklapaju, trudeći se svim silama da onog drugog ubede kako nije u pravu i nametnu svoje mišljenje kao jedino ispravno.

Sloboda je prepoznati tuđe mišljenje kao različito od svog, slušanje i razmišljanje o tom istom, tuđem mišljenju, sagledavanje sa svih strana pa tek onda prihvatanje ili odbacivanje.

Ljubav i sloboda. Ideal postojanja. Spoj ili razdor? Može li se voleti neko toliko da mu se omogućava apsolutna sloboda?

Ljubav je spajanje. Postajanje jednim. Gubljenje identiteta i nalaženje novog, zajedničkog identiteta.

Oponašanjem svetih stvari, a i ljubav i sloboda su svete stvari, čovek je napravio zajednicu ljubavi prozvavši je svetom, a onda je nametnuo gubitak slobodnog izražavanja ličnosti kroz prinudu "pristojnog ponašanja".

Čista ljubav je prepoznavanje različitosti, koja pretopljena u jednost ipak zadržava sopstvenu jedinstvenost.

Samo Čista ljubav je udružena sa slobodom, dajući onom drugom prostor u kome se može iskazati u čistom sopstvu - a čisto sopstvo se iskazuje kroz posvećenost i kreativnost, jer smo u činu kreativnosti potpuno posvećeni, kao što smo i u osećaju ljubavi potpuno posvećeni.

Ljubav i sloboda u jednom, to je življenje u čistim poljima duha, to je slobodna prilagođenost, to je odgovor na pismo koje nije pročitano.

San je mehanizam svesti

San je projekcija svesti, a kako svest zapravo projektuje realnost čineći je stvarnom i materijalnom, isti mehanizam deluje i u snovima, gde sanjano postaje nematerijalna realnost. Za san bi smo mogli reći da je, na neki način, otpad dnevne svesti, jer sve situacije koje su u budnom stanju nemoguće, u snu ili na mestu sna, postaju sasvim moguće. Primer za ovo je san u kome sam dugo posmatrala jednog crnog psa. Prizor sasvim običan i realan, koji uopšte ne bi bio zapamćen da pas nije, uz prilično naprezanje, izgovorio moje ime! Iznenađenje koje sam osetila u tom trenutku me je i probudilo.

San može biti odraz realnosti i skup iskustvenog materijala, bilo ličnog, bilo kolektivnog, ali on može biti i prekognitivne prirode. Lična svest projektuje buduća dešavanja, bilo svojim namerama, bilo pod uticajem energija koje se manifestuju na različite načine na određene pojedince. To nameravanje lične svesti da se određene situacije odvijaju na očekivani način nastavlja se i u snu, jer namera je nesvesna u svakom slučaju, tako da se u snu mogu dešavati neke situacije koje prikazuju mogući epilog date namere. Obzirom da je slika jezik snova, prekognitivni san je često nerazumljiv u prvom momentu jer ono što određuje značaj i značenje datih slika, odnosno toka događaja, je sama svest snevača sa svojim ličnim asocijacijama. Čest primer za to može biti komentar da je sanjana određena osoba koja je "uvek loša na snu". Mehanizam tumačenja negativnog prizvuka datog sna je u ličnom odnosu prema sanjanoj osobi ali ovoga puta na javi. Osoba "lošeg predskazanja" sasvim sigurno izaziva negativan stav na javi, stav koga sanjač ne mora biti uvek svestan, jer civilizacijske norme ga primoravaju da prema takvoj osobi gaji pozitivne emocije. Obično su u pitanju rođaci ili komšiluk, osobe prema kojima moramo biti ljubazni radi odrzavanja mirnih međuljudskih odnosa. Da bi kreirana emocija bila realna, neophodno je "zaboraviti" osnovni emotivni stav i zaista osećati pozitivne emocije prema datoj osobi. Međutim, san ne poznaje zabranu i negaciju, stoga se na polju sna sve prikazuje onako kako zaista jeste, te je sanjanje mrske osobe zaista negativan predznak.

Snovi u kojima se pojavljuju umrle osobe mogu se tumačiti dvojako. Jedno tumačenje je na bazi vec prethodno rečenog, da su oni simboli određenih emocija koje su "umrtvljene" pa pojavljivanje pokojnika u snu predstavlja izvesno oživljavanje starih emocija ili stavova, jer su kao takvi neophodni za ostvarivanje date namere. Drugo tumačenje, koje ne mogu preskočiti, je sanjanje pokojnika koji traže određene predmete ili hranu, tvrdeći da im to nedostaje. Lično nemam iskustvo takvog sna, ali mnogo je priča o takvim snovima od različitih osoba, što može ukazivati na jednu zajedničku podlogu. Ukoliko prihvatimo stav da se duše umrlih nalaze na određenoj frekvenciji svesti u nematerijalnom obliku, čekajući trenutak ponovnog rođenja u novom telu (šo podrzava hinduistička teorija reinkarnacije), tada ove snove možemo nazvati mestima kontakta sa dušama dragih, preminulih osoba.

Mehanizam koji elementarno upravlja snovima je svakako namera snevača, koja se može manifestovati na različite načine. Ukoliko je snevač osoba višeg intelektualnog tipa, san mu može doneti rešenje intelektualnog ili naučnog problema kojim je okupiran neko vreme. Primere za ovo imamo kod nekih naučnika. Lični primer za ovo je san u kome makazama rasecam neku žičanu mrežu koja me okružuje. Objašnjenje: godinama sam proučavala Kabalu, uokvirena njenim osnovnim simbolom - Drvetom Života, koje strukturalno izgleda kao skup od deset lopti povezanih "prečagama". Rasecanje mreže značilo je izlazak iz okvira Kabale, što se posle nekog vremena i dogodilo, jedino što sam zadržala kabalistićki način razmišljanja, u analogijama, koji mi sada pomaže kao metod za istraživanje.

Snovi, kao deo svesti, mogu biti smesteni u sećanje, istovetno sećanjima na doživljaje koji su proživljeni u budnom stanju svesti. Ono što budnu svest generalno razlikuje od svesti tokom sna je njeno fokusiranje. San i java se razlikuju samo po fokusu svesti. Fokusirana svest je razum, koji deluje na javi i svojim jasnim viđenjem procenjuje događaje i mogućnosti, prima utiske i emocije i kao takve stvara iskustva i reakcije na okolinu. Sve to biva smešteno u sećanje, kao izvesnu bazu podataka, iz koje se kasnije, metodom asocijacija, nove situacije prepoznaju na bazi prethodnih iskustava, te se tako reaguje na okolinu. Ovaj mehanizam je često poguban po međuljudske odnose i uzrok mnogih konflikata, jer situacija koja je prepoznata kao slična nekoj davnašnjoj, negativnoj situaciji, stvara ponovo istu reakciju, koja je za dati trenutak neprimerena. Ovaj mehanizam deluje i u snu.

Ukoliko sećanja definišemo kao energetske tvorevine veće "specifične težine" ili gustine energije, onda sećanja jave i sećanja sna imaju podjednaku težinu u svesti. Ono što određuje težinu ili gustinu utiska, svejedno, je jačina kojom se doživljaj prima. Snovi koji se pamte obično su puni emocija, najčešće je strah uzrok da se san zapamti, a ponekad sanjanje veoma lepog "doživljaja" ostane zabeleženo u sećanju zbog intenziteta emocija koje su sadržane u njemu. Obzirom da je razum zgusnuta ili fokusirana svest, logično je da "zgusnute" emocije imaju snagu fokusirane svesti ili razuma, i kao takve lako bivaju smeštene u memoriju. U slučaju sna koji ima značaja kao prekognitivni san, dešava se spontano buđenje usred noći da bi se san zapamtio i predao dnevnoj svesti na dalju analizu.

San je oblik svesti u kome ne postoje negacije, u kome su sve mogućnosti dostupne ali osnovni mehanizmi uma nastavljaju da deluju i u snu. Sve što je van tih standardnih mehanizama zahteva veću kolicinu energije svesti da bi bilo sanjano kao mogućnost, a zbog te veće kolicine energije takav san i biva zapamćen kao neobičan.