Umetnost i inspiracija

Umetnost je polje izražavanja same suštine čovekovog bića, odraz božanskog bljeska u njemu samom. Svako umetničko delo dolazi iz same dubine duše i ono što svako kreativno ispoljenje čini umetničkim delom je upravo izliv iskrenosti sadržan u stvorenom, takoreći izlivenom delu. "Izliv" je prava reč, jer za muziku je uobičajeno reći da "teče", onda kada su tonovi skladni i harmonični, reči "teku" kada su nesputane cenzurom uma, a dobra poezija je upravo sklop reči i ritma, što je izgovorena muzika. Boje u slikarstvu takodje se "prelivaju" jedna u drugu, što opet jasno govori o nekom proticanju ili izlivu. Ono što se izliva kroz umetničko izražavanje je upravo čovekova duša u svojoj blistavosti i čistoti.

Za umetničko izražavanje je neophodna inspiracija, inicijalni poriv za izlivanjem sopstva. Taj izliv sopstva može doći kao osećaj viška njega samog, a veoma često je neki spoljašnji dogadjaj upravo ta iskra koja pali plamen stvaranja. Zato za inspiraciju možemo reći da je tečna vatra.

Stanje inspiracije je jedan veoma intenzivan doživljaj, stvaralac se oseća tesno u sopstvenoj koži, nesto u njemu samom bi da se izlije van. On gori, u nekom neopisivom žaru, često nesvestan da je spoljašnji utisak, o kome želi da se iskaže, bio samo kap koja je prevršila čašu njegove punoće. Stvaranje kreće kroz poznate tokove, pa će tako slikar svoju inspiraciju preneti kroz boje, pesnik kroz reč a kompozitor kroz muziku. Stvaraoci su samo provodnici visokog napona životne energije koja je u njima. Stanje visoke inspiracije meri se sa stanjem duboke ekstaze, gde je standardna, razumska svest samo instrument pomoću kojeg se energija oblikuje u umetničko delo. Razum, kao analitičar i posmatrač dešavanja, sasvim gubi svoju svakodnevnu funkciju, tako da umetnik mora naknadno da se "upoznaje" sa delom koje je stvorio. Tačnije, koje je isplivalo kroz njega.

Stanje visoke inspiracije najčešće se oseća kao tegobno stanje sopstvene duše, što nije daleko od istine. Sputana dnevnim obavezama, duša se uglavnom oseća tesno i prigušeno, tako da samo otvaranje prostora za njeno izražavanje donosi bujicu emocija. Ono što mlade stvaraoce navodi na kreativno izražavanje je tzv. duševni bol, izazvan od strane okoline. Medjutim, to "izazivanje duše na megdan" rezultuje budjenjem inspiracije iz koje i nastaje umetničko delo. U početku su to nespretni pokušaji, medjutim i prvi koraci koje dete načini su nespretni i nesigurni. Ukoliko ih strah ne omete u daljem usavršavanju, koraci postaju sve smeliji i sve sigurniji. Početak inspiracije je bolan, medjutim mnogi stvaraoci se uhvate u mrežu sopstvenog bola, smatrajući ga neophodnim sastojkom stvaranja, pa čitav život posvete negovanju patnje ne bi li zadržali to stanje kreativnosti. Osim toga, umetnici su na neki način izdvojeni iz mnoštva, što svakom egu jako prija, pa mnogi postaju boemi ne bi li sačuvali ono što misle da je neophodno da bi mogli da nastave sa stvaranjem.

Ono što jedno kreirano delo čini umetničkim delom je upravo taj snažni izliv sopstva umetnika, koji je sadržan u njemu. Umetnost dolazi kao odraz same Primarne ličnosti stvaraoca, a ono što posmatrača, u ulozi učesnika u umetničkom delu, zadivljuje je upravo prepoznavanje primarnog impulsa, koji je iskreno odražen u prikazanom umetničkom delu. Ljubitelji umetnosti su zapravo tragaoci za sopstvom, jer u umetničkom delu mogu pronaći taj deo sebe, koji je svima nama zajednički, a koji se može jedino prepoznati ali ne i iskazati rečima. Biti poznavalac umetnosti na prvom mestu znači imati blizak dodir sa sopstvenom dušom, prepoznati njene suptilne nijanse i dodire, a zatim prepoznati Dušu na kolektivnom nivou, kroz uživanje u nekom umetničkom delu.

Materijalno orijentisana svest, pod uticajem gravitacije javnog mišljenja, često negira postojanje duše kao suptilnog dela svakog čoveka. Ljudi materijalno opredeljene svesti cene umetnost i smatraju da je poznaju, jer veoma lako mogu da nabroje tehničke karakteristike datog dela, ali njihova ljubav prema umetničkom delu je odraz snobizma pre nego čistog saosećanja i ličnog učestvovanja u samom umetničkom iskazu. Takvi ljudi se pre dive tehnikama izrade, jer suštinu stvorenog ne umeju da prepoznaju. Najviše cene umetnička dela "sa pedigreom", što će značiti koliko je javnih izvodjenja to delo imalo to više ono vredi.

Veoma često se dešava da sami umetnici podlegnu gravitaciji javnog mišljenja, pa dok su u početku stvarali iz čiste potrebe za čistom dušom, pod uplivom laskanja i hvale kritičara i publike, pokušavaju da nastave sa kreativnim radom. Medjutim, umetnost nikada ne može biti iznudjena niti naručena od strane bilo koga, pa ni samog stvaraoca. Česta je pojava da umetnik oponaša samog sebe, praveći iste pokrete četkicom kao nekada ili slažući iste reči kao nekada, sklapajući iste akorde kao nekada. Snobovi će se i dalje diviti, jer oni nikada nisu ni uočavali razliku, jednostavno zato što je ni u prvim prikazivanjima nisu mogli prepoznati, a umetnik će se osećati prazno, uhvaćen u sopstvenu mrežu pokušaja da se vrati u tokove umetničkog izražavanja.

Nihilistički posmatrano, svako umetničko stvaranje je besmisleno jer sve je već stvoreno. Pa ipak, čovečanstvo se već milenijumima trudi da iznedri nešto novo i uvek uspeva u tome! U tome je razlika izmedju izvornog umetničkog dela i njegovog plagijata, naročito kada se radi o istom stvaraocu. Svako namerno ponavljanje sopstva, u bilo kojoj oblasti, uvek je plagijat. Ovo se može proširiti na sve oblasti ljudskih aktivnosti, jer umetnost i jeste sabirno mesto svih ljudskih delovanja.

Umetnost je izliv otvorene duše, što znači da je svaki čovek, čija je duša otvorena prema uplivima sveta, zapravo umetnik a čak se i ne mora baviti nekom priznatom umetničkom aktivnošću.

Možemo reći da je umetnik svaki čovek koji otvoreno živi život, nesputan samim sobom, neprekidno nov i u iznenadjenjima, na prvom mestu za sebe samog.

Narcisoidnost

Narcisoidnost, kao pojam, nastao je od mita o Narcisu, koji se zagledan u sopstveni lik udavio u tom istom ogledalu, jer ogledalo mu je bilo voda.

Svaki čovek je narcisoidan, zagledan u sebe. Najniži oblik te samozadivljenosti je kada se čovek, najčešće žena, zagleda u sopstveni lik, odnosno sopstveno telo. Takav vid zagledanosti uvek vodi ka davljenju, jer tražiti trajnu lepotu u prolaznom sasvim sigurno vodi ka osećaju gubljenja, koji zatim vodi u neprijatna raspoloženja.

S druge strane, taj osećaj divljenja prema sebi samom, neminovan je kada se čovek ispolji kroz neki vid umetničkog izražavanja. Jer umetnost je iskazivanje samog čoveka u najvišem, božanskom biću. Kreator se uvek divi kreiranom, pre nego ga pokaže i drugima koji mu se dive, ukoliko uspeju da otvore svoje srce toliko da lepota iskonskog može da zablista u njemu. Upravo to divljenje kreiranom predstavlja narcisoidnost u višem vidu i kao takvo veoma pozitivno deluje na stvaraoca. Ogledajući se u stvorenom, stvaralac oseća divljenje i radost, a zatim ga to isto divljenje i radost vode ka daljim stvaranjima. Tako, neprekidno se ogledajući u stvorenom, stvaralac daruje čisto postojanje čitavom svesnom ispoljenju života, drugim ljudima, koji su zadivljeni umetničkim jer u njemu prepoznaju deo sebe samih.

"I stvori Gospod ... i vide da je dobro"

Privilegija dosade

Dosada je privilegija čoveka, jer ma koliko bila neprijatna i činila čoveka tromim i bezvoljnog uma, jedini je čovek taj koji može da oseti dosadu. Stoga, s pravom, možemo reći da je osećaj dosade privilegija. 

U stanju dosade svest je zaustavljena, ali ne u smislu zaustavljanja protoka misli, što praktikuju neki mistici, već je doslovce blokirana. Prirodna tendencija ka aktivnosti stvara pritisak koji se oseća kao neprijatnost, dok fokus svesti kao da nije sposoban da se kvalitetno usmeri na odredjenu temu ili objekat. Svest tada postaje izuzetno svesna sebe same. Stoga, dosada se može iskoristiti kao prag samoposmatranja i osvešćenja, čime duh ima mogućnosti da napreduje jedan stepen više na imaginarnoj lestvici duhovnog razvoja. 

Šta je to što blokira svest, osim nje same? Odgovor koji se sam nameće je zasićenje duha iskustvenim materijalom, koji je prikupljan u prethodnom periodu. Fokus svesti je iskazan u vidu primarnog, svakodnevnog razuma, onog koji posmatra i svoje okruženje i sopstvenu svest u tom istom okruženju, prikupljajući iskustva u interakciji sa njim i istovremeno prilagodjavajući sopstveno ispoljavanje sa okruženjem. Blokirana svest, odnosno blokirani razum više ne može da pronadje odgovarajući materijal u svom okruženju, stoga se prividno zaustavlja, obradjujući već postojeći iskustveni materijal, i istovremeno tragajući za nečim novim u okviru već datog, odnosno poznatog. S druge strane, prirodna težnja ka aktivnosti gura ga napred, ka otkrivanju novih predela ili novih izazova za razmatranje, tako da se stvara veoma jak pritisak koji je kao mrtva tačka. "Napred" nema novih izazova, a "iza" je samo pritisak potrebe za novim ispoljenjima. Ta mrtva tačka je osećaj dosade koji je toliko mučan, da često može da izazove i fizičku mučninu.

Razum je stvorio osećaj protoka vremena, kao i osećaj da je aktivnost korisna i poželjna, a u dosadi se takodje javlja alarmantan osećaj da se gubi vreme time što se ne čini ništa. Takodje, javlja se strah od toga da će to inertno stanje postati trajno stanje svesti, čime se čini involutivni korak unazad, ka nižem stepenu ispoljene svesti. Ovo važi za osvešćene svesti, jer će čovek na prirodnom stepenu svesnosti u slučaju dosade jednostavno uključiti televizor i svoju svest "nahraniti" već ponudjenim sadržajima, a da neće uložiti mnogo truda, pa čak i neće primetiti da mu je samo par minuta pre toga bilo dosadno.

Čovek koji je u traganju za sopstvenim osvešćenjem, odnosno produhovljenjem, neće se zadovoljiti ovakvim načinom ispunjenja sopstvenog uma, već će ovaj čvor iskoristiti na najbolji mogući način.

Zbog svoje prirodne osobine da je neprekidno u kretanju, odnosno u aktivnosti, razum u osećaju dosade počinje da se vrti po istom krugu istih misli i upravo taj trenutak je mogućnost "odskočne daske" - postizanja pune svesnosti o sopstvenom razumu, odnosno o sopstvenosti. Misli se prirodno kreću kružnom putanjom, gde im centar obrtanja predstavlja neka asocijacija, kao vezivno tkivo misli. U slučaju osećanja dosade dovoljno je ne opirati se tom osećaju, jer će se u tom slučaju sam osećaj, zbog pojačane svesnosti, znatno povećati. Treba pustiti sam razum da razreši sopstveni čvor, odnosno treba ga pustiti da pluta vodjen sopstvenim asocijacijama. Jedina aktivnost u takvom stanju svesti treba da bude lagano vodjenje asocijacija do one ključne, a to je momenat kada je osećaj dosade i počeo. Taj povratak svesti na sopstvenu raskrsnicu, istovremeno znači i sagledavanje već primljenih iskustava, što znači i njihovo bolje razumevanje, a već taj postupak je još jedan stepen osvešćenja sopstva.

Čovek se od životinja razlikuje po stepenu osvešćenosti, jer je jedino čovek sposoban da oseti sopstvenu svest, tj. da je bude svestan. Svest je uvek aktivna. Svest o potrebi koju treba zadovoljiti, pa makar i ne bila toga svesna, navodi bilo koju životinju da se pokrene na neku aktivnost. Pa čak i biljke imaju svoju svest koja ih okreće prema izvoru svetlosti.

Dosada je inertno stanje svesti. Ne možemo reći da je to pasivno stanje svesti, jer u pasivnom stanju svest čoveka je umirena primajući nove utiske, koji se akumuliraju kao znanje. Pa čak i tada nije u potpunosti pasivna, jer jedan njen deo je aktivan preradujujući primljene podatke i uporedjujući ih sa već postojećim materijalom. To je proces učenja. Ne možemo reći ni da je dosada neaktivno stanje svesti, jer svest je uvek aktivna. Čak i u stanju sna, kada je telo neaktivno a dnevna svest isključena, tako da um skoro da ne reaguje na spoljašnje nadražaje, svest je veoma aktivna, iznoseći na površinu neke utiske koji su ostali nedovršeni u dnevnoj svesti. Stoga je pravi izraz za dosadu: inertno stanje svesti.

Duša i postignuti uspesi

Najveći uspeh jedne Duše je da spozna sopstvenost, da prepozna iskonski princip stvaranja u među odnosu aktivnog I pasivnog. Ne postoji čist aktivan princip, niti čist pasivan, ali svest jedne Duše već je opredeljena samim rođenjem u telu muškarca, odnosno žene. Civilizacija je nametnula aktivan princip kao jedino poželjan, tako da su mnoge žene razapete između sopstva i nametnutog ideala, a mnogi muškarci se osećaju krajnje loše jer duboko u sebi ne nose potrebu za dokazivanjem. Zato je uspeh Duše, prvenstveno prepoznavanje sopstva. Tada je i prepoznavanje Puta mnogo lakše.

"Ljudskoj Duši će uvek nedostajati sopstveno ispunjenje, zato je ona beskonačna jer izvire iz beskonačnosti i u nju se uliva." Možda konačno ispunjenje Duše ipak postoji? Jer svest o konačnom cilju svaka Duša nosi u sebi, hindusi su to stanje potpunosti, odnosno potpune ispunjenosti nazvali "nirvana" i svaki čovek generalno teži ka tom iskonskom miru koji mu je poznat nekim unutrašnjim čulom, a koji mu svakodnevni život neprestano negira.

Potreba za uspehom, onim krajnjim i konačnim uspehom čoveka, odnosno njegove Duše je mir. Iskonski mir kroz zadovoljstvo svega stvorenog. Međutim, telo je onaj okidač koji izaziva neprekidne nemire, telo traži ugodu i ono najčešće Duši stvara nemire zbog kojih ona traga za uspehom. Uzmimo "vrhovne sveštenike Boga Novca". Oni imaju sve, ali mir (mnogi od njih) nisu pronašli. A to je samo zato što su pojam mira povezali sa pojmom materije, materijalnog blagostanja i kada potpuno zadovolje potrebe tela, tada im misao o oduzimanju materijalnog blaga izaziva nelagodnost, tako da njihova Duša opet nije pronašla mir. Možda askete uspeju da pronađu mir, ali do tog mira mogu doći jedino kroz jezive nemire, jer moraju da negiraju potrebe sopstvenog tela koje je i bilo uzročnik nemira. Moraju da skrše sopstvenost, ne bi li pronašli mir i moraju neprekidno da paze na kreirano stanje zadovoljstva, jer telo uvek snagom iskona traži sopstvena zadovoljenja.

Ipak, do unutrašnjeg mira se moze doći samo shvatanjem suštine svih svojih potreba, jer samim shvatanjem mnoge od potreba nestaju a mnoge želje se vide kao ponovljene. Treba oplemeniti sopstveni Duh jer sa visina uzdignutog Duha mnoge stvari su kristalno jasne

Duša i traganje za svetovnim uspehom

Šta je uspeh u životu i šta je to što svakog čoveka goni na postizanje nekog uspeha? Mnogi misle da je novac cilj, međutim novac je samo posledica uspeha.

Potreba za uspesima, kojima će se najčešće drugi diviti, rađa se kao kompenzacija, nadomeštanje osećaja ličnog neuspeha. Uglavnom su kompleksi iz detinjstva osnovni pokretački motiv koji, jednog do juče prosečnog, čoveka nagone da krene putem osvajanja uspeha.

Čovek ima potrebu za osvajanjem novih, neistraženih predela. Neki istražuju prirodu, neki traže nove zemlje, a neki istražuju sopstvenu svest. Ono zajedničko svima je da su avanturisti, skakači u nepoznato. A uspeh je zapravo onaj osećaj moći koji se javlja spoznajom da je nepoznato postalo poznato, ulivanje sopstvene energije na polje koje do tada nije bilo istraženo. Kao kad alpinisti pobodu zastavu na novo osvojeni planinski vrh, a srce se puni miljem, dok pogled sa visine pokazuje mnogo šire predele, nego što su oni mogli biti viđeni ranije. Uspeh je proširenje polja svesti.

Zasto se ljudi dive tuđim uspesima? Zato što ti pioniri pokazuju da je moguće i ono što je do juče bilo nemoguće.

Volja za uspehom potiče iz volje za životom. Istraživanje novih predela, bilo kojih, i njihovo osvajanje na neki način znači obeležavanje nove teritorije i njeno proglašavanje svojom. Ovo nas vraća na čovekove predevolutivne tokove svesti. Svako posedovanje predstavlja posedovanje neke teritorije koja znači opstanak, odnosno život. Čak i čovekova posesivnost u odnosu na voljenu osobu svoje korene ima na ovom stepenu svesti. Zato se prosečan čovek tako teško oslobađa ljubomore, čak i kada je svestan koliko ga sopstvena posesivnost uništava.

Uzmimo primer osvajanja novog znanja, koje nas uvek ispunjava zadovoljstvom, ako smo to znanje želeli da osvojimo. Nagomilavanje znanja radi znanja, a to ljudi često rade, dovodi do nagomilavanja sujete. Čovek definisan titulom znanja, doktor nauka na primer, neverovatno je sujetan na svoje znanje i time ono postaje njegov balast, umesto da ga oplemeni. Čovek od znanja, koji je ponosan na svoje znanje, odnosi se posesivno prema njemu, zadržava mu protok i time ga čini okoštalim, mrtvim znanjem. Ono ga zauzvrat kažnjava okoštavanjem njegove sopstvene svesti, odnosno slike sveta koji ga okružuje, tako da mu predstavlja kamen oko vrata, koji mu ne dozvoljava da prikupi još nekog drugog saznanja koja bi mu proširila vidike.

Da li Duša teži za uspehom ili je uspeh samo projekcija čovekove svesti u pokušaju da nadomesti nedostatak osećaja sopstvene Duše? Duša traži nova iskustva da bi se oplemenila, obogatila, da bi iskusila svet oko sebe. Duša čovekova, Duša koja se odvojila od nagona preživljavanja. Ona zna da joj je telo neophodno kao elementarni nosilac i zato teži da zadrži sopstveno telo i zato se trudi da mu ugodi. Ali Duša koja se osvešćuje tragajući za sopstvenim postojanjem, da li takva Duša teži za ovozemaljskim uspesima? Ili su oni ipak samo pokušaj nadomeštanja nedostajućeg? Kao kad se bolesnom detetu nude igračke da bi prestalo da plače?