Privilegija dosade

Dosada je privilegija čoveka, jer ma koliko bila neprijatna i činila čoveka tromim i bezvoljnog uma, jedini je čovek taj koji može da oseti dosadu. Stoga, s pravom, možemo reći da je osećaj dosade privilegija. 

U stanju dosade svest je zaustavljena, ali ne u smislu zaustavljanja protoka misli, što praktikuju neki mistici, već je doslovce blokirana. Prirodna tendencija ka aktivnosti stvara pritisak koji se oseća kao neprijatnost, dok fokus svesti kao da nije sposoban da se kvalitetno usmeri na odredjenu temu ili objekat. Svest tada postaje izuzetno svesna sebe same. Stoga, dosada se može iskoristiti kao prag samoposmatranja i osvešćenja, čime duh ima mogućnosti da napreduje jedan stepen više na imaginarnoj lestvici duhovnog razvoja. 

Šta je to što blokira svest, osim nje same? Odgovor koji se sam nameće je zasićenje duha iskustvenim materijalom, koji je prikupljan u prethodnom periodu. Fokus svesti je iskazan u vidu primarnog, svakodnevnog razuma, onog koji posmatra i svoje okruženje i sopstvenu svest u tom istom okruženju, prikupljajući iskustva u interakciji sa njim i istovremeno prilagodjavajući sopstveno ispoljavanje sa okruženjem. Blokirana svest, odnosno blokirani razum više ne može da pronadje odgovarajući materijal u svom okruženju, stoga se prividno zaustavlja, obradjujući već postojeći iskustveni materijal, i istovremeno tragajući za nečim novim u okviru već datog, odnosno poznatog. S druge strane, prirodna težnja ka aktivnosti gura ga napred, ka otkrivanju novih predela ili novih izazova za razmatranje, tako da se stvara veoma jak pritisak koji je kao mrtva tačka. "Napred" nema novih izazova, a "iza" je samo pritisak potrebe za novim ispoljenjima. Ta mrtva tačka je osećaj dosade koji je toliko mučan, da često može da izazove i fizičku mučninu.

Razum je stvorio osećaj protoka vremena, kao i osećaj da je aktivnost korisna i poželjna, a u dosadi se takodje javlja alarmantan osećaj da se gubi vreme time što se ne čini ništa. Takodje, javlja se strah od toga da će to inertno stanje postati trajno stanje svesti, čime se čini involutivni korak unazad, ka nižem stepenu ispoljene svesti. Ovo važi za osvešćene svesti, jer će čovek na prirodnom stepenu svesnosti u slučaju dosade jednostavno uključiti televizor i svoju svest "nahraniti" već ponudjenim sadržajima, a da neće uložiti mnogo truda, pa čak i neće primetiti da mu je samo par minuta pre toga bilo dosadno.

Čovek koji je u traganju za sopstvenim osvešćenjem, odnosno produhovljenjem, neće se zadovoljiti ovakvim načinom ispunjenja sopstvenog uma, već će ovaj čvor iskoristiti na najbolji mogući način.

Zbog svoje prirodne osobine da je neprekidno u kretanju, odnosno u aktivnosti, razum u osećaju dosade počinje da se vrti po istom krugu istih misli i upravo taj trenutak je mogućnost "odskočne daske" - postizanja pune svesnosti o sopstvenom razumu, odnosno o sopstvenosti. Misli se prirodno kreću kružnom putanjom, gde im centar obrtanja predstavlja neka asocijacija, kao vezivno tkivo misli. U slučaju osećanja dosade dovoljno je ne opirati se tom osećaju, jer će se u tom slučaju sam osećaj, zbog pojačane svesnosti, znatno povećati. Treba pustiti sam razum da razreši sopstveni čvor, odnosno treba ga pustiti da pluta vodjen sopstvenim asocijacijama. Jedina aktivnost u takvom stanju svesti treba da bude lagano vodjenje asocijacija do one ključne, a to je momenat kada je osećaj dosade i počeo. Taj povratak svesti na sopstvenu raskrsnicu, istovremeno znači i sagledavanje već primljenih iskustava, što znači i njihovo bolje razumevanje, a već taj postupak je još jedan stepen osvešćenja sopstva.

Čovek se od životinja razlikuje po stepenu osvešćenosti, jer je jedino čovek sposoban da oseti sopstvenu svest, tj. da je bude svestan. Svest je uvek aktivna. Svest o potrebi koju treba zadovoljiti, pa makar i ne bila toga svesna, navodi bilo koju životinju da se pokrene na neku aktivnost. Pa čak i biljke imaju svoju svest koja ih okreće prema izvoru svetlosti.

Dosada je inertno stanje svesti. Ne možemo reći da je to pasivno stanje svesti, jer u pasivnom stanju svest čoveka je umirena primajući nove utiske, koji se akumuliraju kao znanje. Pa čak i tada nije u potpunosti pasivna, jer jedan njen deo je aktivan preradujujući primljene podatke i uporedjujući ih sa već postojećim materijalom. To je proces učenja. Ne možemo reći ni da je dosada neaktivno stanje svesti, jer svest je uvek aktivna. Čak i u stanju sna, kada je telo neaktivno a dnevna svest isključena, tako da um skoro da ne reaguje na spoljašnje nadražaje, svest je veoma aktivna, iznoseći na površinu neke utiske koji su ostali nedovršeni u dnevnoj svesti. Stoga je pravi izraz za dosadu: inertno stanje svesti.