Snovi

Prethodnih nekoliko noći sanjala sam vrlo živopisne i realne snove. Jedan san je bio da kupujem zlatnu narukvicu. Prema narodnom verovanju, to bi trebalo da bude pozitivan simbol. Reci mi zašto čovek sanja i kako snovi mogu da predskažu budućnost?

Čovek, kao energetski svesno ispoljenje, ima potrebu za povratkom Iskonskom izvoru. Taj povratak dešava se upravo u stanju spavanja, odnosno sanjanja. Već smo govorili o tome da je čovek ispoljen kao svest u materijalnom vidu, mada je jedino čovek, kao energetsko ispoljenje, sposoban da spozna sopstvenu svest.

San je potreban svim ispoljenim entitetima u fizičkom obliku. Spavaju ne samo ljudi, već i životinje i biljke. I svima im je zajedničko upravo povratak Iskonskom u toku sna. Osim toga, za rast i razvoj materije tela potrebna je energija, a ona se dobija direktnim kontaktom sa izvorom energije. Pošto je materija energija zgusnuta do tačke vidljivosti i čvrstine, direktan kontakt izmedju materije i izvora energije je nemoguć. Primarna energije, asimilovala bi materiju nazad, pretvarajući je u energiju i tako bi nestao nosilac svesti. Zbog toga su potrebni provodnici.

Moraću opet da ponovim neke činjenice, po cenu da budem dosadan. Neispoljeno se ispoljilo voljom za ispoljavanje i tako je nastao Mentalni svet, svet volje, ideja i misli. Zgušnjavanjem energetskih formi na Mentalnom planu stvarane su forme ispoljenja, to je energija zgusnuta do tačke vidljivosti. Tako je stvoren Astralni plan, svet slika i mogućnosti. Ispoljene forme u sebi sadrže ideje ispoljavanja, odnosno Astralni plan sadrži u sebi Mentalni plan. Dalje zgušnjavanje materije vrši se prema formama Astralnog plana u energiju zgusnutu do tačke čvrstine, materije u današnjem vidu. Primarna svest prelazi put od Apsolutnog –Neispoljenog, kroz planove, sve do fizičkog - materijalnog plana, gde počinje gradacija i uzdizanje svesti u sve više nivoe svesnosti, do čoveka.

San je potreban svima. Život i živa bića uopšte, čini energija u neprekidnom kretanju, neprekidnom ispoljenju. Zbog evolucije svesti potrebna je smrt fizičkog tela, da bi svest zarobljena u jednom telu mogla da promeni nosioca ispoljenja. Isto važi i za minerale od kojih nastaju biljke. Životni vek svakog ispoljenog bića je konačan, ali za život je potrebna energija. Kada bi sva količina energije bila data odjednom, ne bi bilo života, sva bi energija bila pretvorena u materiju, jer ne bi bilo omogućeno njeno kretanje. Zbog toga sva ispoljena svest mora periodično da obnavlja energiju, da bi protok života bio moguć.

Za spavanje je odredjena noć, kada svi treba da krenu na izvor energije, radi dodatnog napajanja. Tada tela miruju, jer kretanje je trošenje energije, a dnevna svest - ona koja prikuplja iskustva, transformiše se u snenu svest. Sa dnevne svetlosti konkretnih i relativno nepromenljivih oblika, prelazi u Astralnu svest, u svest misaonih oblika i nebrojenih mogućnosti ispoljenja. Astralni svet u sebi sadrži Mentalni svet, a ovaj je, preko Spiritualnog sveta u direktnoj vezi sa Primarnom svešću i Primarnom energijom. Svaki svet ima svoje telo ispoljenja, a svako telo ima svest odredjenog plana, s tim što svako naredno sadrži ono prethodno u sebi. To su oni kanali preko kojih se vrši suptilno prelivanje energije iz oblika Primarne energije u životnu energiju, koja je data za rast i razvoj u cilju ispoljenja svesti. 

Za razliku od fizičkog plana, gde su dimenzije prostora i vremena pojmovi racionalne svesti, u Astralnom i ostalim svetovima nema pojma vremena, ni prostora. Za vreme boravka u tim svetovima, za vreme spavanja na primer, čovek ne može da oceni koliko je vremena, mereno racionalnom svešću, proveo u stanju sna. I da nije časovnika, kao merača vremena, nikada ne bi mogao da oceni koliko je vremena proveo u snu.

Dnevna ili razumska svest (mada ovaj izraz važi samo za čoveka) najčvršće je vezana za Astralnu svest, ona joj je najkonkretnija i najbliža. Astralna svest je prisutna paralelno sa dnevnom svešću, kao i Mentalna svest. Mentalna svest deluje tokom razmišljanja, a naročito tokom stvaranja ideja. Astralna svest je tu da ideje pretvori u misaono - slikovite forme. Tačnije, sve što je po svojoj suštini slika pripada Astralnoj svesti. Sećanja i uspomene, pamćenje bilo kakvih slika ili vizija pripada Astralnoj svesti. I sve je to divno ukomponovano u vrhunac svesnog ispoljenja - u čoveka.

Tokom sna dnevna svest, koja prima utiske okoline, miruje i Astralna svest postaje dominantna. Čoveku se obično spava kada je umoran, odnosno kada je potrošio odredjenu količinu energije za taj dan, ili ako prethodne noći nije dovoljno spavao, te nije tako uzeo dovoljnu količinu energije. U prvoj fazi sna, neposredno po ulasku u san, obično nema snova, a izričito nema ako je spavač umoran. Tada se vrši jedino prenos energije, radi obnavljanja istrošenog. U sledećoj etapi lična energija počinje da se oblikuje kroz odredjene forme, vrši se njeno prelivanje iz Mentalnog u Astralni plan i tada počinje sanjanje.

Astralni plan je prebogat slikama i Astralna svest spavača i bira i stvara slike koje odgovaraju njegovom unutrašnjem, osnovnom raspoloženju. Čovek ima na raspolaganju slike koje odgovaraju njegovoj svesti, ali san nije samo čovekova privilegija. Sanjaju svi spavači, svako svoje snove. Biljke sanjaju svoje okruženje, a one čija je svest okončala svoju evoluciju, sanjaju nov oblik u kome će se ispoljiti i uče na Astralnom planu novu svest kroz koju treba da se ispolje. Isto važi i za životinje. Urodjeni instinkti životinja naučeni su na Astralnom planu u prethodnoj fazi ispoljenja.

Čovek, kao najviša ispoljena forma svesti ne može da sanja sledeći oblik, osim da sanja o povratku Apsolutnom, što se ipak retko dešava, jer sprečava ga strah od nepoznatog. Osim toga Apsolutno je nemoguće pojmiti, te ono ostaje nepoznato.

Čoveku je tako ostavljeno da sanja poznate i nepoznate predele, poznata i nepoznata lica. A pošto je čovek najviši oblik ispoljene svesti i stvoren je upravo zbog ispoljenja u svim vidovima, često se neka od ispoljenja svesti dogadjaju upravo u snovima. Civilizacijske norme uspostavile su mnogo barijera, kao ustaljenih pravila ponašanja, koja moraju svi da poštuju. Zbog toga se često dešava da odredjena osoba ne čini neke stvari i odbacuje neke emocije koje bi trebalo da ispolji, jer je njena svest upravo na tom stepenu kada bi to trebalo da učini. Recimo, avanturistički duh onemogućen da se ispolji, jer je rodjen u patrijarhalnoj porodici gde je takvo ispoljenje nezamislivo. Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera. Takvoj osobi preostaje ili da sruši norme, uz potrebu da sruši vaspitanje u sebi ili ako već pristaje na pravila igre, da sanja snove prepune avantura. U ovom slučaju snovi su samo surogat, jer osoba ipak ne ispunjava svoj karmički zadatak.

Ovo bi bio odgovor na tvoje prvo pitanje - zašto čovek sanja. Možda sam bio preopširan, ali da bi me razumela morao sam da krenem iz početka i objasnim ti sve. Drugo pitanje bilo je kako snovi predskazuju.

Za razliku od dnevne svesti, koja je uglavnom Čista svest uprljana razumom i u velikom broju slučajeva reflektuje lažne slike, Astralna svest, kao deo Čiste svesti reflektuje samo istinu. U Astralu ne postoji negacija, sve jeste. Pošto je Astralna svest samo deo dnevne svesti, uz isključivanje razuma koji često krivo prenosi informacije, protok energije i njena preraspodela jasno se vidi. Energetska neravnoteža koja preti da preraste u bolest jasno je vidljiva na Astralnom planu. A pošto ovaj “govori” na svoj način, odnosno simbolima, do razumske svesti dopreće simboli kao jezik energije. Simbol ima svoje unutrašnje značenje, a ako snevač već ima odredjeni pojam za odredjeni simbol, sanjaće upravo taj simbol kao odredjenu poruku. Recimo, sanjati prljavu vodu znači bolest. Analogija je jasna. Voda označava protok, prljava voda označava protok “prljave”, odnosno nepravilno rasporedjene energije, a to dovodi do bolesti. 

Zlato, koje si ti sanjala, je opšte prihvaćeni simbol blagostanja. Narukvica je zatvoren krug. Znači blagostanje koje neometano teče po krugu. Vrlo je jednostavno tumačiti snove, potrebno je samo slediti asocijacije koje su vezane za odredjene simbole. Naravno, simbol i njegovo tumačenje zavisi isključivo od snevača i tumačenje je isključivo njegovo. Sanovnik može da koristi samo osoba koja ga je prethodno proučila i prihvatila njegovu simboliku. Mislim, da bi to bilo sve. Imaš li još neko pitanje?

Kako da ne, kako je moguće primati poruke od umrlih ljudi za vreme sna?

Svest umrlih ljudi obitava na višim planovima Astrala, dok se snovi dešavaju uglavnom na nižem planu. Svetovi su sadržani jedni u drugima i njihova granica ako se tako može reći je kao polupropustljiva membrana. Naravno, ovo je objašnjeno najslikovitijim primerom fizičkog plana, objašnjenje je prilično “materijalizovano”, a na Astralnom planu nema materije. Svest umrlog čoveka neko vreme obitava na Astralnom planu i moguće je, ako pokaže volju, da stupi u kontakt sa svešću spavača, da se pojavi u njegovoj svesti i prenese mu odgovarajuću poruku.

Kako je moguće doći u kontakt sa neorganskim bićima, što se meni desilo? Šta su uopšte neorganska bića?

Neorganska bića predstavljaju svest ispoljenu kroz odredjenu formu, ali koja se još nije materijalizovala. Oni predstavljaju svet za sebe, isto kao što fizički svet predstavlja svet za sebe. Da bi do materijalizacije došlo, potrebna je volja svesti u tom pravcu. Kada se svest ostvari u materiji, put povratka nazad, preko čoveka, je automatski, svest teži povratku u Apsolutno, a povratak je moguć jedino evolucijom kroz materiju.

Da bi se neko sreo sa takvim bićima potrebno je da bude pristupačan, a to znači potrebno je da veruje u mogućnost takvog postojanja. Verovati znači razmišljati o nečemu, a to je već dat pristanak na kontakt.

Kontakt je moguć samo u snovima ili u stanju izuzetno povišene svesti koje i liči na stanje sna, osim što je i budna svest prisutna. Svi svetovi sadržani su jedni u drugima i svi postoje istovremeno. Svet koji okružuje neko biće ograničen je njegovom voljom i verovanjem gde su mu granice. Proširenjem svesti šire se i granice ispoljenog, a jedino prihvatanje novih granica ih učvršćuje.

Šta su energetske larve, termin koji sam srela u okultnoj literaturi?

Energetske larve su misaoni koncentrati, akumulirana misaona energija čoveka ili grupe ljudi koja im i daje energiju potrebnu za ispoljenje. One su obično koncentrati jakih emocija, najčešće straha, ljubavi i mržnje. Osoba koja intenzivira svoje emocije, iz bilo kog razloga, širi granice svoje percepcije i emitujući odredjene emocije privlači i energetske larve, koje se dodatno hrane tim emocijama. Jednostavno je otresti ih se, treba samo pokazati volju da nestanu i nestaće. Čak će pri tome odneti sa sobom onaj “višak” emocija koji ih je prizvao.

Valjda sam ti sve objasnio.

Smrt

Kroz celu temu “Strah” provlači se tema “Smrt”, kao dominantan uzrok straha. Zbog čega se čovek plaši smrti ako je ona već neminovna?

Strah od smrti je prirodna barijera transformacije Centrifugalne sile u Centripetalnu. U korenu straha od smrti leži želja za životom, odnosno želja za ispoljenjem svesti, kroz sticanje iskustava. Čovek je tu želju nazvao nagon za samoodržanjem, jer uočio je da je taj nagon prisutan kod svih živih bića.

Zašto onda strah?

Taj strah ipak nije neprekidno prisutan u svesti. Oseća se jedino u situacijama kada je smrt izvesna ili moguća, u trenucima opasnosti. Da je strah od smrti jasnije prisutan u čovekovoj dnevnoj svesti, tada bi i njegov život bio ispunjeniji, jer znao bi da nema vremena za gubljenje, dosadjujući se. Dosada u stvari predstavlja potpuni zaborav na smrt, kao okončanje postojanja u datom obliku, ali s druge strane, dosada kao osećaj praznine, navodi čoveka na aktivnost, u smislu ispoljenja emocija bilo koje vrste.

Istovremeno, zaboravivši na postojanje smrti, čoveku je lakše da živi, jer nije svestan opasnosti koje vrebaju na svakom koraku, a sa kojima se retko suočava. Naročito danas, u moderno vreme, opasnost od smrti je nebrojeno puta veća nego pre stotinak godina. Savremena kuća, sa gomilom električnih aparata u njoj, pravi je izvor neprekidnih opasnosti od strujnog udara, a i od požara koji ti aparati mogu da izazovu. Zahvaljujući električnoj energiji čovek je znatno sebi olakšao život, a rizik je ipak mali i izuzetno retko se dogadjaju nesreće u kući. Da ne govorimo o razvijenom saobraćaju u kome ginu milioni ljudi, a ipak je saobraćaj doneo brži prevoz sa mesta na mesto.

Šta se zapravo dešava u trenutku smrti?

Za početak ništa. Čovekova svest nastavlja da funkcioniše i dalje, jer svest je ono što je nepromenljivo i večito. U prvom trenutku nastaje zbunjenost, jer svest nije svesna da je promenila formu ispoljavanja. Jedino čega u narednim trenucima biva svesna je lakoća postojanja. Fizičko telo jeste primarni nosilac čovekove svesti, ali u velikoj meri predstavlja ograničavajuči faktor - čega već svest, gledano kroz prizmu razuma - nije svesna. Stoga odvajanje od fizičkog tela donosi lakoću. Ono što je za života bila intuicija, sada postaje osnovno čulo doživljavanja sveta i duša neometano doživljava svet, još uvek onaj svet koji poznaje, ali sagledava ga jasno i bez iluzija. Smrt je u stvari prekidanje veze izmedju Fizičkog tela i Astralnog tela.

Postoji jedan odredjeni period, obično traje šest nedelja, kada se duša navikava na nov oblik bivstvovanja, ali još uvek je privržena materijalnom svetu, jer to je svet koji poznaje. Svest tada obitava na Astralnom planu, kao najnižem obliku mogućeg ispoljenja. Medjutim, pošto više nije vezana za fizičko telo koje bi je držalo prikovanom za materiju, lagano prelazi u više planove, kao balon punjen helijumom koji stremi naviše.

Znači, posle smrti čovekova duša, odnosno čovekova svest, napušta dnevnu - razumsku svest i počinje da funkcioniše isključivo kao Astralna svest. Tada se oslobadja ograničenja prostora i vremena, naročito ograničenja fizičkog tela i osećaja protoka vremena, te stupa u bezprostorni i bezvremeni svet Astrala. Običan smrtnik u prostore Astrala stupa svake noći sanjanjem, ali tu svest doživljava kao nešto strano, što mu je takoreći slučajno dato. Smrću, spajaju se razumska - budna svest i Astralna - snolika svest u jedno. Čovek je svesniji novog okruženja nego u snovima i na tom polju se sreće sa svojom sveukupnošću. U Astralni svet spadaju ne samo snovi već i emocije, mašta, želje. Ukratko, svi misaoni produkti nastali su i ostali u Astralnom svetu. Svesna predstava, odnosno predubedjenje o smrti takodje je realnost Astralnog sveta i ako je čovek za vreme života o smrti razmišljao kao o Strašnom sudu, strašni sud će ga i dočekati. Isto tako, ako veruje u rajsko blaženstvo tamo će se i naći. Pored toga apsolutno sve misli i želje, koje je sačinila budna svest, otisnute su u Astralu. Običan čovek svoje loše misli, kao i sliku o sebi i drugima, potiskuje u nesvesni deo psihe, ali otisak ostaje na Astralnom planu. Sve ono zbog čega se nije pokajao u životu, čeka ga na suočenje posle smrti. Onaj deo ličnosti koji sebi nije hteo da osvesti - takodje. Pa tako se može desiti da dospe na Strašni sud već samim uočavanjem onog dela sebe sa kojim nije hteo da se suoči za života.

Ispovest svešteniku pred smrt deo je Svete tajne. Ispovedanjem samrtnik se pri budnoj svesti suočava, prvi i poslednji put, sa pravom istinom o sebi. Oprost greha koji sveštenik izgovara u stvari je oprost koji duša daje samoj sebi, suočavanjem sa samom sobom. Tako dospeva očišćena u Astralni svet.

Duša materijalno orijentisana, koja je za vreme življenja bila poistovećena sa fizičkim telom i za koju je materija vrhunsko ispoljenje, tačnije duša koja nije osvešćena u zemaljskom životu, stvaraće u Astralnom svetu nove slike materije i privučena materijom rodiće se ponovo.

Duša na višem stepenu, ona koja je osvešćena i koja se ispoljila kroz odredjen zadatak koji joj je dat za taj život, dospeva u više spiritualne svetove i preuzimanjem novog zadatka radja se ponovo, radi njegovog ispunjenja. Duša koja ne postigne svesnost i ne proživi život u svim manifestacijama koje su joj dodeljene, radja se ponovo sa istim zadatkom, dok ga ne obavi.

Šta u stvari predstavljaju karmička zaduženja?

Karmička zaduženja, odnosno karmički zadatak, predstavlja odredjenu oblast života, odnosno svesti, koja treba da se proživi i osvesti. Duša koja se radja prvi put u obliku čoveka recimo, ima kao osnovni zadatak osvešćenje sopstvene ličnosti. Obzirom da je svest progresirala iz forme životinje, u formu svesti čoveka, ovo je jedan od težih zadataka, jer predstavlja generalno novo ispoljenje. Takav čovek u sebi još uvek nosi zakon čopora, pa stoga teži ka organizovanom okupljanju i pripadanju nekoj zajednici. Duh divljine još uvek živi u njegovom sećanju, pa takva osoba pokazuje neumerenu crtu agresivnosti. Ono što takva svest treba da nauči je življenje u zajednici uz toleranciju i razumevanje, a na prvom mestu treba da spozna i iskusi osnovne osobine čoveka, kao što su tolerancija, komunikacija i na prvom mestu spoznaja sebe, kao izdvojen entitet u odnosu na ostale.

Progresirana svest neke od domaćih životinja s druge strane, daje jednu prilično miroljubivu osobu, sklonu da svima popusti i ugodi, takoreći osobu bez karaktera. Ovakav čovek takodje traži organizaciju kao zaštitu i rado se prepušta tudjem vodjstvu. Zadatak je opet isti: spoznaja sebe kao izdvojen entitet i samim tim spoznaja sopstvene volje i sopstvene ličnosti.

Sledeća karma je viši stepen osvešćenja Duha, odnosno ličnosti. Ono što čoveka odvaja od životinje su materijalna dobra i spoznaja njihove vrednosti. Novac je idealna forma za vrednost materije i svest na ovom stepenu treba da se usmeri ka spoznaji vrednosti materijalnog. Istovremeno, treba da spozna sopstvenu odvojenost od čopora ili krda tačnije od pripadnosti bilo kome ili bilo čemu, ali ne kao potpuna izolovanost od ljudi, već kao sticanje lične slobode i lične vrednosti medju ljudima.

Svaki sledeći karmički zadatak podrazumeva obnavljanje prethodnih iskustava i obogaćivanje svesti.

Pojam “karma” uglavnom se shvata kao nešto opterećujuće, kao otplata duga.

Pojam karma bi trebalo podeliti na dva značenja: zadatak i dug. Opterećujuće jeste u oba slučaja. Zadatak je nešto što treba naučiti, nešto u čemu svest nema iskustva pa je stoga težak. A dug je takodje deo karme, kao karmička otplata. O čemu se ovde, radi: lična svest pojedinca, koju možemo nazvati Duh u ovom slučaju, tokom svojih ispoljenja u raznim životima nosi odredjena iskustva u odnosu sa drugim ljudima. Tako naučena iskustva prenose se, kao deo ličnosti, u naredni život. Ličnost se ponaša isto kao i u prethodnom životu, medjutim ako je takvo ponašanje nanosilo zlo drugim ljudima u ovom životu, ona mora da iskusi i drugu stranu medalje, pa će se u ovom životu ponašati isto, ali će sretati osobe koje joj to neće dozvoliti, te će i sama iskusiti šta su osećali drugi. To je kao lice i naličje medalje. Osvešćenjem oba iskustva dolazi do ravnoteže, lekcija je naučena i nema potrebe za obnavljanjem. Duh u svom sećanju nosi pomenuta iskustva, ali ona nisu dostupna razumskoj svesti.

Da li to znači da žrtva u prethodnom životu treba da postane ubica u aktuelnom životu?

Ne, naprotiv. Žrtva u prethodnom životu radja se sa osećajem ugroženosti, koji je zabeležen u sećanju Duha, ali upravo taj osećaj sprečiće je da postane ubica. Ono što je karmički zadatak žrtve, izmedju ostalog, je spoznaja suštine smrti, razumevanje smrti. Takva osoba je često izložena vidjanju smrtnih slučajeva, često se time i profesionalno bavi, a ono što je najčešće nagoni na razmišljanje o smrti je nagon za samoubistvom, kao nagon ka smrti.

Šta se dešava sa samoubicama posle smrti? Verovanje je da takva duša luta Astralom, ponovo proživljavajući stuacije koje su je navele da sebi oduzme život.

Verovanje je delimično tačno. Odmah nakon prekida veze sa fizičkim telom, u nižim sferama Astralnog plana, duša zaista nastavlja da preživljava emocije i situacije koje su je dovele do toga da prekine sebi život. I sve dok Duh pokušava da stupi u kontakt sa okrivljenim osobama, stvarajući im grižu savesti, situacija je teška. Medjutim, takva duša vremenom napušta zemaljske okvire i upućuje se u više sfere, nastavljajući svoje obitavanje, kao i ostali koji su umrli prirodnom smrću.

Jedan od uzroka samoubistva je nesrećna ljubav. Da li je ona uzrok karmičkih susreta izmedju muškarca i žene?

Ponekad, mada karmički susret izmedju muškarca i žene predstavlja zbir mnogih drugih okolnosti i situacija.

Ono što generalno čini karmičke susrete je ljubav, kao veza izmedju dve duše. Muškarac i žena, ako su pravi par koji istovetno zvuči, čine spoj dve komplementarne polovine. Takvi susreti nastaju ako je jaka ljubav koju su osećali prekinuta civilizacijskim normama, kao Romeo i Julija na primer. Dalje, ako je jedan od partnera bio grub prema drugome i pored ljubavi koju je osećao, a za to su opet krive norme ponašanja, takve dve duše spojiće se ponovo, da bi greška bila ispravljena.

Imam pitanje iz života na ovu temu. Poznajem muškarca koga kroz život prate pokušaji samoubistava nekoliko njegovih devojaka. Da li će morati da se u narednim životima sretne sa svakom ponaosob, da bi ispravio karmičko opterećenje?

Ako se neka od njih ubije onda će morati svakako. Medjutim, sa onima koje su samo pokušale, a ipak to nisu učinile, još uvek može da ispravi grešku. Ono što je sporno u celoj situaciji je njegova lična energija koju su one želele za sebe. Da bi se karmički čvor, stvoren u ovom životu, razrešio potrebno je da im upućuje ljubav kao svoju ličnu energiju i da mu svaka ponaosob oprosti na sebičnom ponašanju.

Slučaj je malo neuobičajen, veći broj pokušaja samoubistava je u stvari podsećanje na smrt. Ako bi se ovakvi slučajevi prekinuli, pojavile bi se nove situacije. Ili bi otišao u rat, gde bi se direktno suočio sa tudjom smrću ili bi često prisustvovao nesrećnim slučajevima. Prioritetno u svemu je podsećanje na sopstvenu ulogu žrtve u nekom od prethodnih života, sećanje koje još uvek obitava u svesti Duha i razrešenje spoznajom suštine smrti.

Šta je sa ljudima koji se profesionalno bave smrću, mislim na dželate i mesare?

Varijacija na temu. To su takodje žrtve u prethodnom životu, a profesionalno bavljenje smrću treba da ih podseti da treba da se suoče sa suštinom.

Ima li tu karmičke otplate?

Nema, jer oni to rade bez emocija i bez ličnog razloga. Da bi se uspostavila karmička veza potrebne su emocije izmedju učesnika i to veoma jake emocije.

Da li duša u svom materijalnom ispoljenju menja pol?

Menja ga, jer iskustvo Duha - biti žena, je različito od iskustva - biti muškarac. Opet su u pitanju civilizacijske norme. Čista svest pojedinca, odnosno njegov Duh nema polno odredjenje i suštinski muškarca ništa ne ometa da iskusi emocije i ispoljenja koja su odredjena ženama. Za žene važi isto. Ono što uslovljava rodjenje u telu muškarca, odnosno žene je karmički zadatak. Duša može da odluči da promeni pol prilikom rodjenja, ako smatra da će tako lakše odraditi karmu koju nije uspela da izvrši u prethodnom životu. Ono što odredjuje ponašanje tipično za muškarca ili ženu je razumska svest, suština baš tog ispoljenja već je u domenu Duha.

Zašto čovek nije svestan svoje karme i prethodnih života?

Opet se vraćamo na već rečeno. Znanje o karmi podrazumeva i znanje o reinkarnaciji, odnosno ponovnom rodjenju. Svako novo iskustvo predstavlja ulaganje energije u novo ispoljenje svesti. Prvo, ljudi nisu voljni da svoju energiju ulažu tek tako, jer ulaganje znači izvestan gubitak, a energija je život. Ulaganje u nepoznato, što novo iskustvo suštinski predstavlja, izaziva odredjeni strah, opet zbog gubitka energije. Da bi se svest ipak ispoljila kroz iskustvo, koje joj je dato kao zadatak, svest o potrebi ispoljenja nalazi se u domenu Duha, ali ne i razumske svesti. Osim toga, čovek se nikada svesno neće upustiti u neprijatna iskustva koja treba da doživi. Tako da je jedino moguće ostvariti odredjenu karmu isključivo uz neznanje o datom zadatku. Medjutim, čoveku je data volja, koja je već u domenu razuma, pa se vrlo često dešava da se karmički zadatak nesvesno izbegava i da se jedna karma odradjuje u nekoliko života.

Osoba koja je svesna sopstvene karme, a to je moguće dubokim promišljanjem i spoznajom suštine sopstvenog života, ima mogućnost da u jednom životu započne i čak odradi nekoliko sledećih zadataka, ali uz stalno ispoljenje aktuelne karme. Karmički zadatak je dat za ceo život, i ako odredjena osoba spozna i izvršava karmu, može da nastavi sa sledećom. Medjutim, ako u jednom trenutku odustane od aktuelne karme i prestane sa ispoljenjem do kraja života, opet se radja sa istim zadatkom, a naredni karmički zadaci, započeti u prethodnom životu, ostaće zabeleženi u pamćenju Duha. U sledećem životu, osoba će pokazivati interesovanje za te oblasti života, a stečena iskustva u prethodnim životima će pomoći olakšanim ispoljenjem karmičkog zadatka, kada dodje na red.

Dalje, ukoliko bi ljudi bili svesni reinkarnacije, kao ponovljene mogućnosti života, retko ko bi usavršavao svoju svest i evolucija Duha bila bi znatno usporena. Zbog toga ne samo što je realnost reinkarnacije zaboravljena, već razum uvek ima početni otpor prema toj temi. O reinkarnaciji se već zna i to hiljadama godina. A ljudi i dalje veruju ili ne veruju u nju. Isto kao vera u Boga, neko veruje, neko ne, a suštinski se ništa ne menja.

Šta je sa porodičnim prokletstvom, zla kob koja se prenosi sa kolena na koleno zbog greha nekog daljeg predaka?

U pitanju je samo sabiranje duša sa odredjenom karmom ili, što se redje dešava, ponovljeno rodjenje u istoj porodici radi ispunjenja zadatka ravnoteže, odnosno ostvarenja druge strane medalje. Duh, koji u sebi sadrži ličnost, svesno bira porodicu u kojoj se radja, da bi se karma odradila u potpunosti.

Vratimo se temi “Smrt”, reinkarnaciju su dosta obradjivali drugi.

I smrt je tema o kojoj se mnogo govorilo i pisalo, samo tebi nisu došle do ruku takve knjige.

A “Tibetanska knjiga mrtvih”?

Da, ali samo to.

Čime je odredjena dužina života čoveka?

Sve zavisi. Ako govorimo o prosečnim osobama, onda je njihova dužina života uslovljena verovanjem tipa: moji su preci živeli toliko i toliko, pa ću verovatno i ja živeti toliko dugo. Teoretski, čovek može da živi beskonačno dugo, pod uslovom da se ispoljava u svim oblastima života, sa potpunom svešću. Dalje, potrebno je da ima svest o beskonačnosti življenja i da za to redovno obezbedjuje odredjenu količinu energije, što podrazumeva prohodne energetske kanale. Trošenje lične energije može da bude neumereno samo u kraćem periodu, mislim na iscrpljenost svih vrsta, ali posle toga treba da sledi isti ili duži period regeneracije, uz akumuliranje izgubljene energije. Čovek ima dva energetska kredita: jedan u Neispoljenom, odakle ga svake noći uzima i drugi u materijalnom, odnosno u sopstvenom tkivu.

Preraspodela lične energije je takodje bitna. Akumuliranje energije u nezadovoljstva dovodi do patnje, umesto da se ta energija upotrebi na rešavanje problema. Patnja vodi u bolest, materijalizacijom takve energije, a bolest kao energetska neravnoteža, dovodi do blokiranja neometanog protoka energije. Umanjen dotok energije vodi u opštu slabost, a zatim i u smrt.

U slučaju da su svi napred navedeni elementi ispunjeni, onda samo verovanje u dužinu sopstvenog života ga ograničava.

Mislim da je civilizacija u velikoj meri uslovila dužinu života ljudi.

Uslovila jeste, ali dvosmerno. S jedne strane, napredak medicine produžava ljudski vek, ali s druge strane postalo je pomalo nepristojno živeti predugo. Čovek od stotinak godina je na izvesnoj smetnji svojim potomcima. Materijalni motiv je prevashodan, imovina se posle smrti deli naslednicima, pa oni često priželjkuju, nesvesno ili svesno, smrt svog roditelja da bi tom imovinom neometano raspolagali. Javno mišljenje je čak otišlo dotle, da i oni koji nemaju lične koristi od nečije smrti smatraju da je jednostavno nepristojno živeti toliko dugo.

Dosada ili gubljenje smisla života je još jedan od faktora koji skraćuju život. Star čovek veruje kako je završio svoj život, time što je odgajio decu, pa čak i unučiće. Druženje sa vršnjacima uverava ga u to da biti star obavezno znači i biti bolestan, a ako se odupre ovakvom uverenju onda ostaje sam, jer oni umiru. Druženje je neophodno zbog razmene energije sa drugim ljudima i star čovek mora da bude izuzetno fleksibilan, tačnije spreman na nova ispoljenja, da bi mogao da se druži sa znatno mladjim osobama od sebe. Ako savlada sve ove prepreke, uz istovremeno konstantno očišćenje svesti, onda mu je besmrtnost zagarantovana, naravno do odradjivanja poslednjeg karmičkog zadatka: spoznaja Apsolutne svesti.

Zašto se dešava nasilna smrt, nesrećni slučajevi ili ubistva?

Nasilna smrt može da se desi iz više razloga. Uobičajen razlog je zbog ispunjenja drugog dela karmičkog duga.

Dobro, to je kod ubistava, ali šta je sa nesrećnim slučajevima?

I nesrećni slučajevi dogadjaju se iz više razloga, nisi mi dozvolila da završim. Prvo, nesrećan slučaj ne mora da bude slučajan, to je svima poznato.

Drugo, izgubljena želja za životom je najčešći uzrok. Nesrećni slučajevi dešavaju se usled trenutnog gubitka razumske svesti, odnosno trenutnog gubitka kontrole nad situacijom. Unutrašnja želja za prekidom života koji je nepodnošljiv, a koja nije toliko jaka da bi čovek svesno sebi oduzeo život, dovodi do odsustva razumske svesti u presudnom trenutku i tako dolazi do nesrećnog slučaja, koji prouzrokuje smrt.

A zašto se dešavaju ubistva i šta se dešava tom prilikom?

Ubistva se dešavaju iz više razloga, a osnovni uzrok ubistva je nagon za samoodržanjem ili aktiviranje dela svesti koji je ostao iz predevolutivne faze razvoja Duha. Svest ubice je na posebnom nivou, ali tek pošto počini ubistvo. Prilikom ubistva čoveka u neposrednom kontaktu, bilo davljenjem, bilo oštrim oružjem, dolazi do energetskog kontakta izmedju dva čoveka. Isto se dešava i pri vodjenju ljubavi, samo je razmena energije voljna i donekle slabija. U slučaju borbe na život i smrt izmedju dva protivnika dolazi do maksimalnog ispoljenja energije i proboja svih zatvorenih kanala. Medicina bi to nazvala dotokom adrenalina, ja ću se ipak zadržati na terminu “energija”. Pojačan priliv i emitovanje energije dovodi do otvaranja svih energetskih kanala i maksimalnog ispoljenje volje. Volje za pobedom, odnosno volje za održanjem sopstvenog života. U trenutku smrti pobedjenog, fizički kontakt izmedju protivnika je najčešće prisutan, mada je već prethodno uspostavljen energetski kontakt. Smrt je prekidanje veze Astralnog tela sa fizičkim telom i prelaz svesti u drugu sferu postojanja. Trenutak smrti i kidanje veze oseća i ubica i to kao jak udarac u pleksus, koji obično dovodi do povraćanja. Medjutim, razlivena energija dovodi do osećaja blaženstva, probudjena čista volja do osećaja svemoći i to je motiv višestrukih ubica. Isti efekat postiže se izlaganjem smrtnoj opasnosti, bilo nehotičnim dešavanjem, bilo voljom. Alpinisti su dobar primer.

Ono što ljude sprečava da se medjusobno ubijaju je strah od kazne, ovozemaljske ili Božje, svejedno.

Šta se dešava kod ritualnih ubistava ili žrtvovanja?

Žrtvovanja ljudi ili ritualna ubistva dešavaju se usmerenom voljom prema nekom cilju ili nekom božanstvu. Sustinski su besmislena. Božanstva predstavljaju modifikovano ispoljenje Primarne svesti, ali nemaju mnogo veze sa ljudskim. Bogovi su u stvari primarne sile, modifikacije Centripetalne sile i kao takvi nemaju svest o sopstvenom postojanju, svrsi i ulozi. Čovek ne može da dosegne ova božanstva jer ona se, kao neispoljena svest, nalaze na sasvim suprotnom kraju skale. Kontakt sa božanstvima, koji se sprovodi u nekim magijskim organizacijama, predstavlja jedino iskustvo odredjene sile u njenom primarnom vidu, s tim što tu samo čovek dobija, ako uspe da izdrži kontakt, a da pri tome njegova svest ne bude razneta. Božanstva ne mogu da se osveste kroz čoveka, jer njihova evolucija je formiranje sopstvene svesti kroz vid nematerijalnih bića, andjela, arhandjela i slično.

Ritualna ubistva su besmislena, jer suština čovekovog življenja je osvešćenje sopstvene svesti, a ne dostizanje smrti. Smrt predstavlja voljni čin, uz osećaj da je aktuelni život završen, i samo tada je svrsishodna. Svako nasilno prekidanje života vodi samo ponovnom radjanju i ponovnom učenju nekih, već ranije naučenih iskustava, kao što su govor, hodanje i slično.

Postoji li mogućnost spoja duša, odnosno spoja svesti ubice i žrtve?

Postoji samo u slučaju da žrtva pre smrti voljno odluči da se priključi svesti ubice, s tim što to ovome ipak neće doneti ništa dobro.

Da, često se kaže da ubica žrtvu “nosi na duši”.

Ipak, takvi slučajevi se skoro uopšte ne dešavaju, svest ima svoj tok i svoj put koji sledi. Uglavnom nije zainteresovana da bude nečiji “podstanar”.

Šta je sa smrtnošću beba ili sasvim male dece.

U oba slučaja je isti razlog: nesnalaženje u ispoljenju. Malo je nelogično kada se kaže da se svest ne snalazi dobro u datoj ulozi, ali to je najpribližnije objašnjenje. Naravno, Duh time ništa ne dobija, posle rodjenja nema promene odluke, ali ipak postoji mogućnost povratka nazad. Naravno ponovno rodjenje je izvesno. Ovaj slučaj se dešava kod prvog ispoljenja svesti u vidu čoveka.

Deca rodjena od strane energetski slabih roditelja, imaju u potencijalu vrlo malo energije, pa ili su slaba i bolešljiva ili umiru rano, jer nemaju adekvatne energetske kanale. Ono što stvara energetski jaku decu je strast izmedju roditelja. Svako rutinsko pravljenje dece stvara slabu decu, odnosno slabe osobe.

Zašto se radjaju mentalno poremećena deca?

Opet je u pitanju nesnalaženje u ispoljenju svesti. Svest je inkarnirana na viši nivo, ali nije uspela da se odvoji od nesvesne svesti prethodnog stepena ispoljenja. Obično se takvi slučajevi javljaju u porodicama gde je takvo dete otplata karmičkog duga prethodnog života. Radjanje degeneričnog deteta predstavlja isto.

Strah

Strah je veza koja život vezuje za život. Tačnije veza koja život, odnosno vitalnu energiju (koja je manifestacija Čiste svesti), vezuje za materiju. Energija u večitom kretanju traži stalno nove oblike ispoljavanja, a materijalno ispoljenje je vezivanje energije za konstantan oblik. Da bi energija i dalje mogla da se ispoljava u izvesnom obliku kretanja, data joj je mogućnost rasta kao stalno novog ispoljavanja, ali u obliku stare forme. Počnimo od onoga što nazivamo neživom materijom, od stena na primer. Stene i planine izgledaju neprekidno isto, kao da se uopšte ne menjaju. Medjutim, vreme njihovog rasta i promene je duže nego jedan ljudski vek, tako da čovek neće uočiti promenu na toj “neživoj” materiji. Ipak, ono što je vidno je da stene pucaju i razdvajaju se, kamenje se pretvara u kamenčiće, a ovi u pesak.

Strah celu prirodu drži na okupu. Zašto bi biljke osećale strah, ako to nije strah od gubljenja materijalne forme? Misliš li da se drvo ne boji kada ga seku ili trava kada je kose? Priroda se bori da održi svoju egzistenciju, omogućavajući Centripetalnoj sili da se centrifugalno ispolji kroz poznatu formu ćelije.

Iskonski uzrok straha kod čoveka i životinja, pa i biljaka, je nagon za samoodržanjem. Materija je produkt Centrifugalne sile. Smrt, sa druge strane, je produkt Centripetalne sile. Smrt je transformacija Centrifugalne sile u Centripetalnu, vitalna energije više se ne ispoljava u formi materije fizičkog tela, već u formi duhovnog tela.

Strah od smrti je primaran strah svih živih bića. Otkuda to, kad su obe sile podjednako važne za ispoljenje?

Obe sile deluju istovremeno, a njihovo najjače ispoljenje je kroz čoveka, odnosno kroz čovekovu svest, kao vrhunski oblik ispoljenja svesti. Čovek je zbog preobimnosti celokupnog ispoljenja suzio svoju svest na razum i logiku, a zaboravio je u velikoj meri na intuiciju.

Smrt po svojoj suštini predstavlja prelazak, odnosno povratak primarne energije iz materijalne forme ispoljavanja u svetlosnu formu ispoljavanja. Gravitacija duha, odnosno Centrifugalna sila, privlači energiju na ispoljavanje kroz materiju, odnosno kroz svest, kao produkt Centripetalne sile, koja deluje istovremeno. Ceo tok je kružnog oblika. Da banalizujem, vrhunski domet energije je da postane materija. Vrhunski domet materije je da postane energija. Smrt je prelaz jedne forme ispoljenja u drugu. Strah je sila koja sprečava neometanu transformaciju.

Ljudi celog života žive u strahu od nečeg i jedan deo strahova je osnovan, kao na primer strah od vode ili strah od grmljavine. Jasno je da u korenu oba straha leži strah od smrti, odnosno želja za životom. Ali čovek se ponekad plaši iracionalnih stvari, koje ga ne mogu ugroziti, miševa na primer.

Strah od, kako kažeš, iracionalnih stari ipak ima svoju osnovu u ljudskoj svesti. Ako se traumatičan doživljaj vezan za odredjenu životinju nije dogodio u detinjstvu, a zatim potisnut zaboravom, tada uzrok leži u sećanju na neki prošli život. Obično onaj život čija se karma odradjuje u ovom životu, mada strah od sitnih životinja uglavnom potiče od potisnute seksualnosti.

U jednom od predjašnjih razgovora pomenuo si da čovek sa strahom reaguje na svoje okruženje, boji se prirode i drugog čoveka. Kao da su ti strahovi usadjeni u svest svim ljudima. Otkuda to?

Suočen sa prirodom čovek se oseća nemoćno i slabo, ne shvatajući da su sile koje stvaraju prirodu stvorile i njega kao vrhunac ispoljenja. Posmatrajući oluju, čovek oseća strah od sila koje se ispoljavaju kroz jak vetar i grmljavinu, ali ne pomišlja na to kolika sila se pokrenula, a stvara se samo voda, odnosno kiša. Ako to uspeš da pojmiš, biće ti valjda jasno kolika je sila bila potrebna da bi se stvorio život i ljudsko biće. S druge strane, čovek direktno izložen delovanju sila rizikuje da ga u ispoljenju zahvati Centripetalna sila, što onda znači njegovu fizičku smrt. U osnovi svih strahova uglavnom leži strah od smrti.

Čovek se često plaši drugog čoveka.

Čovek se plaši čoveka, ali taj strah naziva se nepoverenje. Nepoverenjem, koje je izgradio razum, čovek postavlja štit ispred sebe, braneći se na taj način od energije drugog čoveka, koja mu ne odgovara ili što je češći slučaj, sprečava drugog čoveka da mu uzima energiju koja mu je potrebna. Gubitak energije znači smrt, pa je strah od smrti opet prisutan.

A strah od kazne?

Sustinski uzrok je opet isti. Kazna za sobom povlači bol. Bol je skoncentrisana energija u odredjenom regionu tela. Kod izuzetno jakog bola čovek gubi svest, jer je celokupna vitalna energija, koja je trenutno na raspolaganju, skoncentrisana na jednu uzanu oblast i razumska svest gubi energiju potrebnu za ispoljavanje. Usled prevelikog bola takodje može doći do smrti.

Kod kazne, gde je izvesno da neće biti fizičkog bola, sankcija je obično patnja koja je takodje veoma bolna. Roditelji koji ne kažnjavaju svoju decu batinama, obično ih kažnjavaju ignorisanjem, a to znači uskraćivanjem lične energije. Onog trenutka kada shvatiš da priliv lične energije ne zavisi od raspoloženja drugih osoba oko tebe, tada ćeš prestati da se plašiš psiholoških kazni. Jer onaj ko ti uskraćuje svoju ličnu energiju ignorisanjem, u nameri da te kazni na taj način, u stvari kažnjava i sebe. Zatvara se za prijem tvoje energije, koje je i njemu neophodna.

Kazne zatvorom, recimo, predstavljaju fizičku izolaciju kažnjenika od osoba koje ga vole i samim tim izolaciju od njihove energije. A kazna samicom znači potpuno izolovanje od priliva energije drugih ljudi. Zato se samica tako teško podnosi.

Mnogi strahovi su stečeni u ovom životu. Decu često plaše mrakom i čudovištima koja vrebaju iz mraka. Otkuda takvo uverenje?

Deca se plaše mraka, ali i mnoge odrasle osobe plaše se mraka takodje. Doduše, taj strah nose od detinjstva i nisu ga se oslobodili odrastanjem. Evo u čemu je stvar: dečja svest, govorim o sasvim maloj deci, predstavlja ispoljenje Čiste svesti, odnosno Apsolutne svesti, u čistom vidu. Deca u sebi nose znanje o sveukupnosti ispoljenja, ali ne poseduju logiku ili ono što se naziva zdrav razum. Logika i razum su nešto što se uči odrastanjem, a u velikoj meri zavisi od sredine u kojoj dete raste i razvija se. Bebe veći deo ispoljenog, odnosno veći deo dana, provode u snu. San je njihovo prirodno stanje svesti, jer njihova svest, bliskija Apsolutnoj svesti nego svesti roditelja, obitava na Astralnom planu. U prvoj godini života čak se i budna svest malo razlikuje od Astralne svesti i deca uče, prepoznaju i razumevaju emocijama, koje su deo Astralne svesti. Astralna svest poseduje odredjenu frekvenciju, ali istovremeno predstavlja svet ispoljenih formi u nematerijalnom vidu, odnosno nivo do kojega mogu da se ispolje nematerijalna bića. Obzirom da je svest male dece na Astralnom nivou, mogućnost kontakta sa nematerijalnim bićima, koja predstavljaju odredjeni vid nematerijalizovane svesti, je velika i kontakt se često dešava. U zavisnosti od prirode bića koje se ispoljilo, deca se ili plaše ili raduju. Ukoliko je nematerijalno biće neprijatne prirode, da ne kažem zle, jer to ne bi bilo ispravno, dete reaguje sa strahom i vriskom. Zagrljaj majke pomaže u tom slučaju, jer dete ne samo da oseća ljubav, koja ga smiruje i štiti, već svoju svest pretapa u svest majke, koja takva bića ne oseća, pa samim tim i dete prestaje da oseća njegov uticaj.

Slične situacije i kontakt sa nematerijalnim bićima, dešavaju se i odraslim osobama. Takvi kontakti dešavaju se uglavnom noću, jer tada budna svest menja nivo frekvencije, uskladjujući se sa frekvencijama Astralnog plana - pripremajući se za san. Čovek koji je budan noću, u vreme kada je navikao da spava, nalazi se na prelazu izmedju dva sveta i realnost snolike svesti meša se sa realnošću budne svesti.

Obično se prvo oseti prisustvo nečeg nepoznatog, ali se to “nešto” ne vidi. Spoznaja prisustva na koje nije naviknut, kod čoveka izaziva strah. Aktiviranje straha, kao barijere transformacije dveju sila aktivira ih istovremeno, pa u trenucima straha čovek oseti izuzetan priliv energije. Ta neuobičajena količina energije može da materijalizuje nematerijalno biće do tačke vidljivosti, što u čoveku izazove još veći strah. Na raspolaganju su dve mogućnosti: ili će čovek, pod uticajem povećane energije izazvane strahom, tu istu energiju pretvoriti u kinetičku energiju, što bi značilo “pobeći glavom bez obzira”, ili će ta energija slomiti barijeru straha i čovek umire, jer nema prepreke za transformaciju energije.

U narodnim verovanjima pominju se vampiri vile, veštice i slično, kao imena bića koja noću opsedaju čoveka. Šta je to?

Uglavnom se radi o kolektivnom duhu, odnosno kolektivnoj svesti životne zajednice nižeg vida ispoljenja. Vodene vile predstavljaju duh vode i to su one pojave koje se javljaju oko vodenica. Šumske vile su duh ujedinjene svesti biljaka i slično. Sva ta stvorenja pripadaju Astralnom planu i predstavljaju neku vrstu učitelja za ispoljenje, vodiča u naredna ispoljenja. Sve ispoljene forme svesti pre čoveka, u snu uče naredna ispoljenja i forme u kojima će se ispoljiti posle smrti svog fizičkog tela, kao nosioca ispoljene svesti. 

Kontakt čoveka sa ovakvim bićima moguć je samo u izmenjenom stanju svesti, odnosno izmenjenim vibracijama, ali u suštini takav kontakt je besmislen, jer ovi stvorovi čoveka ne mogu ničemu da nauče, što on već ne zna. Doduše, čovek je zaboravio kako da komunicira sa biljkama i životinjama, ali to je samo zato što je razumom ograničio sopstvenu svest i komunikaciju sveo isključivo na govor.

A zbog čega se javlja strah pri susretu sa ovim bićima?

Susret sa ovakvim bićima protivi se razumu i razumskoj slici sveta. Nasilno slamanje barijere razuma može da odvede u ludilo, koje bi u ovom slučaju predstavljalo neometano komuniciranje, ali bez mogućnosti kontrole frekvencije svesti. Strah je u ovom slučaju barijera koja odvaja planove ispoljenja svesti.

Nematerijalna bića spadaju u oblast nepoznatog. Medjutim čovek se plaši svega nepoznatog što mu se nadje na putu. Neizvesnost je strah od nepoznatog. Otkuda taj strah?

Nepoznato, u ljudskom smislu, predstavlja nov oblik ispoljenja lične energije. Da bi se lična energija ispoljavala potreban je odredjeni (nematerijalni) šablon. Ispoljenje lične energije se odvija kroz emocije, a one su šablonizirane poznatim ispoljenjem. Strah od bola, prilikom primanja injekcije recimo, je strah baziran na poznatom osećaju. Medjutim, strah od nepoznatog dogadjaja je strah od gubljenja energije, jer ako šablon nije uspostavljen energija se odliva u beskraj, a to vodi smrti. Naravno, to se nikada ne dešava. Ne poznavanje šablona ne znači da on ne postoji.

Neki ljudi su od straha napravili igru i uživanje, uzmimo alpinizam kao primer.

Strah od opasnosti zaista može da donose uživanje, ali ne uživa se tu u strahu, već u pojačanom prilivu energije koju strah donosi. Svesno upuštanje u rizičan poduhvat omogućava kontrolu barijere koja sprečava transformaciju sila, tako da se ta barijera ne lomi, već postaje propustljiva. Naravno, opasnost da se barijera ipak slomi uvek postoji, ali češći je slučaj da njena propustljivost omogući povećan priliv energije, što onome ko se upušta u strah, ipak prija.

Strah od buke, naročito od iznenadnog zvuka zajednički je svim ljudima. Otkuda taj strah?

Buka po svojoj prirodi predstavlja zvuk, odnosno vibracije. Čovek takodje predstavlja skup energetskih vibracija odredjene frekvencije. Zvuk koji se uklapa u čovekove vibracije je prijatan, onaj koji se ne uklapa je neprijatan. Uzmimo na primer hevi-metal muziku ili klasičnu muziku. Ova prva prija jednom krugu ljudi, ova druga drugom, ali zajednička odlika im je da ne prijaju istim osobama. Sve zavisi od njihovih ličnih vibracija.

Kontinuirana buka utiče na zdravlje ljudi, jer nevoljno menja frekvenciju njihove svesti. Pokušaji razumske svesti da zadrži nivo prethodnih ličnih vibracija dovodi do nervoze, a kasnije i do poremećaja energetskog balansa, odnosno do bolesti.

Iznenadni zvuk donosi trenutni strah, jer za trenutak zaustavlja vibracije i izaziva prekid dotoka energije. Kontinuirani prekid vibracija dovodi do smrti, pa možemo reći da iznenadni zvuk predstavlja trenutni udar smrti. Medjutim, smrt se u ovim situacijama izuzetno retko dešava, jer u čoveku postoji odbrambeni mehanizam koji trenutno popravlja prekinuti tok vibracija, tako da je i strah trenutan.

Medjutim, dugotrajna izloženost isuviše jakom zvuku trajno remeti ustaljene vibracije i zaista dovodi do smrti. Tonovi odredjene frekvencije dovode do pucanja stakla, odnosno razaraju materiju, isto tako tonovi odredjene frekvencije mogu da razore bilo koju drugu materiju, pa i samog čoveka.

Šta možemo reći o iracionalno-racionalnim strahovima kao što su strah od starosti, bolesti i slični strahovi koji pritajeno ili jasno muče ljude?

Strah od starosti predstavlja strah od smrti, ali ne samo to. Starost predstavlja lagani gubitak energije i samim tim gubitak života, ali i gubitak moći.

Biti moćan, znači imati u sebi veću količinu energije od proseka. Energija uvek teži da se materijalizuje, pa tako su moćni ljudi uvek okruženi skupim materijalnim dobrima. Moć takodje donosi upravljanje drugim ljudima, ali sve se ipak svodi na sticanje materijalnih dobara. Medjutim, u tom smislu moćnih ljudi ipak je malo pojedinaca, u odnosu na ukupnu populaciju. Moć, kod svakog muškarca ponaosob, ogleda se u njegovoj seksualnoj potenciji, a kod žena moć je u njihovoj lepoti. Iz toga jasno proizilazi da je strah od starosti u stvari strah od gubitka potencije, odnosno gubitka lepote.

Pojasnimo to malo.

Uzdignuti falus predstavlja tačku oko koje se vrti ceo materijalni svet. Takodje, on predstavlja simbol snage stvaranja. Prehrišćanske civilizacije slavile su kult falusa i to s pravom, jer njihova svest bila je bliža Apsolutnom nego svest današnjeg čoveka. Falus je simbol plodnosti, napretka i razvoja.

U svesti današnjeg muškarca zadržao se taj iskonski kult, ali u modifikovanom, odnosno zaboravljenom vidu. Današnjem muškarcu bitna je njegova potencija, ali retko koji može da objasni zašto je to tako.

Potenciju kod muškarca izaziva aktiviranje Primarnih sila, a uzrokovano je prisustvom lepe žene. Primarne sile su davaoci života i životne energije uopšte. U svom silaznom vidu, vitalna energija se u čovekovoj svesti manifestuje na prvom mestu kao seksualna energija, koja teži za ispoljenjem. Akumulirana seksualna energija čak može da dovede do izmenjenih stanja svesti, a kod vrhunski istreniranog uma i do duhovnog uzdizanja svesti, što bi čak značilo odradjivanje nekoliko karmičkih zadataka u jednom životu.

Seksualna energija, koja je modalitet vitalne energije, u stvari predstavlja simbol mladosti, odnosno moći. Gubitak moći znači gubitak života, što se opet svodi na strah od smrti.

Žene nemaju ovih problema, ali suštinski problem je isti. Za ženu strah od starosti je strah od gubitka lepote, a lepota žene ima samo jednu svrhu: da privuče muškarca. Moć žene je u njenom zavodjenju, pa gubitak lepote za nju takodje znači gubitak moći. Dalje se obrazac ponavlja.

Zašto je muškarcu toliko važno da bude najbolji ljubavnik?

Muškarčeva moć ogleda se i u lepoti žene koja je pored njega. Ako nije najbolji, tada će mu drugi muškarac, koji je bolji od njega, preoteti ženu kao sekundarni izvor energije.

Muškarac može da ima moć u smislu bogatstva ili političku moć, ali uvek će zaviditi mladom muškarcu koji ima samo seksualnu moć. I rekla bih, da bi se vrlo rado menjao sa njim.

Mlad muškarac je oličenje mladosti, oličenje života, bez obzira na materijalnu situaciju. Star muškarac je oličenje bliske smrti. Radi se samo o energetskom bogatstvu, jer ono i čini život. Materijalno bogatstvo ne može se sa sobom poneti u smrt, to je poznato od davnina. Ipak je, kao što vidiš, u suštini problema strah od smrti.

A strah od bolesti?

Bolest znači neravnotežu energije i vrlo često nedostatak lične energije, koji vodi ili gubitku moći ili gubitku lepote, a često su oba faktora zastupljena. Nedostatak energije nas vraća na prethodno rečeno.

Strah od siromaštva?

Siromaštva može da se boji samo onaj koji ga je jednom doživeo. Situacija se opet svodi na nedostatak energije. Siromaštvo se odlikuje gladju, a hrana je izvor energije. Znači siromaštvo je nedostatak energije. A znamo da nedostatak energije dovodi do smrti i priča se ponavlja. Treba li ti još neki dokaz da u osnovi svih strahova leži strah od smrti?

Ne, dovoljno je.

Razmena energije

Razmena energije izmedju muškarca i žene zasniva se prvenstveno na njihovom privlačenju, jer da bi uopšte razmenili energiju moraju pre toga da stupe u kontakt. Tada na scenu stupaju lične note i njihovo sazvučje. Susret dve istovetne note muškarca i žene veoma je redak. Najčešći slučaj je susret dve harmonične note. U odnosima ljudi deluje razumska svest, ali čista svest je ta koja oseti naklonost prema osobi suprotnog pola koja harmonično zvuči. Oni retki susreti izmedju istovetnih nota javljaju se samo kod jakih karmičkih veza. Pri takvim susretima privlačnost je trenutna i trenutno i apsolutno potiskuje razumsku svest u stranu. Za takav, par ne postoje nikakve barijere i civilizacijske norme. Narodnim jezikom rečeno, to je “ludi kamen”. Takve veze retko opstaju trajno, jer pošto je u pitanju karmički susret, obe osobe treba da nauče svoju lekciju u odnosu na onu drugu, a pošto je razumska svest već uobiličila neke karakterne crte, u takvom odnosu dolazi do konstantnog sukoba. Od veoma malog broja karmičkih susreta ili susreta istovetnih nota, izuzetno mali broj opstaje. Jer potrebno je proći kroz dvostruku vatru očišćenja: sopstvenu i onog drugog. Ali, ako se to ostvari nastupa apsolutno harmoničan spoj. Ipak takve veze su izuzetno, izuzetno retke.

Šta je sa razmenom energije u onim češćim slučajevima sazvučja polova? Kako oni razmenjuju energiju, obzirom da su brakovi najčešće bazirani na takvim vezama i iz takvih veza radjaju se deca, kao materijalno ispoljenje združene energije?

Muškarac kao oličenje Centrifugalne sile teži da se ispolji kroz ženu. Žena, kao oličenje Centripetalne sile, prima muškarca u sebe i to ne samo u fizičkom vidu, već prima i njegovu energiju. Udružene, te dve energije daju jači “energetski koncentrat” i tako se začećem razmena energije okončava. Žena u trudnoći nema potrebu za energijom muškarca i jedno vreme po rodjenju deteta. U prirodnim odnosima, koje je civilizacija pokvarila, muškarac posle oplodjenja ženi više nije potreban. Kod životinja je taj slučaj još uvek jasno vidljiv. Posle oplodjenja, par mužjak - ženka se razilazi i ženka sama podiže podmladak. Kod ljudi, već sa podelom uloga na mužjak-lovac i ženka-majka, došlo je do disharmonije. Da bi rešili taj problem, koji su sami stvorili, ljudi su počeli da se okupljaju u plemena i medjusobno pomažu jedni drugima. Žene koje su zadovoljile svoju potrebu za energijom muškarca radjanjem, brinule su se o deci. Žene koje tu funkciju nisu ostvarile ili su predale deci količinu energije potrebnu za njihov rast i razvoj, pa ponovo osećaju potrebu za novom energijom i radjanjem novog deteta, bile su spremne na ponovnu razmenu. Muškarci s druge strane, energiju su trošili kroz fizičku aktivnost u lovu ili sakupljanju hrane, odnosno raspoloživu energiju su predavali raspoloživim ženama. I svi su bili zadovoljni. Kasnije je civilizacija sve pokvarila.

Rekla bih da kod jednog para muškarac - žena koji zadovoljavajuće deluje, posle izvesnog vremena dolazi do zasićenja energije, pa teško podnose prisustvo onog drugog. Otkuda to?

Energija teži ispoljenju u svim mogućim vidovima, a jedan par ima odredjeni dijapazon ispoljenja. Kada se ta “skala” ispolji, dolazi do potrebe za novim, različitim ispoljenjem. Takodje za asimilovanjem tudje, nepoznate energije koja će, udružena sa sopstvenom energijom, dati nove oblike ispoljenja kroz nova iskustva. Ne moraju to uvek biti seksualni kontakti, dovoljno je samo prisustvo druge osobe kroz druženje. Dobar način za udruživanje energije je kolektivno okupljanje: utakmice, pozorišta klubovi. Tako udružena energija radja novu - kolektivnu svest i daje duh zajedništva.

Takvi odnosi razmene energije su naravno dozvoljeni.

Čovek je mogao razumom da prekine energetske tokove koji su dovodili do promiskuiteta, ali nije mogao razumom protiv prirode. Neki oblici razmene energije su morali da postoje, pa je civilizacijskim normama odredjeno šta se sme, a šta ne, a da pri tome i čovek i priroda budu zadovoljni.

Promiskuitet je sprečila ljubomora. Reci mi šta ljubomora predstavlja suštinski?

Na prvom mestu ljubomora predstavlja nesigurnost u sebe i sopstveni značaj u svesti voljene osobe. Zatim, sa materijalnim odredjenjem i svojinskim odnosom prema materiji čovek je pokušao da poseduje i duhovno, odnosno emotivno. Ljubomora je nastala iz pokušaja posedovanja ljubavi druge osobe, odnosno njenog voljnog emitovanja emocija, tačnije energije. Muškarac svoju energiju predaje ženi, a ona mu uzvraća svojom energijom emitujući ljubav, kao vid direktno usmerene energije.

Život je manifestacija energije u neprekidnom ispoljenju, a ljubav je konstantno i voljno ispoljenje energije usmereno ka odredjenoj osobi. Prijem i uzvraćanje ljubavi ka odredjenoj osobi suprotnog pola, daje onu idealnu cirkulaciju koja daje novi život ili regeneriše životom davaoce - primaoce.

Kada je prvi čovek odbio da se dalje regeneriše nastala je smrt. Protokom vremena kasniji ljudi su zaboravili primarni izvor energije, te su počeli da energiju uzimaju i primaju od drugih ljudi. Prestanak primanja energije dovodi do smrti, a čovek kao izvor energije vidi samo drugog čoveka, odnosno ženu, kao izvor regenerativne energije. Otuda nesigurnost, kao i strah od gubljenja partnera, nazvan ljubomora.

Ljudi su se ipak kasnije setili iskonskog izvora energije, oni koji su postali sveštenici i kraljevi jer su znali kako da energiju uzimaju sa Izvora. Ipak nisu dostigli besmrtnost. S druge strane, iako su mi poznati drugi izvori energije, osećam potrebu za energijom muškarca. Bez nje se osećam nepotpuno.

Dala si dve konstatacije, koje mogu da se formulišu u pitanja. Prvo besmrtnost.

Besmrtna je samo Apsolutna svest u apsolutnom ispoljenju. Čovek (u smislu ljudsko biće) mora emotivno, intelektualno i duhovno da se ispolji u svim vidovima. Mora da doživi i oseti sve moguće emocije, da nauči sveukupno znanje i da produhovi sve oko sebe. Naučiti sveukupno znanje znači spoznati suštinu ispoljenog, a ne znati sve činjenice u svim oblastima ispoljenog života. Produhoviti sve, znači duhom osetiti, opet spoznati suštinu ispoljenog, spoznati mu zajednički uzrok. Obzirom na zaborav sopstvene suštine, čoveku nije dovoljan jedan život da dostigne Apsolutnu svest.

Što se tiče osećaja nepotpunosti i potrebe za energijom muškarca, radi se prvenstveno o potrebi za ispoljenjem energije kroz njenu razmenu i medjusobno mešanje, radi drugačijeg ispoljenja. Ti sama, kao jedinka, imaš ograničen dijapazon ispoljenja, tako da posle odredjenog vremena zadovoljiš sve moguće forme i imaš potrebu za novim ispoljenjem. Prijateljstvo i druženje sa ženom pomoglo bi ti na neko vreme, jer energija bi se ispoljila na nov način, medjutim, pošto dve žene ne mogu beskonačno da daju energiju onoj drugoj, jer su stvorene da je primaju, vrlo brzo dolazi do zasićenja.

S druge strane, sa ženom ne možeš da udružiš energiju usmerenu jedna prema drugoj, jer ni jedna energiju ne može da daje, već samo da primi. Žene mogu da udruže energiju samo ako je usmere ka zajedničkom cilju.

Šta je sa homoseksualnim vezama?

Hm, vrlo lukavo. U svom ispoljenju kroz dve osnovne sile - Centrifugalnu i Centripetalnu, uspostavlja se blaga neravnoteža u korist jedne od njih i upravo ta neravnoteža dovodi do polnog odredjenja. Kod homoseksualnih osoba ta neravnoteža je skoro neznatna, pa telo dobije polno odredjenje žene, a psiha polno odredjenje muškarca i obrnuto. Osobe koje su svesne tog dispariteta hirurškim putem menjaju pol. Manje svesne osobe upuštaju se u homoseksualne veze koje su im prirodne. Cirkulacija i razmena energije je ponovo uspostavljena, samo što je nemoguća njena materijalizacija. Osim toga, u homoseksualnoj vezi uvek je jedna osoba aktivna i dominantna što je, atribut muškarca, a druga prijemčiva i pasivna, što je artibut žene.

Šta je to strast, jer iako strast nije ljubav ipak ima neke veze izmedju strasti i ljubavi rekla bih?

Strast predstavlja vrhunski energetski spoj izmedju muškarca i žene. Ljubav, s druge strane, takodje u jednom vidu predstavlja spoj muškarca i žene i razmenu energije izmedju njih, ali strast je najviši nivo ispoljenja ljubavi. Teza da strast nije ljubav uopšte nije tačna. Strast je vrhunsko ispoljenje ljubavi. Kao potvrda tome - posle prekida strastvene veze izmedju muškarca i žene koji su je formirali i dalje ostaje neki fluid koji ih vezuje, jer energetski kontakt koji su jednom uspostavili, na pravi način, nastavlja da funkcioniše i posle prekida veze. Jednom rečju, oni više nikada ne moraju da budu zajedno, ali neka veza ipak ostaje.

Ljubav je ispoljenje lične energije usmereno ka odredjenoj osobi ili objektu. Namerno kažem objekat, jer energija se usmereno može uputiti i prema stvarima - knjigama na primer. Dalje, lična energija se može usmeriti ka životinjama, primer su kućni ljubimci. Smrću ili nestankom kućnog ljubimca čovek oseća skoro istu žalost kao pri smrti bliske osobe.

Da bi se uspostavila prava ljubav potrebno je da ispoljenje bude obostrano. Sa životinjama je relativno lako uspostaviti povratnu spregu, jer one automatski uzvraćaju ljubav. Osećaj primljene ljubavi, kao osećaj primanja energije, je izuzetna prijatnost i blagost i životinje sa zahvalnošću šalju isti “emotivni snop” nazad ka pošiljaocu. Obzirom da su veoma senzitivne u tom smislu, istovetno reaguju i na sve druge emocije koje im se emituju. Strah, na primer, izazvaće strah u životinji u tvom neposrednom okruženju i ona će te ili napasti ili pobeći od tebe.

Istovetan emotivni senzor poseduje i čovek. Medjutim, za razliku od životinja čovek ima razum, koji kao štit stoji ispred svih ispoljenja i logikom, koja je njegov instrument, razvrstava utiske. Pokušaj da nekome svesno uputiš osećaj simpatije i ljubavi. Ukoliko je pre toga imao arogantno ponašanje, sigurno će ga promeniti.

Razum je ono što je čovekovu svest uzdiglo na viši nivo ispoljavanja. Razum mu je dao govor i mogućnost preoblikovanja prirode, ali mu je istovremeno postao štit i oružje protiv nje, kao i protiv sopstvene okoline. A naročito protiv drugog čoveka. U čoveku je ukorenjen strah i on sa strahom reaguje na okruženje.

Strah kao tema je veoma zanimljiv, ali nastavimo sa ljubavlju, o strahu ćemo sledeći put.

Dakle, ljubav je usmerenje lične energije ka nekoj osobi. Da ljubav nije samo strast pokazuju prijateljske veze i ljubav prema braći i sestrama, odnosno prema roditeljima i deci. Ljubav je obostrano usmerenje lične energije i njeno uzajamno povezivanje i mešanje razmenom. Emotivne tj. energetske veze jače su sa roditeljima, odnosno sa decom, nego sa drugim osobama prema kojima se lična energija voljno usmerava, jer od roditelja se prima život, kao deo njihove združene energije, a deci se istim putem predaje lična energija. Roditelji ne samo da svojom energijom stvaraju decu, već i kasnije, po rodjenju deteta, ulažu ili daju svoju energiju deci. Proces je inverzan, deca energiju uzimaju od roditelja, naročito od majke kao primarnog davaoca. Emotivna veza sa roditeljima je duboka, trajna i izuzetno teško se kida ali nikada u potpunosti. Prilikom odvajanja deteta od roditelja, pa makar i samo privremeno, roditelji osećaju patnju, a ta patnja je zapravo energetski pritisak, jer naviknuti da emituju energiju, roditelji najednom ostaju bez adekvatnog prijemnika. Energija i dalje teži ispoljenju te stvara pritisak, koji se oseća kao patnja.

Šta je sa decom u tim prilikama i deca pate kada su odvojena od roditelja?

Deca takodje pate, jer i ona uzvraćaju energiju u vidu ljubavi roditeljima, mada je mnogo više uzimaju, nego što je daju. Poznato je da biti roditelj ne zahteva samo preveliku odgovornost, već iziskuje i posebnu snagu. Svi se slažu da je čuvanje dece izuzetno težak posao i roditelj se, posle čuvanja deteta, oseća strašno umoran. Nije u pitanju samo umor zbog skoro neprekidne koncentracije i pažnje šta će mali nestaško da uradi, umor se najčešće javlja zbog neprekidnih pitanja koja deca postavljaju. Svaki odgovor iziskuje veću količinu energije, nego što se potroši u običnom razgovoru, jer potrebno je u svojoj memoriji, gde je akumulirano lično znanje, pronaći adekvatan odgovor i pomoći detetu da shvatanjem izvrši transformaciju lične energije u lično znanje. Kao što rekoh, odrasla osoba nema previše energije za trošenje mimo plana ustaljenog življenja, pa tako i oseća umor pri pokušaju da malim radoznalcima odgovori na pravi način.

Šta suštinski predstavlja nedostatak roditeljske ljubavi, setih se dece bez roditelja u sirotištima?

Nedostatak ljubavi, odnosno nedostatak energije roditelja. Vaspitači mogu da vole svoje štićenike, ali vaspitanika ima mnogo da bi vaspitač svima mogao da daje onu količinu energije koja im treba. Osim toga ta energija je samo surogat, jer nije istovetna sa energijom deteta koje je traži.

Izmedju roditelja i dece postoji ljubav, i to je u redu. Ali kako da objasnimo odnose u porodicama u kojima nema ljubavi?

Dešava se da otac ili majka ne vole svoje dete. Otac - jer je majka, tj. njegova žena, svu svoju raspoloživu energiju usmerila na dete i on ostaje bez energije za koju smatra da je njegova i da ima pravo na nju. Tada se javlja ljubomora i istovremeno uskraćivanje sopstvene energije detetu. Dete oseća da je uskraćeno za ljubav, tj. energiju oca, a pošto prestanak primanja energije znači smrt, počinje da se plaši oca, jer on više nije davalac života, već davalac smrti. Izmedju oca i deteta uspostavlja se konvencionalan odnos, koji se prvom pogodnom prilikom, obično punoletstvom, prekida, jer nije zasnovan na prirodnoj vezi. Veza sa majkom obično se izuzetno retko i veoma teško kida, čak i kod totalno poremećenih medjuljudskih odnosa.

Nešto redje, ali i to se dešava, majka ne voli sopstveno dete, jer oseća da joj ono uzima raspoloživu energiju. Obično se to dešava kod žena koje nisu svojom unutrašnjom voljom bile spremne da postanu majke.

Civilizacija smatra da je osnovna dužnost žene da postane majka.

Tačno i priroda je tako uredila stvar, time što žene imaju mnogo veći energetski rezervoar nego muškarci, jer im je potrebno mnogo više energije da bi mogle da stvaraju život u sebi i da ga radjaju. Ipak, to nije prvi put da se čovek pobunio protiv prirodnog poretka. Samo što ova pobuna, ako preraste u epidemiju, preti da uništi čitavo čovečanstvo. Zbog toga nije samo priroda protiv toga već i čitava ljudska vrsta.

A šta ćemo sa neplodnim ženama?

Po svojoj suštini priroda je veliki rasipnik, jer od ogromne količine svih vrsta semena, kao potencijala života, veoma mali broj se ispolji. Tako, neplodne žene ni malo ne zabrinjavaju prirodu, ipak ih ima veoma malo u odnosu na čitavo čovečanstvo.

Vratimo se temi strast, za sada smo dovoljno objasnili ljubav.

Strast predstavlja vrhunsko ispoljenje ljubavi. Strast je medjusobna magnetska privlačnost izmedju žene i muškarca. Par u strastvenom zagrljaju ne razmenjuje energiju samo putem emitovanja ljubavi, već i u mnogo jačem - fizičkom kontaktu. Energija koju taj par emituje medjusobno veoma je jaka i deca koja se rode iz takve ljubavi, kao odrasle osobe nose veoma jak energetski potencijal.

Doživeti strast je veoma lep osećaj, ali istovremeno i veoma bolan. Čini mi se da je samo umerena ljubav lepa i prijatna. Intenzivna ljubav donosi bol i to baš kada se oseća ljubav prema odredjenoj osobi.

Tačno, intenzivna ljubav donosi bol, jer tom prilikom se nenormalno velike količine energije emituju i primaju istovremeno. Kažem nenormalne količine, jer zaista nisu uobičajene. Energetski rezervoar čoveka nije dovoljno veliki da primi tu količinu, pa se stoga oseća bol, koji je istovremeno i zadovoljstvo. Medjutim, ko jednom oseti strast večito teži za njom i ne zadovoljavaju ga u potpunosti ljubavne veze nižeg energetskog naboja.

Iz dosadašnjeg razgovora možemo da zaključimo sledeće: čovek je materijalno ispoljena energija obdarena razvijenom svešću, transformacija svesti u vrhunsko materijalno ispoljenje. Ljudi komuniciraju medjusobno razmenom lične energije. Ljubav izmedju dve osobe predstavlja obostranu razmenu energije, direktno usmerenu prema drugoj osobi. Prijateljstvo predstavlja isto to, ali u drugoj formi. Hajde da razgovaramo o prijateljstvu, kako se stvara i zašto puca?

Baš lep rezime!

Šalu na stranu. Rezime je lep, zato što sam shvatila materiju. Pričajmo o prijateljstvu.

Prijateljstvo izmedju dve osobe nastaje uklapanjem harmoničnih nota. Pošto je, proporcionalno gledano, broj harmoničnih uklapanja veoma veliki, samim tim postoji mogućnost da čitav svet živi u harmoničnim i prijateljskim odnosima. Medjutim, to često nije tako. Da bi se ostvarila prijateljska veza izmedju dve osobe potrebno je da medju njima postoji poverenje.

Poverenje znači imati veru u onu drugu osobu da apsolutno može da primi sva ispoljenja energije usmerena prema njoj. Čoveku je potreban prijatelj pred kojim može da bude potpuno otvoren, ne samo da bude iskren, kako se reč “otvoren” tumači, već da doslovce bude otvoren za davanje i prijem energije. Medju ljubavnicima postoji otvoren kanal za protok energije, ali oni suptilni kanali kuda prolazi energija u najfinijem vidu su zatvoreni. Ljubavnici često kriju nešto jedan od drugog, zbog straha od kazne od strane one druge osobe, odnosno straha od uskraćivanja energije odabrane osobe suprotnog pola. Razum je ovde umešan u velikoj meri, pa medju ljubavnicima vlada nerazumevanje, u smislu osude ponašanja onog drugog, odnosno osude zbog odliva energije na drugu stranu, odliva energije za koju ljubavnik smatra da pripada samo njemu. Zbog toga je “glavni” kanal otvoren, ali su “pomoćni” kanali zatvoreni da bi služili kao eventualni ventil za neka druga ispoljenja.

Medju prijateljima glavni kanal je delimično otvoren, jer medju prijateljima, ako su pravi, postoji ljubav. Medjutim, prijateljstva se sklapaju uglavnom izmedju osoba istog pola, pa tako glavni kanal i ne može da se otvori u potpunosti, jer bi se tada javila želja za potpunim spajanjem, a to bi odvelo u homoseksualnost. U ovom slučaju razum igra pozitivnu ulogu, sprečavajući takav odnos za koji date osobe nisu rodjene, ali tada nema sprečavanja da se lična energija uputi prema pravom primaocu - osobi suprotnog pola. Pošto ne postoji zabrana potpunog ispoljenja, odnosno nema straha od kazne, prijatelji mogu da budu otvoreni jedan prema drugom i da svoju ličnu energiju usmeravaju jedan prema drugom ili da je usmere ka zajedničkom cilju kroz istovetna interesovanja. U izuzetno retkim slučajevima, kada se prijatelji vole bratskom ljubavlju, dešava se i ljubomora ako neki od njih svoju energiju, odnosno svoju ljubav uputi prema osobi suprotnog pola. Ovde nije u pitanju homoseksualna naklonost, već su energetski kanali otvoreni više nego što je to uobičajeno, pa je ljubomora logičan osećaj.

Zašto odrasle osobe teško ostvaruju prijateljske odnose, za razliku od dece koja to čine veoma lako?

Odrasle osobe odavno su zaboravile na izvore primarne energije, pa tako energiju prikupljaju samo putem hrane i spavanja. Tako prikupljenu energiju razmenjuju (ili ne) sa bračnim, partnerom, a ostatak lične energije troše na prenos energije deci ili na njenu materijalizaciju kroz zaradjivanje novca. Odrasla osoba ima vrlo malo ili ni malo viška energije koju bi razmenila sa nekom trećom osobom van kruga porodice. Konvencionalna druženja sa poznanicima nisu prava prijateljstva, tu se učesnici (energetski) ponašaju veoma uzdržano, a odnos je često konvencionalan, bez emotivnog učešća.

S druge strane, deca svoju energiju troše samo na rast i učenje i u svakom trenutku imaju je na pretek, tako da im nije teško da sklope prijateljstvo, odnosno da svoju energiju usmere prema vršnjacima, koji su takodje spremni da svoju energiju ustupe drugima.

Strah od povredjivanja je najčešći uzrok zbog kojega se prijateljstva ne sklapaju. Objasni mi zašto se ljudi medjusobno povredjuju?

Sumnja u kvalitet sopstvene ličnosti izaziva sumnju u kvalitet ličnosti ostalih ljudi. Razumska svest je izgradila ličnost vaspitanjem i prihvatanjem opšte društvenih normi, koje su često protiv prirodne. Obzirom da je razum dominantan vid dnevne svesti, Čista svest je prisutna ali i pomerena u stranu. Razum je onaj deo svesti koji ima mogućnost da spozna svest i sopstvenost, zbog toga ima dominantnu ulogu. Čista svest, s druge strane, kao čist potencijal, pripada nesvesnom delu ličnosti, koji funkcioniše, paralelno sa svesnim delom. Kompleksi recimo, koje ljudi imaju, u stvari su poruka Čiste svesti dnevnoj - razumskoj svesti da nešto nije u redu. Medjutim, pošto je razum naučio da iskrivljuje pravu sliku, dešava se uglavnom da i ovu poruku iskrivi, odnosno pogrešno prevede, pa neko može imati kompleks zbog krivih nogu. I dok je Čista svest uputila poruku da je iskrivljeno ispoljenje energije i da takvo ispoljenje nije idealno, razum tu poruku prevodi sa: noge su iskrivljene, njihov oblik nije idealan.

Povredjivanje u emotivnom smislu spada u domen razuma, jer povredjuje samo istina. S druge strane, Čista svest šalje poruku koja je apsolutna istina. Ako drugi čovek, pa makar i sa najboljom namerom, uputi čoveku, tj. razumu istinu, razum se pojavi kao blokada za neometan transfer istine i čovek tj. razum biva povredjen. Takodje i kod ljudi koji nisu u prijateljskim odnosima postoji povredjivanje na istoj relaciji. Čista svest uvidja nedostatak kod druge osobe i upućuje joj istinu, mada u zlobnoj i zajedljivoj formi, a primalac biva povredjen istinom posmatranom kroz razum, koji je ne prihvata.

Znači da bi se ostvarilo pravo prijateljstvo potrebna je hrabrost za suočenje sa samim sobom.

Baš tako. Samo dve osobe čiste svesti mogu da funkcionišu neometano.

Meni se više puta u životu dešavalo da prijateljsk zavolim neku osobu, ali se posle, obično dužeg vremena razočaram u nju. Budem povredjena nekim njenim gestom. Šta se to dešava sa mojim razumom i mojom Čistom svešću?

Loša procena. Ti si za prijatelje uglavnom odabirala osobe kod kojih je dominantna razumska svest. Pod tvojim uticajem, takve osobe dolazile su delimično do Čiste svesti i otvarale se prema tebi, ali razumska svest je kod njih ipak dominantna i posle nekog vremena ta ista svest preuzme komandu, pa se dogode neprijatnosti. Loša procena je u tome što nemaš hrabrosti da svoje prijatelje povedeš ka Čistoj svesti, njihovoj naravno, već stvar ostaviš nedovršenu. S druge strane, ne želiš da budeš duhovni učitelj svima koji ti se nadju na putu, a možeš da razmenjuješ energiju sa njima. Od običnog smrtnika za trenutak napraviš Čoveka i misliš da je delo dovršeno, a kada čovek ponovo bude običan smrtnik, što je i bio svo vreme van tebe, kada se i pred tobom pokaže kao takav, sledi razočarenje. Ipak bi svojom energijom mogla pametnije da raspolažeš, umesto što je traćiš na beznačajne osobe.

Za mene je prijateljstvo sveta stvar!

Ali ne traži svetinje u svinjcu!

Zlo je u velikoj meri prisutno medju ljudima. Čovek koji voli ljude najviše liči na svetionik, a svetionici su obično usamljeni na ostrvima. Sve svetske religije imaju neko božanstvo kao oličenje zla. Otkuda zlo? Zašto je zlo potrebno, jer da nije tako ne bi ga ni bilo?

Zlo po svojoj suštini nije negativno. Neprijatno je kada se oseti zbog toga ga ljudi ne vole. Inače zlo je sasvim prirodna pojava, isto kao i ljubav. Zlo takodje predstavlja ličnu energiju usmerenu ka drugoj osobi, ali u razarajućem vidu. Zlo je produkt Centripetalne sile. Ljubav je težnja Centripetalne sile da se materijalizuje kroz novi život, kao ispoljenje Centrifugalne sile. Zato je ljubav energetski prijem koji uliva novi život, bilo da se život radja začećem, bilo oživljavanjem Duha.

Zlo s druge strane predstavlja razaranje, a mržnja kao najčistije ispoljenje zla predstavlja jaku želju za uništenjem i razaranjem druge osobe. Mržnja je, samim tim težnja Centrifugalne sile da postane Centripetalna.

Ljudi kažu da su ljubav i mržnja dve strane iste medalje, očigledno je da su u pravu. Isto kažu da zlo postoji da bi smo znali šta je ljubav. Da li su i tu u pravu, obzirom da je čitav svet postavljen po principu parova suprotnosti?

E, pa nisu u pravu. Ljubav i mržnja jesu na neki način jedno isto, ali ipak mogu jedno bez drugog. Da nema mržnje medju ljudima, ljubav bi ipak postojala. Ljubav predstavlja stvaranje, ljubav predstavlja život. Kad ne bi bilo mržnje koja razara život, onda bi jedino smrt bila regulator transformacije sila. Mržnja može da se tretira kao apsolutno prirodna i potrebna stvar, kao erozija na primer. Takodje, mržnja je jedan od osnovnih vidova ispoljenja energije, te je samim tim i potrebna.

Religija, barem hrišćanska, uči nas ljubavi, voleti bližnjega svoga kao samog sebe, što znači voleti i sebe. S druge strane izvesni filozofi (A. Vots) tvrde da je mržnja samo protivteža ljubavi i da svaki novi svetac kao protivtežu radja zlo u nekom drugom čoveku. Šta misliš o tome?

Sto ljudi, sto ćudi ili sto mišljenja. Verovatno će se naći neko ko će osporiti i tvoje mišljenje. Čovečanstvo je još uvek daleko od Apsolutne istine i Apsolutne svesnosti.

Mržnja često izaziva ratove: nacionalne, verske, političke. Ratovi su prisutni od kako je nastalo čovečanstvo, ponekad mi se čini da bi istorija bila manje zanimljiva da nije bilo ratova, jer istorija bez ratova je u stvari arheologija. Zašto ljudi ratuju medju sobom?

Ratovi predstavljaju ispoljenje emocija koje se inače, u mirnodopsko vreme, ne bi ispoljavale. Rat proizvodi užas, histeriju, razaranje doma kao kumulativne energije, daje agresivnost, bes i osvetoljubivost. Sve su to emocije koje postoje u čoveku, a nemaju prilike da se ispolje. Naravno, nemaju svi ljudi potrebu da se ispolje na taj način, te ne učestvuju baš svi u ratnim strahotama, ali te osobe koje ne dožive rat u životu koji trenutno žive, već su doživele rat u nekom od prethodnih života i iskustva koja sobom rat donosi, zabeležena su negde u njihovoj svesti. Rat je ljudima potreban, da bi se emotivno - energetski ispoljili.

To, znači da je i patnja potrebna, jer i patnja predstavlja emotivno - energetsko ispoljenje.

Napravimo razliku izmedju patnje i nelagodnih emocija. Ne mogu se sva neprijatna stanja svesti nazvati patnjom. Patnja je stanje svesti koje traje. Takodje, patnja predstavlja akumuliranu energiju koja se ne ispoljava, već se odražava na čoveku neprijatan način, kroz konstantno trajanje u vidu unutrasnjeg pritiska ili bola. Patnja je statična energija, uslovno rečeno. Žalost, bes, strah i tome slično su relativno trenutna stanja svesti, kao emotivna ispoljenja. Ali, ako takva stanja postanu konstantna, traju više dana, onda postaju patnja.

Ratovi se najćešće izazivaju zbog sukoba mišljenja. Zašto je čoveku toliko važno da odbrani sopstveno mišljenje, počevši od vodja nacija koji sukob mišljenja rešavaju oružjem, gde veliki broj pristalica s obe strane, pristaje da ratuje protiv tudjeg mišljenja, pa do sukoba mišljenja medju običnim ljudima. Zašto je to tako?

Suština problema u sukobima je lična svest, pretočena u ego kao centar delovanja. Svaki sukob dva mišljenja je u stvari sukob dva ega ili dveju ličnih svesti. Psihologija je tek u ovom veku uočila ego kao centar razuma, a hinduizam i njemu slične religije poznaju ga odavno, trudeći se da ga odstrane. Ego predstavlja ličnost čoveka, odnosno ličnu svest posmatranu kroz prizmu razuma. Ego često daje lažnu sliku o sebi i svetu uopšte, ali to je samo zbog pogrešne upotrebe. Neophodan je, jer on čini centar razuma i centar svesti istovremeno. Ego je taj koji omogućava spoznaju, jer ego posmatra sam sebe. Figurativno, možemo ego da predstavimo kao tačku, kružnica oko tačke je razum, a beskrajno prostranstvo oko kružnice je svest. Razum je ograničena svest, a ego je centar razuma.

Čudno je to kako je skoro čitavo čovečanstvo krenulo u pobunu protiv ega, a nikome nije palo na pamet da životinje nemaju ego, ima ga samo čovek. Čovek se sa njim radja, sa centralnom svešću o sopstvenosti. Ono protiv čega čovečanstvo u stvari treba da se pobuni je iskrivljena slika o sopstvenosti, falš ego. Falš ego se formira vaspitanjem, tačnije pristajanjem, često zbog nasilnih metoda koje se primenjuju, na lažno ispoljenje sopstvenosti. Čoveka od malih nogu vaspitavaju, ne samo roditelji i rodjaci, već i okolina, odnosno čitavo okruženje. Za uspostavljanje poželjnog ponašanja svih pojedinaca civilizacija je propisala moral i tabue, ograničavajući time apsolutno ispoljenje lične svesti. Čovek se ograničeno ispoljava, onoliko koliko mu je dozvoljeno, a okviri su u njemu samom, u njegovom razumu i verovanjima.

Prihvatanjem normi ponašanja stvara se odredjeni šablon ispoljenja svesti, odnosno energije, model po kome čovek živi. Ego u ovom slučaju preuzima centralnu ulogu, koje i jeste njegova i čovek se ponaša i misli prema šablonu ega. Povredjivanje i sukobi medju ljudima u suštini su sukobi okvira ega. Promena mišljenja znači promenu okvira ispoljenja razuma, često predstavlja njegovo sužavanje i zbog toga se javlja pobuna čoveka protiv čoveka. Promena mišljenja zbog novog učenja ili novog saznavanja ne izaziva otpor, jer okviri se proširuju, ali prvenstveno ako čovek voljno uči. Učenik nikada ne mrzi svog učitelja, ako ga je voljno odabrao. Izmedju učenika i učitelja uvek je ljubav, jer otvorenom razmenom informacija vrši se otvorena razmena energije.

Ovo bi bilo o sukobima na mikro nivou, ratovi već predstavljaju sukobe na makro nivou. Već sam pomenuo da su ratovi neophodni radi ispoljenje svesti, medjutim suštinski razlog za izbijanje ratova leži u još jednom razlogu, a to je ostatak degradirane svesti. Čovek u sebi nosi animalne funkcije, ali i deo animalne svesti. Osećaj pripadnosti čoporu navodi ga da se okuplja u organizacije različitog tipa. Čak i civilizacija podržava ovaj način ponašanja formirajući škole, religije, političke, partije i slično. “Čopor” je neophodan s druge strane, jer ljudi u medjusobnom kontaktu razmenjuju ličnu energiju i ispoljavaju se u medjusobnim odnosima.

Ono što izaziva ratove je osećaj za teritoriju koja pripada čoporu, a zbog tog osećaja fomirane su države. Prvobitno okupljanje u plemenske zajednice, radi razmene energije i pomaganja jednih drugima, na kraju je dovelo do ogradjenih dvorišta i carinskih prelaza.

Rat predstavlja proširenje teritorije s jedne strane i akumuliranje energije mase s druge.

Kako to?

Vojsku u rat vodi jedan čovek - vojskovodja. Ratnici svog vojskovodju poštuju, dive mu se i vole ga, što sve zajedno predstavlja masovno usmerenje lične energije prema jednom čoveku. Velike vojskovodje zabeležene u istoriji imale su ogroman broj sledbenika, koji su svoju ličnu energiju akumulirali u njega, dajući mu moć i besmrtnost. Njihova fizička tela više ne postoje, ali energija akumulirana u njih još uvek deluje i oni žive u svesti narednih generacija. Uzmi Julija Cezara kao primer.

A mržnja potlačenih i porobljenih?

Ipak je takvih pojedinaca, koji mrze vodju, veoma malo u odnosu na broj onih koji ga obožavaju. Mržnja usmerena prema vodji je kratkotrajna, uglavnom se za nevolje okrivljuje rat, kao apstraktna kategorija. Osim toga, u potrazi za vodjom, obični ljudi se vrlo brzo pomire sa promenom na vrhu i vrlo rado će zavoleti novog vodju, ako ih ovaj ne sputava previše u ličnom ispoljenu.

Okruženi vidovnjacima i prorocima, koji kao da imaju monopol nad tumačenjem, često čujemo pojam negativna energija. Šta je negativna energija?

Ne postoji negativna energija, reč je samo o leksičkoj zabludi. Reći “negativna energija” je isto kao i reći “negativna struja”. Električna struja, kao vid usmerene energije, je ili jednosmerna ili naizmenična, nikako ne može biti negativna. Negativna može biti njena upotreba. Ona se koristi za električnu peć, ali i za električnu stolicu. 

Kad je u pitanju lična ili psihička energija, gde se pojam negativne energije smešta, ona može biti usmerena ili potisnuta. Prirodna osobina energije je kretanje, a u slučaju lične energije njeno kretanje je orijentisano u više pravaca: kretanje samog tela, kretanje misli, odnosno usmerenje ka nekoj osobi. Energija okruženja, koja je neophodna za život, dolazi od drugih ljudi. “Negativna energija” takodje dolazi od drugih ljudi, a ono što je čini negativnom je njen zastoj u protoku.

Kako?

Odredjena osoba šalje ti svoju energiju u vidu koji nećeš ili ne možeš da primiš, te se u tebi stvara otpor. Taj otpor stvara osećaj ili kategorizaciju lošeg, odnosno negativnog.

Pojasni to malo bolje. Uzmimo slučaj osobe iz mog okruženja koja je neprekidno ogorčena. Ona oko sebe širi negativnu energiju, prema opštoj proceni.

Ono što ti osećaš kao ogorčenje je sadržina njenih reči. Ona je u govoru jetka i zlurada, besna na čitav svet. Suština je u ličnom nezadovoljstvu sopstvenošću i dubokim unutrašnjim shvatanjem, koje nikako neće sebi da prizna, da joj je život totalno promašen. To dalje znači da je ličnu energiju u ispoljenju prilagodila civilizacijskim normama življenja, umesto da sopstvenu svest obogaćuje ličnim iskustvima, koja su joj neophodna. Zbog toga ona pati, a patnja je pritisak potisnute energije. Taj pritisak mora negde da se ispolji, a ventil za pražnjenje su najčešće reči. Lični osećaj neprijatnog je negativno, odnosno loše, zato ona svoja loša osećanja iskazuje kroz zlurade komentare na račun okoline. Zašto bi, uostalom, vama bilo dobro kada njoj nije. Odnosno, ako ona ispravno postupa, u skladu sa civilizacijskim normama, pri čemu se loše oseća zbog potisnutih ispoljenja, tada se i ti moraš osećati loše, da bi bila u redu u njenoj svesti. Jer, ako ti nisi u redu, onda ona ne može da se druži sa tobom, odnosno ne može da razmenjuje svoju energiju sa tobom, jer tako pravila nalažu.

Sve je to lepo, ali objašnjeno je funkcionisanje date osobe. Kakve to veze ima sa mojom procenom da ona oko sebe širi negativnu energiju?

Radi se o indukciji. Svest ima elektromagnetsku prirodu, što u praksi znači da ljudi uvek reaguju na raspoloženje osobe u svom prisustvu. Ako je u pitanju veća grupa ljudi tada će svi reagovati na energetski najjače emocije jedne od osoba. Društvo ne voli tmurne, depresivne ili nervozne osobe, jer one indukcijom izazivaju isto ili slično raspoloženje u ostalima, u zavisnosti od ličnog nivoa raspoloženja. Masovna histerija je dobar primer za indukciju svesti u masi.

Znači svojim ispoljavanjem emocija, ona aktivira istovetne emocije u tebi i stoga se i ti osećaš loše u njenom prisustvu.

Šta bi smo rekli za zavist? Smatram da nisam zavidna osoba, a ipak mi je zasmetalo kada sam osetila zavist svoje bivše prijateljice, usmerenu ka meni. Kako je indukcija delovala u ovom slučaju?

Razmena energije je kompleksan problem, a shvatićeš ga samo ako sve ljudske odnose podvedeš pod odnos razmene energije. U slučaju prijateljstva dve osobe povezuje netelesna ljubav. Stepen naklonosti prema drugoj osobi odredjuje i jačinu uzajamne razmene. Vas dve ste bile prijateljice i protok energije je bio veoma jak, jer bilo je ljubavi izmedju vas dve, kao izmedju dve sestre, što je podazumevalo razmenu (ili deobu) emocija i ličnih iskustava kroz poveravanja. Zavist se javila kada si kupila skupu stvar, koju ona sebi nije mogla da priušti. Ti si njoj uputila osećaj lične radosti da ga “podelite”, kao i ranije, a one je taj osećaj “uzela”, ne uzvrativši istom merom. Stoga si ostala uskraćena za ono što si smatrala da ti pripada, a to je njena povratna energija i stoga se osećala loše. Uostalom, ta sitnica je i bila razlog prekida druženja, jer pokazala je pravi stepen otvorenosti medju vama. Da je ona otvoreno pokazala svoje emocije tipa: “žao mi je što to sebi ne mogu da priuštim, ali ipak se radujem što ti to imaš”, stvar bi bila rešena relativno bezbolno, a prijateljstvo ne bi bilo prekinuto.

Ne volim kada neko viče na mene, to je takodje ispoljenje negativne energije.

Bes je eruptivno i samim tim nekontrolisano ispoljenje lične energije. Eksplozija besa obično je praćena vikom, kroz jak izliv emocija, a često je povezana i sa agresijom. U ovom slučaju ćemo zanemariti agresiju, koja je kinetičko ispoljenje lične energije. U slučaju da neko besni na tebe, sasvim sigurno je da si provalu besa ti lično izazvala.

Ja?

Da ti. Osoba koja besni na tebe, mora da ti bude važna, odnosno moraš eneregetski da budeš otvorena prema njoj, da bi uopšte reagovala. Znači prethodno je morala da postoji energetska razmena izmedju vas, koja je iz nekog razloga prekinuta ignorisanjem od strane te osobe. Ti tu energiju želiš, a pošto ne možeš da je dobiješ na uobičajen način, izazivanjem besa skrećeš pažnju na sebe. Adolescenti to često rade, mada ni odrasle osobe ne izbegavaju ovaj metod.

Ja ne volim besne osobe. Čak i kada čujem svadju nepoznatih osoba sva se uznemirim.

Ono što te zapravo uznemirava nije njihov bes, već tvoje lično iskustvo doživljenog besa, znači lično sećanje. Bes je, kao što rekoh, eruptivno ispoljenje lične energije pod veoma visokim naponom, što razara i pošiljaoca i primaoca. Opet ništa nije negativno, samo je neprijatno jer je neumereno. Topla voda je prijatna, ali vrela svakako nije.

Kad smo već kod razmene energije, medju ljudima često postoji veštačka razmena, neka vrsta trgovine energijom. Ljude često stupaju u neodgovarajuće odnose sa drugim ljudima, zbog lične koristi. Pričaj mi malo o tome.

Sa pojavom plemena, koje je osnovano radi pomaganja jednih drugima, čovekova lična energija udruživana je sa energijom drugih članova plemena. Vremenom je energija u ispoljenju stvarala neharmonične note, ali ekonomska zajednica prisiljavala je članove da ostanu zajedno, iako im to malo odgovara. Jesi li sigurna da te ova tema interesuje?

Pa malo. Delovala mi je simpatično.

Dobro, da nastavimo. Ekonomski motivi su prevashodni da bi ljudi ostajali zajedno. Do danas se ništa suštinski nije promenilo. Uzmi kao primer grupu ljudi koja radi na istom zadatku. Ako je novac, odnosno zarada jedini cilj njihovog okupljanja i zajedničkog rada, onda tu nema mnogo harmonije. Njihova energija je samo delimično usmerena na obavljanje zadatka, a veoma malo ukoliko su samo mali točkić u velikom mehanizmu. Pokretna traka u fabrici je dobar primer, ili što je još gore, u administraciji. Monotonija posla vrlo brzo dovodi do zasićenja, a ta monotonija prenosi se i na okruženje, pa često izgleda da im posao uzima previše energije. Naprotiv, u uhodanom poslu, koji se obavlja mehanički, utrošak energije je veoma mali, a umor se javlja jer su iscrpli oblike ispoljenja energije, pa samim tim nema dodatnog priliva, koji bi im ulio dodatno raspoloženje.

Nasuprot tome, grupa ljudi koja svesno usmerava energiju ka zajedničkom cilju stvara duh zajedništva, sazvučje nota koje, ako je postavljeni cilj važan, daje simfoniju. Primer su naučno - istraživački timovi.

U prvom slučaju energija se materijalizuje isključivo kroz novac, a u drugom energija se materijalizuje kroz naučno otkriće i pošto je polje nauke beskonačno, jer je deo Univerzalnog znanja, i oblici ispoljenja su beskonačni.

Ljudi su često licemerni, ulaguju se nadredjenima radi sticanja boljeg položaja ili statusa, što već predstavlja pravu trgovinu ličnom energijom.

Licemerje je već domen razumske svesti. I primalac i davalac posmatraju odnos kroz prizmu razuma. A licemerni su i jedan i drugi. Vratimo se ipak suštini, varijacijama razumske svesti bavi se psihologija.

A kolektivni duh i kolektivna svest?

I to su produkti razuma, odnosno produkti materijalnog. Kolektivni duh nastao je radi zaštite kolektivnog dobra. Kolektivna svest nastala je kao posledica kolektivnog vaspitanja. Rodoljublje je tipičan primer za to. Čovek će zaista braniti samo svoju okućnicu, ali ide u rat da brani tudju zemlju, iako može da se radi o istoj državi, samo da bi sprečio neprijatelje da stignu do njegove sopstvene kuće. Nacionalna svest i patriotizam su vestačke kategorije. I prestani sa budalastim pitanjima!

Dobro, dobro. Vratimo se na onu raskrsnicu razgovora kada smo sa teme “LJubav i strast” skrenuli na temu “Strah”. Otkuda strah, koji je prisutan ne samo kod čoveka već i životinja, pa i biljaka?