Razum

Ispostavlja se da je razum čovečanstvu doneo blagodet, ali i prokletstva. Šta možemo reći o tome?

U svojim preobražajima Univerzalna kosmička svest transformisala se od Neispoljenog, preko dve sile stvaranja i čitave plejade nematerijalnog i materijalnog ispoljenja, do čoveka kao vrhunskog oblika ispoljene svesti. Jedino čovek, na tom silaznom putu, ima svest koja je svesna sopstvenosti, svest nazvana razum. Medjutim, upravo ta “raskrsnica” dovodi do toga da, iako poseduje mogućnost spoznaje sopstvene svesti sopstvenim razumom, čovek to veoma često ne čini. Razum je upravo dat radi osvešćenja, odnosno razumevanja sopstvenosti i sopstvene odvojenosti kroz pripadanje ispoljenom.

Čista svest je rasuta, kao što se svetlost rasipa unaokolo osvetljavajući zemlju. U odnosu na Čistu svest, razum je kao laserski zrak. Ono što čoveka odvaja od životinje je upravo ta fokusirana svest, sposobna za koncentraciju i uočavanje sopstvenosti. Zadatak čoveka je da tu usko ograničenu oblast, koja izoštrava opažanje i iskustvo ispoljenog, proširi do Apsolutnog, ali sa identičnom oštrinom opažanja. Razum je taj organ svesti, disciplinovana svest, koji omogućava i zahteva apsolutno osvešćenje.

Čoveku je dat razum, ali vrlo često se dešava da razum koristi čoveka umesto obrnuto. Već je poznato da čovek koristi veoma mali deo potencijala mozga, kao fizičke - centrifugalne baze ispoljenja. A od tog malog dela izuzetno mali deo se koristi na pravi način.

Rekoh već da razum koristi čoveka umesto obrnuto. Svi znate da vam se u glavi odvija neprikidan dijalog sa samim sobom. U stvari razum neprekidno razgovara sa samim sobom, neprekidno objašnjavajući pojave koje ga okružuju, počevši od banalnosti kao: “ono je drvo” u trenutku kada ugledate drvo, pa do ponovnog preživljavanja malopredjašnjih ili davnih dogadjaja. Ovaj unutrašnji dijalog veoma je teško prekinuti. U nekim sistemima duhovnog razvoja mesecima, pa čak i godinama, trenira se zaustavljanje ovog unutrašnjeg dijaloga, radi mogućnosti prodora u višu svest. Običnom čoveku neizvodljivo je da unutrašnji dijalog prekine u trajanju od čak jednog minuta, da ne govorimo o stanju svesti u kome uopšte nema dijaloga sa sobom. 

Razum treba da služi kao posmatrač i analitičar, ne kao aktivni učesnik i gospodar procesa. Ova osnovna funkcija i dalje postoji, iako je u velikoj meri zanemarena i uvek se može aktivirati. Naravno, nedisciplinovanom razumu je u početku teško da preuzme ovu ulogu, ali dužim treningom, uz pomoć volje, stvar počinje da teče automatski.

Razum je, pored mišljenja, logike i komunikacije, prvenstveno doneo mogućnost učenja i svesnog napredovanja. Iskustva akumulirana u sećanja trebala bi suštinski da služe kao baza ispoljenog, a svest, sticanjem novih iskustava, kretala bi se napred. Razum služi samo za selekciju: novo - staro. Govor olakšava komunikaciju, povećavajući mogućnost za prenos informacija, a upravo je razum doneo govor.

Čovekov razum, kao raskrsnica Čiste svesti, doneo je svet ovakvim kakvim ga poznajete. Čovek upoznaje svet preko sopstvenog razuma, kao organa Čiste svesti i svet je sve ono što čoveka okružuje, ali onako kako ga odredjeni pojedinac doživljava. Svet je u stvari projekcija razumske svesti, koja usmerava ličnu energiju ka odredjenoj oblasti. Za biznismena svet je posao, telefoni, susretanja i zaradjivanje novca. Za sportistu, svet su treninzi, takmičenja, druženje i rivalstvo. Za domaćicu, svet je kuća, pranje i kuvanje, deca. Ovo je dobar primer kako Čista svest, prelomljena kroz prizmu razuma, doživljava svet kao sopstveno okruženje. Razum je dao govor kao mogućnost komunikacije medju ljudima, ali ih je istovremeno odvojio jedne od drugih. Domaćica i sportista mogu da žive u neposrednoj blizini, ali iako govore istim jezikom oni ne mogu da se razumeju medjusobno, jer različito se ispoljavaju. Razum je doneo nerazumevanje ljudima.

U suštini stvar je jednostavna kao i uvek. Svet je jednostavan, život je jednostavan. Zbog toga je razum sve iskomplikovao, da bi imao čime da se “zabavlja”. Čista svest je jednostavnost, nasuprot “zdravom razumu”, koji je svekomplikovanost. Varijacije ispoljenja, mogli bi smo da kažemo, mada je zaista besmisleno ponavljati iskustva koja su se jednom ispoljila, a čovek to neprekidno radi. Uvek je u potrazi za poznatim doživljajima: ljubav, zabava, radost, kao i patnja bes, žalost. Čovek se stalno vrti po istom krugu, smatrajući da se nekuda kreće. Jedino izvesno čemu se zaista kreće je smrt, a smrt niko ne želi. Čovek je beskonačnost sveo na pojam kruga kao beskonačno ponovljenog kretanja. Već time je suština beskonačnosti iskrivljena, jer krug je obod kružnice, koja je zatvoren prostor. Beskraj je otvoren i neograničen.

Primarna funkcija odvojenosti od okruženja data je zbog delovanja sopstvenosti i uočavanja sopstvene svesti. Medjutim, ta funkcija je deformisana upravo odvajanjem od sopstvenosti. Pogled uperen spolja trebalo je da bude refleksija medjutim, povratna reakcija je izostala i čovek je sav usmeren na sopstveno okruženje, umesto da mu okruženje služi kao ogledalo. Svest stiče iskustva u odnosu na druge ljude i zapravo je odnos izmedju dve osobe ono što čini život. Svest je jedna, čovek ima jednu svest, sopstvenu svest i ne postoji način da spozna tudju svest. Paradoksalno zvuči, ali milijarde ljudi na zemlji imaju samo jednu svest i ostali ljudi služe samo radi uspostavljanja i sticanja iskustva. Čoveku je data volja da uspostavi energetsku razmenu samo sa osobama koje sam odabere. Susret sa neharmoničnom osobom dao bi odbijanje, a razum bi registrovao to iskustvo kao neprijatno i ne bi ga ponavljao. Naravno, pod uslovom da Čista svest ima dominantnu ulogu.

Razum je centar svesti, a ego je centar razuma kao fokusirane Apsolutne svesti. Apsolutna svest nema ego. Dosezanje Apsoluta podrazumeva gubitak pojedinačnog, gubitak ega. Medjutim, on se ne može odstraniti na silu ili prevazići, što pokušavaju neke tradicije. Gubitak ega je stapanje sa Apsolutnim, a podrazumeva čistu svest, oslobodjenu lažnog ispoljenja. Kao i obično, čovečanstvo je suštinu ispoljenja Apsolutnog izvitoperilo i celu stvar postavilo naglavačke.

Razum je čoveku doneo govor, a govor je doneo laž.

Tačno, govor je doneo laž i jedino medju ljudima postoji laž. Opet je u pitanju samozaborav suštine. Na svim nivoima komunikacija se odvija na telepatskoj osnovi. Razmena informacija vrši se putem slika i emocija. Životinje se dodatno sporazumevaju ograničenim dijapazonom zvukova, a čovek ima govor. U pozadini govora i dalje postoji telepatija, jer da nije nje komunikacija bi bila aspolutno nemoguća, ali ta sekundarna funkcija je potisnuta i komunikacija govorom je postala primarna i skoro jedino moguća. Umesto da nadgradi telepatiju govorom, čovek je potisnuo telepatiju, a na prvo mesto stavio govor i eto kako je stvorena laž. Čovek samo sluša šta mu se govori, umesto da sluša i oseća istovremeno. Pogrešan prenos informacija doneo je nerazumevanje, a zatim i laž kao netačnu informaciju. Laž suštinski donosi pogrešno usmeravanje energije one osobe koja je prevarena. U početku je bila bitna samo lična korist, često je i danas je lična korist uzrok laži, a kasnije su laži postale barijera koja odvaja čoveka i od sopstvenosti i od drugog čoveka. Laž je toliko ukorenjena u čoveku, da on čak i ne može da spozna njenu bezmernost i ukorenjenost u sve pore ispoljenog.

Kako je uopšte došlo do pojave laži?

Prvobitna i primarna laž je način na koji čovek koristi razum, kao gospodara svesti, umesto kao slugu, što on suštinski jeste. Dalje, doživljaj sveta je čista projekcija razuma, doživljaj realnosti takodje. A najčešće je upravo taj doživljaj sveta koji te okružuje laž. Uzmi primer osobe koju poznaješ i koja živi u paklenim uslovima, na rubu egzistencije, a ubedjena je u to da je srećna i zadovoljna. Razbijati joj iluzije ne bi bilo besmisleno, ali to bi joj donelo veliki bol, jer morala bi da sruši čitavu konstrukciju sopstvenog života i započne iznova na pravim osnovama. Gradjenje novog života podrazumeva novo ulaganje energije, a pre svega očišćenje uprljane svesti, da bi se spoznala prava osnova za novi život. Inače, ova izjava može da se odnosi na veliki deo čovečanstva, čak možemo reći na celokupno čovečanstvo, jer broj osvešćenih pojedinaca je beznačajno mali u odnosu na čitavu populaciju. Laž je ona barijera koja čoveka odvaja od sopstvene Čiste svesti. A osnovni uzrok laži je disciplina. 

Disciplina predstavlja voljno usmerenje lične energije u odredjenom pravcu. Ona sprečava spontano ispoljenje Čiste svesti kroz iskustva koja su joj data, proglašavajući odredjena ispoljenja neprihvatljivim. Civilizacija proklamuje demokratiju kao potrebu za slobodnim izražavanjem i to je lepo kada bi bilo postavljeno na ispravnim osnovama. Demokratija disciplinovanog naroda - to je već istinski paradoks. Demokratija predstavlja slobodu, a disciplina je upravo ograničenje slobode i jedno s drugim je nespojivo, jer jedno isključuje drugo.

Kako je uopšte došlo do discipline, jer ona je očigledno koren? Zašto je bila potrebna ?

Disiplina, u suštinskom vidu, predstavlja voljno usmerenje svesti ili lične energije u odredjenom pravcu ispoljenja.

Disciplina razuma dovela je do lažne slike, sveta lažne slike sopstvenosti i laži uopšte. Naravno, to je jednostrana upotreba discipline, druga strana, ono pozitivno u svemu, je neophodnost discipline da bi uopšte došlo do spoznaje. Disciplina je voljno usmerenje razuma, njegovo fokusiranje na odredjenu oblast, radi spoznaje. Razum je disciplinovana Čista svest.

Čovek, kao vrhunsko ispoljenje Čiste svesti, u sebi nosi sve prethodne stepene ispoljenja, počevši od iskre Neispoljenog - volje. Čovek ima volju i upravo ona mu omogućava spoznaju i odabir odredjenih iskustava. Medjutim, čovečanstvo je još u fazi odojčeta, što se tiče korišćenja te iskonske volje koja mu je data. Ljudi volju koriste na način deteta koje se igra eksplozivom. Zato je svet ovakav kakav jeste.

Disciplina udružena sa voljom treba da da ispoljenje Čiste svesti kroz razum, kao orudje spoznaje Apsolutnog. Priča o detetu i eksplozivu se ponavlja i kada je disciplina u pitanju. Čovek je čoveku nametnuo disciplinu, vodjen nagonom čopora. Osećaj za teritoriju čopora doveo je do stvaranja država, a zatim i ratova. Ratovi su iziskivali upotrebu oružja, počev od kopalja i mačeva pa do nuklearnih bombi. Vojska, da bi uopšte postojala, zahteva strogu disciplinu i poštovanje volje vojskovodje.

A to još i nije najgora primena discipline. Mnogo suptilniju zamku donela je civilizacija primenom discipline na celokupno čovečanstvo, bilo običajima i tabuima, bilo zakonodavstvom. Čovek je ukalupljen normama, uzorom primernog gradjanina. Sve počinje još u kolevci, disciplina se sprovodi hranjenjem bebe u odredjeno vreme. Dete odlazi na spavanje u odredjeno vreme, da ne govorimo o sistemima školovanja, a naročito o normama življenja i ustaljenog životnog puta. Osobu koja se usudi da živi spontano, van civilizacijskih normi, svi jednoglasno osudjuju, proglašavajući je osobenjakom i uglavnom izbegavaju.

Oni koji su bar malo svesni i iskreni prema sebi takvim osobama zavide, ali retki su oni koji se usudjuju da protivreče nepisanom zakonu disciplinovane zajednice, gde ne postoji vrhovni zakonodavac. Zakonodavac je čitavo okruženje.

Disciplina razuma dovela je do iskrivljenog ispoljavanja Čiste svesti kroz ličnu svest i donela potrebu za lažima. To što je disciplina dovela do licemerja i čistih laži, u vidu obmane sagovornika, sa tim čovek može lako da izadje na kraj. Disciplinovana lična svest voljno se prepušta ustaljenim šablonima življenja, čak i ne znajući da postoje druge mogućnosti. Dete se od samog rodjenja uči disciplini, svako iskakanje iz šablona mirnog i pristojnog deteta drastično se kažnjava. Deca - ličnosti jake volje - odupiru se vaspitavanju, svesni duboko u sebi da takav put nije njihov. Takvi ispadi tolerišu se donekle, sve dok mališan koliko toliko sledi norme. Deca vrlo rano nauče da lažima izbegavaju disciplinu koliko mogu, a one neobuzdane, koji se nikako ne mire sa konvencijama, čekaju vaspitno popravni domovi i kriminal. Medjutim, ni kriminal nije rešenje, jer anti konvencije su još uvek konvencije. Medju pripadnicima odbeglih, nazvanih ološ ili slično, takodje postoje odredjene norme ponašanja, doduše drugačije od normi gradjanskog društva, ali još uvek su to norme, ponekad strožije od normi gradjanskog društva.

Civilizovanom čoveku laž je neophodna, kao nekakav ventil za ispoljenje van ustaljenog šablona. Čovek ima jedno lice, tačnije jednu ličnost za javnost, drugu za porodicu, treću za prijatelje, a suštinski su sve to lažna ispoljenja, jer ličnost je jedna i jedinstvena. Upleten u čitavu mrežu sopstvenih ličnosti, od kojih ni jedna nije suštinski čista, čovek često i ne zna ko je on sam. Obmanjujući druge o sebi, on najuspešnije obmanjuje sebe. Svaka od tih ličnosti zajedno čine JA, a svaka od njih sebe naziva JA čak i kada je u suprotnosti sa drugim sopstvenim JA. Sve te ličnosti nastale su vaspitanjem, lična svest se kroz razum uklopila u važeći šablon, u težnji da zadovolji očekivanja drugih: roditelja, prijatelja, čitavog društva.

Upravo u disciplinovanom ispoljenju lične svesti leži uzrok lažnog vidjenja sveta i sebe uopšte. Iskrivljeno ispoljenje svesti dovodi do odredjenog sputavanja energije, njenog blokiranja. Energija može neometano da se ispoljava samo kroz dozvoljene vidove, kao što je sport i eventualno kreativnost. Oni koji nemaju afiniteta prema sportu ili umetnosti, svoju ličnu energiju uglavnom blokiraju u ispoljavanju, blokirajući time i kanale za dovod energije. Blokiran dovod energije doveo je do skraćivanja životnog veka, što i nije tako strašno u odnosu na bolesti koje su se javile kao posledica takvog načina življenja. Da li se neko zapitao otkuda neprekidno radjanje neizlečivih bolesti? Rak je tipičan primer kako se blokirana energija materijalizuje kroz strano tkivo u organizmu, a u odmakloj fazi čovek vene i doslovce se smanjuje, jer potpuno prekida dotok vitalne energije. Za rak je pronadjen lek, a onda na scenu stupa AIDS, gubitak imuniteta, gubitak volje za životom. Kada i protiv ove bolesti bude pronadjen lek pojaviće se nove i nove bolesti, sve dok čovečanstvo ne shvati da je uzrok svih bolesti u njima samima, a ne u virusima i zagadjenoj životnoj okolini.

Znači li to da čovek treba da se odrekne discipline i usprotivi civilizacijskim normama koje su dovele do ovakvog sveta kakav je danas?

Naravno da ne treba. Svaka drastična promena uzrokuje jedino ispoljenje suprotnosti, promenu smera ali ne i promenu pravca. Već smo govorili o kriminalu kao pobuni protiv gradjanskog društva. Hipi pokret je pokušao nešto slično, ali na drugi način, medjutim i njihovo slobodno ponašanje ispoljavalo se kroz odredjeni šablon. Suštinski se nista nije promenilo, a ono što je bitno je promena načina ispoljavanja svesti.

Postoji li rešenje?

Naravno da postoji. Potrebno je vratiti se iskonskom, odnosno vratiti se sebi. Zadnjih decenija čovečanstvo počinje da uvidja suštinu problema, mada ne jasno, jer problem se posmatra razumom, a sam razum uveliko daje lažnu sliku. Psihoanaliza je dobar start, jer jedino rešenje za čoveka je samospoznaja. Kažem da je psihoanaliza dobar start, ali ne i dobar završetak. Čovek ne može da spozna sopstvenost samo uvidom u zaboravljene ili potisnute traume, a naročito ne okrivljavanjem roditelja ili društva za sopstvene probleme. Osvešćenje trauma kroz njihovo ponovljeno proživljavanje oslobadja energiju zarobljenu u sećanju na njih. Što se tiče zaboravljenih trauma, tu je energija ne samo akumulirana, već se neprekidno nova energija koristi za očuvanje traume u zaboravu.

Čovek treba neprekidno da posmatra sebe, ne samo sopstveno sećanje na prošle dogadjaje, već i sopstvene reakcije na aktuelna zbivanja, upoznajući time sopstvenost. Sva ona JA ispoljenja treba shvatiti kao odvojenost i kao deo celine istovremeno. Niko od vas ne zahteva da se nepristojno ponašate na javnim mestima, jer time ne samo da kršite ličnu volju drugih ljudi, već ulazite u šablon anarhije, a suština je upravo u oslobodjenju od šablona.

Posmatranjem sebe i sopstvenih reakcija, vrlo brzo dolazite do sopstvenih osobina koje ne volite i koje svim silama pokušavate da prikrijete ili promenite. Takvi pokušaji dovode do novog, bespotrebnog ulaganja energije. Prikrivanje osobine za koju smatrate da je neprihvatljiva, troši energiju na isti način na koji je troši potisnuta i zaboravljena trauma. Promena date osobine deluje kroz razumsku svest i opet je ispoljenje disciplinovano, odnosno lažno.

Jedina disciplina kojoj čovek može da se prepusti je odgovornost za sopstvene postupke i sebe uopšte. Spoznajom sopstvene suštine, kroz sopstvenu jedinstvenu ličnost, čovek dolazi do unutrašnje istine, a ona je ono što čovek zaista jeste. Čovek koji JESTE prihvata sebe onakvim kakav je i upravo to prihvatanje sopstvenosti dovodi do uravnoteženja. Mane prestaju da budu negativne crte ličnosti, pretvaraju se u osobine. Vrline isto tako. Razumevanjem sebe dolazi se do svog Unutrašnjeg bića, do čiste i jedinstvene ličnosti oslobodjene suprotnosti, a samim tim i konflikta, jer konflikt upravo dolazi iz suprotnosti. Takva ličnost, oslobodjena unutrašnjih barijera, može da doživi unutrašnje zadovoljstvo, koje dolazi iz osećaja harmonije. Sva potraga za zadovoljstvom suštinski potiče iz potrebe za unutrašnjom harmonijom, koju ni jedan vid zabave ne može da donese.

Čovek koji živi u skladu sa samim sobom, živi u skladu sa okolinom. Ljubav prema bližnjem ostvaruje se preko ljubavi prema sebi samom. Unutrašnja harmonija donosi razumevanje, ne samo sopstvenosti već i drugih ljudi sa kojima se dolazi u kontakt. Čista volja u ispoljenju donosi i visok moral, ali ne nametnut. Delovati u skladu sa sopstvenom voljom istovremeno znači poštovati tudju volju. U tom slučaju nema prisile za bilo šta, ali ni ljutnje ako se nešto ne dešava u skladu sa sopstvenim željama. Tek tada ljubav postaje neometana razmena energije i umesto bola doneće uživanje.

Duhovna evolucija čovečanstva kreće se upravo u ovom pravcu, ali još mnogo vekova će proći dok čitav ljudski rod udje u fazu istinskog humanizma i istinske čovečnosti.

Jedna lasta ne čini proleće, ali ga ipak nagoveštava. Nadam se da će ovaj tekst pobuditi još neku “lastu” da krene putem osvešćenja.

Znanje

Znanje je svest čoveka odvojilo od svesti životinje. Kako je čovek došao do logike, obzirom da je jedino ispoljeno biće koje logički zaključuje?

Logika je viši produkt Čiste svesti. Jednostavnim posmatranjem okoline, radi zadovoljenja radoznalosti, čovek je uočio razliku u ispoljenjima kao i izvesnu pravilnost koja se ponavlja. Formiranjem jednostavnog obrasca koji se ponavlja i njegovim pamćenjem, došlo se do logike. Ako je ispoljenje A jednako ispoljenju B, a ovo jednako ispoljenju C, onda je ispoljenje A jednako ispoljenju C. Razvojem logike čovek je došao do znanja.

Upravo je znanje ono što čoveka odvaja od životinja. Radoznalost je odlika svih ispoljenih formi, a najjasnije se vidi kod viših sisara. Radoznalost udružena sa logikom predstavlja znanje.

Šta prema tome predstavlja glupost?

Glupost nije ništa drugo do ugušena radoznalost. Glupost takodje predstavlja ne-svesno ograničavanje sopstvenog ispoljenja, koje zatim predje u naviku. Glup čovek lako može da postane pametan, samo treba da se seti da to može.

Šta znanje predstavlja suštinski?

Po svojoj suštini, znanje je jedan od vidova modifikovanog ispoljenja dveju sila. Znanje je centrifugalno, odnosno materijalno ispoljenje, Centripetalne tj. duhovne sile, ali na nematerijalnoj ravni. Znanje samo po sebi ne predstavlja oblik, ali potreban mu je oblik, da bi se izrazilo. Znanje predstavlja primarno ispoljenje svesti, svest koja je svesna ZNA da je svesna. Dalje, znanje predstavlja spoznaju svesti o sopstvenosti, sopstvenom ispoljenju i sopstvenom okruženju, poznavanje suštine svega ispoljenog, sopstvene svrhe, početka i kraja. To je Univerzalno, Kosmičko znanje. Možemo mu dati atribut Božanskog znanja, da bi smo pojam približili logici ljudske svesti. To Univerzalno, sveprožimajuće znanje dostupno je svima i koliko će ko uzeti iz tog neiscrpnog izvora, zavisi samo od nivoa njegove moći, odnosno nivoa njegove svesti. Okean je beskrajan, a količina vode koja se iz njega zahvata ograničena je jedino posudom kojom se ta voda zahvata.

Gurdjijev tvrdi da je količina znanja koja je čoveku na raspolaganju veoma mala i da samo odabrani pojedinci mogu da ga prikupe. Šta reći o tome?

Postavka Gurdjijeva je samo svrsishodna, ali ne i tačna. Svrsishodna je u tom smislu, da bi se učenici potrudili da steknu što više znanja. Da im je rekao da je znanje dostupno na svakom koraku, niko se ne bi potrudio da ga stekne. Isto kao što ljudima nije rečeno tačno vreme smrti, jer u tom slučaju život bi pretvorili u čekanje smrti umesto da žive.

Očigledno je da je potrebno uložiti trud u sticanje znanja, često veoma veliki trud. Zašto je to tako?

Za sticanje znanja u suštini uopšte nije potreban trud, kao što ni za disanje ne treba uložiti preveliki trud. Stvar sama po sebi teče glatko i jednostavno. Medjutim, ovo važi za Apsolutnu svest, koju čovek ipak nema. Trud koji se ulaže zahteva logika. Način na koji čovek stiče znanje u uobičajenom vidu je na bazi logike, odnosno poredjenja sličnih ili istovetnih ispoljenja. Univerzalno znanje podeljeno je u dve struje: Naučno i Gnostičko.

Naučno znanje je znanje apsolutno podredjeno logičnom načinu razmišljanja. Temelji takvog znanja zasnovani su na mehanički usvojenim činjenicama, na osnovu kojih se, na bazi poredjenja i dokazivanja, dolazi do novog znanja. Za usvajanje ovakvog znanja potreban je zaista veliki trud, jer pamćenje odredjenih činjenica predstavlja akumuliranje lične energije u pamćenje i njihovu mehaničku klasifikaciju. Logika kojom su te činjenice povezane takodje je mehanička, jer često je takvo znanje suštinski daleko od stvarnog razumevanja. Zbog toga se ovakvo znanje teško usvaja, ali lako gubi, lako se zaboravlja, jer predstavlja nasilni vid ispoljenja lične energije, odnosno lične svesti. One oblasti koje su čoveku bliske i koje ga zaista interesuju usvajaju se i pamte veoma lako. Tu je u pitanju volja za učenjem, iskazana u vidu interesovanja za odredjenu materiju. Tako iskazana volja usmerava ličnu energiju u pravcu pamćenja činjenica, i mada se čitav proces obavlja mehanički, proces učenja je lak. Ne treba da te brine ovo mehanički, jer čovek mnogo toga mehanički obavlja da bi mogao normalno da funkcioniše. Uzmimo hodanje kao prost primer. Kada bi čovek za svaki korak koji napravi morao da uloži volju, kretanje bi mu oduzelo veliku količinu energije i on ne bi mogao istovremeno da čini ništa drugo. Mehaničko usvajanje logičkih činjenica i njihova praktična primena u radu, omogućava ličnoj energiji da se, za vreme činjenja odredjene radnje, troši mala količina energije, ostatak lične energije tako može da se upotrebi u nova ispoljenja ili učenje novih stvari. Kada ti ne bi mehanički pisala, ne bi ni mogla da pratiš i zapisuješ tok svojih misli koje u ovom trenutku predstavljaju moj glas. Vidiš da je to dobro uredjeno.

Mehaničko usvajanje novog, logičkog znanja, materije koja ne interesuje čoveka, zahteva ulaganje veće količine energije i zbog toga učenje suvoparnih činjenica iziskuje trud. Ovo naravno ne znači da je nauka, odnosno logika pogrešna stvar, naprotiv. Nauka je poboljšala kvalitet materijalnog življenja čoveka, ostavivši mu na raspolaganje mnogo više vremena za ispoljenje u drugim vidovima. Ono što je kod nauke loše je prisilno učenje naučnih činjenica u sistemu školovanja. Škola treba da uči mladog čoveka samo ono što ga zaista interesuje, jer tu može dati maksimum. Budućem pravniku nije potrebna viša matematika recimo. Primeri su brojni.

Drugo, ni logika nije pogrešna stvar, jer prvenstveno predstavlja odvajanje svesti, odnosno stepen razvoja svesti ispred svesti životinje. Dalje, logikom su takodje neki životni principi mehanizovani i samim tim je čovekovo ispoljenje olakšano u nekim uobičajenim stvarima. Opet, ostavljeno mu je više vremena da svoju svest ispolji na nov način.

Ovo bi bilo o teškoći sticanja znanja. Predjimo na drugu vrstu znanja na Gnostičko znanje.

Gnostičko znanje po svojoj suštini predstavlja Univerzalno ili Božansko znanje. To je pravo ili primarno znanje i dostupno je svima koji su spremni da ga prihvate. Kao što rekosmo na početku, količina tog znanja koje može da se prihvati ograničena je jedino čovekovom svešću, kao ograničenom “posudom”. Znati, u gnostičkom smislu, znači osetiti znanje svim svojim Bićem. I dok je Naučno znanje locirano u glavi, Gnostičko znanje je u celom telu, odnosno Duhu. Ne postoji centar za prikupljanje, odnosno, akumuliranje Gnostičkog znanja, zovimo ga samo Znanje. Ovo znanje se ne zadržava nigde, već je sveprisutno. Kao vazduh koji svi udišemo, zadržimo kratko u plućima i izdahnemo. Kontakt sa Znanjem je lak i jednostavan, ono ne zahteva akumuliranje, jer je uvek na dohvatu. Tačnije, ovo znanje se ne pamti, mada se po želji neki njegovi delovi mogu akumulirati. Ipak, za onog koji ima kontakt sa Znanjem, takvo akumuliranje nije potrebno. Zašto bi neko pored izvora čuvao i kofu vode?

Kako stupiti u kotakt sa Znanjem?

Proširenjem svesti, a to je moguće samoposmatranjem. Kada svest spozna sopstveno postojanje, kada ZNA za sebe, onda joj je moguće i da razume sopstvenu funkciju, a to je ispoljenje u svim pravcima. Mogli bi smo reći da je samospoznaja trenutak prosvetljenja ili budjenja, osvešćivanje sopstvene svesti. To je trenutak razlikovanja i upravo on čini pojedinačnu svest. Sledeći stepen je spoznaja da ta lična svest, kako je bivala doživljena, predstavlja deo Apsolutne svesti.

Zašto je čoveku potrebno prosvetljenje ili budjenje. Zar on nije već vrhunski oblik ispoljene svesti?

Čovečanstvo je vekovima u prelaznoj fazi, od svesti životinje do Apsolutne svesti. Čovekova svest predstavlja onaj poslednji stepenik ka Apsolutnom. To što ima svest čoveka samo mu daje mogućnost da dostigne Apsolutnu svest, ali prethodno mora da je ispolji u svim mogućim vidovima, da njome obogati sve svetove koji čine, svi zajedno, Apsolutno. Da ne bude zabune, dosta sam govorio o Apsolutnom ne objasnivši ga. Apsolutno predstavlja sva moguća ispoljenja svesti u beskonačnim varijacijama. Neispoljeno i Apsolutno su dve strane iste medalje, i jedno i drugo predstavljaju Univerzalnu svest, koja iz Neispoljenog prelazi put ispoljenja, preko svih svetova koji predstavljaju Apsolutno. Inače, Apsolutno nije neko odredjeno mesto prema kojemu se svest kreće, kao prema odredjenom cilju. Konačno spajanje sa Apsolutnim, znači pretapanje lične svesti u Svest.

Vratimo se čovekovoj svesti. Čovekova svest predstavlja zbir svih prethodnih stepena ispoljavanja svesti. Čovek je cilj Neispoljenom, odnosno poslednja etapa. Čovek u sebi ima uspavanu svest minerala, preko svesti biljaka, insekata, životinja. Svi napred pobrojani imaju svest, ali je nisu svesni, niti imaju mogućnost da je postanu svesni. Čovek je jedini koji ovu mogućnost ima, ali je izuzetno mali broj pojedinaca spozna i iskoristi. Čovekova svest takodje mora da prodje odredjene stepene ispoljenja, odnosno postupnog osvešćenja, kao što je Univerzalna svest morala da prodje put od minerala do čoveka, kao put ispoljenja na planu materije. Tek potpunim osvešćenjem svojih ispoljenja ili uloga, a to su karmički zadaci, čovek može da doživi potpuno probudjenje. Medjutim jedno prosvetljenje ili budjenje nije dovoljno, čovek mora neprestano da teži ka konačnom probudjenju. Pitaš se zašto, a nemaš prosto vremena da zapišeš pitanje. Seti se osnovnih sila ispoljenja. Na probudjenje deluje Centripetalna sila. Ona oduhovljuje materiju, daje joj svest i vodi je budjenjem u sledeći oblik ispoljenja: minerale, biljke ... Centrifugalna sila im daje materijalni oblik ispoljenja i zadržava svest u tom obliku. Možemo reći, mada definicija nije tačna, da Centripetalna sila deluje pozitivno, a Centrifugalna negativno. Definicija nije tačna ako pozitivno i negativno označimo kao dobro i loše. 

Ovo je delovanje na evolutivnom toku svesti. Na involutivnom je stvar obrnuta Centripetalna sila deluje negativno, a Centrifugalna pozitivno. Involutivni tok predstavlja materijalizaciju svesti, preko Andjela, Arhandjela, Demona i čitave plejade nematerijalnih bića, koja predstavljaju ispoljenje Univerzalne svesti. Ispoljenja svesti kroz nematerijalna bića su bezbrojna, kao i ispoljenja materijalnih bića, uostalom.

Kao što rekoh, na probudjenje deluje Centripetalna sila i trenutkom osvešćenja ona postaje dominantna što istovremeno, zbog neravnoteže aktivira Centrifugalnu silu koja teži da svest vrati u materijalno ispoljenje. Zbog toga je na putu osvešćenja potrebno svesno praviti balanse izmedju ovih dveju sila, da bi se probudjena svest zadržala na odredjenom nivou. Znači, pored svesnog aktiviranja Centripetalne sile, treba svesno aktivirati i Centrifugalnu silu. Dobar model za ispoljenje Centrifugalne sile, jer upravo ono pruža šablon za ispoljenje, je znanje, ali ovoga puta logičko znanje. Logičko znanje nije materija, ali za Centripetalnu silu, koja nema oblik ispoljenja, predstavlja dobru osnovu. Logičko znanje je centrifugalni oblik Centripetalne sile.

Takodje, šablonski usvojene mentalne vežbe, a njih takodje ima bezbroj, u zavisnosti od sistema ili religija, pružaju dobru osnovu za ispoljenje Centripetalne sile, te se probudjena svest može zadržati na odredjenom nivou. Medjutim, ponoviću opet, jedno jedino probudjenje nije dovoljno, ono samo predstavlja mogućnost da se svest uzdigne na viši nivo i tu zadrži, da bi se uzdizala dalje. Ovo su recimo “stepenice za nebo”.

Ponekad nije dovoljan jedan život, da bi se visoko probudjena svest osvestila u potpunosti. Svi veliki mistici obično su živeli nekoliko ljudskih života, sa visoko probudjenom svešću, pre nego što su postigli potpuno osvešćenje, odnosno mogućnost pretapanja u Apsolutnu svest.

Mnoge religije tvrde da je patnja neophodna za probudjenje svesti. Šta reći o tome?

Osvešćenje znači prepoznavanje sopstvenosti i ličnog puta ka izvršenju sopstvenog karmičkog zadatka, ali i spoznaja ispoljenja kroz sve naredne karmičke zadatke u aktuelnom životu. Patnja u ovom slučaju predstavlja neprihvatanje zadatka koji treba da se odradi, odnosno odbijanje novog izazova. Neophodna je na neki način, jer je pravi pokazatelj da je iskušenik na pravom putu. Ukoliko sva iskustva koja mu se nadju na putu prihvata lako i bezbrižno, to je sasvim siguran znak da nije na pravom putu ili da nije razumeo suštinu iskustva kroz koje treba da se ispolji. Naravno, u svom izvitoperenom vidu neke tradicije idu do mere fizičkog samomučenja radi prosvetljenja, što je suštinski besmisleno.

Iz, patnje se ipak nešto može naučiti.

Učenje kroz patnju je moguće, ali radi se samo o suštinskim spoznajama. Problemi koji se javljaju na Karmičkom putu u početku izazivaju patnju, dok se ne shvate i ne razreše, a razrešavanje donosi ne samo olakšanje, već i radost, ukoliko je spoznata suština problema, odnosno patnje.

Otkriće novog znanja kroz otvorenu svest takodje donosi radost, a da pre toga pitanje nije bilo postavljeno kao problem. Sticanje novog znanja kroz uvide donosi proširenje ličnog znanja, što istovremeno znači obogaćivanje lične svesti.

Vratimo se kontaktu sa Gnostičkim znanjem ili jednostavno Znanjem. Kažeš da je sveprisutno i da se lako uzima, ali kako?

Probudjenje svesti odvija se mimo ustaljenih šablona, koji su uslovljeni logikom. Logika je, pre probudjenja, predstavljala jedini oblik ispoljenja svesti kroz razum. Probudjenje je širi oblik svesti, a da pri tome logika ni malo ne trpi. Doduše, nepripremljena svest je zbunjena u prvi mah, pokušavajući da logikom objasni proces, što je nemoguće. Ovde u pomoć priskače znanje u vidu tudjeg objašnjenja, koju svest može mehanički da primi i eventualno razume. Razumevanjem stvara se osnova za sledeći stepen probudjenja.

Kada probudjeni pojedinac počne da proširuje svoju svest i uoči da svest nije samo razum, tada mu se pruža mogućnost stupanja u kontakt sa Znanjem. Intuicija predstavlja jedan deo kontakta za Znanjem, mada takav kontakt nije dovoljan. Intuicija se javlja u ne-voljnom bljesku, a kontakt sa Znanjem predstavlja akt volje, ali bez napora. Kazem: bez napora, jer volja aktivirana razumom predstavlja napor. Volja aktivirana svešću deluje bez napora.

Znači: proširenje svesti kroz njeno osvešćenje i samoposmatranje dovodi u direktnu vezu sa Znanjem. Takvo znanje je sveprisutno i ne zahteva napor. Ili što reče E.Levi: “Govoriti učeno o svim stvarima bez njihovog prethodnog poznavanja”.

Evo ti odgovora u širem vidu, zašto u povišenom stanju svesti nisi imala pitanja. I sada ih veoma malo imaš, dozvoljavaš da Znanje samo prodje kroz tebe i ne trudiš se da zapamtiš bilo šta. Trud zahteva ulaganje energije, a ona ti je potrebna za kontakt sa Znanjem.

Zašto mi treba povišena energija?

Obična - dnevna svest zahteva odredjenu količinu energije. Ta količina energije data je svakom čoveku i služi za dnevne aktivnosti. Proširenje svesti predstavlja proširenje osnove, odnosno proširena svest poseduje i zahteva više energije. Proširenom svešću dobija se i povišena svest, koja ima mnogo jači energetski naboj nego dnevna svest. Proširenom, odnosno višom svešću, ti pretapaš svoju svest u svest drugih svetova. Dnevna svest predstavlja zgusnuti oblik, viša svest je porozna, frekvencija se menja i daje ti mogućnost da uskladiš svoju frekvenciju sa frekvencijom odredjenog plana. Pri tome, ulazak u višu svest sa drugacijim vibracijama ne remeti frekvenciju dnevne svesti. Naravno, ukoliko je to čin volje. Nevoljne promene vibracija svesti već spadaju u šizofreniju i druga psihološka ispoljenja, pardon, oboljenja. Mala šala. Ludilo je takodje jedan od oblika ispoljene svesti, samo što ljudi takvo ispoljenje nisu prihvatili kao neophodno, pa te ljude zatvaraju u ludnice.

Kako je moguće kontaktirati Božanstva, Duhove sfera i slično, kada su oni ispoljenja involutivne faze?

Oni jesu ispoljenja involutivne faze i kao takva imaju odredjenu frekvenciju na kojoj obitavaju. Njihova karma, da tako kažem, predstavlja promenu frekvencije ka materiji. Njih je moguće kontaktirati samo uz uskladjivanje frekvencije sopstvene svesti sa njihovom. Da bi kontakt bio moguć, potrebno je dati im i materijalnu formu kroz koju mogu da se ispolje. To može biti sopstveno telo, što nije preporučljivo za onoga koji to čini ili materijalna forma u vidu odredjenog znaka ili predmeta, što opet nije dobro za njih. Zašto nije dobro, zato što se time remeti njihova evolucija. Stepeni ispoljenja nematerijalnih bića tačno su odredjeni, kao i stepeni ispoljenja materijalnih bića. Da li je Golemu bilo dobro kada je napravljen? Mineralima, odnosno zemlji dat je oblik čoveka i mogućnost da se kreće kao čovek, ali Golem nije mogao da postane čovek, jer preskočeni su mnogi stepeni evolucije.

U slučaju priziva inteligencija drugih sfera jedini bezbedan kontakt je ponuditi im odgovarajuću formu za trenutno ispoljenje, a zatim ih vratiti nazad. Prizivati ih treba samo u slučaju potrebe, sa adekvatnim znanjem i svrhom, nikako iz hira. Zato su spiritističke seanse opasne kada ih izvode neupućeni.

Opet smo odlutali sa osnovne teme, kao i obično. Putevi povratka Apsolutnom su bezbrojni, kroz religije, sekte, organizacije. Svi tvrde da poseduju pravo znanje, a “činjenice” koje oni navode često su u suprotnosti jedna s drugom, odnosno razlikuju se od sistema do sistema, od čoveka do čoveka. Postoji li objektivno znanje?

Već sam objasnio šta je Univerzalno znanje. Da bi se ispoljilo potrebna mu je odredjena forma. Uobičajena forma je kroz govor, koji je deo logike. Znači forma za ispoljenje Univerzalnog znanja je logika. Medjutim, logika često deluje pravolinijski, u odredjenom smeru, koji često ne mora da bude ispravan. Logika “zaboravlja” beskonačne varijacije ispoljenja svesti, jer ne shvata da je put kojim trenutno ide samo jedna od mogućnosti zaključivanja. Logiku takodje čini prethodno naučeno znanje, pa kada se Univerzalno znanje pretoči u šablon logike, tada se dobija odredjeno znanje koje se zatim prenosi dalje onima koji nisu u mogućnosti da sami stupe u kontakt sa Znanjem. Otuda razlike.

Razudjena, nešablonizirana logika, uočava se kod male dece, koja tek uče saznavanje sveta. Recimo, ono što je prljavo se opere da postane čišto. Mačke se ne ljube, jer su prljave. Mačka se opere, pa se može poljubiti. Poljubac je nežnost. Mačka voli nežnost. Mačka voli vodu. Ovo je dečja logika, savršeno ispravna, jer teče po ustaljenom modelu u ustaljenom pravcu. To što mačka ne voli vodu, to nije logično, jer sve ukazuje na to. To što mačka ne priznaje logiku, to već nikoga ne brine.

Ustaljeni pravac logike, koji u stvari čini sliku sveta civilizovanog čoveka, uči se odrastanjem. Jezik kojim se ljudi sporazumevaju zasnovan je na logici i takodje se uči.

I ko je onda u pravu?

Niko nije u pravu i svi su u pravu. Gnoza ne može da se iskaže rečima, ona se oseća celim bićem. Svaki pokušaj izražavanja Gnostičkog znanja verbalnim putem, znači njegovo šabloniziranje kroz govor i logiku. I eto mogućnosti greške. Neka je jedan filozof došao do pravog znanja, dovoljno je da upotrebi dvosmislenu reč, pa da bude pogrešno shvaćen. Neka njegov učenik prenese dalje to pogrešno shvatanje i već je nastupio haos.

Dalje, prepisivanjem knjiga, pre pojave štamparija, neka prepisivač za trenutak izgubi koncentraciju i pogrešno prepiše reč, već se stvara haos. A čovek je inače sklon da na svoj način tumači izloženo.

Dalje, prevodjenjem sa stranog jezika, neka prevodilac usled nepoznavanja materije u potpunosti, pogrešno prevede reč, opet je nastupio haos. Mogućnosti su brojne.

Kako onda znati u moru informacija koja je prava?

Jednostavno. Treba prepustiti unutrašnjem znanju da te vodi i prepozna šta je prava informacija u tekstu koji čitaš. Ili još bolje, stupiti u direktan kontakt sa Znanjem, onda je čitanje nepotrebno.

Tajne i istina

Svet je prepun tajni. Već sam život predstavlja veliku misteriju. Nauka služi za otkrivanje tajni, a čovek, pojedinačno gledano, verovatno je najveće skladište tajni, dok neprekidno traga za nekom istinom. Reci mi otkuda dolazi potreba za tajnom. Šta je u stvari tajna, a šta istina?

Univerzalno gledano, tajna je barijera koja odvaja poznato od nepoznatog, znanje od neznanja. Istina, kao jedna od mogućih suprotnosti tajni, je kao svetlost koja obasjava odredjeno područje. Tajna je sve ono što se odvija u mraku, odnosno nije vidljivo. Otkrivanje velikih tajni su naučna ili filozofska otkrića, koja često mogu po značaju da se mere sa naučnim otkrićem. Razlika izmedju nauke i filozofije je samo u pristupu. Ko želi merljive argumente prihvatiće nauku. Ko želi duhovne argumente naći će se u filozofiji. Inače obe oblasti, ako u istraživanju odu daleko, razumljive su samo elitnoj manjini.

Što se tiče čovekove tajnovitosti, tu je stvar već sasvim drugačija. Čovek je na prvom mestu tajna sam za sebe, često drugi ljudi mnogo bolje uočavaju njegove osobine, nego on sam. Uzrok tome je iskrivljena slika sveta, pod dejstvom razuma. Čovek se trudi da sebe sakrije od drugih iz mnogo razloga. Osnovni razlog su neprihvatljive osobine, kako ih je društvo okarakterisalo. Lična energija teži da se ispoljava u svim vidovima a pojedinac se često oseća sputanim odredjenim normama i konvencijama. Neispoljavanje energije u odredjenom pravcu, kroz odredjenu osobinu, stvara unutrašnji pritisak i čovek se trudi da takvo ispoljenje sopstvenosti sakrije od drugih. Dalje, postoji izvesna potreba za intimnošću, naročito kada je razmena energije u ljubavnom odnosu u pitanju. Tom prilikom razmenjuju se velike količine energije i prisustvo treće osobe remeti prenos, jer u tom slučaju i ta treća osoba samim svojim prisustvom učestvuje u razmeni. “Kanali” za prenos energije samo su figurativno dati, svakako da ne izgledaju kao udubljenja ili cevi recimo. Energija se prostire unaokolo, oko osobe koja je emituje, slično zvuku.

Drugo, vremenom zaboravljeni primarni, odnosno prirodni kanali za dotok energije, uzrokovali su pojavu “energetskih vampira”, ljudi koji po svaku cenu dolaze do energije, crpeći je iz drugih ljudi u svojoj neposrednoj okolini. Energetski vampiri svoju ličnu energiju uglavnom akumuliraju u patnju, tako da im ni jedna primljena količina energije nije dovoljna, te je neprekidno kradu od drugih. Da bi se zaštitio, čovek je morao da podigne barijeru izmedju sebe i ostalih ljudi. Rešenje ovog problema je veoma jednostavno, mada sa aspekta uobičajene ljudske svesti veoma teško razumljivo. Treba se otvoriti prema prilivu energije u svim mogućim pravcima, što znači osetiti celokupnu prirodu svojim unutrašnjim Bićem. Ipak, ovo je poruka za ljude daleke budućnosti, jer čovečanstvo uglavnom ne poznaje i ne oseća svoje unutrašnje Biće. Namerno govorim o ovome jer, neka poruka dopre do samo jednog čoveka - to će biti sasvim dovoljno. Evolucija Duha podrazumeva čitavo čovečanstvo, ali se u prvom redu odnosi na pojedinca.

Treće, prvobitna komunikacija bila je zasnovana isključivo na telepatskim osnovama. Telepatija se i danas javlja, ali samo kod osoba koje se vole, što znači kod osoba koje su otvorile svoje energetske kanale i usmerile ih jedna prema drugoj. Takodje, osnovni uslov za telepatski kontakt je pristanak. Ukoliko jedna strana odustane od takvog vida komunikacije, to je isto kao da je prekinula razgovor u verbalnom vidu. U telepatskom kontaktu nema lažnih informacija, obe osobe su potpuno otvorene i spremne da onoj drugoj upute čistu informaciju.

Kod verbalnog prenosa misli, odnosno informacija, stvar je već drugačija. Sagovornici mogu da razgovaraju sa potpuno iskrenim namerama, a da pri tome pogrešno razumeju jedan drugog. Ljudski govor je veoma složena stvar, ali ipak nije ni približno toliko kompleksan koliko bi trebalo da bude, da bi informacije bile adekvatno prenete i shvaćene. Jedino u kombinaciji sa telepatskom razmenom misli moguć je precizan razgovor, koji je tada najčešće suvišan. Medjutim, sa pojavom verbalne komunikacije i pogrešnog shvatanja rečenog, došlo je do mogućnosti laži. U početku je nerazumevanje bilo tome uzrok, a kasnije su laži preuzele samostalnu ulogu. U korenu laži je uvek prikrivanje neke istine, odnosno tajne. Već ovde je veza sa ličnom energijom na mnogo složenijem nivou, jer laži su produkt kolektivnog duha i civilizacije uopšte. 

Pokušaću da uprostim stvar. Lažima se dolazi do lične koristi ili se izbegava kazna. Suštinski ličnu korist čovek dobija osećajem zadovoljstva, koje može da se definiše kao pobeda, sreća, radost i slično. Zadovoljstvo predstavlja priliv energije zbog ispoljenja u odredjenom pravcu i stoga se oseća kao pozitivno delovanje. Čak i lična korist u vidu materijalnih dobara predstavlja samo i jedino osećaj zadovoljstva, jer to je jedina korist koju čovek može da ima. Kazna s druge strane, može da bude u vidu bola, ako je kažnjavanje fizičko, ili uskraćivanje energije, ako je kazna psihološka. U svakom slučaju predstavlja neprijatnost. Uskraćivanje energije, a to se može samo uskraćivanjem energije drugih ljudi, u korenu donosi smrt, odnosno strah od smrti. Kada bi čovek spoznao svoje unutrašnje Biće, spoznao bi i načine primanja energije i tada psihološke kazne ne bi uticale na njega. Doduše ne bi bile ni potrebne, jer za Čistu svesti sva ispoljenja su prihvatljiva, ne postoji ispoljenje koje je zabranjeno i koje treba kažnjavati.

Šta ćemo onda sa ubicama?

Čista svest nema potrebu za uništavanjem drugog bića. Čista volja podrazumeva ispoljenje sopstvenosti, ali i poštovanje volje drugog bića. Osoba čiste svesti nikada neće poželeti da ubije bilo koga.

Zašto čovek ima potrebu da se krije, što je rekla bih osnovni uzrok tajnovitosti?

Pojavom morala, kao uslovljene civilizacijske svesti, pojedinac je došao u konflikt, prvo sa društvenom svešću uslovljenom normama, a pošto je prihvatio norme, sa samim sobom na prvom mestu. Čistoj svesti uskraćene su beskonačne mogućnosti ispoljenja i prinudno je podvrgnuta razumskoj svesti, koja je postala dominantna. Javno, što će reći pod prismotrom okoline, čovek je naučio da se ponaša na poželjan način. Medjutim, ni jedna norma nije mogla apsolutno da ga prisili da se ne ponaša kako hoće kada je sam ili u društvu sebi sličnih osoba. Obzirom da je svestan da je njegovo ponašanje ili njegova suština društveno neprihvatljiva, pojedinac pristaje da javno bude ono što se od njega zahteva, ali zato “neprihvatljivi” deo sebe prikriva čuvajući ga u tajnosti.

Potiskivanje nezadovoljavajućeg ispoljenja dovodi do patnje, zatim bolesti i slično. Nagomilavanje nezadovoljstva donosi destruktivnost, koja se uglavnom manifestuje na okolini, umesto da je usmerena unutra ka razbijanju ličnih ograničenja.

Zašto je uopšte uspostavljen moral?

Zbog očuvanja vrste, da se banalno izrazim. U prirodi vlada zakon jačega, odnosno zakon volje. U tom slučaju slabi nemoćni i bolesni imaju male šanse da prežive. Osim toga, gubitak drage osobe izaziva patnju, pa su se ljudi postarali da uvodjenjem pojma morala dovedu u red medjusobne odnose. Tako su nastali humanost, razumevanje i poštovanje.

Lenjost je drugi faktor, koji se izrodio iz prvog. Jači su pomagali slabije, a vremenom odredjeni pojedinci su počeli da izvlače ličnu korist iz sopstvene slabosti, bilo lenjošću bilo kradjom. Jer, zašto bi se neko mučio da sam napravi nešto, kada to može da uzme od drugog, koji je to već napravio.

Materijalne vrednosti i pojam lične svojine uslovili su ljubomoru, kao vid posedovanja duhovnog, odnosno energije druge osobe. Otuda pojam neverstva kao nemoral. A u korenu morala, kao što vidiš, ipak stoji sprečavanje neometanog ispoljenja Čiste svesti.

Pod pojmom “moral” može da se iskaže i pojam “tabu” kao pojam “svete tajne”. Otkuda pojava zabranjenog znanja?

Usmeravanjem Čiste svesti ka razumskoj svesti i njenim šabloniziranjem, čovek je postepeno prekidao ličnu vezu sa Aposolutnim, granice percepcije su se suzile na okvire razuma i čovek je zaboravio svrhu sopstvenog postojanja. Svest je postala kruta. Oni malobrojni pojedinci, koji su u sebi zadržali elastičnost svesti, imali su mogućnost spoznaje Apsolutnog i samim tim bili su izdvojeni iz mase. Takvi ljudi birani su za sveštenike. Dominantnog duha, sveštenici su bili neposredno uz kraljeve i sama priroda njihove svesti davala im je odredjene povlastice. Novi kandidati za sveštenike birani su veoma pažljivo i znanje im je prenošeno u odredjenim dozama, jer znanje je postalo moć. Otuda svete tajne.

Druga vrsta tabua, koja je rasprostranjena, je u zabrani konzumiranja odredjene vrste hrane ili činjenja odredjenih radnji. Ovde je u pitanju čista manipulacija ljudima u cilju jačeg očvršćenja razumske svesti, stvaranju iracionalnih strahova, a tako je najlakše uspostaviti vladavinu.

Da li je jasno i otvoreno iznošenje znanja zabranjeno?

Ako misliš na zabranu od strane javnih institucija onda svakako jeste. Osvešćen narod pokazaće sopstvenu volju, koja je često u suprotnosti sa voljom vladara. Tada postoji mogućnost svrgavanja takvog vodje sa vlasti i zbog toga postoje cenzure javnog mišljenja.

Što se tiče iznošenja izvornog, suštinskog znanja, tu već nema zabrane. Istina koja je izneta javno imaće značaja samo za odredjenog pojedinca, čiji je duh na nivou na kome može da primi to znanje. Običnim ljudima te reči neće značiti ništa, jer neće podstaći njihovo unutrašnje razumevanje. Prema tome, iznošenje istine nije opasno i nema opasnosti od “božje policije” ili tome slično.

Šta u stvari predstavlja istina?

Istina bi trebalo da pokazuje apsolutno objektivno poimanje stvari. To je Apsolutna istina. Nasuprot njoj svet, odnosno svest u kojoj ljudi žive, predstavlja Apsolutnu laž.

Ovo prvi put čujem!

Apsolutnu laž ljudi su već spoznali, hindusi recimo celokupan ispoljeni svet nazivaju maja, odnosno iluzija. U tom vidjenju oni su potpuno u pravu. Doduše, greše u nekim drugim stvarima, ali to trenutno nije tema naše rasprave.

Zašto “Apsolutna laž”?

Okovan okvirima sopstvene percepcija čovek je NAUČIO da vidi svet onakvim kako ga vidi. Prost primer za to su optičke varke. Ti si recimo ubedjena da vidiš jednu stvar i to veoma jasno. Medjutim, posle kraćeg posmatranja shvatiš da prizor pred tvojim očima predstavlja nešto sasvim drugo. Da nisi dodatno obratila pažnju, prvi utisak bio bi istinit za tebe.

Isto važi za kontakte medju ljudima. Ubedjenje o nekoj osobi čini tu osobu takvom i takvom za tebe. Mnogo je nesredjenih odnosa medju ljudima upravo zbog pogrešne slike u sopstvenoj svesti. Razočarenja nastaju zbog rušenja lažne slike. Naravno, nova slika se neminovno ponovo uspostavlja, ali nema garancije da je i ta slika prava i realna. Čovekova sposobnost da prosudjuje upravo je dovela do pogrešnih uvida. Da bi se nešto procenilo, uvek se procenjuje u odnosu na nešto drugo. Procena ljudi se vrši uvek u odnosu na sebe, a kako da takva procena bude istinita kada čovek čak i sebe procenjuje lažno, zatvarajući oči pred sopstvenim osobinama?

Istina koju čovek predočava drugim ljudima u najboljem slučaju je bela laž. Dovoljno je ne izneti sve detalje o odredjenoj situaciji ili osobi, pa da slika koja se predstavlja bude lažna. Medjutim, pošto je čovečanstvo naučilo da tako komunicira medju sobom, obično nema problema. Ono što ljudi preziru su crne laži, koje se najčešće prezentiraju iz koristoljublja.

Svetska politika predstavlja idealnu pozornicu za prezentaciju laži. Mnoge profesije bazirane su na lažima, nećemo ih nabrajati da se ko od prozvanih ne bi osetio uvredjenim.

Znači laž je na neki način neophodna?

Na neki način jeste. Visoko znanje čoveka čija je svest na višoj ravni, običnom čoveku je neshvatljivo ili čak štetno. Čovek sa više ravni može da sakrije istinu od čoveka na nižoj ravni, ako proceni da je iznošenje takve istine opasno ili da će biti pogrešno shvaćena i preneta. Samo u tom slučaju, znači prilikom znatne razlike u nivou svesti, dozvoljena je laž kao prikrivanje istine. Izmedju dve osobe čija je svest na istoj ravni laž je besmislena. Kod dve osobe visoko razvijene svesti laž je besmislena, jer ono što je njima prioritetno je uzajamno pomaganje u daljem osvešćenju. Svaka laž samo pokazuje nedostatak zrelosti onoga koji laže.

Medju ljudima čija je svest na nižoj ravni, a upravo je tu idealna podloga za razvoj i rast laži, laž je takodje besmislena, samo to ljudi ne shvataju. U pitanju su i bele i crne laži. Kreiranje stvarnosti bazirano na lažima gradi jednu krhku konstrukciju, koja može da se održi samo zahvaljujući novim i novim lažima, ali uglavnom se brzo ruši. Neki modeli ponašanja, zasnovani na lažima u uzajamnom odnosu, stari su koliko i civilizacija i njihova konstrukcija je donekle stabilna, ukoliko se poštuju odredjene norme. Tipičan primer za to je preljuba. Ukoliko se ljubavnici diskretno ponašaju, lažući time kako medju njima nema ničega, okolina to prihvata i prevareni partner poslednji sazna za preljubu. Okolina, koja sve to zna, savršeno igra igru bele laži praveći se da ništa ne primećuje i da se ništa ne dešava.

Naravno, ovde je saznavanje istine veoma bolno. Poslovica kaže: Istina najviše boli. Zašto?

Ulaganje lične energije u lažnu sliku, a zatim njeno rušenje dovodi do bola. U pitanju je shvatanje besmislenosti puta kojim se do tada išlo, odnosno uzaludnog ulaganje energije. U slučaju rušenja idealne slike o braku i bračnom partneru, recimo, stvar je u rušenju lažnih odnosa i mogućnost za uspostavljanje pravog odnosa. To bi trebalo da bude početak puta osvešćenja i prave ljubavi. Medjutim takav par se najčešće razilazi, u pokušaju da sa novom osobom izgradi pravi odnos, ne shvatajući da nov odnos gradi na starim temeljima i da se suštinski ništa ne menja.

Rušenje lažne slike o sebi je još bolnije, mada se redje dogadja. Opet je u pitanju put povratka Čistoj svesti i rušenje lažne konstrukcije ličnosti. Poslovica koju si navela, odnosi se na sitne opaske o nečijim ličnim zabludama, a one se veoma često ne shvataju dobronamerno. Često i nisu dobronamerne, naročito ako su izrečene u svadji sa željom da se druga strana povredi.

Istina je neophodna u odnosu medju ljudima, jer dovodi do Čiste svesti i pravog i harmoničnog ispoljenja. Ali za istinu takve vrste potrebna je hrabrost, da bi se srušile postojeće norme ponašanja, kao i odgovornost za sopstvene postupke, ali ovoga puta odgovornost pred samim sobom, ne više pred drugima.

Mnoge religije navode Put Istine kao jedini pravi put. O čemu se zapravo, radi?

Oni su shvatili iluzornost pojavnog sveta i pokušavaju svojim sledbenicima da ukažu put kojim njihova svest treba da ide, da bi došlo do osvešćenja, prosvetljenja i slično. Svrha tog puta je ostvarenje generalne karme za čitavo čovečanstvo: osvešćenje sopstvene svesti, proživljavanje sopstvenog života savršeno svesno, ispoljavanje u svim mogućim vidovima.

Pojedinci su uspeli da dosegnu delić Apsolutne istine ličnom spoznajom, ali ta istina se ne može prevesti na običan jezik. Apsolutna istina je deo Neizrecivog i može se samo pojmiti Duhom. Svaki pokušaj iskazivanja verbalnim putem je njeno pretvaranje u laž. Isto kao pokušaj objašnjenja Boga. Jednostavno je Neizrecivo neizrecivo.

Može li čovečanstvo da dodje do istine?

Može i to će se desiti, ali tek pri kraju duhovne evolucije. Još mnogo vekova će živeti na sličan način, odnosno imaće slično vidjenje realnosti kao danas. Ipak, zahvaljujući pojedincima, koji svesno ubrzavaju duhovnu evoluciju, čovečanstvo se kreće napred, u smislu razvoja svesti. Proces ipak nije jednostavan, jer većina se odlično snalazi u postojećem stanju svesti, vešto manipulišući drugim ljudima. Takvi su često na moćnim položajima i igra svesti im savršeno odgovara. Oni unazadjuju duhovnu evoluciju, u izvesnom smislu, ali gledano sa aspekta večnosti, ta igra će ipak imati kraj.

Rekla bih da tajne ipak sadrže nešto magično u sebi. Činjenica koja je javno izneta gubi na značaju, ljubav izmedju muškarca i žene ima veće draži ako je tajna, poslovi koji se obavljaju “iza zatvorenih vrata” su najuspešniji. Šta to magično tajna nosi u sebi?

Tajnošću se stvara zatvoreni krug, da se tako izrazim, koji formiraju učesnici u tajnom procesu. Krug, kao zatvorena forma, ograničava protok energije samo unutar njega, a dodavanjem energije, koja se tom prilikom ne rasipa, stvara se mogućnost koncentracije energije i njena materijalizacija u izvesnom vidu. Tu je razlika izmedju sakralnog i profanog. Sakralne - svete stvari dostupne su samo malobrojnim posvećenicima i za njihovo razumevanje neophodan je visoko istrenirani razum, koji je uz to elastičan i sposoban da primi nepojmljivo. Profane stvari, s druge strane, dostupne su masi tj. svima i koriste se površno, često bez ikakvog razumevanja. Religiozni rituali koje obavlja masa vernika, imaju snagu i svrhu samo kada su ujedinjeni, odnosno kada se obavljaju odredjenog dana. I bez obzira na nerazumevanje učesnika, tom prilikom stvara se odredjeni energetski koncentrat, koji može da posluži u više svrhe. Otuda zabrana proricanja u dane verskih praznika.

Tajnost u odnosima, koje si pomenula, utiče na stvaranje energetskog jezgra izmedju učesnika. Svako otvaranje prema svetu, znači odliv energije i samim tim slabljenje veza medju njima.

Ova vrsta svete tajne nema suštinske veze sa tajnom kao nepoznatim znanjem, odnosno tajnom kao prikrivanjem istine. I medju tajnama postoje razlike, a ovo je dokaz koliko je jezik neadekvatan da izrazi suštinu stvari.

Osnovni magijski aksiom je: hteti smeti znati i ćutati. Sada mi je jasno zašto je ćutanje neophodno.

Neophodno je i zbog još jednog razloga: reč je prelazni oblik stvaranja, prelazni oblik izmedju energije i materije. Reč nastaje na Mentalnom planu, kao ideja oblikuje se na Astralnom planu kao forma, a realizuje se na Materijalnom planu, medjutim, u dvojakom vidu: ili kao izgovorena reč ili kao materijalni produkt. Velike ideje mogu da se realizuju samo ako se njihova transformacija dovede do kraja. Ukoliko se o njoj govori, ona gubi na snazi, jer reči joj oduzimaju energiju koja je neophodna za materijalizaciju. 

Razgovor o ideji, koja treba da se realizuje, dozvoljen je samo medju učesnicima energetskog jezgra. U već uspostavljenom zatvorenom krugu reči samo pojačavaju delovanje energije, pojačavaju njenu koncentraciju, a iznošenje novih ideja u vezi plana omogućava sklapanje jasnije slike, ali ponavljam, tajnost je veoma bitna svo vreme trajanja procesa. Dragocenosti se plasiraju samo u ograničenim količinama, upravo tu leži njihova moć. Rasipanje dijamanata čini ih običnim staklenim kamenčićima.