ISPOVEST No 23 (Veliki) učitelju

Stigla sam do same Svetlosti od čijeg blještavila su mi dugo tekle suze, sve dok se oči nisu odvikle od mraka.

Stigavši do svetla, htela sam da ljudima dam svetlost, osvetlivši im put. Ali ona ih zaslepe i oni obnevideše. Izbegavavši svetlost izbegavaše mene. Zato povlačim ponovo veo izmedju svetlosti i ljudi, a ja ostadoh sa obe strane.

Neka se veo zove žena, što znači slaba. Iza vela je Zvezda, što znači Čovek.

.

ISPOVEST No 22 (Neuspelom ljubavniku)

Znam da ti ništa nije jasno, ali ove reči nisu posvećene tebi.

Želim samo da kažem da si izgubio ono što si mogao da dobiješ, a to nikada nećeš saznati. Kao u onoj priči o ponositom siromahu koji je odlučio da žmureći predje preko poznatog mosta.

Hvala ti na ovoj čaši čudjenja sažetoj u pitanju: gde sam pogrešila?

Opet sam u čoveku prepoznala Boga, zaboravljajući pri tome da on sam to ne zna. I neću se boriti za tebe. Ko je još pobedio protiv neznanja, protiv samozaborava?

.

ISPOVEST No 21 (Ispijanje nektara)

Možda ovo ne bi trebalo da ti kažem, bojim se da ćeš me pogrešno shvatiti.

Ja te mnogo želim, ali... Ako će ostvarenje želje dovesti do gubitka osećaja u kome sam sada - ja je se odričem. Ne želim da ovaj doživljaj uprljam poznatom reakcijom, ne želim da Bogove dovedem medju ljude. Njima je mesto na Olimpu.

Ti i ja (verujem da mogu da govorim i u tvoje ime) jesmo otišli daleko u prepoznavanju, ali se, ipak, još uvek ništa nije dogodilo, možemo da se povučemo sa primamljivog "fronta" i zatvorimo se u razumske okvire konvencionalnog dijaloga. Ne bacaj biser medju svinje, ne mešaj Bogove i ljude. Ako si zaista spreman na veliki izazov, koji si prizivao svojom poezijom - ja se otvaram prema tebi. Ako nisi - povuci se bez kajanja. Sa Bogovima nema šale.

Možda ni ja nisam dovoljno čista da sa božanstvima pijem nektar. Ako se kao takva ipak provučem neopaženo pored Heruvima, tada ću svakako osetiti bes Bogova. Ali, to će biti samo moj problem.

.

ISPOVEST No 20 (Kako izaći iz bajke)

Ovo je bajka o Ivici i Marici. Uloge su zamenljive. Malo si Ivica, malo Marica. Ja ću biti u ulozi veštice.

(Nemoj da te zavara moje lice. Veštice su ružne i stare samo kad ih razotkriješ.)

Ne, ne možeš ti da budeš veštica. Ti si taj koji se našao u začaranoj šumi i hodajući stigao do kućice od slatkiša. Ne moram čak ni u kavez da te stavim, ti voljno ostaješ ovde. Uostalom, ako to uradim bacićeš me u vatru i priča će imati poznati kraj.

Jedini izlaz iz ove bajke je da prestaneš da jedeš slatkiše.






.

ISPOVEST No 19 (Kocka)

Ovu partiju si dobio ti. Čestitam, bez imalo zavisti, na dobijenoj pobedi. Uživaj u samozadovoljstvu, pobeda i služi da potvrdi sopstvenu važnost. Ipak, trebalo je učtivo da se zahvališ i odeš ka nekim drugim izazovima. To što ostaješ znači da započinjemo nov okršaj na istom polju, opčinjeni novom kombinacijom stare igre.

Ako ponovo pobediš ti, biću pridružena kao perla tvoje ogrlice, bižuterija ili dragulj, svejedno.

Ako izgubiš, oglodaću te do kostiju i baciti na otpad uspomena.

Ko je na potezu?

.

ISPOVEST No 18 (Ne ostavljaj me samu)

Ne ostavljaj me nikada samu kada napravim glupost. Tišina je moj saveznik, samoća je moj mač, dno je moj oslonac.






.

ISPOVEST No 17 (Smrt nade)

Kada umire poslednja nada, umirem li i ja sa njom?






.

ISPOVEST No 16 (Neobaveznom Blizancu ili bilo kome drugom)

Moja opijenost tvojim postojanjem za trenutak mi se učini kao oblačno nebo. Jer munja razuma sevnula je i ja se pitam zašto baš ti? I ne grešim li ponovo zbog večite težnje da pronadjem sagovornika?









.

ISPOVEST No 15 (Princeza i žaba)

Kažu: "Gleda ga kao zmija žabu." Osećam se kao hipnotisana žaba, dok opčinjeno zureći u njega čekam poljubac da me pretvori u princezu.

Samo, ne znam gledam li u princa ili zmiju?




.











.

ISPOVEST No 14 (Lapsus lingve)

On me privlači kao leptir sveću.

Ona: “Nije mi dovoljno samo da sjajim, htela bih njegova krila da mogu da letim, da svetlim, htela bih da postanem zvezda.”

On: “Šta vredi to što letim, kada su moja krila, boje noći, kao posuta pepelom. Hteo bih da svetlucam dok letim, hteo bih da postanem zvezda.”

Hajde da se zagrlimo čvrsto, hajde da ostvarimo svoje snove...

.

ISPOVEST No 13 (Snaga želje)

Otkuda dolazi ova suluda želja sa snagom namere, koja ruši čitav prethodni sistem življenja?

Nije skandalozno ono što radim. Skandal je ono što se dogadja u mojoj glavi.

.

ISPOVEST No 12 (Skandalozna)

Celog života pravila sam skandale, trudeći se da ih prikrijem. I ljudi su se smejuljili iza mojih ledja, uživajući istovremeno u postoperativnom toku priče.

Vreme je da skandal postane javna stvar.

Vreme je da otkrijem ko sam.

.

ISPOVEST No 11 (U rano jutro)

Imam želju da te istresem kroz prozor, zajedno sa posteljinom u kojoj provedosmo noć.

ISPOVEST No 11-a (Sutradan)

Ipak, nikada me niko nije ljubio po ledjima, dok ujutru perem zube.

ISPOVEST No 11-b (Iste večeri)

Lice mi je bilo prekriveno kosom. Čija je to kosa, tvoja ili moja?

ISPOVEST No 11-c (Kao prethodno)

Neki leptiri su bili na mom telu. Ili su to bile tvoje ruke?

ISPOVEST No 11-d (Isto)

Samo, molim te, nemoj me shvatiti doslovce.
Ljubav je laka i lepršava samo kada se ne uzima za ozbiljno, kada ne predstavlja obavezu.

ISPOVEST No 11-e (Završna)

U svakom slučaju, ovo je moja poslednja recka. Ona uspravna.

ISPOVEST No 10 (Ontološka tuga)

Uživam li ja to u sopstvenoj melanholiji sa dozvoljenom dozom mazohizma?

Opravdanje tražim u delovanju sila, u ispoljenju Božje volje.

Krijem li se ja to iza tuge, kao iza zavese, tražeći izgovor za predah?

Kome to treba da podnesem račune za dosadašnje postignuće?

Čije me to rame čeka da se isplačem i kažem: “Ja ne mogu više, prevelik sam zalogaj zagrizla”?

Odričem se svega ljudskog da bih postala Čovek.

Ovo je ontološka tuga.

..

ISPOVEST No 9 ( O raskoraku)

Zadavio me stid ovih dana. Koprca se u grlu pokušavajući da izadje na niže, što izaziva mučninu, penje se na više, što izaziva glavobolju. 

Stidim se sebe same što ponovo pokušavam da zakrpim polomljene ideale. A nisu se polomili sami. Ja sam ih smrskala u paramparčad, kao beskorisne porcelanske figure koje prikazuju okamenjeni sjaj.

Greh je najteži kada ga predočimo sami sebi. Jer kada nam drugi ukažu na počinjeni greh, nekako uvek imamo opravdanje pred sobom. Ali kada sam čovek predoči sebi da greši... Opet se krijem iza gramatičke množine. Kao da će teret raspodeljen na “mi” olakšati moj sopstveni deo koji treba da ponesem.

Stojim raskoračena izmedju dva sveta. U jedan se ne usudjujem da udjem, iz drugog ne želim da izadjem, mada vrlo dobro znam da nemam izbora.

Noćas sam sanjala žensku nogu u svilenoj čarapi, sa elegantnom, šimi cipelom. Jednu, odsečenu žensku nogu, koja je izgledala neprirodno živo.

.

ISPOVEST No 8 (Mirisni snovi)

Uporno pokušavam da opravdam sebe samu pred samom sobom, zamagljujući ružičastom koprenom glib u kome sam se našla. Iz njega još uvek izlaze klobuci sumpora, zadah koji se neće očistiti sam od sebe.

Potonula sam u blato vodjena nagonom ženke koja traži sklonište, čistu egzistenciju. Zbog čiste egzistencije uprljala sam sopstveni duh, prekrila ga ružičastom koprenom, ostavila ga da se napaja sumpornim isparenjima.

Zato noću sanjam parfeme.

.

ISPOVEST No 7 (Keruši Loli)

Mrzela sam te, duboko i iskreno. Ali, ništa novo ti nisam rekla. Ovo si i sama znala.

Nikada nisam preispitala korene sopstvene mržnje prema tebi lično, a kasnije i prema svima vama. Mrzela sam tu udvoričku pritvornosti i spremnost da budeš bilo čija, zarad malo nežnosti i nešto više hrane. Užasavala me je tvoja spremnost da se tek tako odrekneš potomstva, ostavljajući ga da cvili gladno, tražeći tvoje prisustvo. Tvoja neprekidna, piskava brbljivost parala mi je uši, iritirala nerve.

Uživala sam u tome da te tučem. U trenucima besa nisam prezala ni od lanca. Začudo, nisi me mrzela zbog toga. Sklanjala si se koliko je moguće i trpela ono što te je snašlo. Kada sam prestajala, vraćala si se uobičajenom življenju. Bila si nepopravljiva. Bila si to jednostavno ti.

Mrzela sam te i zato što si bila aristokrata, plemenitog roda, dok je tvoje ponašanje bilo kao u seoske alapače. Nisi pravila razliku izmedju pernate divljači i komšijske živine. Tebi su svi bili isti – plen.

Već te odavno nema, a ne znam ni kada ni gde si otišla. Čak je i sećanje na tebe nestalo svih ovih godina. Samo se mržnja prema tebi neosetno pretvorila u ravnodušnost prema svima vama.

Shvatam u ovom trenu, dok tvoja sen plovi mojom dušom, mrzela sam te jer si bila odraz onoga što sam ja bila tada i što ću tek postati sutra. Mržnja usmerena ka tebi bila je zapravo mržnja usmerena prema sebi samoj, što sam dozvolila da zarad malo nežnosti i nešto malo više hrane budem vezana lancem. Doduše, moj se nije video jasno. I nisam znala, isto kao i ti, razliku izmedju pernate divljači i domaće živine. Perje je perje, u čemu je razlika?

Tebe su trpeli neko vreme, a zatim te prognali. Ti nisi imala izbora, drugi su odlučili umesto tebe. 

Ja sam otišla sama.

ISPOVEST No 6 (Početak kraja)

Igra je završena. Bar se nadam da je tako. Zamara me besmisao ciklično ponovljenog kretanja koje dovodi samo do mrtve tačke. Ravnoteže. Stagnacije. Zamiranja.

Od svega je ostao samo strah. Strah da će točak našeg zajedničkog življenja ponovo početi da se kreće postajući žrvanj koji nas melje već izgovorenim rečenicama. Radije pristajem na nepreglednu monotoniju navike i ćutanje kao poslednji vid prisustva.

Uključi televizor. Nas dvoje odavno nemamo šta da kažemo jedno drugom.







.

ISPOVEST No 5 (Opet sam te prevarila)

Šta da ti kažem, pa valjda i sam uvidjaš, ovo je svet muva i paukova.

(Kažeš da očistimo paučinu? Pa kako će muve imati orijentaciju za kretanje?)

Neki od nas su muve, lete unaokolo, naizgled sa ciljem. Pri tome stvaraju veliku buku trudeći se da prikažu sopstvenu važnost. Prepoznaćeš ih, to su zunzare, velike, debele, upadljive. I nadasve dosadne. Pravo je uživanje biti grub prema njima. 

Ima i onih sjajnih, zaodenutih u svetlucave oklope, kao okićene zlatom. One su možda najlepše, ali svakako i najprljavije. Kloni se sjajnih muva.

One koje su najtiše, koje skoro bešumno lete unutar sopstvenog roja izgledaju najdobroćudnije. Medjutim, pazi, tu je zamka. Baš one najviše prljaju, ostavljajući za sobom mnoštvo crnih tačaka.

Kažeš, lakše je biti pauk. Razapneš mrežu i čekaš da neka od njih u svom besciljanju uletu pravo u nju. U pravu si. Ono što paukove razlikuje od muva je strpljenje, veština čekanja. Rasprostreš svoju lepljivu mrežu i, dok neprekidno dogradjujući nove niti ispredaš čipkastu zavesu, muva sama uleti u nju. Sa par pitanja navedeš je da se koprca i time se uplete još više, a onda je tvoja.

Potpuno si u pravu. Ali, šta ako ti u mrežu uleti pauk zajedno sa sopstvenom mrežom? Ko će onda preuzeti ulogu žrtve?

.

ISPOVEST No 4 (O razbijanju)

U vrtlogu nesnalaženja osluškujem svaki damar tražeći izlaz iz ovog začaranog kruga.

Ne znam jesam li spremna ili ne da se rastočim u ništavilu ujedinjenih suprotnosti, dok u medjuvremenu zamirem kao otpor svemu postojećem.

Zatvorila sam se u kulu od porcelana i dok spolja sve cakli iznutra je mrak. Da bi svetlost prodrla neko mora biti razbijen.

Smem li da se usudim?





.

ISPOVEST No 3 (O praznini)

Može li izduvani balon reći bilo šta o sebi? Da li je njegova prethodna zapremina bila pokazatelj bilo čega ili je stvar jednostavno tekla sama po sebi? On čak nije ni imao izbora izmedju pucanja i splašnjavanja. Nije imao sostvenu volju.

Ne znam posedujem li u ovom trenutku nešto što bi se moglo nazvati voljom. Čitavu večnost, u skraćenom vidu, posmatrala sam užarenu grejalicu, kojoj je bilo vreme za predah, sa nekom nejasnom mišlju da bi trebalo da je isključim. A ipak sam je, još dugo vremena, samo posmatrala.

Čak i ovo pisanje kao da nije odraz moje sostvene volje. Papir je bio prazan i beo, odbijao me svojom belinom i istovremeno mamio da ga premrežim nekim rečima. Stoga započinjem ovo pisanje koje počinje niotkuda i završava se nikamo.

Osećam potrebu da se ispraznim od ove praznine koja me začudo ne čini nezadovoljnom, ali ni zadovoljnom. Mogla bih da plutam ovako decenijama, a ipak svaki trenutak bez akcije doživljavam kao izgubljeno vreme. Nedostaje mi uporišna tačka, oslonac svetlosti da se vinem u nedogled. Nedostaje mi cilj da se ustremim ka njemu, fanatizmom koji mi je svojstven. Nedostaje mi nov duh obožavanja da me pokrene ka postizanju nemogućeg. Nedostaje mi aktivnost da me podseti da sam živa. Nedostajem samoj sebi.

Pored mene prolaze neki ljudi, kao blede senke življenja, sa svojim malim i velikim jadima, očajem, besom. Ne osećam ih, iako ih vidim. Jesam li se toliko zatvorila od ljudi da mi sam njihov jad deluje jadno, ili sam otišla toliko daleko da više nemam saputnika?

Ako je ovo nirvana, molim vas, vratite me nazad.

ISPOVEST No 2 (Koja je završena pre nego što je započeta)

Imam potrebu da se izbljujem ovde pred vama, da iznesem svoju nutrinu i pokušajem očistim se od plagiranja, večitog ponavljanja istog programa življenja.

Ispovest je uvek lična stvar. Čovek se ispoveda sa narcisoidnošću paćenika, mereći vrednost sopstvenog greha veličinom oprosta koji dobija zauzvrat.

I ravnodušna sam prema ovim redovima i u gnušanju prema samoj sebi pišem ovaj besmisao a ne znam zašto.

Nije ni važno.




.