Može li izduvani balon reći bilo šta o sebi? Da li je njegova prethodna zapremina bila pokazatelj bilo čega ili je stvar jednostavno tekla sama po sebi? On čak nije ni imao izbora izmedju pucanja i splašnjavanja. Nije imao sostvenu volju.
Ne znam posedujem li u ovom trenutku nešto što bi se moglo nazvati voljom. Čitavu večnost, u skraćenom vidu, posmatrala sam užarenu grejalicu, kojoj je bilo vreme za predah, sa nekom nejasnom mišlju da bi trebalo da je isključim. A ipak sam je, još dugo vremena, samo posmatrala.
Čak i ovo pisanje kao da nije odraz moje sostvene volje. Papir je bio prazan i beo, odbijao me svojom belinom i istovremeno mamio da ga premrežim nekim rečima. Stoga započinjem ovo pisanje koje počinje niotkuda i završava se nikamo.
Osećam potrebu da se ispraznim od ove praznine koja me začudo ne čini nezadovoljnom, ali ni zadovoljnom. Mogla bih da plutam ovako decenijama, a ipak svaki trenutak bez akcije doživljavam kao izgubljeno vreme. Nedostaje mi uporišna tačka, oslonac svetlosti da se vinem u nedogled. Nedostaje mi cilj da se ustremim ka njemu, fanatizmom koji mi je svojstven. Nedostaje mi nov duh obožavanja da me pokrene ka postizanju nemogućeg. Nedostaje mi aktivnost da me podseti da sam živa. Nedostajem samoj sebi.
Pored mene prolaze neki ljudi, kao blede senke življenja, sa svojim malim i velikim jadima, očajem, besom. Ne osećam ih, iako ih vidim. Jesam li se toliko zatvorila od ljudi da mi sam njihov jad deluje jadno, ili sam otišla toliko daleko da više nemam saputnika?
Ako je ovo nirvana, molim vas, vratite me nazad.
