ISPOVEST No 17 (Smrt nade)

Kada umire poslednja nada, umirem li i ja sa njom?






.

ISPOVEST No 16 (Neobaveznom Blizancu ili bilo kome drugom)

Moja opijenost tvojim postojanjem za trenutak mi se učini kao oblačno nebo. Jer munja razuma sevnula je i ja se pitam zašto baš ti? I ne grešim li ponovo zbog večite težnje da pronadjem sagovornika?









.

ISPOVEST No 15 (Princeza i žaba)

Kažu: "Gleda ga kao zmija žabu." Osećam se kao hipnotisana žaba, dok opčinjeno zureći u njega čekam poljubac da me pretvori u princezu.

Samo, ne znam gledam li u princa ili zmiju?




.











.

ISPOVEST No 14 (Lapsus lingve)

On me privlači kao leptir sveću.

Ona: “Nije mi dovoljno samo da sjajim, htela bih njegova krila da mogu da letim, da svetlim, htela bih da postanem zvezda.”

On: “Šta vredi to što letim, kada su moja krila, boje noći, kao posuta pepelom. Hteo bih da svetlucam dok letim, hteo bih da postanem zvezda.”

Hajde da se zagrlimo čvrsto, hajde da ostvarimo svoje snove...

.

ISPOVEST No 13 (Snaga želje)

Otkuda dolazi ova suluda želja sa snagom namere, koja ruši čitav prethodni sistem življenja?

Nije skandalozno ono što radim. Skandal je ono što se dogadja u mojoj glavi.

.

ISPOVEST No 12 (Skandalozna)

Celog života pravila sam skandale, trudeći se da ih prikrijem. I ljudi su se smejuljili iza mojih ledja, uživajući istovremeno u postoperativnom toku priče.

Vreme je da skandal postane javna stvar.

Vreme je da otkrijem ko sam.

.

ISPOVEST No 11 (U rano jutro)

Imam želju da te istresem kroz prozor, zajedno sa posteljinom u kojoj provedosmo noć.

ISPOVEST No 11-a (Sutradan)

Ipak, nikada me niko nije ljubio po ledjima, dok ujutru perem zube.

ISPOVEST No 11-b (Iste večeri)

Lice mi je bilo prekriveno kosom. Čija je to kosa, tvoja ili moja?

ISPOVEST No 11-c (Kao prethodno)

Neki leptiri su bili na mom telu. Ili su to bile tvoje ruke?

ISPOVEST No 11-d (Isto)

Samo, molim te, nemoj me shvatiti doslovce.
Ljubav je laka i lepršava samo kada se ne uzima za ozbiljno, kada ne predstavlja obavezu.

ISPOVEST No 11-e (Završna)

U svakom slučaju, ovo je moja poslednja recka. Ona uspravna.

ISPOVEST No 10 (Ontološka tuga)

Uživam li ja to u sopstvenoj melanholiji sa dozvoljenom dozom mazohizma?

Opravdanje tražim u delovanju sila, u ispoljenju Božje volje.

Krijem li se ja to iza tuge, kao iza zavese, tražeći izgovor za predah?

Kome to treba da podnesem račune za dosadašnje postignuće?

Čije me to rame čeka da se isplačem i kažem: “Ja ne mogu više, prevelik sam zalogaj zagrizla”?

Odričem se svega ljudskog da bih postala Čovek.

Ovo je ontološka tuga.

..

ISPOVEST No 9 ( O raskoraku)

Zadavio me stid ovih dana. Koprca se u grlu pokušavajući da izadje na niže, što izaziva mučninu, penje se na više, što izaziva glavobolju. 

Stidim se sebe same što ponovo pokušavam da zakrpim polomljene ideale. A nisu se polomili sami. Ja sam ih smrskala u paramparčad, kao beskorisne porcelanske figure koje prikazuju okamenjeni sjaj.

Greh je najteži kada ga predočimo sami sebi. Jer kada nam drugi ukažu na počinjeni greh, nekako uvek imamo opravdanje pred sobom. Ali kada sam čovek predoči sebi da greši... Opet se krijem iza gramatičke množine. Kao da će teret raspodeljen na “mi” olakšati moj sopstveni deo koji treba da ponesem.

Stojim raskoračena izmedju dva sveta. U jedan se ne usudjujem da udjem, iz drugog ne želim da izadjem, mada vrlo dobro znam da nemam izbora.

Noćas sam sanjala žensku nogu u svilenoj čarapi, sa elegantnom, šimi cipelom. Jednu, odsečenu žensku nogu, koja je izgledala neprirodno živo.

.

ISPOVEST No 8 (Mirisni snovi)

Uporno pokušavam da opravdam sebe samu pred samom sobom, zamagljujući ružičastom koprenom glib u kome sam se našla. Iz njega još uvek izlaze klobuci sumpora, zadah koji se neće očistiti sam od sebe.

Potonula sam u blato vodjena nagonom ženke koja traži sklonište, čistu egzistenciju. Zbog čiste egzistencije uprljala sam sopstveni duh, prekrila ga ružičastom koprenom, ostavila ga da se napaja sumpornim isparenjima.

Zato noću sanjam parfeme.

.

ISPOVEST No 7 (Keruši Loli)

Mrzela sam te, duboko i iskreno. Ali, ništa novo ti nisam rekla. Ovo si i sama znala.

Nikada nisam preispitala korene sopstvene mržnje prema tebi lično, a kasnije i prema svima vama. Mrzela sam tu udvoričku pritvornosti i spremnost da budeš bilo čija, zarad malo nežnosti i nešto više hrane. Užasavala me je tvoja spremnost da se tek tako odrekneš potomstva, ostavljajući ga da cvili gladno, tražeći tvoje prisustvo. Tvoja neprekidna, piskava brbljivost parala mi je uši, iritirala nerve.

Uživala sam u tome da te tučem. U trenucima besa nisam prezala ni od lanca. Začudo, nisi me mrzela zbog toga. Sklanjala si se koliko je moguće i trpela ono što te je snašlo. Kada sam prestajala, vraćala si se uobičajenom življenju. Bila si nepopravljiva. Bila si to jednostavno ti.

Mrzela sam te i zato što si bila aristokrata, plemenitog roda, dok je tvoje ponašanje bilo kao u seoske alapače. Nisi pravila razliku izmedju pernate divljači i komšijske živine. Tebi su svi bili isti – plen.

Već te odavno nema, a ne znam ni kada ni gde si otišla. Čak je i sećanje na tebe nestalo svih ovih godina. Samo se mržnja prema tebi neosetno pretvorila u ravnodušnost prema svima vama.

Shvatam u ovom trenu, dok tvoja sen plovi mojom dušom, mrzela sam te jer si bila odraz onoga što sam ja bila tada i što ću tek postati sutra. Mržnja usmerena ka tebi bila je zapravo mržnja usmerena prema sebi samoj, što sam dozvolila da zarad malo nežnosti i nešto malo više hrane budem vezana lancem. Doduše, moj se nije video jasno. I nisam znala, isto kao i ti, razliku izmedju pernate divljači i domaće živine. Perje je perje, u čemu je razlika?

Tebe su trpeli neko vreme, a zatim te prognali. Ti nisi imala izbora, drugi su odlučili umesto tebe. 

Ja sam otišla sama.

ISPOVEST No 6 (Početak kraja)

Igra je završena. Bar se nadam da je tako. Zamara me besmisao ciklično ponovljenog kretanja koje dovodi samo do mrtve tačke. Ravnoteže. Stagnacije. Zamiranja.

Od svega je ostao samo strah. Strah da će točak našeg zajedničkog življenja ponovo početi da se kreće postajući žrvanj koji nas melje već izgovorenim rečenicama. Radije pristajem na nepreglednu monotoniju navike i ćutanje kao poslednji vid prisustva.

Uključi televizor. Nas dvoje odavno nemamo šta da kažemo jedno drugom.







.

ISPOVEST No 5 (Opet sam te prevarila)

Šta da ti kažem, pa valjda i sam uvidjaš, ovo je svet muva i paukova.

(Kažeš da očistimo paučinu? Pa kako će muve imati orijentaciju za kretanje?)

Neki od nas su muve, lete unaokolo, naizgled sa ciljem. Pri tome stvaraju veliku buku trudeći se da prikažu sopstvenu važnost. Prepoznaćeš ih, to su zunzare, velike, debele, upadljive. I nadasve dosadne. Pravo je uživanje biti grub prema njima. 

Ima i onih sjajnih, zaodenutih u svetlucave oklope, kao okićene zlatom. One su možda najlepše, ali svakako i najprljavije. Kloni se sjajnih muva.

One koje su najtiše, koje skoro bešumno lete unutar sopstvenog roja izgledaju najdobroćudnije. Medjutim, pazi, tu je zamka. Baš one najviše prljaju, ostavljajući za sobom mnoštvo crnih tačaka.

Kažeš, lakše je biti pauk. Razapneš mrežu i čekaš da neka od njih u svom besciljanju uletu pravo u nju. U pravu si. Ono što paukove razlikuje od muva je strpljenje, veština čekanja. Rasprostreš svoju lepljivu mrežu i, dok neprekidno dogradjujući nove niti ispredaš čipkastu zavesu, muva sama uleti u nju. Sa par pitanja navedeš je da se koprca i time se uplete još više, a onda je tvoja.

Potpuno si u pravu. Ali, šta ako ti u mrežu uleti pauk zajedno sa sopstvenom mrežom? Ko će onda preuzeti ulogu žrtve?

.