ISPOVEST No 42 (Povredjenog ega)

Ostani tu gde jesi. Ona je, kako sam kažeš, savršena domaćica i majka. Ona je idealan parametar tvojih ličnih vrednosti, poligon za uvežbavanje sopstvene slike o sebi u sopstvenim očima.

Pored mene ćeš neprestano biti svestan da si samo čovek, tip zemlje i da je sva tvoja fluidnost tek blago isparavanje sputanog duha.

Ja mogu sve što može ona, ali ti ne možeš sve što mogu ja.

Ovo je ispovest povredjenog ega.

.

ISPOVEST No 41 (Naručje druge majke)

Velika majka te je oblikovala prema mojim merama, a zatim te sakrila u naručje druge žene, koja postade majka.

Tražila sam te medju budoarima, otkivala ponoćne trenutke sluteći tvoj odraz u svakom prolazniku. Grlila sam ih tragajući za tvojim dodirom, dozivala te čežnjom u gluvo doba. Ode sam ti pevala, od snova te tkala, ispovedala se bez stida.

Pronadjoh te u sumrak zaboravljene nade. Obgrlila me svila tvoje kože, uspavljivala muzika tvog glasa, rastapalo se nebo od tvog daha.

Ali, zagrljaj tvoj još uvek pripada naručju druge majke.

.

ISPOVEST No 40 (Žedj)

Nedostaješ mi. I što te više upijam u sebe, žedj je sve veća. Kao da vatru gasim vatrom. Kada te uzmem u mimohodu, pogled mi ožedni od tvog odsustva. Kada te ispijam u kapima, duša mi zavapi od nestrpljenja. Kada te nemam, usahnem od čekanja.

.

ISPOVEST No 39 (Pronaći smisao)

Evo odgovora na pitanje o traženju smisla. Iz ovog užasa života samo metafizika naslućuje razrešenje odgovorom.

Religija je takodje put, ali mnogo teži, jer je već duboko utaban i širok. "Udjite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu." (Mat. 7,13; Luka 13,24)

.

ISPOVEST No 38 (Mera sreće)

Reci mi koja je merna jedinica za sreću? Da li se ona meri količinom proživljenog užasa koji, nataložen na dnu svesti, služi kao podsetnik? I dovoljna je tek koja kap alkohola da uzburka mulj, pa prljavština zamuti svest sećanjem na užas, koji ponovo postaje stvaran.

O tuzi ne vredi raspravljati. Latentno prisutna, ona je kao opna kroz koju posmatramo život, doživljavamo stvarnost. Tek ponekad, opna se prodre smehom i kroz pukotinu provali čist osećaj radosti. Ali taj osećaj nije sreća. Radost je samo pukotina tuge.

Možda se sreća meri količinom nežnosti i milja koje se razlivaju telom, uz blaženi doživljaj života pre samog čina rodjenja? Da li je sreća onaj osećaj da je put završen i da si konačno tu?

Da li se sreća meri pitanjem: šta je zapravo sreća?

.

ISPOVEST No 37 (Ljubavniku)

Čini što ti hoćeš i to neka bude jedina mera. I ja ću slediti samo svoju volju, te ćemo se, ma koliko to zvučalo neverovatno, mnogo češće susretati u mimohodu, nego što izgleda moguće.

Jedina spona koja treba da veže ljubavnike je nevezanost. 

Čini što ti hoćeš, samo me nemoj sputavati obećanjem da ćeš se javiti. Nemoj me vezivati čekanjem i mišlju da je ovaj telefonski poziv baš tvoj, da ovo zvono na vratima oglašava tebe. Razdire me tih stotinak metara čekanja, ta neizvesnost koja se budi zajedno sa zvonjavom budilnika. Držim se tih reči i čežnja prerasta u nepodnošljivo, postajući teret. I znam da ću jednog jutra, zajedno sa isključenjem budilnika isključiti misao o tebi. Pranjem zuba opraću želju za tvojim usnama. Umivanjem lica spraću tvoj lik sa sebe. 

Ako je tvoje ime samo čežnja, odričem se tebe da bih se odrekla nje.

.

ISPOVEST No 36 (Možda smrt manje boli)

Imao si miran život i bio si mrtav čovek. Za novi život moraš ponovo da se rodiš a rodjenje je uvek patnja.

Možda smrt manje boli?








.

ISPOVEST No 35 (Verujem u bajke)

Najviše volim da čitam bajke. Rečenica: "Bio jednom jedan..." uvodi me u predivno carstvo avantura, otetih princeza, pobedjenih zmajeva. U bajkama onaj najmanji i najslabiji, posle mnogo muka, uvek na kraju pobedi. A kao nagradu dobije ruku careve kćeri. Zaista, bajke su prelepe.

Jedino ne verujem u onu poslednju, završnu rečenicu: "I živeli su srećno i zadovoljno do kraja života".

.

ISPOVEST No 34 (Ćutanje)

Reči su postale preuske da bih njima mogla da se iskažem.

Smisao leži u praznini izmedju njih. Jer nije reč nego pogled i nije reč nego melodija i nije reč nego osmeh ono što govori više.

Zato gledaj, smeši se i ćuti.






.

ISPOVEST No 33 (Arena)

Otvaram sezonu, drage moje. Baciću vam u arenu meni najdražeg muškarca.

Neka igre počnu!







.

ISPOVEST No 32 (Gadjenje)

Kao puž sa kućicom od porcelana, promolio si svoje pipke stidljivo ispitujući mekoću moje kože. Tražiš udobno mesto da se ugnjezdiš i tragajući rasprostireš svoju srebrnu sluz, umotavajući me celu u nju.

Kućica je majušna, samo tvoja i u njoj nema mesta za oboje. Uprkos tome, ti neprekidno pričaš o sparivanju, dok me oblažeš svojom sluzi od glave do pete. Govoriš da stvaraš ljubavno gnezdo, udobnu matericu u kojoj ćemo oboje biti uljuljkani, bezbedni.

Tvoj glas je mekan i tih, uspavljuje. Kao da hipnotiše.

Stani, samo sebe možeš prevariti. Zmija je ta koja hipnotiše. Stoga zbaci svoj oklop od porcelana. Nastavićeš da pužeš po tlu, ali to vijuganje postaće opojni ples, umesto balavog traga koji sada ostavljaš za sobom.

.

ISPOVEST No 31 (Zaista previše)

Bilo bi previše da posle svega napišem još jednu pesmu.







.

ISPOVEST No 30 (Ruže)

Dok je bio mlad iznad svega je voleo žene: crnke, plavuše, brinete. Bio je opčinjen njihovom lepotom. Predavao im se i dušom i telom, večno u potrazi za harmonijom. I one su volele njega, žudele za njim, a uvek je najviše čeznula ona prva, zvanična i zakonita. A bilo je nekoliko takvih.

Za njim su se pričale priče, kršili nervozni prsti, prekor ga je pratio u stopu. Obećavao je da će od sutra biti drugačiji. Od sutra!

Možda je sutra već stiglo. Nepomiren sa godinama, zadržao je dečački šarm, ali njegove lepotice postale su oronule starice. Za neke druge lepotice već je i sam suviše star.

Pojavio se jednog jutra na mojim vratima, sa ogromnim buketom ruža i rečima: “ 'Ćeri, ovo je za tebe. Gledam ih kako su lepe u bašti i pomislih - šteta je da venu"

ISPOVEST No 29 (Bunar)

Ovde negde je bio bunar. Znam sigurno da je bio tu, odlično se sećam trenutka kada sam ga ugledala. Nehajno sam prelistavala baš ovu knjigu, kada mi se na jednoj stranici otvori njegova dubina. Da li je to bila dvadeset četvrta strana ili trideset šesta, ne sećam se tačno, ali sećam se razumevanja koje sam ugledala u njegovom odrazu. Bilo je kao rosa, poznato i kristalno jasno.

Sada ga nema, a znam da je bio tu. Pročitala sam celu knjigu nekoliko puta tražeći ga, ali više ga nisam pronašla. Pitam se, nisu li štampari bili neoprezni pa su ga zatrpali? Možda se rasplinuo medju slova, kao što rosa ispari na suncu? Ili je napravio meandre izmedju redova, pa se razlio po čitavoj knjizi?

Molim vas, ako ga neko pronadje, neka mi javi. Neka ostavi trepavicu kao putokaz baš na toj strani. Rado bih se ponovo ogledala u njemu.

.

ISPOVEST No 28 (Ubistvo sa predumišljajem)

Pitaš me koliko sam ih imala do sada. Zavijeno, izokola, ali proganjaju te crvi sumnje, gamižu tvojim nervima tražeći smiraj u odgovoru. I već u svojoj glavi praviš poredjenja: dužine, kvaliteta, vremena trajanja. Takmičiš se sa nepoznatim protivnikom, trudeći se da budeš bolji.

Pri tome ti nije važno što si Jedan i Jedini u mojoj svesti, u mom životu. Ne tiče te se što si odabran, ne mariš za ljubav. Želiš da znaš. Da li si apsolutno siguran da želiš da znaš?

Ako jesi, onda, prvo je...

.

ISPOVEST No 27 (Prokrust je bio prvi)

Postavili su pred tebe ideal. Dugo si se trudio i konačno ga dostigao. Postao si savršeni muškarac. Tvoj stas izaziva divljenje, otima prigušene uzdahe usamljenih žena. Tvoji koraci odišu tragovima moći. Tvoj pogled ledi krv u žilama. Tvoja volja je neprikosnovena.

U tvom naručju osećam se kao gumena lutka. Ti si savršeni automat.

.

ISPOVEST No 26 (Obesvećenje)

Čemu reč prekora. Zar je seks jedina stvar koju smo obesvetili?






.

ISPOVEST No 25 (Pronadjimo ime)

Kada čoveku odseku ruku kažemo da je sakat. Kada nema nogu on je ćopav. Ko nema razum nazovemo ga ludim. A kako nazvati onog koji je amputirao sopstvene emocije?






.

ISPOVEST No 24 (Ima vremena...)

Shvatićeš da si pepeo tek kada te vetar oduva.






.