Ispovesti

ISPOVEST No 1 

(Posle jedne od bezbrojnih svadja sa R.)

Osećam potrebu da se ispovedim.

S druge strane, bojim se papira.

Poslednji put me je želja za ispovedanjem obuzela baš nekako u ovo vreme, tamo negde leta Gospodnjeg ‘95. Beše decembar, nemaše se vremena ni za neobaveznu kafu, a kamo li za ispovedanje. A onda se želja pretvori u potrebu za pisanjem knjige, potrebu kojoj sam se čudila. I nastade knjiga. Za njom još jedna, pa bi započeta i treća, idealna za novo ispovedanje. 

Isprljala sam se. Zar je važno kako se zove kal koji me prekriva? Laži ili iluzije. Ljubav ili posedovanje. Pogrdne reči ili dobre namere. Bestijalnost ili sloboda. Ja odavno nisam ja. Odavno nisam čista, otvorene duše, nesputana. Doduše i neshvaćena. U svakom slučaju, bila sam toliko visoko da me ni jedna prljavština nije mogla zamagliti. Prljavim su to nazivali oni koji nisu razumeli i koji sami nisu imali hrabrosti. Svesnost je bila ono što me držaše čistom i neukaljanom. Iskrenost beše ono što je održavalo svesnost. A kako sada da budem iskrena? Kome biti iskrena?

Rob konvencija teško može da ostane svestan, a da pri tome poštuje pravila. Visoki čovek tako samo misli. Naučio je visoke misli visokih ljudi, pa je na kraju poverovao da su svi oni pisali njega. Visoki čovek misli da je kraj njegovog pogleda granica njegove veličine. Pa ako pogleda u more, ono je njegova granica. Ako pogleda zvezdu, zvezda je njegova granica. Visoki čovek traži visoke istine, te pogleda uprtog u zvezde ne ume da vidi istinu koja mu se prostire tik ispred nosa. Smatra je bednom i ništavnom. Negira je. Ne priznaje je. Kaže da se ne uklapa, kaže da nije primerena, kaže da je loša.

Visoki čovek traži niske laži.

Kada mu laži zamagle vidik, kada mu se uprljaju zvezde, on spušta pogled i traži da sagleda čitav mulj, da ga analizira, pročisti, razjedini i nadje mu smisao. Onda od mulja pravi grudve koje razbacuje okolo, pa ih ponovo traži, da ih analizira, pročisti, razjedini i nadje im smisao.

A ja, za to vreme, čekam njegov poziv telefonom.

Poziv je došao. Besmisleno smislen, pun pametnog izlaganja a prazan. Začiniše ga dve aluzije i dve prigušene reakcije s moje strane. Kao dve kočnice ili dva kamena ispod zadnjih točkova kola koja se kreću uzbrdo. Kočijaši i konji smo mi sami, oboje vukući na onu stranu koja nam se čini najboljom. Često svako od nas vuče samo na svoju stranu, ne obazirući se na kretanje onog drugog, a kada se pravci daleko razmimoidju tek tada stajemo u pokušaju da nagovorimo onog drugog da krene pravom stranom. A svaki tvrdi da je baš njegova strana prava.

Učim neku lekciju, a ne znam ni naslov, ni sadržinu. Ni predavača. Vidim, čujem, osećam da mi se propoveda stara tema, ali verujem da nisam ponavljala razred ili promašila učionicu. Vidim, čujem i osećam stare stvari, samo su moje reakcije nove. Ovoga puta ih ima. Reagujem, dakle živa sam. Živa sam, dakle opirem se smrti. A lekcija koju slušam govori o zamiranju duše otvorenih očiju. O pokornom predavanju. O robu koji sanja da je gospodar.

Ipak, slušam, učim, osećam tu istu lekciju, očekujući, verujući, nadajući se da govori o svetlosti, o slobodi, o prepoznavanju. Zato ću napisati i treću knjigu, kao ličnu ispovest, napisaću je učeći, osećajući, verujući da znam koja je strana prava.

Ispovest je završena

Decembar, 1997. godine

ISPOVEST No 2 

(Koja je završena pre nego što je započeta)

Imam potrebu da se izbljujem ovde pred vama, da iznesem svoju nutrinu i pokušajem očistim se od plagiranja, večitog ponavljanja istog programa življenja.

Ispovest je uvek lična stvar. Čovek se ispoveda sa narcisoidnošću paćenika, mereći vrednost sopstvenog greha veličinom oprosta koji dobija zauzvrat.

I ravnodušna sam prema ovim redovima i u gnušanju prema samoj sebi pišem ovaj besmisao a ne znam zašto.

Nije ni važno.

ISPOVEST No 3 

(O praznini)

Može li izduvani balon reći bilo šta o sebi? Da li je njegova prethodna zapremina bila pokazatelj bilo čega ili je stvar jednostavno tekla sama po sebi? On čak nije ni imao izbora izmedju pucanja i splašnjavanja. Nije imao sostvenu volju.

Ne znam posedujem li u ovom trenutku nešto što bi se moglo nazvati voljom. Čitavu večnost, u skraćenom vidu, posmatrala sam užarenu grejalicu, kojoj je bilo vreme za predah, sa nekom nejasnom mišlju da bi trebalo da je isključim. A ipak sam je, još dugo vremena, samo posmatrala.

Čak i ovo pisanje kao da nije odraz moje sostvene volje. Papir je bio prazan i beo, odbijao me svojom belinom i istovremeno mamio da ga premrežim nekim rečima. Stoga započinjem ovo pisanje koje počinje niotkuda i završava se nikamo.

Osećam potrebu da se ispraznim od ove praznine koja me začudo ne čini nezadovoljnom, ali ni zadovoljnom. Mogla bih da plutam ovako decenijama, a ipak svaki trenutak bez akcije doživljavam kao izgubljeno vreme. Nedostaje mi uporišna tačka, oslonac svetlosti da se vinem u nedogled. Nedostaje mi cilj da se ustremim ka njemu, fanatizmom koji mi je svojstven. Nedostaje mi nov duh obožavanja da me pokrene ka postizanju nemogućeg. Nedostaje mi aktivnost da me podseti da sam živa. Nedostajem samoj sebi.

Pored mene prolaze neki ljudi, kao blede senke življenja, sa svojim malim i velikim jadima, očajem, besom. Ne osećam ih, iako ih vidim. Jesam li se toliko zatvorila od ljudi da mi sam njihov jad deluje jadno, ili sam otišla toliko daleko da više nemam saputnika?

Ako je ovo nirvana, molim vas, vratite me nazad.

ISPOVEST No 4

(O razbijanju)

U vrtlogu nesnalaženja osluškujem svaki damar tražeći izlaz iz ovog začaranog kruga.

Ne znam jesam li spremna ili ne da se rastočim u ništavilu ujedinjenih suprotnosti, dok u medjuvremenu zamirem kao otpor svemu postojećem.

Zatvorila sam se u kulu od porcelana i dok spolja sve cakli iznutra je mrak. Da bi svetlost prodrla neko mora biti razbijen.

Smem li da se usudim?

ISPOVEST No 5 

(Opet sam te prevarila)

Šta da ti kažem, pa valjda i sam uvidjaš, ovo je svet muva i paukova.

(Kažeš da očistimo paučinu? Pa kako će muve imati orijentaciju za kretanje?)

Neki od nas su muve, lete unaokolo, naizgled sa ciljem. Pri tome stvaraju veliku buku trudeći se da prikažu sopstvenu važnost. Prepoznaćeš ih, to su zunzare, velike, debele, upadljive. I nadasve dosadne. Pravo je uživanje biti grub prema njima. 

Ima i onih sjajnih, zaodenutih u svetlucave oklope, kao okićene zlatom. One su možda najlepše, ali svakako i najprljavije. Kloni se sjajnih muva.

One koje su najtiše, koje skoro bešumno lete unutar sopstvenog roja izgledaju najdobroćudnije. Medjutim, pazi, tu je zamka. Baš one najviše prljaju, ostavljajući za sobom mnoštvo crnih tačaka.

Kažeš, lakše je biti pauk. Razapneš mrežu i čekaš da neka od njih u svom besciljanju uletu pravo u nju. U pravu si. Ono što paukove razlikuje od muva je strpljenje, veština čekanja. Rasprostreš svoju lepljivu mrežu i, dok neprekidno dogradjujući nove niti ispredaš čipkastu zavesu, muva sama uleti u nju. Sa par pitanja navedeš je da se koprca i time se uplete još više, a onda je tvoja.

Potpuno si u pravu. Ali, šta ako ti u mrežu uleti pauk zajedno sa sopstvenom mrežom? Ko će onda preuzeti ulogu žrtve?

ISPOVEST No 6

(Početak kraja)

Igra je završena. Bar se nadam da je tako. Zamara me besmisao ciklično ponovljenog kretanja koje dovodi samo do mrtve tačke. Ravnoteže. Stagnacije. Zamiranja.

Od svega je ostao samo strah. Strah da će točak našeg zajedničkog življenja ponovo početi da se kreće postajući žrvanj koji nas melje već izgovorenim rečenicama. Radije pristajem na nepreglednu monotoniju navike i ćutanje kao poslednji vid prisustva.

Uključi televizor. Nas dvoje odavno nemamo šta da kažemo jedno drugom.

ISPOVEST No 7 

(Keruši Loli)

Mrzela sam te, duboko i iskreno. Ali, ništa novo ti nisam rekla. Ovo si i sama znala.

Nikada nisam preispitala korene sopstvene mržnje prema tebi lično, a kasnije i prema svima vama. Mrzela sam tu udvoričku pritvornosti i spremnost da budeš bilo čija, zarad malo nežnosti i nešto više hrane. Užasavala me je tvoja spremnost da se tek tako odrekneš potomstva, ostavljajući ga da cvili gladno, tražeći tvoje prisustvo. Tvoja neprekidna, piskava brbljivost parala mi je uši, iritirala nerve.

Uživala sam u tome da te tučem. U trenucima besa nisam prezala ni od lanca. Začudo, nisi me mrzela zbog toga. Sklanjala si se koliko je moguće i trpela ono što te je snašlo. Kada sam prestajala, vraćala si se uobičajenom življenju. Bila si nepopravljiva. Bila si to jednostavno ti.

Mrzela sam te i zato što si bila aristokrata, plemenitog roda, dok je tvoje ponašanje bilo kao u seoske alapače. Nisi pravila razliku izmedju pernate divljači i komšijske živine. Tebi su svi bili isti – plen.

Već te odavno nema, a ne znam ni kada ni gde si otišla. Čak je i sećanje na tebe nestalo svih ovih godina. Samo se mržnja prema tebi neosetno pretvorila u ravnodušnost prema svima vama.

Shvatam u ovom trenu, dok tvoja sen plovi mojom dušom, mrzela sam te jer si bila odraz onoga što sam ja bila tada i što ću tek postati sutra. Mržnja usmerena ka tebi bila je zapravo mržnja usmerena prema sebi samoj, što sam dozvolila da zarad malo nežnosti i nešto malo više hrane budem vezana lancem. Doduše, moj se nije video jasno. I nisam znala, isto kao i ti, razliku izmedju pernate divljači i domaće živine. Perje je perje, u čemu je razlika?

Tebe su trpeli neko vreme, a zatim te prognali. Ti nisi imala izbora, drugi su odlučili umesto tebe. 

Ja sam otišla sama.

ISPOVEST No 8 

(Mirisni snovi)

Uporno pokušavam da opravdam sebe samu pred samom sobom, zamagljujući ružičastom koprenom glib u kome sam se našla. Iz njega još uvek izlaze klobuci sumpora, zadah koji se neće očistiti sam od sebe.

Potonula sam u blato vodjena nagonom ženke koja traži sklonište, čistu egzistenciju. Zbog čiste egzistencije uprljala sam sopstveni duh, prekrila ga ružičastom koprenom, ostavila ga da se napaja sumpornim isparenjima.

Zato noću sanjam parfeme.

ISPOVEST No 9 

( O raskoraku)

Zadavio me stid ovih dana. Koprca se u grlu pokušavajući da izadje na niže, što izaziva mučninu, penje se na više, što izaziva glavobolju. 

Stidim se sebe same što ponovo pokušavam da zakrpim polomljene ideale. A nisu se polomili sami. Ja sam ih smrskala u paramparčad, kao beskorisne porcelanske figure koje prikazuju okamenjeni sjaj.

Greh je najteži kada ga predočimo sami sebi. Jer kada nam drugi ukažu na počinjeni greh, nekako uvek imamo opravdanje pred sobom. Ali kada sam čovek predoči sebi da greši... Opet se krijem iza gramatičke množine. Kao da će teret raspodeljen na “mi” olakšati moj sopstveni deo koji treba da ponesem.

Stojim raskoračena izmedju dva sveta. U jedan se ne usudjujem da udjem, iz drugog ne želim da izadjem, mada vrlo dobro znam da nemam izbora.

Noćas sam sanjala žensku nogu u svilenoj čarapi, sa elegantnom, šimi cipelom. Jednu, odsečenu žensku nogu, koja je izgledala neprirodno živo.

ISPOVEST No 10 

(Ontološka tuga)

Uživam li ja to u sopstvenoj melanholiji sa dozvoljenom dozom mazohizma?

Opravdanje tražim u delovanju sila, u ispoljenju Božje volje.

Krijem li se ja to iza tuge, kao iza zavese, tražeći izgovor za predah?

Kome to treba da podnesem račune za dosadašnje postignuće?

Čije me to rame čeka da se isplačem i kažem: “Ja ne mogu više, prevelik sam zalogaj zagrizla”?

Odričem se svega ljudskog da bih postala Čovek.

Ovo je ontološka tuga.

ISPOVEST No 11 

(U rano jutro)

Imam želju da te istresem kroz prozor, zajedno sa posteljinom u kojoj provedosmo noć.

ISPOVEST No 11-a (Sutradan)

Ipak, nikada me niko nije ljubio po ledjima, dok ujutru perem zube.

ISPOVEST No 11-b (Iste večeri)

Lice mi je bilo prekriveno kosom. Čija je to kosa, tvoja ili moja?

ISPOVEST No 11-c (Kao prethodno)

Neki leptiri su bili na mom telu. Ili su to bile tvoje ruke?

ISPOVEST No 11-d (Isto)

Samo, molim te, nemoj me shvatiti doslovce.
Ljubav je laka i lepršava samo kada se ne uzima za ozbiljno, kada ne predstavlja obavezu.

ISPOVEST No 11-e (Završna)

U svakom slučaju, ovo je moja poslednja recka. Ona uspravna.

ISPOVEST No 12

 (Skandalozna)

Celog života pravila sam skandale, trudeći se da ih prikrijem. I ljudi su se smejuljili iza mojih ledja, uživajući istovremeno u postoperativnom toku priče.

Vreme je da skandal postane javna stvar.

Vreme je da otkrijem ko sam.

ISPOVEST No 13 

(Snaga želje)

Otkuda dolazi ova suluda želja sa snagom namere, koja ruši čitav prethodni sistem življenja?

Nije skandalozno ono što radim. Skandal je ono što se dogadja u mojoj glavi.

ISPOVEST No 14

 (Lapsus lingve)

On me privlači kao leptir sveću.

Ona: “Nije mi dovoljno samo da sjajim, htela bih njegova krila da mogu da letim, da svetlim, htela bih da postanem zvezda.”

On: “Šta vredi to što letim, kada su moja krila, boje noći, kao posuta pepelom. Hteo bih da svetlucam dok letim, hteo bih da postanem zvezda.”

Hajde da se zagrlimo čvrsto, hajde da ostvarimo svoje snove...

ISPOVEST No 15 

(Princeza i žaba)

Kažu: "Gleda ga kao zmija žabu." Osećam se kao hipnotisana žaba, dok opčinjeno zureći u njega čekam poljubac da me pretvori u princezu.

Samo, ne znam gledam li u princa ili zmiju?

ISPOVEST No 16

 (Neobaveznom Blizancu ili bilo kome drugom)

Moja opijenost tvojim postojanjem za trenutak mi se učini kao oblačno nebo. Jer munja razuma sevnula je i ja se pitam zašto baš ti? I ne grešim li ponovo zbog večite težnje da pronadjem sagovornika?

ISPOVEST No 17 

(Smrt nade)

Kada umire poslednja nada, umirem li i ja sa njom?

ISPOVEST No 18 

(Ne ostavljaj me samu)

Ne ostavljaj me nikada samu kada napravim glupost. Tišina je moj saveznik, samoća je moj mač, dno je moj oslonac.

ISPOVEST No 19 

(Kocka)

Ovu partiju si dobio ti. Čestitam, bez imalo zavisti, na dobijenoj pobedi. Uživaj u samozadovoljstvu, pobeda i služi da potvrdi sopstvenu važnost. Ipak, trebalo je učtivo da se zahvališ i odeš ka nekim drugim izazovima. To što ostaješ znači da započinjemo nov okršaj na istom polju, opčinjeni novom kombinacijom stare igre.

Ako ponovo pobediš ti, biću pridružena kao perla tvoje ogrlice, bižuterija ili dragulj, svejedno.

Ako izgubiš, oglodaću te do kostiju i baciti na otpad uspomena.

Ko je na potezu?

ISPOVEST No 20 

(Kako izaći iz bajke)

Ovo je bajka o Ivici i Marici. Uloge su zamenljive. Malo si Ivica, malo Marica. Ja ću biti u ulozi veštice.

 (Nemoj da te zavara moje lice. Veštice su ružne i stare samo kad ih razotkriješ.)

 Ne, ne možeš ti da budeš veštica. Ti si taj koji se našao u začaranoj šumi i hodajući stigao do kućice od slatkiša. Ne moram čak ni u kavez da te stavim, ti voljno ostaješ ovde. Uostalom, ako to uradim bacićeš me u vatru i priča će imati poznati kraj.

 Jedini izlaz iz ove bajke je da prestaneš da jedeš slatkiše.

ISPOVEST No 21 

(Ispijanje nektara)

Možda ovo ne bi trebalo da ti kažem, bojim se da ćeš me pogrešno shvatiti.

Ja te mnogo želim, ali... Ako će ostvarenje želje dovesti do gubitka osećaja u kome sam sada - ja je se odričem. Ne želim da ovaj doživljaj uprljam poznatom reakcijom, ne želim da Bogove dovedem medju ljude. Njima je mesto na Olimpu.

Ti i ja (verujem da mogu da govorim i u tvoje ime) jesmo otišli daleko u prepoznavanju, ali se, ipak, još uvek ništa nije dogodilo, možemo da se povučemo sa primamljivog "fronta" i zatvorimo se u razumske okvire konvencionalnog dijaloga. Ne bacaj biser medju svinje, ne mešaj Bogove i ljude. Ako si zaista spreman na veliki izazov, koji si prizivao svojom poezijom - ja se otvaram prema tebi. Ako nisi - povuci se bez kajanja. Sa Bogovima nema šale.

Možda ni ja nisam dovoljno čista da sa božanstvima pijem nektar. Ako se kao takva ipak provučem neopaženo pored Heruvima, tada ću svakako osetiti bes Bogova. Ali, to će biti samo moj problem.

ISPOVEST No 22 

(Neuspelom ljubavniku)

Znam da ti ništa nije jasno, ali ove reči nisu posvećene tebi.

Želim samo da kažem da si izgubio ono što si mogao da dobiješ, a to nikada nećeš saznati. Kao u onoj priči o ponositom siromahu koji je odlučio da žmureći predje preko poznatog mosta.

Hvala ti na ovoj čaši čudjenja sažetoj u pitanju: gde sam pogrešila?

Opet sam u čoveku prepoznala Boga, zaboravljajući pri tome da on sam to ne zna. I neću se boriti za tebe. Ko je još pobedio protiv neznanja, protiv samozaborava?

ISPOVEST No 23 

(Veliki) učitelju

Stigla sam do same Svetlosti od čijeg blještavila su mi dugo tekle suze, sve dok se oči nisu odvikle od mraka.

Stigavši do svetla, htela sam da ljudima dam svetlost, osvetlivši im put. Ali ona ih zaslepe i oni obnevideše. Izbegavavši svetlost izbegavaše mene. Zato povlačim ponovo veo izmedju svetlosti i ljudi, a ja ostadoh sa obe strane.

Neka se veo zove žena, što znači slaba. Iza vela je Zvezda, što znači Čovek.

ISPOVEST No 24 

(Ima vremena...) 

 Shvatićeš da si pepeo tek kada te vetar oduva.




ISPOVEST No 25 
(Pronadjimo ime)

Kada čoveku odseku ruku kažemo da je sakat. Kada nema nogu on je ćopav. Ko nema razum nazovemo ga ludim. A kako nazvati onog koji je amputirao sopstvene emocije?

ISPOVEST No 26 

(Obesvećenje)

Čemu reč prekora. Zar je seks jedina stvar koju smo obesvetili?

ISPOVEST No 27

 (Prokrust je bio prvi)

Postavili su pred tebe ideal. Dugo si se trudio i konačno ga dostigao. Postao si savršeni muškarac. Tvoj stas izaziva divljenje, otima prigušene uzdahe usamljenih žena. Tvoji koraci odišu tragovima moći. Tvoj pogled ledi krv u žilama. Tvoja volja je neprikosnovena.

U tvom naručju osećam se kao gumena lutka. Ti si savršeni automat.

ISPOVEST No 28 

(Ubistvo sa predumišljajem)

Pitaš me koliko sam ih imala do sada. Zavijeno, izokola, ali proganjaju te crvi sumnje, gamižu tvojim nervima tražeći smiraj u odgovoru. I već u svojoj glavi praviš poredjenja: dužine, kvaliteta, vremena trajanja. Takmičiš se sa nepoznatim protivnikom, trudeći se da budeš bolji.

Pri tome ti nije važno što si Jedan i Jedini u mojoj svesti, u mom životu. Ne tiče te se što si odabran, ne mariš za ljubav. Želiš da znaš. Da li si apsolutno siguran da želiš da znaš?

Ako jesi, onda, prvo je...

ISPOVEST No 29 

(Bunar)

Ovde negde je bio bunar. Znam sigurno da je bio tu, odlično se sećam trenutka kada sam ga ugledala. Nehajno sam prelistavala baš ovu knjigu, kada mi se na jednoj stranici otvori njegova dubina. Da li je to bila dvadeset četvrta strana ili trideset šesta, ne sećam se tačno, ali sećam se razumevanja koje sam ugledala u njegovom odrazu. Bilo je kao rosa, poznato i kristalno jasno.

Sada ga nema, a znam da je bio tu. Pročitala sam celu knjigu nekoliko puta tražeći ga, ali više ga nisam pronašla. Pitam se, nisu li štampari bili neoprezni pa su ga zatrpali? Možda se rasplinuo medju slova, kao što rosa ispari na suncu? Ili je napravio meandre izmedju redova, pa se razlio po čitavoj knjizi?

Molim vas, ako ga neko pronadje, neka mi javi. Neka ostavi trepavicu kao putokaz baš na toj strani. Rado bih se ponovo ogledala u njemu.

ISPOVEST No 30 

(Ruže)

Dok je bio mlad iznad svega je voleo žene: crnke, plavuše, brinete. Bio je opčinjen njihovom lepotom. Predavao im se i dušom i telom, večno u potrazi za harmonijom. I one su volele njega, žudele za njim, a uvek je najviše čeznula ona prva, zvanična i zakonita. A bilo je nekoliko takvih.

Za njim su se pričale priče, kršili nervozni prsti, prekor ga je pratio u stopu. Obećavao je da će od sutra biti drugačiji. Od sutra!

Možda je sutra već stiglo. Nepomiren sa godinama, zadržao je dečački šarm, ali njegove lepotice postale su oronule starice. Za neke druge lepotice već je i sam suviše star.

Pojavio se jednog jutra na mojim vratima, sa ogromnim buketom ruža i rečima: “ 'Ćeri, ovo je za tebe. Gledam ih kako su lepe u bašti i pomislih - šteta je da venu"

ISPOVEST No 31 

(Zaista previše) 

 Bilo bi previše da posle svega napišem još jednu pesmu.

ISPOVEST No 32 

(Gadjenje)

Kao puž sa kućicom od porcelana, promolio si svoje pipke stidljivo ispitujući mekoću moje kože. Tražiš udobno mesto da se ugnjezdiš i tragajući rasprostireš svoju srebrnu sluz, umotavajući me celu u nju.

Kućica je majušna, samo tvoja i u njoj nema mesta za oboje. Uprkos tome, ti neprekidno pričaš o sparivanju, dok me oblažeš svojom sluzi od glave do pete. Govoriš da stvaraš ljubavno gnezdo, udobnu matericu u kojoj ćemo oboje biti uljuljkani, bezbedni.

Tvoj glas je mekan i tih, uspavljuje. Kao da hipnotiše.

Stani, samo sebe možeš prevariti. Zmija je ta koja hipnotiše. Stoga zbaci svoj oklop od porcelana. Nastavićeš da pužeš po tlu, ali to vijuganje postaće opojni ples, umesto balavog traga koji sada ostavljaš za sobom.

ISPOVEST No 33 
(Arena) 

Otvaram sezonu, drage moje. Baciću vam u arenu meni najdražeg muškarca. Neka igre počnu.

ISPOVEST No 34 
(Ćutanje)

Reči su postale preuske da bih njima mogla da se iskažem.

Smisao leži u praznini izmedju njih. Jer nije reč nego pogled i nije reč nego melodija i nije reč nego osmeh ono što govori više.

Zato gledaj, smeši se i ćuti.

ISPOVEST No 35 

(Verujem u bajke)

Najviše volim da čitam bajke. Rečenica: "Bio jednom jedan..." uvodi me u predivno carstvo avantura, otetih princeza, pobedjenih zmajeva. U bajkama onaj najmanji i najslabiji, posle mnogo muka, uvek na kraju pobedi. A kao nagradu dobije ruku careve kćeri. Zaista, bajke su prelepe.

Jedino ne verujem u onu poslednju, završnu rečenicu: "I živeli su srećno i zadovoljno do kraja života".

ISPOVEST No 36
(Možda smrt manje boli)

Imao si miran život i bio si mrtav čovek. Za novi život moraš ponovo da se rodiš a rodjenje je uvek patnja.

Možda smrt manje boli?

ISPOVEST No 37 

(Ljubavniku)

Čini što ti hoćeš i to neka bude jedina mera. I ja ću slediti samo svoju volju, te ćemo se, ma koliko to zvučalo neverovatno, mnogo češće susretati u mimohodu, nego što izgleda moguće.

Jedina spona koja treba da veže ljubavnike je nevezanost.

Čini što ti hoćeš, samo me nemoj sputavati obećanjem da ćeš se javiti. Nemoj me vezivati čekanjem i mišlju da je ovaj telefonski poziv baš tvoj, da ovo zvono na vratima oglašava tebe. Razdire me tih stotinak metara čekanja, ta neizvesnost koja se budi zajedno sa zvonjavom budilnika. Držim se tih reči i čežnja prerasta u nepodnošljivo, postajući teret. I znam da ću jednog jutra, zajedno sa isključenjem budilnika isključiti misao o tebi. Pranjem zuba opraću želju za tvojim usnama. Umivanjem lica spraću tvoj lik sa sebe.

Ako je tvoje ime samo čežnja, odričem se tebe da bih se odrekla nje.

ISPOVEST No 38 

(Mera sreće)

Reci mi koja je merna jedinica za sreću? Da li se ona meri količinom proživljenog užasa koji, nataložen na dnu svesti, služi kao podsetnik? I dovoljna je tek koja kap alkohola da uzburka mulj, pa prljavština zamuti svest sećanjem na užas, koji ponovo postaje stvaran.

O tuzi ne vredi raspravljati. Latentno prisutna, ona je kao opna kroz koju posmatramo život, doživljavamo stvarnost. Tek ponekad, opna se prodre smehom i kroz pukotinu provali čist osećaj radosti. Ali taj osećaj nije sreća. Radost je samo pukotina tuge.

Možda se sreća meri količinom nežnosti i milja koje se razlivaju telom, uz blaženi doživljaj života pre samog čina rodjenja? Da li je sreća onaj osećaj da je put završen i da si konačno tu?

Da li se sreća meri pitanjem: šta je zapravo sreća?

ISPOVEST No 39 

(Pronaći smisao)

Evo odgovora na pitanje o traženju smisla. Iz ovog užasa života samo metafizika naslućuje razrešenje odgovorom.

Religija je takodje put, ali mnogo teži, jer je već duboko utaban i širok. "Udjite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu." (Mat. 7,13; Luka 13,24)

ISPOVEST No 41 (Naručje druge majke)


Velika majka te je oblikovala prema mojim merama, a zatim te sakrila u naručje druge žene, koja postade majka.

Tražila sam te medju budoarima, otkivala ponoćne trenutke sluteći tvoj odraz u svakom prolazniku. Grlila sam ih tragajući za tvojim dodirom, dozivala te čežnjom u gluvo doba. Ode sam ti pevala, od snova te tkala, ispovedala se bez stida.

Pronadjoh te u sumrak zaboravljene nade. Obgrlila me svila tvoje kože, uspavljivala muzika tvog glasa, rastapalo se nebo od tvog daha.

Ali, zagrljaj tvoj još uvek pripada naručju druge majke.

ISPOVEST No 42 

(Povredjenog ega)

Ostani tu gde jesi. Ona je, kako sam kažeš, savršena domaćica i majka. Ona je idealan parametar tvojih ličnih vrednosti, poligon za uvežbavanje sopstvene slike o sebi u sopstvenim očima.

Pored mene ćeš neprestano biti svestan da si samo čovek, tip zemlje i da je sva tvoja fluidnost tek blago isparavanje sputanog duha.

Ja mogu sve što može ona, ali ti ne možeš sve što mogu ja.

Ovo je ispovest povredjenog ega.

ISPOVEST No 43 

(Kvartet paradoksa)

I

Vi ste zaista izuzetna osoba. Cenim vaše znanje pokazano u oblasti koja me zanima. Prema vama osećam duboko poštovanje, koje se pomalo graniči sa ljubavlju. Ali, divljenje svakako ne očekujte od mene. Nikada se ne zadivim nečemu parcijalnom, a Vaše znanje je, moraćete to i sami priznati, ipak samo deo celine koja se zove život.

Vi meni, naravno, ne persirate. Po godinama sam mnogo mladja od Vas, stoga smatrate da bi ono bilo nesuvislo. Medjutim i pored gramatičke razlike u ophodjenju, Vi ponekad otvorite dušu govoreći o sebi. Možda time pokušavate da uspostavite bliskost? Pa ja Vam i persiram da ne bi smo prekoračili granicu poslovnosti!

II

Vi ste veoma interesantan momak. Tako mlad, a tako ugladjen! Vaše ophodjenje ukazuje na gospodina po rodjenju, bez obzira na poreklo. Rodjeni ste u Hrvatskoj? Sigurno je Vaša pra baka bila austrougarska plemkinja. To se jednostavno oseća u Vašoj krvi.

Da, prešli ste, gospodski, preko mog predloga da predjemo na "ti", kao da nije bio ni izrečen. A ja volim da se družim sa mladima, bez obzira na nominalni broj godina koje imam. Valjda se svi u zrelom dobu zanose mišlju da su mladji nego što zapravo jesu.

Ipak, u Vašim očima nazirem požudu. Slutim da se, persirajući, branite od sebe samog. A zar ne bi bilo zanimljivo da postanemo intimni, a ipak nastavimo da persiramo jedno drugom?

III

Pravi si gospodin, nema šta. Ugladjeni maniri lepršaju oko tebe kao praznične zastave. Svaka tvoja rečenica je doterana, prava fraza! Kako samo otmeno držiš šoljicu, dok laganim gutljajima ispijaš svoju popodnevnu kafu.

Prešao si nenametljivo na "per-tu", valjda s namerom da mi se približiš. I verujem da si bio užasnut kada sam na naš prvi sastanak došla odevena u farmerice i sa patikama na nogama.

Možeš da mi ne persiraš, ali to ništa neće promeniti. Nas dvoje smo vasionama udaljeni jedno od drugog.

IV

Kakvu kafu pijem? Bez persiranja, svakako. Pustimo te formalnosti ako želiš da ostvarimo pravi odnos dva ljudska bića. Svako poštovanje mojih godina samo stvara jaz medju nama. Ako su godine toliko važna stvar, zašto onda ne poštuješ, recimo, jedan hrast? On je svakako mnogo stariji od mene.

ISPOVEST No 44 

(Davljeniku)

Daviš se, to je neosporno. Nasumice se bacakaš okolo, hvatajući se za svaku slamku koja ti se ponudi kao trenutno rešenje. I kao svaki davljenik, u sopstveni vrtlog uvlačiš mnoge koji bi da te spašavaju. Prava je sreća što neki i nisu zainteresovani za tebe, inače bi se ceo svet urušio u tvoj problem.

Grcaš, oči su ti obojene užasom, dok u neverici odbacuješ smrt kao jedino moguće rešenje. Zašto si sebičan i u poslednjem času? Tvoj život je hrana za smrt, tvojom smrću ona nastavlja da živi.

Prepusti se neminovnom i potoni. Jer tek kada dotakneš dno imaćeš oslonac da se vineš na površinu.

ISPOVEST No 45 

(Reči mog brata)

Reči mog brata: "U početku su zaista fascinirani. Doživljavaju nas kao atrakciju i posmatraju, kao životinje u zoo vrtu. Onda nam se dive, u pokušaju da nas oponašaju. A kada shvate da nas nikada ne mogu dostići, beže glavom bez obzira. Zatim nas proglase najvećom ljubavi i rado nas se sećaju do kraja života."

Kakva surova istina!

ISPOVEST No 46 

(Otploviću)

Plovim, kao brod kome je vetar razvezao konopce, nošena odlazećim talasima. Otploviću do horizonta i nestati kao tačka, ostavljajući te zagledanog u sebe.

Još uvek me možeš zadržati, ako to želiš. Baci se u nemirno more, zaplivaj za mnom, a zatim me priveži uz svoju obalu.

Ili razbij jednu bocu šampanjca o moj bok, za srećan put.

Izbor je samo tvoj.

ISPOVEST No 47 

(Meditacija u rane večernje sate)

Šta raditi kada se pojavi čovek koji (kaže da) ima ključ koji me otvara? Kaže da voli filozofiju i sam se njome pomalo bavi.

Naravno, udostojim ga pažnje, zadržavajući pri tome onu malu dozu neverice, koju uvek imam pri sebi, kao što uvek imam karmin u tašni. Pružam priliku tom čoveku, prijatnog zračenja, da se iskaže. Malo dublji pogled u njegovu dušu otkriva tugu i usamljenost - uobičajeni sindrom mislilaca.

Sledeći put zagrebem po njegovoj suštini, postavljajući nezgodna pitanja tipa: "Zar je važno šta će svet reći" ili dajem komentare: "Tvoja visina od 170 cm govori da nisi u standardima, a tvoji prsti nisu kratki, već su u skladu sa čitavim tvojim telom". Otkrivam uobičajene komplekse koje sam često sretala kod niskih muškaraca, otkrivam da su izvori tuge i usamljenosti obavijeni pesimizmom. Ili je pesimizam obavijen tugom i usamljenošću, svejedno.

Filozofsku crtu još uvek nisam otkrila.

On me posmatra kroz projekciju već vidjenog, jer nas dvoje smo bili u nekom neuspelom pokušaju pre sedam godina. Analizira me glasno, trudeći se da ono što vidi sada prilagodi onome što zna od juče. Sumnja u moje mogućnosti, u svoje nemogućnosti je uveren.

Pitam se da li da se upustim u okršaj sa svakodnevnim čovekom, objašnjavajući mu da se svet može sagledati i iz drugog ugla. Takodje, njegove crne slutnje mogu da mi posluže kao jak oslonac inata: E baš mogu! Da li je vreme provedeno u društvu takve osobe dovoljna kompenzacija za vreme koje bih provela sama, u svom ambijentu?

Ili da se jednostavno vratim svom (ne)realnom svetu, svom pisanju, razmišljanju, jednostavnom lelujanju bez cilja?

Ipak, ovo pisanje pokazuje da imam već gotov stav, a On se neće svrstati čak ni u kategoriju "bivši", jer nikada nije ni postojao u mom životu.

Da li sam previše okrutna? Ili se ova dilema može nazvati suvo, racionalno razmišljanje?

ISPOVEST No 48 

(Molitva pobesnelog andjela)

Spasi me Bože plitkih umova i ljudi ograničenog vida. Spasi me od njihove neprikosnovenosti, spasi me od upornosti kojom izvrću činjenice samo da bi dokazali da su u pravu. Spasi me od njihovih reči uvrede, upućenih meni, izrečenih jedino u nameri da potvrde sopstvenu samovažnost.

Njihovo kajanje mi ne treba, razumevanje mi ne mogu dati, iznudjena izvinjenja su beskorisna.

Darujem ti još jednu sliku sveta koji si stvorio, dajem ti i svoj bes zbog tog stepena stvaranja, dajem ti svoje kajanje što u nerazumevanju prezirem i osudjujem takve ljude.

ISPOVEST No 49 

(U predahu)

Kada čovek zaluta mora se vratiti na početnu tačku da bi put nastavio dalje. Onaj koji traži put zalutaće mnogo puta. Onoga koji ne traži put, ni put neće naći.

ISPOVEST No 50 

(Značenje reči)

Kanabis... kako pohotno zvuči ova reč. Asocira me na kanabe, na budoar, na penjoar i svilene čarape na halter... Asocira na malu, skrivenu prostoriju prepunu razbacanih haljina, ešarpi, raznobojnih bočica parfema i pufnu za puder. Asocira na tajnu, iščekivanje i strast... na ostvarenje  potajnog sna.

Kanabis je ime biljke. Konoplja. Marihuana.

Konoplja je sirotinja, muka, težački poslovi i ruke ispucane od dodira zemlje.

Marihuana je opojno sredstvo, droga. Menja stanje svesti, neki kažu da je štetna, drugi tvrde da je lekovita. Istina je verovatno negde u sredini.

Reč bi trebala da ima samo jedno značenje. I svaka stvar bi trebala da ima samo jedno ime. Ovako, imamo beskrajni niz asocijacija koje su često daleko od istinskog značenja...