Ogledi





Ogledi o svestvorenom


Ogled o poeziji

Poezija se može objasniti samo poetski, jer ona predstavlja ključ za dušu. Poezija se ne može razumeti logikom već jednim tananin i suptilnim delom svesti, mestom gde se emocije pretvaraju u reč. Za pesnike i ljubitelje poezije kaže se da su osetljive duše. U stvari, oni koji nemaju osećaj za poeziju samo su gušenjem sopstvenih emocija zatvorili i taj fini prolaz kuda poezija protiče. Za njih kažemo da su neosetljivi. Pravi izraz bio bi: duhovno obogaljeni.

Sa aspekta razuma odnosno logike, koja je njegov instrument, poezija predstavlja gomilu loše povezanih reči bez mnogo smisla. Logika predstavlja ustaljeni pravac kretanja informacija koje se kreću ka nekom smislu. Sa aspekta logike poezija nema smisla. Medjutim, sa aspekta emocija, poezija je  jedini mogući način iskazivanja i njeno razumevanje dešava se tek kada se i u čitaocu (ili slušaocu) probude slična osećanja.


Poezija predstavlja tačku susreta izmedju reči i osećaja, gde osećanja vibriraju kroz spektar reči ne bi li se približila sagovorniku u istovetnom ritmu. Ovo nas pak vraća na reč kao sredstvo komunikacije medju ljudima. Logično gledano, reči predstavljaju skup glasova sa dogovorenim smislom čija je funkcija da prenesu sagovorniku neki utisak koji stoji iza potrebe za komunikacijom. Svaka izgovorena ili napisana reč nosi smisao u sebi a objašnjenje smisla je u ličnim asocijacijama vezanim za nju. Reč “drznik”, na primer, izazvaće različite osećaje u grupi ljudi koja je čuje. Isto važi za recimo reč “lukav”. Nerazumevanje, koje često razdvaja ljude, dolazi upravo iz sfere loše shvaćenih reči, jer sagovornika čujemo samo onako kako smo naučili da razmišljamo, a što je u direktnoj vezi sa ličnim osećajima koji stoje iza svega. Prvobitni razlog potrebe za komunikacijom davno je zaboravljen, iako je večno prisutan, a to je potreba za razmenom emocija.

Mit o gradjenju Vavilonske kule kaže da su ljudi odlučili da naprave tako visoku kulu da njome dosegnu Bogove a ovi se naljutiše pa im pomešaše jezike da se jedni sa drugima ne razumeju. Vratimo li proces unazad stižemo do tačke gde se ljudi potpuno razumeju medju sobom ali udaljeni su od Bogova kojima žele da se približe. Korak iza toga je shvatanje odvajanja od božanskog uzroka a shvatanje je iskazano kroz reč. Još jedan korak unazad i dolazimo do tačke kada nema reči a komunikacija je ipak moguća. Zaljubljeni parovi često komuniciraju neverbalno, dovoljan je pogled da bi se prenela informacija. Dobri prijatelji takodje mogu da komuniciraju na ovaj način. Tako dolazimo do praizvora svih reči a to su ljubav i iskrenost prema sagovorniku a pre svega ljubav i iskrenost prema sebi.

Vratimo se opet poeziji kao gomili povezanih reči bez smisla. Nema neiskrene poezije. Svaka pesma, ma o čemu da govori, pokušava da prenese onu najdublju impresiju koju čovek oseti u nekom trenutku, pa makar to bio čist osećaj besmisla. Poetski izraz je upravo pokušaj osmišljavanja i ostvarivanja smisla kroz izgovorenu reč.


O potrebi za pisanjem

Nekim ljudima bi trebalo zabraniti da pišu. Pa čak i da se potpisuju, jer njihova deformisana unutrašnjost ispoljava se u njihovom krivom, sitnom rukopisu, koji je najčešće teško čitljiv, jer i rukopis je način na koji mogu da otkriju sebe. 




Kažu da papir trpi sve, a naročito je književnost blagorodna, jer dozvoljava da se pod maskom fikcije čovek razmaše svojim otežalim krilima mašte, da izbljuje svo crnilo svog uma, a da pri tome bude bezbedno zaštićen etiketom "književnik". Sav pritajeni sadizam, koji na prvom mestu predstavlja pokušaj uništenja svoje već osakaćene ličnosti, može se bezbedno izliti na papir, čime se unekoliko smanjuje pritisak nezadovoljstva u sopstvenoj svesti. Takav izliv je blagorodan, ukoliko je osoba koja piše pronašla dobar način da iznese svoju mučninu, ne bi li time malo olakšala teško breme sopstvenih osećanja i bar za trenutak prodisala čistim osećajem lakoće. Lakoće koja je nastala zbog umanjenja tereta, ne lakoće koja dolazi kao osećaj čistog i nesputanog postojanja. Takve pisanije je najbolje spaliti, kremirati, jer one i predstavljaju trulež nagomilanog besa. Međutim, dešava se da osećaj lakoće ponese spisatelja, koji se tada oseti kao pisac i poželi da svoje reči podeli sa drugima. Zato nastavlja da bljuje svoju nutrinu opisujući sopstveni doživljaj sveta i ističe ružnoću u prvi plan. Tako će detaljno opisivati kanalizaciju, gde mu je kao polaz za opisivanje poslužio šum klokotanja vode, dok prolazi pored neke šahte. Smeđu boju nečijeg mantila opisaće kao boja izmeta, nehajno će pominjati pacove, kao što neko drugi pomene persijske mačke ili neke druge kućne ljubimce.

Možemo li ovakve ljude porediti sa serijskim ubicama, koje najčešće uživaju sakateći svoje žrtve? Zadovoljstvo koje takav čovek oseća opisujući skaredne scene verovatno je jednako zadovoljstvu psihopate koji to čini u stvarnosti. Ali, pošto krv teče potocima samo u našoj mašti, a želja da se deci "samo izvade oči" predstavlja jedino skup slova oblikovanih u reč. Greh zbog slike koju ta reč stvara prenosi se samo na čitaoca, koji je nabasao na takvu knjigu i teret greha prenosi se na njegovu dušu. Jer ukoliko nastavi da takve opise čita i dalje, to predstavlja saučesništvo u zločinu, a onda se teret greha proporcionalno raspodeljuje: što više čitalaca to manje ličnog greha.

Knjiga predstavlja kult, najčešće tako što prenosi mudrost tuđeg iskustva, bilo da je u pitanju lični duševni doživljaj, bilo da je u pitanju spoznaja sveta. Stoga se pitanje svetogrđa logično nameće. Da li je veće svetogrđe takvu knjigu baciti ili staviti je u svoju ličnu biblioteku?


U službi Božjoj

Oprostite, koliko košta vaša sloboda?
Pitanje je krajnje neočekivano, te izaziva samo zbunjenost jer čak i u vreme robovlasništva ni jednog čoveka nikada nisu direktno pitali koja je cena njegove slobode.  Ipak, stavite se u situaciju da vas na ulici sretne potpuno nepoznata osoba i upita: oprostite, koliko košta vaša sloboda?

Pitanje, zaista neobično, izaziva sasvim običnu reakciju: zbunjenost, nevericu, zatim skriveno pitanje u dnu svesti - mislite li to zaista ozbiljno? - i na kraju odmahivanje rukom. Ova osoba mora da je luda kada postavlja tako glupo pitanje.
Ipak, zamislite se, koliko košta vaša sloboda?

Bog je mrtav, živeo čovek uzviknuo je Niče u govorima Zaratustrinim, huleći na okoštalu sliku Boga koju  nudi Crkva. Religija je odavno postala utočište mnogih koji su izgubili smisao sopstvenog življenja, pa spas traže u nečemu što je van njih, a to je Bog, ustoličen na nebu, koji u zamenu za pokornost nudi rajsko blaženstvo posle smrti. Posle smrti da, ali šta ćemo za života?

Racionalizovan um savremenog čoveka traži konkretne dokaze božje milosti. Bajke o bezgrešnom začeću više ga ne zadovoljavaju, a mnogi se usudjuju da postave pitanje: ako je Bog već poslao svog jedinog sina na zemlju, zašto je dozvolio da bude progonjen? Zašto ga jednostavno nije uzeo nazad, kada je njegova misija bila okončana, već je dozvolio da bude razapet na krst i vrati mu se kroz umiranje u mukama.

Očajni spas i dalje traže u religiji koja umire, radjajući nove religije u vidu sekti. Setimo se da je  hiršćanstvo na početku bilo vera male jevrejske zajednice nasuprot rimskom politeizmu. Crkveni oci sada se grčevito bore protiv konkurencije sekti, koje niču kao pečurke posle kiše, svaka ponaosob težeći da postane nova svetska religija.

No, Bog je nesaznajan i sakriven u očevidnosti. Sveprisutan je, a ipak ga niko ne zapaža. Laici kažu: Bog je sunce, Bog je priroda, a ne uvidjaju da se suncu niko ne klanja niti se iko moli prirodi.

Sakriven u očevidnosti, on je sveprisutan. Od nas traži pokornost i što je ona veća to je i nagrada obilnija. Što se više žrtvujemo, to smo više u njegovoj milosti. Ne nudi više blaženstvo posle smrti, već daje odmah i sada. Boga Novog Eona svi poznaju mada ga niko ne vidi. Prorok ga je najavio rečima: On će doći sa neočekivane strane. Bog se zove - Novac.

On ne traži žrtve paljenice, niti su mu potrebni hramovi i oltari. Ipak, mi mu spremno prinosimo svoju decu kao žrtvu, otimajući im jutarnji san, dok žurimo na jutrenje svog radnog mesta. Jehova je imao milosti kada je, tražeći od Avrama da žrtvuje svog jedinca, proveravao njegovu odanost. Bog Novac milosti nema.

Njegova sveta knjiga nikada neće biti napisana, a molitvenici su na slobodnim listovima. On ima univerzalni jezik, koji svi razumeju, te nema opasnosti od loše shvaćenog prevoda. Njegov Antihrist je više omražen nego sam Satana, a zove se Falsifikat. Njegova religija skoro da nema jeretika, svi ga žele, svi prihvataju i jedino čega se plaše je mogućnost da ih on napusti. Stoga tipkaju ili pišu, stružu ili sklapaju svoje očenaše zaštićeni u njegovim hramovima tipa kancelarija, radionica, salona, prodavnica.

Stupanjem hrišćanstva na scenu svetske religije, dogodio se značajan preokret, koji je obeležio i računanje vremena. Pojavljivanjem Isusa, kao otelotvorenog božjeg sina, konačno je učvršćen početak monoteizma, započet par hiljada godina unazad, sa Mojsijem kao vesnikom. Medjutim, Bog Novac je već tada vladao svetom, sakriven iza kulisa. Mojsije je božje zapovesti uklesao na kamenu kao simbolu dugotrajnosti. Zapovesti Boga Novca urezivane su na zlatu – simbolu večnosti. Inke su svoje hramove i božje kipove oblagali zlatom. Drevni Haldejci su ga možda jedini prepoznali, nadevajući mu ime – Mamon. Medjutim, svako ime je prepoznavanje, a Bog je nesaznajan, te ovo ime pade u zaborav da bi vladavina opstala.

Hijerarhija njegovih sveštenika davno je uspostavljena. Svi oni kojima drugi ljudi služe u Njegovo ime, predstavljaju sveštenike Boga Novca. A i oni sami u službi su hijerarhijski viših sveštenika.

Do samih božjih nogu postoji mali broj sveštenika, čija se veličina meri milionima apoena odredjene valute. Ova kasta stoji na čelu razradjene mašinerije za pravljenje novca, oličene u vidu velike svetske korporacije. Rituali i obredi su tako dobro uvežbani, da prisustvo vrhunskog sveštenika nije ni potrebno. Tek ovi ljudi imaju mogućnost da se potpuno oslobode od potčinjenosti Bogu, kome su služili skoro ceo život. Ovi ljudi imaju potpunu slobodu i samo oni mogu da shvate koliki je zapravo njen teret. Stoga se ipak vraćaju u službu vrhovnog sveštenika, jer Bog je jedan.

Ipak, koliko košta vaša sloboda? A kada je kupite, šta ćete uraditi sa njom?





Apokalipsa Novog Doba

"Svi se mi klanjamo Bogu Novcu", a jedan od vidova vršenja Njegove službe je upavo ekonomska vezanost: za roditelje, poslodavce, kolege, poslovne partnere pa i, u krajnjoj liniji, za državu u kojoj živimo. Ta ekonomska zavisnost na prvom mestu je psihološka zavisnost, jer ono što nas sprečava da raširimo sopstvena krila i vinemo se putem slobode je zapravo strah da nećemo imati dovoljno Njegove milosti za iole pristojan život.

Veoma zanimljivo pitanje je: šta bi se dogodilo kada bi svi ljudi bili materijalno obezbeđeni, kada ne bi morali da pristaju ni na kakve kompromise življenja sa drugim ljudima? Kako bi tada izgledao svet?

Jedan od arhetipova idealnog života je pojam "čarobnog štapića", gde se jednim pokretom situacija apsolutno menja, u korist trenutno izmenjenog sveta, kreiranog prema željama "čarobnjaka". Uz pretpostavku da neko zaista mahne čarobnim štapićem i, uz pomoć snage želje velike većine čovečanstva, trenutno nastane potpuno materijalno blagostanje, taj prvi trenutak bio bi ispunjen ushićenjem i srećom. Svi bi se divili blagodetima koje ih okružuju, ponosili bi se nakitom koji poseduju, kvalitetnim predmetima koje upotrebljavaju. Mnogi to čak ne bi mogli da podnesu, pa bi ih ta blagodet koštala samog života. Međutim, ta euforija ne bi bila dugog veka. Ljudi bi veoma brzo shvatili da je jedina vrednost kvalitetnih i skupih predmeta sadržana upravo u njihovoj nepristupačnosti. Kada bi svi predmeti bili udobni i lepi, udobnost i lepota bi postali sastavni deo života, u smislu zadovoljenih čula i ništa drugo. Materija bi tako konačno bila skinuta sa pijedestala na kome je vekovima boravila i dobila bi svoju jedinu pravu vrednost: upotreba u svrhu zadovoljenja. Ono što zaista teži ka zadovoljstvu je sama čovekova duša, a čoveka materija može zadovoljiti samo u smislu olakšanja telesnog bivstvovanja, što ne znači da bi materijalno blagostanje donelo i kvalitativnu promenu u smislu iznenadnih ozdravljenja ili poboljšanja zdravstvenog stanja svih ljudi. Bolesti bi postojale i dalje, ali bi se vremenom i njihov nivo znatno smanjivao, jer bolest na prvom mestu nastaje kao pobuna protiv prisile i nametanja poželjnog života.

Materijalno zadovoljeni ljudi najednom bi ostali bez osnovnog pokretačkog motiva - rad radi sticanja materijalnog blagostanja. Oslobođeni tereta, kao što je na prvom mestu obaveza, a zatim i fizički napor, osetili bi se krajnje izgubljeno i beskorisno. To bi u sledećoj fazi donelo pojavu masovnih samoubistava, jer mnogi ljudi kroz sticanje novca dobijaju potvrdu sopstvene vrednosti, iza koje se krije krajnji osećaj beskorisnosti i nesigurnosti. Obezvređivanje materije, njenom apsolutnom dostupnošću, takvim ljudima bi doslovce izmaklo tlo ispod nogu i oni više ne bi imali svrhu sopstvenog postojanja.

Emotivne ucene, najčešće od strane roditelja, izgubile bi važnost. Rečenica: "Ja se mučim, a ti se tako ponašaš prema meni..." postala bi krajnji besmisao, što je oduvek i bila. Svako mučenje je na prvom mestu potpuno lični osećaj, koji nema veze sa drugim ljudima, osim ako čovek sam tu vezu ne pronađe, a optuženi se oseti prozvanim i time sam sebe proglasi za krivca. Mnoge emotivne veze bazirane su upravo na ekonomskoj zavisnosti od ukućana, gde su reči "ljubav" i "harmonija" postavljene na lažni presto. Otvoreno pokazivanje netrpeljivosti smatra se nezahvalnim stavom, što ukazuje da je zahvalnost dobila licemerni odraz i da je osećaj prave zahvalnosti zaista redak.

Laži bi takođe izgubile svaki smisao, jer najčešći uzrok laži je pribavljanje materijalne koristi ili izbegavanje krivice. Kazna za krivnju je, u blažem obliku,  iskazana kroz uskraćivanje materijalnih dobara, bilo da se krivac novčano kažnjava za učinjeno delo, bilo da roditelji svoje dete kažnjavaju uskraćivanjem željenog predmeta. Drugi, mnogo teži, vid kazne je izolacija, gde se uskraćuje prisustvo drugih ljudi i takva kazna ostala bi samo za učinjene moralne prekršaje.

Vladanje nad drugim ljudima bilo bi potpuno dovedeno u pitanje. Politika bi prestala da postoji, jer ko bi se prihvatio potpune odgovornosti za jedan narod, a bez materijalnog motiva koji najčešće stoji iza? Ratovi ne bi postojali, jer niko se ne bi borio ni za teritorije, ni za posede, bilo čije.

Bog Novac je svoje prste upleo i u predele duha, nagrađujući novcem stvaraoce umetničkih ili naučnih dela, donoseći snobizam i pomamu, bilo za stvaranjem kvalitetnog umetničkog dela, bilo za njegovim posedovanjem. Gubitak prioriteta materije neminovno bi na površinu izneo vrednosti duha. Duhovnost bi konačno dobila priliku da se iskaže u svom pravom svetlu jer, pod uticajem materije, mnogi materijalni motivi zaogrnuti su plaštom duhovnosti, religioznosti ili misticizma, dok iza svega stoji potreba za materijalnim blagostanjem. Materijalno zadovoljeni ljudi teže ostvarenju duha, pa rado pristaju na "zamenu", sledeći gurue, dajući dobrovoljne priloge, pokušavajući da kupe sopstveni duševni mir.

Kada bi materija jednog trenutka izgubila priroritet koji sada ima, među ljudima bi zavladala potpuna anarhija. Ljudi bi dobili potpunu slobodu sa kojom ne bi znali šta da učine. Prikrivena netrpeljivost bi se javno pokazala, mržnja bi se videla na mnogim licima, a većina ljudskih zajednica bi se raspala u trenutku. Međutim, najveći problem čovečanstva zvao bi se: dosada. Oslobođeni obaveza staranja o materiji pojavio bi se višak vremena koje treba ispuniti nekom aktivnošću. Sve aktivnosti koje čovek ima u svoje slobodno vreme takođe bi postale besmislene. O čemu nam govore knjige, filmovi, šta čitamo u novinama? Tu su nam tuđi životi takoreći na dlanu. Učestvovanjem u javnom životu, istovremeno skriveni u privatnosti sopstvenih domova, mi čitamo ili gledamo kako se ljudi bore za prestiž među drugim ljudima, uživljavamo se u njihove muke opstanka u svakodnevnom životu, nadgledamo ratove i pogibije drugih naroda. Pratimo svoju i tuđu politiku, interesuje nas šta rade naši i njihovi vladari. Prestankom važnosti materije sve ono što je do sada ispunjavalo naša interesovanja izgubilo bi važnost. To bi za mnoge ljude takođe značilo gubitak smisla života, što bi ponovo uzrokovalo pojavu masovnih samoubistava.

Čovek bi ostao ogoljen sam pred sobom. Do skora prinuđen da se ponaša na određeni, dozvoljeni način, dosledno poštujući norme i pravila ponašanja među ljudima, najednom bi bio slobodan da se ponaša kako hoće. Taj trenutak prepuštanja onom unutrašnjem sopstvu neminovno bi doveo do proboja barijere između svesnog i nesvesnog dela ličnosti. Sve ne prihvaćene čovekove osobine potisnute su u nesvesni deo njegove psihe. Suočavanje sa samim sobom je najbolnija stvar koju jedan čovek može da doživi, ali je neminovno za sve one koji tragaju za duševnim mirom. Međutim Bog Novac je i od toga napravio dobar posao, pa je psihoterapija postala veoma dobro plaćena profesija. Čovek, generalno gledano, smatra da sam sebe najbolje poznaje. Međutim, uz toliko potisnutih osobina, želja i postupaka, inventar nesvesnog je zaista teško držati celog na okupu i znati ga do svih detalja. Trenutno oslobađanje od okova potisnutog sadržaja svesti na mnoge bi delovalo šokantno, jer bi na površinu grunuli demoni straha, zajedno sa oslobađanjem potisnutog dela sopstva. Ovo bi svakako uzrokovalo pojavu masovnog ludila i ponovo masovnih samoubistava.

Posle svih ovih pošasti na zemlji bi ostala tek šačica zbunjenih ljudi, okružena materijom koja je konačno dobila svoju pravu vrednost. Reč "blago" više ne bi označavala nagomilanu materiju već ugodnost. Kad je nešto blago, onda je ugodno, prijatno, svojom osobinom mira zadovoljava čula, smiruje dušu.

Moral bi napokon dobio svoju pravu vrednost. Nemoral bi bio jedino ugrožavanje tuđe ličnosti, tuđih osećanja. Kazna za prestup bila bi jedino spontana izolacija društva od takve osobe, a oprost greha sam prekršilac bi davao sebi, iskrenim i dubokim pokajanjem. Greh se kod takvog pojedinca više nikada ne bi ponovio, jer iskreno kajanje je zapravo shvatanje kako se osećao drugi čovek, koji je bio emotivno ili fizički povređen.

Vladavina duha neminovno bi, u prvim vremenima, dovela do masovnog izliva egoizma. Međutim, ova nevolja ne bi bila dugovečna. Obzirom da bi svima bilo dozvoljeno da budu egoistični, ljudima bi nedostajalo društvo drugih ljudi. Čovek zaljubljen u sebe nema osećaja za druge ljude, a pošto izostaje materijalna korist, ne bi bilo potrebe za ulagivanjem i dodvoravanjem bilo kome. Egoisti bi bili krajnje usamljeni, što bi u krajnjoj liniji zahtevalo da i oni sami budu otvoreni i iskreni prema drugim ljudima. Prijateljstvo i ljubav konačno bi dobili svoj pravi iskaz.

Kreativnost i umetničko izražavanje postali bi sastavni deo života koji se živi sa lakoćom. Ljudi bi se i tada takmičili u stvaranju lepote, ali takve tvorevine služile bi samo uvećavanju opšte radosti i duševne nadgradnje.

Život bi postao radost čistog postojanja u lepom. A šta nas sprečava da ga takvim doživimo? Lepota nas uvek okružuje, jedino nas naslage materije, kao priroritet u svesti, sprečavaju da tu lepotu primetimo sada i ovde.



Posmatrači


Jedinstvenost je osećaj celovitosti, prvo sebe samog u najčistijem obliku, a zatim i doživljaja celovitosti čitavog ispoljenog univerzuma. Osetiti tu jedinstvenost, u njenoj jednostavnosti, znači doživeti život u njegovoj punoj manifestaciji.

Celovitost je bezmernost. Beskonačno se ne može zamisliti, osim kao neprekidno kretajuće. Zato je čovek, u pokušaju da sagleda život, celovitost isparčao, praveći razne podele, kategorije, klasifikacije.

Postoje mnoge podele sveta, počevši od geografskih podela, preko deljenja vremena na sate, pa sve do psiholoških podela na tipove ličnosti. Ono što je zajedničko svim ovim podelama je da su one dogovorene granice nepostojećeg. Granica izmedju država jeste vidljiva ako postavimo graničare, ali ako granica prolazi morem, gde ćemo onda pobosti svoje zastave? Svaka podela je vestačka kategorija u koju verujemo kao u realnu činjenicu, zaboravivši pri tome da smo se jednostavno samo dogovorili da je to istina.

Govoriću o ljudima, jer ovaj svet ne bi postojao ovakvim kakav jeste, kada ne bi bilo ljudi da ga dožive svojom svešću. A pojam "čovek" je neizmeran, jer svaki čovek je svojom jedinstvenošću univerzum za sebe. Stoga ni malo neće biti pogrešno ako uvedem još jednu katerogiju, u bezmerju rasparčane stvarnosti, a to je podela ljudi na tri uloge, koje u životu mogu da budu njihove. Ljudi učestvuju u životu kao: "žrtve", "ubice" ili kao "posmatrači".

Uloga "žrtve", koja jednog trenutka može da dosadi, veoma lako žrtvu pretvara u "ubicu", najčešće sopstvenih ubica, a kasnije i svih drugih žrtvi. Svaki "ubica" u sebi potencijalno nosi osećaj da je žrtva i zahvaljujući ovom jasnom polaritetu čovečanstvo je napravilo mesta za novu podelu - na scenu je stupila psihologija kao nauka. Zato "ubice" i "žrtve" nisu interesantne za posmatranje, jer su čitav vek pod lupom psihologa, a njihova igra je toliko zabavna pa teško da može da dosadi.

Ko posmatra "ubice" i "žrtve", njihovo medjusobno smenjivanje u borbi za prevlast? "Posmatrači"!




Vešto sakriveni iza kulisa naučnog i naučenog znanja, oni posmatraju i procenjuju, postavljaju parametre, norme i merne jedinice vrednosti. Svojom dogovorenom učenošću ocenjuju i procenjuju čitavu dogovorenu stvarnost, proglašavajući je vrednom ili ništavnom, u zavisnosti od toga koliko se nagoveštaj nove stvarnosti uklapa u već prihvaćene obrasce. Opšte prihvaćene etikete, koje prikačinju svemu što su dogovorili da je vredno, najčešće su izražene u titulama, a malo iza tog ranga stoje javne ličnosti. Posmatrači sve znaju o svima koji su iole vredni za posmatranje, a najviše veruju etiketama posmatrača koji i sami imaju etiketu "poznavalaca".

Pored "poznavalaca", medju posmatračima postoje i "ljubitelji", vestački stvorena medju kategorija. To su posmatrači koji bi voleli da su žrtve, a nemaju dovoljno hrabrosti da se etiketiraju kao "posmatrači", pa se zadovoljavaju mrvicama znanja koje "poznavaoci" bestijalno razbacuju oko sebe.

Posmatrači vladaju svetom tako vešto, da su i druge učesnike stvarnosti ubedili da je samo njihov ugao gledanja parametar realnosti. Čak i podela na "ubice" i "žrtve" je kategorija posmatrača, a akteri su je prihvatili da bi se lakše raspoznavali u areni svakodnevnog. Posmatrači su čak i njih, koji su im najdraži, ubedili u valjanost svojih podela.

Posmatrače nema ko da posmatra, jer opet je onaj koji posmatra zapravo pripadnik njihovog tabora, dok su "ubice" i "žrtve" isuviše preokupirani sobom, u pokušaju da predvide sledeći potez protivnika, tako da nemaju vremena da posmatraju ništa drugo.

Jedini problem posmatrača je u tome što oni ne učestvuju u životu, već ga samo posmatraju. Učestvovanje u životu je življenje života, osećaj strujanja krvi, udisanja vazduha, treptaja sadašnjosti. "Ubice" i "žrtve"  su oni koji žive život na način na koji to najbolje umeju, jer svako vrebanje mogućnosti novog trena, daje taj neponovljivi osećaj životnosti. Posmatrači  mogu samo da posmatraju.

Kada bi neko mogao da posmatra posmatrače, a da se pri tome i sam ne uklopi u njihova pravila stvarnosti, možda bi uspeo da im objasni da ta uloga i nije tako primamljiva, da njihov život sa bezbedne udaljenosti od života ima primese suvoparnog. Ali, pošto se "ubice" i "žrtve" radjaju kao takvi, "posmatrači" takodje, možda je bolje ove poslednje ostaviti u ubedjenju života, jer iz tog, neutralnog ugla, prosto je nemoguće uroniti u neizvesnost neizmerenog i neograničenog života.



Umetnost i inspiracija

Umetnost je polje izražavanja same suštine čovekovog bića, odraz božanskog bljeska u njemu samom. Svako umetničko delo dolazi iz same dubine duše i ono što svako kreativno ispoljenje čini umetničkim delom je upravo izliv iskrenosti sadržan u stvorenom, takoreći izlivenom delu. "Izliv" je prava reč, jer za muziku je uobičajeno reći da "teče", onda kada su tonovi skladni i harmonični, reči "teku" kada su nesputane cenzurom uma, a dobra poezija je upravo sklop reči i ritma, što je izgovorena muzika. Boje u slikarstvu takodje se "prelivaju" jedna u drugu, što opet jasno govori o nekom proticanju ili izlivu. Ono što se izliva kroz umetničko izražavanje je upravo čovekova duša u svojoj blistavosti i čistoti.

Za umetničko izražavanje je neophodna inspiracija, inicijalni poriv za izlivanjem sopstva. Taj izliv sopstva može doći kao osećaj viška njega samog, a veoma često je neki spoljašnji dogadjaj upravo ta iskra koja pali plamen stvaranja. Zato za inspiraciju možemo reći da je tečna vatra.







Stanje inspiracije je jedan veoma intenzivan doživljaj, stvaralac se oseća tesno u sopstvenoj koži, nesto u njemu samom bi da se izlije van. On gori, u nekom neopisivom žaru, često nesvestan da je spoljašnji utisak, o kome želi da se iskaže, bio samo kap koja je prevršila čašu njegove punoće. Stvaranje kreće kroz poznate tokove, pa će tako slikar svoju inspiraciju preneti kroz boje, pesnik kroz reč a kompozitor kroz muziku. Stvaraoci su samo provodnici visokog napona životne energije koja je u njima. Stanje visoke inspiracije meri se sa stanjem duboke ekstaze, gde je standardna, razumska svest samo instrument pomoću kojeg se energija oblikuje u umetničko delo. Razum, kao analitičar i posmatrač dešavanja, sasvim gubi svoju svakodnevnu funkciju, tako da umetnik mora naknadno da se "upoznaje" sa delom koje je stvorio. Tačnije, koje je isplivalo kroz njega.

Stanje visoke inspiracije najčešće se oseća kao tegobno stanje sopstvene duše, što nije daleko od istine. Sputana dnevnim obavezama, duša se uglavnom oseća tesno i prigušeno, tako da samo otvaranje prostora za njeno izražavanje donosi bujicu emocija. Ono što mlade stvaraoce navodi na kreativno izražavanje je tzv. duševni bol, izazvan od strane okoline. Medjutim, to "izazivanje duše na megdan" rezultuje budjenjem inspiracije iz koje i nastaje umetničko delo. U početku su to nespretni pokušaji, medjutim i prvi koraci koje dete načini su nespretni i nesigurni. Ukoliko ih strah ne omete u daljem usavršavanju, koraci postaju sve smeliji i sve sigurniji. Početak inspiracije je bolan, medjutim mnogi stvaraoci se uhvate u mrežu sopstvenog bola, smatrajući ga neophodnim sastojkom stvaranja, pa čitav život posvete negovanju patnje ne bi li zadržali to stanje kreativnosti. Osim toga, umetnici su na neki način izdvojeni iz mnoštva, što svakom egu jako prija, pa mnogi postaju boemi ne bi li sačuvali ono što misle da je neophodno da bi mogli da nastave sa stvaranjem.

Ono što jedno kreirano delo čini umetničkim delom je upravo taj snažni izliv sopstva umetnika, koji je sadržan u njemu. Umetnost dolazi kao odraz same Primarne ličnosti stvaraoca, a ono što posmatrača, u ulozi učesnika u umetničkom delu, zadivljuje je upravo prepoznavanje primarnog impulsa, koji je iskreno odražen u prikazanom umetničkom delu. Ljubitelji umetnosti su zapravo tragaoci za sopstvom, jer u umetničkom delu mogu pronaći taj deo sebe, koji je svima nama zajednički, a koji se može jedino prepoznati ali ne i iskazati rečima. Biti poznavalac umetnosti na prvom mestu znači imati blizak dodir sa sopstvenom dušom, prepoznati njene suptilne nijanse i dodire, a zatim prepoznati Dušu na kolektivnom nivou, kroz uživanje u nekom umetničkom delu.




Materijalno orijentisana svest, pod uticajem gravitacije javnog mišljenja, često negira postojanje duše kao suptilnog dela svakog čoveka. Ljudi materijalno opredeljene svesti cene umetnost i smatraju da je poznaju, jer veoma lako mogu da nabroje tehničke karakteristike datog dela, ali njihova ljubav prema umetničkom delu je odraz snobizma pre nego čistog saosećanja i ličnog učestvovanja u samom umetničkom iskazu. Takvi ljudi se pre dive tehnikama izrade, jer suštinu stvorenog ne umeju da prepoznaju. Najviše cene umetnička dela "sa pedigreom", što će značiti koliko je javnih izvodjenja to delo imalo to više ono vredi.

Veoma često se dešava da sami umetnici podlegnu gravitaciji javnog mišljenja, pa dok su u početku stvarali iz čiste potrebe za čistom dušom, pod uplivom laskanja i hvale kritičara i publike, pokušavaju da nastave sa kreativnim radom. Medjutim, umetnost nikada ne može biti iznudjena niti naručena od strane bilo koga, pa ni samog stvaraoca. Česta je pojava da umetnik oponaša samog sebe, praveći iste pokrete četkicom kao nekada ili slažući iste reči kao nekada, sklapajući iste akorde kao nekada. Snobovi će se i dalje diviti, jer oni nikada nisu ni uočavali razliku, jednostavno zato što je ni u prvim prikazivanjima nisu mogli prepoznati, a umetnik će se osećati prazno, uhvaćen u sopstvenu mrežu pokušaja da se vrati u tokove umetničkog izražavanja.

Nihilistički posmatrano, svako umetničko stvaranje je besmisleno jer sve je već stvoreno. Pa ipak, čovečanstvo se već milenijumima trudi da iznedri nešto novo i uvek uspeva u tome! U tome je razlika izmedju izvornog umetničkog dela i njegovog plagijata, naročito kada se radi o istom stvaraocu. Svako namerno ponavljanje sopstva, u bilo kojoj oblasti, uvek je plagijat. Ovo se može proširiti na sve oblasti ljudskih aktivnosti, jer umetnost i jeste sabirno mesto svih ljudskih delovanja.

Umetnost je izliv otvorene duše, što znači da je svaki čovek, čija je duša otvorena prema uplivima sveta, zapravo umetnik a čak se i ne mora baviti nekom priznatom umetničkom aktivnošću.

Možemo reći da je umetnik svaki čovek koji otvoreno živi život, nesputan samim sobom, neprekidno nov i u iznenadjenjima, na prvom mestu za sebe samog.



Lično ime kao znamen

Ime je znamen, znak koji ponekad trasira sudbinu čoveka. Setimo se američkih indijanaca i njihovih opisnih imena, koja su davana deci tek kada stasaju i pokažu osnovnu osobinu svoje Duše. To je izvanredan primer kako ime odražava samu suštinu osobe, mada je istovremeno i usmerava prema konačnom cilju koji je imenom označen. Možda bi neki mladi Indijanac i naslutio neki drugi put svog življenja, ali ime ga je odredilo i on ga bespogovorno prati.

Ono što nas generalno određuje su naši nadimci, naravno ukoliko prihvatimo dati nadimak, jer na izbor imena nismo mogli da utičemo, a nadimak možemo da prihvatimo a i ne moramo.

Ako malo dublje zaronimo u suštinu imena, tačnije ako pokušamo da definišemo kakav stav ljudi imaju prema imenima, a naročito tuđim, na prvom mestu vidimo da je ime nečija etiketa. Kao naziv gotovog proizvoda koji se može upotrebiti u određene svrhe. A zar ljudi ne upotrebljavaju jedni druge u određene svrhe?




Nečije ime je na prvom mestu, gramatički gledano, treće lice jednine: On ili Ona. Znači neko ko trenutno nije prisutan. Prisutno je samo ime. Prosečan čovek najčešće nije svestan sebe, a ono što misli da predstavlja "sebe" zapravo je samo ljuštura njega samog koja se drži na okupu uz pomoć njegovog ličnog imena. Zašto se lično ime uvek piše velikim slovom, kada znamo da veliko slovo služi da naglasi tu reč. Da li je to zato da bi se naglasila prisutnost Duše, koja treba da sačinjava to ime, odnosno da li se time Duša poziva da se vrati?

TI je uvek u odnosu na JA, a samo JA i TI možemo ostvariti komunikaciju i bliskost. On ili Ona su uvek odsutni, a bliskost će se uspostaviti tek kada On(a) postane Ti. Isto važi i za ime. Ime je okvir neke osobe, ne mora da znači i njeno stvarno prisustvo. Ljubavnici često izmisle neko novo ime za svoju ljubljenu osobu, jer time je označavaju kao jedinstvenu u svojoj svesti i to ime koriste samo u trenucima kada su zajedno. Takođe, ljudi često smatraju da poznaju neku osobu ako joj znaju ime. Koliko se ljudi zapravo poznaju među sobom?

U svakom slučaju, nečije lično ime je zapravo ograda koja odvaja tu osobu od mene same. Ime je identitet, ime je naziv ega koji stoji iza, a prava komunikacija odvija se samo kontaktom dve Duše. A Duša nema ime, Duša se ne identifikuje ni sa čim i ni sa kim.

Zato nije potrebno tvoje ime da bih te prepoznala. Ja poznajem tvoju Dušu, jer je ona deo moje Duše, jer su sve duše samo odraz božanskog, koje je jedna Duša, a ono što čovek oseća kao svoju dušu samo je delić velikog razlomljenog ogledala.



Narcisoidnost

Narcisoidnost, kao pojam, nastao je od mita o Narcisu, koji se zagledan u sopstveni lik udavio u tom istom ogledalu, jer ogledalo mu je bilo voda.

Svaki čovek je narcisoidan, zagledan u sebe. Najniži oblik te samozadivljenosti je kada se čovek, najčešće žena, zagleda u sopstveni lik, odnosno sopstveno telo. Takav vid zagledanosti uvek vodi ka davljenju, jer tražiti trajnu lepotu u prolaznom sasvim sigurno vodi ka osećaju gubljenja, koji zatim vodi u neprijatna raspoloženja.



S druge strane, taj osećaj divljenja prema sebi samom, neminovan je kada se čovek ispolji kroz neki vid umetničkog izražavanja. Jer umetnost je iskazivanje samog čoveka u najvišem, božanskom biću. Kreator se uvek divi kreiranom, pre nego ga pokaže i drugima koji mu se dive, ukoliko uspeju da otvore svoje srce toliko da lepota iskonskog može da zablista u njemu. Upravo to divljenje kreiranom predstavlja narcisoidnost u višem vidu i kao takvo veoma pozitivno deluje na stvaraoca. Ogledajući se u stvorenom, stvaralac oseća divljenje i radost, a zatim ga to isto divljenje i radost vode ka daljim stvaranjima. Tako, neprekidno se ogledajući u stvorenom, stvaralac daruje čisto postojanje čitavom svesnom ispoljenju života, drugim ljudima, koji su zadivljeni umetničkim jer u njemu prepoznaju deo sebe samih.

"I stvori Gospod ... i vide da je dobro"





Duša u tumaranju za svetlom

Odgovori su svuda oko nas, samo treba da postavimo pitanje. Oni kao da su žedni pitanja, jer sami prilaze čim ih orosi jedno "zašto?", a mi u moru ponuđenih odgovora teško umemo da prepoznamo koji je pravi.

Pitala sam se kako je moguć susret na samom dnu sopstvenog Pakla, a svako od nas sa gnušanjem odbija taj mračni deo sebe čim i nasluti njegovo postojanje. Govorimo o čistoti i blistavosti Duše, a zaboravljamo da smo stvoreni i živimo u svetu dualnosti, parova suprotnosti, tako da svako blistanje iza sebe nosi težak mrak, koji i podržava to blistanje. Kako bi smo znali za oslobođenu Dušu, da ne znamo njeno zarobljavanje? Kako možemo osetiti sopstvenu svetlost ako ne razaznamo i sopstvene dubine mraka? I što se više upiremo da osvojimo svetlost, njeni koreni su u sve dubljem mraku. Time ponovo stvaramo dualitet, rivalitet sopstva.

Sopstveni mrak ljudi odbijaju od sebe, drže ga pod strogom kontrolom, a on u trenutku nebudnosti Čuvara pokulja napolje odišući netrpeljivošću prema drugim ljudima, mržnjom prema sebi samom. U tom mraku su nataloženi strahovi, bol, osećaj napuštenosti i beznađa, zato čovek postaje besna životinja u pokušaju da sačuva goli opstanak, videći opasnost u svakome ko mu je u blizini. Kao lav koji je nagazio trn. On će besomučno braniti sopstveni bol, iako mu nežno prilazimo sa jedinom namerom da taj trn izvadimo van i rana zaceli.

Na Putu traganja čovek najpre traga za sobom, za pronalaženjem onoga što je oduvek bilo tu - za svojom Dušom. Tražeći svetlost u sebi on ponire u sopstveni mrak, čisteći ga bolom od nataloženog bola i to je proces koji traje. No, jednom se nataloženi mrak svesti ipak očisti od blatnjavog sadržaja istrulelih emocija, a Duša zablista jasnoćom čistog oka. To jasno i čisto oko ponovo treba da se spusti u svoje korene i potraži iskonske uzroke svega stvorenog.

Tako se rađa Čovek koji je od Boga dat, tako se stvara Adam Kadmon.



Duša i njena potreba za usavršavanjem 

 - Da li su ovom svetu potrebni analitičari beskrajnog? -

Duša se ne vidi, za oko Običnog čoveka, jer nije materijalna, nije opipljiva, a Običan čovek veruje samo svojim čulima i to verovanje je prozvao naučnim otkrićima. A onda je verovanje proširio na naučnike, te njima veruje bez proveravanja, jer i oni su ljudi, pa ako oni tvrde da je nešto istina, onda se i Običan čovek sa njima slaže bez proveravanja. A naučnici dušu proglasiše misticizmom, jer ne mogu da je izmere, opipaju i utvrde joj poreklo.

Za Duhovnog čoveka duša se vidi, jer on poseduje neko unutrašnje čulo i neko unutrašnje viđenje kojim može da sagleda svet u njegovim svetlosnim varijantama. Za takvog čoveka duša se vidi, postoji, opipljiva je i postojeća, ali u nekom drugom univerzumu svesti, koji je preteča ovog materijalnog sveta.

Duša je most između ta dva sveta - sveta svetlosnih oblika i sveta materije.

Za Belu Hamvaša duša je nepokretna, jer on dušu doživljava kao sveukupnost, odnosno kao večnost, koja je konstantna sama po sebi.

Za nekog je duša pokretna.

Za mene je duša sam centar ispoljavanja, koji iz svoje nepomičnosti stvara pokrete kreacije. Dušu doživljavam kao zgusnutu lopticu svesti koja se kreće jedino svojim zračenjima, isijavajući sopstvenost i kreirajući postojanje svega ispoljenog. Pokret duše je neprekidna kreacija, jer ona se ogleda u njima.

Nepomičnost duše je njeno odsustvo potrebe da se "premešta" bilo gde, jer ona je centar svega ispoljenog. Čak i kada bi se pretpostavilo njeno fizičko pomeranje, odnosno premeštanje bilo gde, opet bi to bila nepomičnost, jer centar je uvek polazna tačka, bez obzira na to gde se taj centar nalazi.



Duša je uvek budna, ne-budna je svest njenog nosioca, ne-budan je čovek sam po sebi, jer je pomešao kreaciju duše sa stvarnošću. Pomešao je svoje želje sa svojim mogućnostima, verujući da je odvojen od sopstvene duše, verujući da je on sopstveni ego, da je on sopstveno telo. To je opsena duše, poistovećenje sa svim stvorenim uz samozaborav sopstvene suštine. Budnost je spoznaja sopstva i spoznaja sveta kao sopstvene kreacije istovremeno, budnost je svesnost o sopstvenosti u samom činu življenja. Budnost je doživljaj života u samoj njegovoj biti, budnost je zadovoljni mir svesti oslobođene osećaja izdvojenosti u odnosu na druge duše.

Ljubav je jedina stvarnost, ali samo za osvešćenog čoveka, jer tada je ljubav neposredni dodir sa drugom dušom, bez ograda i odbrana sopstvene svesti. Ljubav briše čovekov ego, čineći da njegova duša tada zasija, zasvetli, zablista sopstvom, a onda oči čovekove zrače samom dušom. Ali, ego se vrlo brzo izbori za sopstvenu poziciju, pa počne da premerava otvorenost druge duše, počne da proračunava davanje sopstvene duše, premerava tu drugu dušu merilima sveta i dogovorenim normama, počne da se hvali tom drugom dušom, kao lovac što se hvali svojim plenom i ljubav postane opsena. Čovek tu opsenu i ne primeti, nastavlja da živi u sopstvenim sećanjima na dodir sa drugom dušom, time falsifikuje stvarnost, time pothranjuje iluziju, okoštava ljubav i tako okamenjena ljubav umire, ostavljajući samo ljušturu zajednice, koja i dalje ima ulogu plena. Plen zatim postaje stado, pa se ljudi okupljaju u zajednice po sili civilizacijskih normi, trudeći se da na licu i dalje zadrže osmeh i srećan izraz. Ovde počinje licemerje ljudskih odnosa, ovde se začinje mržnja prema drugim ljudima. Okamenjeni ljudi su uspavane duše i iznad svega ne podnose kada im neko tu okamenjenu realnost remeti. Duše su im odavno zalutale u tunele "ispravnog življenja", koje im je zapravo nametnuto, odnosno na koje su sami pristali, jer je tako lakše preživeti, a prezir prema svima koji se nisu ukalupili u važeća pravila igre zapravo je samo štit i odbrana sopstvene duše: i od drugog čoveka i od njene potrebe da ponovo bude slobodna, čista, blistava i da iznova kreira stvarnost, što je njena osnovna potreba.

Ljudi sa dušom su umetnici, tu se obični smrtnici slažu, ali umetnike smatraju čudacima kojima je dozvoljeno da budu čudni, ali im nije dozvoljeno da budu i obični, svakodnevni. Dobar obućar ne može da bude dobar pesnik, a dobar filozof ne ume dobro da kuva. Pravila igre su jasna. Igraš po jednim ili po drugim pravilima igre.



Naša poniranja u zonu zabranjenog jeste nas pokušaj da ostanemo budni i pored sile gravitacije duha, sile okoštavanja stvarnosti, koju nam neprekidno nameće naše sopstveno okruženje. Agonija koju pri tome osećamo je lični doživljaj same sile života, koja je neophodna da bi smo mogli da preskočimo zidove stvarnosti, dogovorene stvarnosti, koja je zapravo barijera za stvarno viđenje sveta. Sposobnost viđenja svetlosnih oblika, sposobnost koja izvire iz potrebe duše da sagleda neposrednu oblast sopstvenih kreacija, Obični ljudi su nazvali halucinacijama i proglasili tu osobinu duše za mentalni poremećaj. Doduše, da bi ta jasnovidost duše bila ispravna, s druge strane mora postojati čvrst oslonac u svesti kojoj je jasno na kojoj frekvenciji trenutno obitava, jer oni koji poveruju u sopstvene vizije kao u realnost frekvencije svakodnevnog življenja, ti ljudi zaista imaju mentalni poremećaj. Tačnije, tim ljudima su otvoreni prozori duše, ali njihov racio nije dovoljno fleksibilan da bi primetio razliku u nivoima obitavanja svesti.

San je promena frekvencije stvarnosti, san je nematerijalna stvarnost. Duša je nematerijalna stvarnost. Zato se postojanje duše često pomeša sa nestvarnim, jer san se smatra nestvarnim. Opsena duše je kada ona poveruje u realnost materije, realnost tuđe reči, realnost tuđe namere verujući samo čulu sluha, koje služi uglavnom sopstvenom egu, odbijajući unutrašnje znanje same duše koje je jedina istina. San je realnost, ali realnost iskazana kroz simbolične prikaze. San je mnogo bliži samoj duši nego fokusirana svest koja je razum, jer u snu nešto istovremeno i jeste i nije, dok za razum postoji samo jeste ili nije. Duša u svom neprekidnom isijavanju stvara istovremeno suprotne mogućnosti, praveći time zapravo ravnotežu svega stvorenog koje i jeste i nije.

Duša jeste jedna i jedina, jer u svakom čoveku duša je ista. Jedina razlika između duša dva čoveka je u tome koliko je ona svesna sopstvenosti i nista drugo. Koliko je pomešala svoju kreiranu stvarnost, svoj odraz u svemu stvorenom, sa onom istinskom stvarnošću, koja je zapravo sama duša. Kapi duše u okeanu beskonačnosti, to su kapi života koje svaka duša nosi u sebi kao izvor sveukupnog postojanja. Naše emocije su krila duše, ona uz njihovu pomoć leti da bi sagledala beskonačne mogućnosti sebe same, ali naše emocije su i povratna informacija o svemu stvorenom. Naročito bolne emocije. One su znak da je duša pomešala sebe samu sa kreiranim, da je univerzalna istina zastala u kretanju, čime se pretvorila u sopstvenu suprotnost. Ništa se ne može uporediti sa dušom, jer sve i jeste duša.

"Kako se može čovek upoređivati sa samim sobom bez podele u dva čoveka? Tako je i sa dušom, ona ne treba da ujedinjuje jer to je njoj svojstveno i prirodno, jednistvo je neminovno." Duša je jedna, kao sto je voda jedna. Ono sto duši daje iluziju različitosti od druge duše je sama njena potreba da se ogleda u sopstvu, a to je jedino moguće kroz ogledanje u drugoj duši, u duši drugog čoveka.

"Naša nemoć, naša tragedija ili naš ljudska bol je isto tako proces usavršavanja za dušu kao i ljubav, uspeh ili, po našim shvatanjima, bilo koje stanje zadovoljstva je za dušu postignuće." Da, jer sve su to iskustva duše koja su neophodna da bi ona sama spoznala sebe samu, a spoznaja sopstvenosti je budnost. Zato je duša i budna i omamljena istovremeno. Budna je kada zna da je sve što doživljava zapravo njena lična kreacija radi sopstvenog usavršavanja, a to usavršavanje je zapravo usavršavanje duše sveta. Kada duša bude okusila sva svoja ispoljenja, kada se bude vratila konačnom miru, biće to kraj njenog putovanja, kraj njenog bitisanja, a duša je prvenstveno život i osećaj života. Zato je njena konačnost nemoguća i zato ona pravi svoje uspone i padove, jer oni su protok, oni su suprotnosti između kojih protiče život.


Duša i posvećenost

Čista duša se ogleda u drugoj čistoj duši i taj odraz je čist, blistav i jasan. Bela Hamvaš kaze da je "odnos duše prema drugoj duši budnost". Ja bih rekla da je odraz duše prema drugoj duši posvećenost. Ali, običan čovek kada se posvećuje on istovremeno i poseduje. Kada "posvećenik" pokuša da ima komadić sopstvenog mišljenja i sopstvenog života, njegov "posvetilac" se pretvara u tiranina. Tipičan primer za to je posvećenost majki. One se potpuno posvećuju svojoj deci, suštinski bez trunke ega, ali kako dete odrasta tako se majka pretvara u tamničara koji dozvoljava slobodu u ograničenim količinama, pri tome neprekidno pokušavajući da nametne sliku okruženja kao užasnog mesta.

Samo čista duša zna razumevanje, samo čista duša prepoznaje, i greh kao takav ne postoji. Jedini greh za čistu dušu je druga, nečista, nebudna duša.






Čista duša spoznaje mir koji leži na površini svega postojećeg. Ona razume i nemir druge duše, jer nemiri su lomovi oklopa što ga je ta duša podigla oko sebe. A taj oklop je čovekov ego, koji kaze "ja" i "mene" i "moje".

Prava posvećenost je kada se duša ogleda u drugoj duši, kada  osećaj veze izmedju dve duše izvire iz osećaja nesputanosti i slobode. Tada je razumevanje, tada nema praštanja jer nema potrebe za njim. Tada je ljubav.

Ljubav je cvetanje. Rast i ljubav podstiče male da porastu a velike da postanu veći. Sve dok se ego čovekov ne umeša. Tada sve postaje kalup, sve postaje premeravanje, procena, samovažnost, poredjenje sa drugima i zavist. A onda nema posvećenosti i duša se zatvara u svoje okvire, tada svet postaje onakav  kakvim ga znamo iz svakodnevnog.



Duša i traganje za svetovnim uspehom


Šta je uspeh u životu i šta je to što svakog čoveka goni na postizanje nekog uspeha? Mnogi misle da je novac cilj, međutim novac je samo posledica uspeha.

Potreba za uspesima, kojima će se najčešće drugi diviti, rađa se kao kompenzacija, nadomeštanje osećaja ličnog neuspeha. Uglavnom su kompleksi iz detinjstva osnovni pokretački motiv koji, jednog do juče prosečnog, čoveka nagone da krene putem osvajanja uspeha.

Čovek ima potrebu za osvajanjem novih, neistraženih predela. Neki istražuju prirodu, neki traže nove zemlje, a neki istražuju sopstvenu svest. Ono zajedničko svima je da su avanturisti, skakači u nepoznato. A uspeh je zapravo onaj osećaj moći koji se javlja spoznajom da je nepoznato postalo poznato, ulivanje sopstvene energije na polje koje do tada nije bilo istraženo. Kao kad alpinisti pobodu zastavu na novo osvojeni planinski vrh, a srce se puni miljem, dok pogled sa visine pokazuje mnogo šire predele, nego što su oni mogli biti viđeni ranije. Uspeh je proširenje polja svesti.

Zasto se ljudi dive tuđim uspesima? Zato što ti pioniri pokazuju da je moguće i ono što je do juče bilo nemoguće.

Volja za uspehom potiče iz volje za životom. Istraživanje novih predela, bilo kojih, i njihovo osvajanje na neki način znači obeležavanje nove teritorije i njeno proglašavanje svojom. Ovo nas vraća na čovekove predevolutivne tokove svesti. Svako posedovanje predstavlja posedovanje neke teritorije koja znači opstanak, odnosno život. Čak  i čovekova posesivnost u odnosu na voljenu osobu svoje korene ima na ovom stepenu svesti. Zato se prosečan čovek tako teško oslobađa ljubomore, čak i kada je svestan koliko ga sopstvena posesivnost uništava.

Uzmimo primer osvajanja novog znanja, koje nas uvek ispunjava zadovoljstvom, ako smo to znanje želeli da osvojimo. Nagomilavanje znanja radi znanja, a to ljudi često rade, dovodi do nagomilavanja sujete. Čovek definisan titulom znanja, doktor nauka na primer, neverovatno je sujetan na svoje znanje i time ono postaje njegov balast, umesto da ga oplemeni. Čovek od znanja, koji je ponosan na svoje znanje, odnosi se posesivno prema njemu, zadržava mu protok i time ga čini okoštalim, mrtvim znanjem. Ono ga zauzvrat kažnjava okoštavanjem njegove sopstvene svesti, odnosno slike sveta koji ga okružuje, tako da mu predstavlja kamen oko vrata, koji mu ne dozvoljava da prikupi još nekog drugog saznanja koja bi mu proširila vidike.

Da li Duša teži za uspehom ili je uspeh samo projekcija čovekove svesti u pokušaju da nadomesti nedostatak osećaja sopstvene Duše? Duša traži nova iskustva da bi se oplemenila, obogatila, da bi iskusila svet oko sebe. Duša čovekova, Duša koja se odvojila od nagona preživljavanja. Ona zna da joj je telo neophodno kao elementarni nosilac i zato teži da zadrži sopstveno telo i zato se trudi da mu ugodi. Ali Duša koja se osvešćuje tragajući za sopstvenim postojanjem, da li takva Duša teži za ovozemaljskim uspesima? Ili su oni ipak samo pokušaj nadomeštanja nedostajućeg? Kao kad se bolesnom detetu nude igračke da bi prestalo da plače?



Duša i postignuti uspesi

Najveći uspeh jedne Duše je da spozna sopstvenost, da prepozna iskonski princip stvaranja u među odnosu aktivnog I pasivnog. Ne postoji čist aktivan princip, niti čist pasivan, ali svest jedne Duše već je opredeljena samim rođenjem u telu muškarca, odnosno žene. Civilizacija je nametnula aktivan princip kao jedino poželjan, tako da su mnoge žene razapete između sopstva i nametnutog ideala, a mnogi muškarci se osećaju krajnje loše jer duboko u sebi ne nose potrebu za dokazivanjem. Zato je uspeh Duše, prvenstveno prepoznavanje sopstva. Tada je i prepoznavanje Puta mnogo lakše.





"Ljudskoj Duši će uvek nedostajati sopstveno ispunjenje, zato je ona beskonačna jer izvire iz beskonačnosti i u nju se uliva." Možda konačno ispunjenje Duše ipak postoji? Jer svest o konačnom cilju svaka Duša nosi u sebi, hindusi su to stanje potpunosti, odnosno potpune ispunjenosti nazvali "nirvana" i svaki čovek generalno teži ka tom iskonskom miru koji mu je poznat nekim unutrašnjim čulom, a koji mu svakodnevni život neprestano negira.

Potreba za uspehom, onim krajnjim i konačnim uspehom čoveka, odnosno njegove Duše je mir. Iskonski mir kroz zadovoljstvo svega stvorenog. Međutim, telo je onaj okidač koji izaziva neprekidne nemire, telo traži ugodu i ono najčešće Duši stvara nemire zbog kojih ona traga za uspehom. Uzmimo "vrhovne sveštenike Boga Novca". Oni imaju sve, ali mir (mnogi od njih) nisu pronašli. A to je samo zato što su pojam mira povezali sa pojmom materije, materijalnog blagostanja i kada potpuno zadovolje potrebe tela, tada im misao o oduzimanju materijalnog blaga izaziva nelagodnost, tako da njihova Duša opet nije pronašla mir. Možda askete uspeju da pronađu mir, ali do tog mira mogu doći jedino kroz jezive nemire, jer moraju da negiraju potrebe sopstvenog tela koje je i bilo uzročnik nemira. Moraju da skrše sopstvenost, ne bi li pronašli mir i moraju neprekidno da paze na kreirano stanje zadovoljstva, jer telo uvek snagom iskona traži sopstvena zadovoljenja.

Ipak, do unutrašnjeg mira se moze doći samo shvatanjem suštine svih svojih potreba, jer samim shvatanjem mnoge od potreba nestaju a mnoge želje se vide kao ponovljene. Treba oplemeniti sopstveni Duh jer sa visina uzdignutog Duha mnoge stvari su kristalno jasne




Susretanje Duša

Razmišljam o susretu Duša. O ljudima koji imaju Dušu i to znaju, o onima koji je takođe imaju a to ne znaju, o onima koji znaju da je imaju ali misle kako je to sasvim privatna dragocenost koja se ne deli ni sa kim i na kraju o onima koji znaju da je imaju ali je doživljavaju tako prizemnom pojavom, da se pri prvom pojavljivanju druge Duše povlače u sebe, sa dozom izvesnog gađenja.



Susret dve osobe koje imaju Dušu i to znaju je redak a u slučajnom susretanju oseća se  blistavost i ushićenje zbog prepoznavanja koje ga prati. A šta je sa ostalima?

Svi ljudi imaju Dušu, to je neminovno. Samo nisu je svi svesni. Mnogi će, totalno potonuli u materiju, negirati postojanje nečeg nematerijalnog, isto kao što spremno negiraju postojanje Boga, skarednim komentarom: "Pokaži mi". Može se takvima, naravno, pokazati Duša. Njihova, naravno, jer prikazivati svoju Dušu je krajnje besmislen pokušaj. Oni ne poznaju prefinjene i suptilne titraje kojim se Duša, puna ljubavi, pruža prema njima. Nazvaće to mekuštvom, slabošću, patetikom. Potrebno je, sa takvima, dosta truda, upornosti i vremena, dok Duša slobodno pluta trenutkom, da bi na kraju i druga Duša stidljivo promolila svoje zrake u pokušaju večne težnje spajanja. No, takav doživljaj predstavljaće samo početak tragedije, jer Duša je slobodna, a čovek okovan materijom pokušaće da po svaku cenu prigrabi taj trenutak i ovekoveči ga posedovanjem. A Duša se posedovati ne može. Zato je najbolje prah ostaviti prahu.

Možda su ovi jednostavno rođeni kao takvi, a možda su ih drugi, slični njima, vaspitavanjem jednostavno ubedili da je materija jedina stvarnost. No, postoje neki koji nisu podlegli ubeđivanju o merljivosti svega stvorenog. Takvi su kao na raskrsnici stvarnog, jednim delom svoje svesti verujući u opisanu stvarnost, drugim delom osećajući Dušu kao jako ranjivi deo sebe samih. Ova Duša ima potrebu da se otvori, bez obzira na norme i propise koji tu potrebu negiraju. Zato je ona uvela nova pravila stvarnosti, proglasivši ih umetnošću. Na ovom polju dozvoljenog postojanja Duša se obavija raznim formama ispoljavanja, a ipak mistično skrivena iza metafora i nijansi. Ovakvoj Duši se može prići samo na polju njenog otvorenog sakrivanja, ali veoma pažljivo. Obzirom da se dugo trudila da usavrši pravila, oko sebe je postavila ogradu sujete poredeći se sa drugim dušama u mimikriji. Najbolje je ovoj Duši ne približavati se previše. Uvek možemo očekivati odbrambeno pitanje: "O čemu to govoriš?"

Duša je izvor samog postojanja, sredstvo i cilj sreće. Ali mnogi "kao bez duše" tragaju za srećom, ne znajući da je ona uvek prisutna kao jedini pravi odraz same radosti čistog življenja, isto kao što mnogi vernici tragaju za Bogom po raznim crkvama i manastirima, misleći da Bog boravi samo na tim mestima. Svoje Duše su svesni, ali joj ne pridaju značaj. Smatraju je mestom sopstvene slabosti i zato uporno pokušavaju da je sakriju. Dušu su zatvorili iza staklenih osmeha, a svako javno pojavljivanje osećanja osuđuju kao krajnju nepristojnost. Do ove Duše je jos teže dopreti, ona se krije kao noćni leptir, prerušena u sivilo nepostojanja. Može se namamiti samo nezainteresovanom svetlošću sopstvene Duše, jer ona se već susretala sa pokušajem posedovanja, a to boli. U strahu od bola ona se i krije u dubinama samozaborava. Ni ovu Dušu ne treba dirati. Svako, pa i letimično iznošenje na svetlost Srca će je uplašiti. A ona će reagovati strahom, iskoristivši prvu pogodnu priliku da uzvrati udarcem koji dolazi kao odbrana od sećanja na bol.

A svaka Duša vapi za svetlošću sopstva, žudi za dodirivanjem dubina, za istovetnim i istovremenim postojanjem. To je LJubav. Ali opasno je upotrebljavati ovu reč, osim kada zvuči kao očigledna laž. Tada Ljubav kao ključ postaje kalauz i otvara svaka vrata, koja bi i bez prevare bila otvorena. No, prevara je neophodna radi jednostavnog prerušavanja da bi se neopaženo provuklo pored čuvara Duše, a on se zove Strah. Njegovo oružje je Bol.

Ponekad se logično nametne pitanje: zašto se duša spustila u predele ličnog Pakla? Jer druga Duša se može pronaći i kada se susret dogodi na samom dnu sopstva, tamo gde počinju nagoni i demonska priroda čovekova. Takav susret je veoma redak, veoma čudan ali i veoma jak. Upravo me je jedan takav začuđeni susret i naveo da napišem sve ove rasprave.

Zbunjena sam sopstvenim iskustvom.




Otvaranje Duša i udvaranje

Duša, uglavnom zatvorena u mračne predele sopstva, svom snagom svoje eterične prirode želi kontakt sa drugom dušom. Da bi se taj kontakt ostvario potrebno je otvaranje sopstva, bez straha od druge duše koja bi je tom prilikom mogla i povrediti.

Udvaranje, s druge strane, je pokušaj (najčešće muškarca) da se približi ženinom srcu. Odgovor na udvaranje je flert, ali ono što je zanimljivo je upravo ponašanje tokom samog flerta. U udvaranju se osoba uvek trudi da prikaže najšarmantniji i najzabavniji deo sebe. Redje se dešava da pokušava da prikaže sopstvenu snagu intelekta ili sposobnost zaradjivanja. Biti šarmantan znači pokazati svoju neobavezujuću i bezopasnu stranu ličnosti. Biti zabavan znači navesti drugu osobu na smeh.

Udvaranje je pokušaj dosezanja duše druge osobe. Pokazivanje svoje bezopasne strane ličnosti je ukazivanje drugoj duši da neće biti povredjena ako bude isplovila. Smeh je siguran put ka duši, jer Sekundarna ličnost u trenu nestaje kada se pojavi iskreni smeh, onaj iz dubine duše.

U klasičnim pokušajima udvaranja uvek postoji vrludanje: biće - neće biti, jer osoba ne pokušava direktan prilaz duši sopstvenom dušom, već pokušava prilaz rečima ili laganim dodirima. Sve su to pokušaji koji svakog trenutka mogu biti proglašeni za drskost i zato su najčešće bezuspešni. Osim situacija kada žena želi da bude osvojena. Tada nije važno šta će muškarac reći ili uraditi, ali ovom prilikom ne govorim o tome.





Prava ljubav se ostvaruje kontaktom dve duše, ali ne namernim dodirom. Dovoljno je da se dvoje pogledaju i njihove duše se prepoznaju bez reči i bez verbalnog objašnjenja.

Udvaranje je nepotrebno, ali ja se ponovo pitam kako to da ljudi ne znaju tu jednostavnu istinu. Tragaju za ljubavlju ali načini njihovog traganja su potpuno pogrešni.

Drugo pitanje je: šta je to što uzrokuje ljubavnu vezu, odnosno zašto je ne uzrokuje kada su svi uslovi već ispunjeni?


Ljubav je i odvajanje i spajanje

Kažemo da je ljubav razdvajanje. Ukoliko gledamo prvobitno sve-stvoreno koje je u sve-ljubavi prema sve-stvorenom, koje je ono samo, onda sve-stvoreno kao posmatrač odvaja sebe od stvorenog i posmatra ga sa ljubavlju. Jer stvaranje je uvek radost, uvek ljubav. To je božanski princip i svaki čovek, zato što nosi taj božanski princip u sebi, oseća divljenje prema svemu što je sam stvorio.

Svaki umetnik se divi  svom delu, svaki zanatlija uživa u delu svojih ruku. Industrijalizacija i masovna proizvodnja uništile su taj božanski poriv u svakom stvaraocu, pa je i materija izgubila dušu i postala bezlična. Ali, zato su reklame tu da nam kažu da ćemo upotrebom te i te stvari ostvariti božansko u sebi, zar ne?





Prvobitni impuls dovršenog stvaranja je ljubav prema stvorenom, a da bi se stvoreno osmotrilo potrebno je odvajanje sebe od stvorenog. Pri tome se oseća ljubav i divljenje. Zato se ljubav doživljava kao odvajanje. Moramo se odvojiti od nečega ili nekoga da bi smo ga voleli. Moramo spoznati sopstvenu različitost od onog drugog da bi osetili ljubav.

Prvobitni impuls posmatranja stvorenog, uz osećaj ljubavi, je svest o odvojenosti koja je individualnost. Medjutim, to odvajanje na prvom mestu radja SVEST o sopstvenosti, kao izdvojenoj individui, pa tek onda dolazi ljubav kao osećaj divljenja prema okolnom, stvorenom.

Posmatranje stvorenog, kroz osećaj ljubavi prema njemu, daje još jedan osećaj, a to je osećaj upijanja lepote u sebe, zato je ljubav delovanje privlačne sile.

Na nižim planovima ispoljenog, ljubav je magnetizam a svest svesna osećaja ljubavi, čovekova svest, ima potrebu potpunog spajanja sa osobom prema kojoj oseća ljubav, što je delovanje Centrifugalne sile na nižoj ravni. Centrifugalna sila svojim delovanjem privlačnosti, magnetizma, spajanja i povratka u Jedno, takodje stvara materiju i ona je nosilac sile gravitacije, koja sve naš drži na okupu, pa čak i atome našeg tela.

Odvajanje sopstva od sopstva, sagledavanje sebe sobom, je radjanje svesti, radjanje Duha, a to je delovanje Centripetalne sile. Ona je sila odvajanja, razjedinjenja, oslobadjanja. Ona nas navodi na otvaranje sopstvene duše, ona je naš vodič i putokaz u traganju za nepoznatim. Da nema nje, da je ne osećamo, bili bi smo savršeno zadovoljni bivstvovanjem u materiji, ne bi smo se opirali telesnom u potrazi za Čistom svešću.

Obe sile deluju istovremeno i mudrost je u njihovom prepoznavanju, koje onda donosi mudrost njihovog balansiranja, što konačno donosi harmoniju svega ispoljenog. Mudrost je zapravo prepoznavanje harmonije u svemu postojećem, jer sile se svojim nadopunjavanjem naizmenično ispoljavaju i tako stvaraju harmoniju. Naš, ljudski greh je u tome što tu harmoniju ne vidimo već pokušavamo da svojim rukama, svojom svešću napravimo nešto za šta mislimo da je harmonija. A svaki naš pokušaj da svet dovedemo u red samo je narušavanje božanskog mira. Doduše, da nemamo element božanskog u sebi ne bi smo ni imali moć da promenimo bilo šta, odnosno da narušimo postojeću harmoniju

Iz ovoga se radja novo pitanje: zašto ljubav prestaje?

Da bi smo rasvetlili nepoznato, prvo moramo krenuti od poznatog. Gledano sa aspekta energije, ljubav je čista i neometena razmena energije. Ono što uzrokuje konflikte izmedju dve osobe koje se vole, nevezano za njihov pol, je različito vidjenje, odnosno različito shvatanje jedne stvari. Tu je razum glavni krivac, jer kroz njega se projektuje stvarnost odnosno tumačenje nekog dogadjaja ili vidjenja. Kada se dve osobe zaista vole, tada su potpuno otvorene za prijem i emitovanje energije, a tada se i mnogo informacija neverbalno razmeni, pa je i komunikacija izmedju njih mnogo čistija nego u standardnim, konvencionalnim razgovorima.

Medjutim, šta se to dešava kada ljubav prestane? Šta je to što uzrokuje zatvaranje - u bukvalnom smislu te reči?

Ono što možemo reći je: "zasićenost" - što se takodje može doslovce shvatiti, ako ljubav posmatramo sa aspekta energije.

Kada je neko u intenzivnom stanju ljubavi on blista. Opet sa aspekta energije posmatrano - zrači svetlošću, a to je svetlost sopstva. Pošto uvek postoji neka osoba koja u nama inicira to zračenje, to znači da ta druga osoba predstavlja izvor svetlosti dok je ova prva ogledalo. I obrnuto. Osoba koja voli, a ljubav joj nije uzvraćena, nikada ne moze zračiti takvom radošću i otvorenošću.

Najčešće zavolimo nekoga kada u njemu prepoznamo delić sebe, a sasvim sigurno ako ta osoba pokaže otvorenost prema nama. Taj spontani izliv energije svakako osvaja, jer i "lepa reč gvozdena vrata otvara". Pri tome se srodno sa srodnim slaže, pa nikako ne možemo zavoleti osobu koju ne razumemo i čije norme življenja ne prihvatamo. Vrhunac ljubavi, s druge strane, je zavoleti baš takvu osobu, a to je jedino moguće uz razumevanje njenog funkcionisanja, što opet znači da moramo biti otvoreni za prijem tudje energije, a to nas vraća na osnovni pojam ljubavi kao razmene energije.

Zasićenost osobom koju smo do juče obožavali svodi se na zasićenje njenom energijom, jer energija u svojoj manifestaciji traži neprekidno nove oblike za ispoljavanje. Ljudi su, sa svoje strane, mahom ograničeni svojim životnim stavovima, kao posude koje mogu da prime samo ograničene količine tečnosti. Stoga, da bi se dve osobe uspešno i trajno volele, one moraju imati približan "volumen" svesti. Ako se inteligentnoj osobi i dogodi da se zaljubi u nekog ko je glup i ograničene svesti, posle nekog vremena će ova inteligentna svakako shvatiti da ne prima odgovarajuću količinu energije sa druge strane, jer je ova druga strana dala svoj maksimum, tako da ljubav tu prestaje po sili zakona svesti. O ljubavi izmedju glupih osoba nećemo ni raspravljati.

Situacija, koja se takodje može dogoditi, je da ljubav prema drugoj osobi i dalje postoji, ali ljubav koja se prima sa druge strane umara, jer je intenzivna. Ovde se obično ne radi o ljubavi već o psihološkoj zavisnosti, koju ne razgraničena svest definiše kao ljubav. Svest svake osobe teži da se obogati iskustvima, a iskustva koje nam nudi samo jedna osoba, koja nam je neprekidno u blizini, svakako su ograničenog dometa, tako da njeno prisustvo postane iscrpljujuće.

Intenzitet koji se prima sa druge strane, uz uslov da se dve osobe u ljubavi ne vidjaju stalno, takodje može biti naporan ako je njihov "volumen" svesti različit, jer neko me može ispuniti do samo granice moje sopstvenosti, ali ako se njegova sopstvenost tj. njegova energija "preliva" preko mojih mogućnosti, onda takva ljubav postaje jako naporna i ja pucam u besu. A bes je nagli izliv akumulirane energije.

Ukoliko se ispuni bilo koji od ovih aspekata zasićenosti, logičan sled je odumiranje ljubavi, jer "ugrožena" osoba se energetski zatvara a svaki pokušaj sa druge strane doživljava se kao agresivnost, pa se agresivno i odgovara. Obzirom da je u ovoj situaciji ugrožena i ona osoba koja i dalje emituje energiju, ona pojačanom snagom pokušava da "otvori oklop" ove prve, počinjući da proganja ljubomorom, sumnjama i čitavom plejadom psiholoških igara koje su ljudi smislili da bi oživeli odumiruće emocije, a za uzvrat dobijaju samo bol. I to oboje.



Da li su ljubav i sloboda međusobno suprotstavljeni?

Ako ljubav i slobodu postavimo odvojeno jednu od druge, jer moguće je i njihovo spajanje kao "sloboda ljubavi" i "ljubav prema slobodi", pitanje koje se logično nameće je: da li su ljubav i sloboda međusobno suprotstavljeni.

Već samo spajanje ova dva pojma, kroz "slobodu ljubavi" i "ljubavi prema slobodi" u samoj svojoj suštini ukazuje na isključivanje jednog od drugog, kao i proširivanje osnovnih pojmova, gde oni svojim ujedinjenjem zapravo čine različitost i raznolikost Jednog, koje je uvek polaz.





Ljubav je spajanje dva u jedno, magnetizam, privlačnost.

Sloboda je odvajanje jednog od dva, rasprostiranje i širenje sopstva, samostalnost.

Ljubav je ujedinjenje, magnetizam radi rađanja novog elementa svesti, koji je ipak različit od svojih stvoritelja, iako nosi njihove delove u sebi samom.

Sloboda je odvajanje, napuštanje radi rađanja novog elementa sopstva, koji je nadgradnja postojećeg. Samo oslobođen duh, oslobođen normi i okova svakodnevnog mišljenja, može da raširi svoja krila i vine se putem novih otkrića.

Ljubav neguje i daje rast.

Sloboda je rasprostiranje životnog bez ograničenja.

"Sloboda ljubavi"  kao spoj ova dva pojma, a spajanje je ljubav, već pokazuje ograničavajući element ljubavi kao takve. Da ljubav nije sputana i sputavajuća, izraz "sloboda ljubavi" bi bio besmisao. Banalan primer: spoj drveta i sijalice daje uličnu svetiljku. Ali "drvena sijalica" je već besmisao.

Ljubav je sputavajuća.

Ljubav neguje i daje rast, ali u svojoj suštini je sebična, jer je apsolutno spajajuća. Svako odvajanje ljubav doživljava kao cepanje sopstva i svom silinom se trudi da odvojeno vrati u svoje okrilje. Tada se ljubav pretvara u tiranina, tada boli.

S druge strane, ono negujuće što ljubav nudi je jedan veoma prijatan osećaj pripadanja i jedinstva. Osećaj ličnog identiteta nestaje u blaženom spoju svega postojećeg. Ljubav je harmonija i sklad, potpuna usklađenost čovekove prirode sa okolnom prirodom, sa prirodom drugog čoveka i konačno, usklađenost čoveka sa samim sobom. Ljubav je, kako kaže Bela Hamvas, "žrtva na Golgoti, dati celog sebe bez ostatka".

Ljubav je sputana.

Spoznaja da je ljubav gubljenje identiteta rezultuje ograničavanjem sopstvene sposobnosti za ljubav, odnosno sopstvene otvorenosti za ljubav. Jer za ljubav je potrebna hrabrost odbacivanja, žrtvovanja ega, a ego je štit kojim se ličnost brani od okoline, braneći se i od samog života, a da toga nije svesna. Zato prosečan čovek pokušava da dozirano daje sebe, misleći da tako ograničen može da doživi ljubav. On uspe doživi nešto, ali to doživljeno nije ljubav, već konvencionalna zajednica suprotih polova radi zadovoljenja postavljenih normi. Klasično licemerje, čiji vrhunac je u zajedničkoj laži: mi se volimo. Valjda je najveći greh u jednom braku, veći od priznanja bračnog neverstva, priznanje: ja te ne volim! Iako oboje veoma dobro znaju da se odavno ne vole i da žive zajedno samo po navici i iz straha od odgovornosti samostalnog života, nastavljaju da obmanjuju jedno drugo i svoju okolinu glumom kako su srećan i zaljubljen par posle mnogo, mnogo godina braka.

"Ljubav prema slobodi" kao suprotan pojam prethodnom, spojenom pojmu, pokazuje da je sloboda sputana. Jer da je sloboda slobodna, izraz "ljubav prema slobodi" bio bi besmisao.

Potreba za slobodom je opiranje strahu. A strah od slobode je zapravo strah od odgovornosti, koja je strah od sebe i mogućih sopstvenih postupaka. Reč "sloboda" neslobodne ljude uvek asocira na bestijalnost, jer ono što bi oni oslobođeni činili zapravo i jeste bestijalnost. Svet je projekcija nas samih a naročito onoga što zameramo drugim ljudima. Sve ono što čovek želi, a ne usuđuje se da uradi, vrlo lako pripiše drugome, naročito ako je taj drugi po opštim merilima društva slobodan.

Sloboda je odgovornost.

Odgovornost je prihvatanje realnosti kao posledice sopstvenih postupaka, što se u krajnjoj liniji svodi na svesnost. Biti odgovoran znači biti odgovoran prvenstveno prema sebi. Biti slobodan, znači biti slobodan prvenstveno za sebe ali i prihvatiti posledice sopstvene slobode. Svaka izbegnuta dužnost, u ime slobode, veoma brzo rezultuje nedostatkom neophodnog za održavanje te iste slobode. Slobodna sam da ne operem veš, ali sam slobodna i da nosim prljavu stvar, jer čiste nema. Zato je sloboda jedino u izboru gospodara.

Sloboda je imati sopstveno mišljenje.

Mišljenje je posledica uranjanja u sebe, biser koji se izroni na površinu, na svetlost zajedničkog života. Međutim, na toj površini se nalaze i drugi biseri, različiti i imati sopstveno mišljenje znači prepoznati tuđe, različito mišljenje, ali ne nametati svoje mišljenje, svoj biser kao jedini pravi i moguć. Ljudi često ulaze u sukobe kada im se mišljenja ne poklapaju, trudeći se svim silama da onog drugog ubede kako nije u pravu i nametnu svoje mišljenje kao jedino ispravno.

Sloboda je prepoznati tuđe mišljenje kao različito od svog, slušanje i razmišljanje o tom istom, tuđem mišljenju, sagledavanje sa svih strana pa tek onda prihvatanje ili odbacivanje.

Ljubav i sloboda. Ideal postojanja. Spoj ili razdor? Može li se voleti neko toliko da mu se omogućava apsolutna sloboda?

Ljubav je spajanje. Postajanje jednim. Gubljenje identiteta i nalaženje novog, zajedničkog identiteta.

Oponašanjem svetih stvari, a i ljubav i sloboda su svete stvari, čovek je napravio zajednicu ljubavi prozvavši je svetom, a onda je nametnuo gubitak slobodnog izražavanja ličnosti kroz prinudu "pristojnog ponašanja".

Čista ljubav je prepoznavanje različitosti, koja pretopljena u jednost ipak zadržava sopstvenu jedinstvenost.

Samo Čista ljubav je  udružena sa slobodom, dajući onom drugom prostor u kome se može iskazati u čistom sopstvu - a čisto sopstvo se iskazuje kroz posvećenost i kreativnost, jer smo u činu kreativnosti potpuno posvećeni, kao što smo i u osećaju ljubavi potpuno posvećeni.

Ljubav i sloboda u jednom, to je življenje u čistim poljima duha, to je slobodna prilagođenost, to je odgovor na pismo koje nije pročitano.



Privilegija dosade

Dosada je privilegija čoveka, jer ma koliko bila neprijatna i činila čoveka tromim i bezvoljnog uma, jedini je čovek taj koji može da oseti dosadu. Stoga, s pravom, možemo reći da je osećaj dosade privilegija. 

U stanju dosade svest je zaustavljena, ali ne u smislu  zaustavljanja protoka misli, što praktikuju neki mistici, već je doslovce blokirana. Prirodna tendencija ka aktivnosti stvara pritisak koji se oseća kao neprijatnost, dok fokus svesti kao da nije sposoban da se kvalitetno usmeri na odredjenu temu ili objekat. Svest tada postaje izuzetno svesna sebe same. Stoga, dosada se može iskoristiti kao prag samoposmatranja i osvešćenja, čime duh ima mogućnosti da napreduje jedan stepen više na imaginarnoj lestvici duhovnog razvoja. 





Šta je to što blokira svest, osim nje same? Odgovor koji se sam nameće je zasićenje duha iskustvenim materijalom, koji je prikupljan u prethodnom periodu. Fokus svesti je iskazan u vidu primarnog, svakodnevnog razuma, onog koji posmatra i svoje okruženje i sopstvenu svest u tom istom okruženju, prikupljajući iskustva u interakciji sa njim i istovremeno prilagodjavajući sopstveno ispoljavanje sa okruženjem. Blokirana svest, odnosno blokirani razum više ne može da pronadje odgovarajući materijal u svom okruženju, stoga se prividno zaustavlja, obradjujući već postojeći iskustveni materijal,  i istovremeno tragajući za nečim novim u okviru već datog, odnosno poznatog. S druge strane, prirodna težnja ka aktivnosti gura ga napred, ka otkrivanju novih predela ili novih izazova za razmatranje, tako da se stvara veoma jak pritisak koji je kao mrtva tačka. "Napred" nema novih izazova, a "iza" je samo pritisak potrebe za novim ispoljenjima. Ta mrtva tačka je osećaj dosade koji je toliko mučan, da često može da izazove i fizičku mučninu.




Razum je stvorio osećaj protoka vremena, kao i osećaj da je aktivnost korisna i poželjna, a u dosadi se takodje javlja alarmantan osećaj da se gubi vreme time što se ne čini ništa. Takodje, javlja se strah od toga da će to inertno stanje postati trajno stanje svesti, čime se čini involutivni korak unazad, ka nižem stepenu ispoljene svesti. Ovo važi za osvešćene svesti, jer će čovek na prirodnom stepenu svesnosti u slučaju dosade jednostavno uključiti televizor i svoju svest "nahraniti" već ponudjenim sadržajima, a da neće uložiti mnogo truda, pa čak i neće primetiti da mu je samo par minuta pre toga bilo dosadno.

Čovek koji je u traganju za sopstvenim osvešćenjem, odnosno produhovljenjem, neće se zadovoljiti ovakvim načinom ispunjenja sopstvenog uma, već će ovaj čvor iskoristiti na najbolji mogući način.

Zbog svoje prirodne osobine da je neprekidno u kretanju, odnosno u aktivnosti, razum u osećaju dosade počinje da se vrti po istom krugu istih misli i upravo taj trenutak je mogućnost "odskočne daske" - postizanja pune svesnosti o sopstvenom razumu, odnosno o sopstvenosti. Misli se prirodno kreću kružnom putanjom, gde im centar obrtanja predstavlja neka asocijacija, kao vezivno tkivo misli. U slučaju osećanja dosade dovoljno je ne opirati se tom osećaju, jer će se u tom slučaju sam osećaj, zbog pojačane svesnosti, znatno povećati. Treba pustiti sam razum da razreši sopstveni čvor, odnosno treba ga pustiti da pluta vodjen sopstvenim asocijacijama. Jedina aktivnost u takvom stanju svesti treba da bude lagano vodjenje asocijacija do one ključne, a to je momenat kada je osećaj dosade i počeo. Taj povratak svesti na sopstvenu raskrsnicu, istovremeno znači i sagledavanje već primljenih iskustava, što znači i njihovo bolje razumevanje, a već taj postupak je još jedan stepen osvešćenja sopstva.

Čovek se od životinja razlikuje po stepenu osvešćenosti, jer je jedino čovek sposoban da oseti sopstvenu svest, tj. da je bude svestan. Svest je uvek aktivna. Svest o potrebi koju treba zadovoljiti, pa makar i ne bila toga svesna, navodi bilo koju životinju da se pokrene na neku aktivnost. Pa čak i biljke imaju svoju svest koja ih okreće prema izvoru svetlosti.

Dosada je inertno stanje svesti. Ne možemo reći da je to pasivno stanje svesti, jer u pasivnom stanju svest čoveka je umirena primajući nove utiske, koji se akumuliraju kao znanje. Pa čak i tada nije u potpunosti pasivna, jer jedan njen deo je aktivan preradujujući primljene podatke i uporedjujući ih sa već postojećim materijalom. To je proces učenja. Ne možemo reći ni da je dosada neaktivno stanje svesti, jer svest je uvek aktivna. Čak i u stanju sna, kada je telo neaktivno a dnevna svest isključena, tako da um skoro da ne reaguje na spoljašnje nadražaje, svest je veoma aktivna, iznoseći na površinu neke utiske koji su ostali nedovršeni u dnevnoj svesti. Stoga je pravi izraz za dosadu: inertno stanje svesti.



Sloboda ne postoji, slobodni smo jedino u izboru gospodara



Ne vezujem se više za okolnosti, ljude i dešavanja. Još sam jedino vezana za sopstveni prostor, u njemu se najbolje osećam. Sve ovo bi trebalo da budu odlike čiste slobode, a sloboda je: biti slobodan od sebe prvenstveno.


Ljudi su skloni da se vezuju, da se zakačinju i lepe, naročito za druge ljude. To je okoštavanje odnosa, to je siguran put za gubitak lične slobode, bez obzira na to ko je uslovio kačenje. Ne možemo posedovati nekoga i u svakom momentu znati njegovo kretanje, misli i namere, a pri tome sami biti slobodni. Sloboda podrazumeva obostrano ne vezivanje, jer svako vezivanje za bilo koga je gubitak sopstvene slobode. Čak i pokušaj kontrole druge osobe, što je svojevrstan vid posedovanja drugog, donosi suptilnu kontrolu s druge strane. "Gospodar" se može osećati moćnim jer zna radijus kretanja i mišljenja svog "roba", ali i "rob" takodje poseduje gospodara. U nemogućnosti da živi sopstveni život, on živi tudj. Ovo se jasno vidi na primerima slugu i gospode. Sluge uvek žive život svojih gospodara, prepričavajući i spletkareći iza njihovih ledja, jer je spletka zapravo pokušaj kontrolisanja kontrolora.

Čovek se lepi za čoveka u pokušaju da se zaštiti od sopstvenog osećaja nesigurnosti koji je, s druge strane, strah od samog života, strah od posledica sopstvenih postupaka. Onom drugom to može da prija neko vreme, jer oseća se moćnim, kontrolišući na neki način tudj život. Ovo se često dešava medju prijateljima, jer prijateljstvo je skoro jedini vid medjuljudske komunikacije gde je sloboda primarna ili bi trebala da bude. Medjutim, svako lepljenje za drugu osobu je njeno ograničavanje i neki vid suptilne kontrole, što jednog momenta strahovito zasmeta a onda dolazi do pucanja.

Najčešći vid zakačinjanja i lepljenja, kome ljudi generalno pribegavaju a toga ili nisu svesni ili smatraju to normalnim je vezivanje za materiju. Osećaj "moje" je taj doživljaj vezivanja, a iz toga se radja gubitak slobode oličen u strahu od gubitka svog predmeta.

Reč "sloboda" je krajnje magična, svi je prihvataju bez objašnjenja, jer svi unutar sebe znaju šta sloboda znači. Tačnije, MISLE DA ZNAJU. Religija je jedan od puteva traganja za slobodom, jer potraga za Bogom je potraga sa oslobodjenim sopstvom. Medjutim, religija je davno okoštali put, tačno ukoritan i prepun dogmi koje se poštuju pod prinudom. Oni koji su nezadovoljni farisejskim pristupom, svoj put ka slobodi traže priklanjajući se nekom drugom duhovnom putu, uglavnom istočnjačke prirode. Oslobadjanje od ega, Kastanedin "magični realizam", transcendetalna meditacija, novo nastali "Silva metod", sve su to putevi koji se nude za oslobadjanje duha. Medjutim, svi ti putevi takodje su dogmatski, jer svi tvrde kako "jedini poseduju ključeve od istine i kako ostali ne znaju ništa". Možda je Kastanedin "magični realizam" najbliži stvarnosnom pristupu, jer po njemu "Svet je opis, naučeno vidjenje realnog". Vidimo svet onakvim kakav jeste, jer su nam tako rekli u periodu formiranja naše svesti, dok smo još bili deca, a mi smo svojim verovanjem učvrstili "sliku sveta" (Kastanedin izraz).

Statično prihvatanje realnosti jeste boravak u zatvoru, a slepo prihvatanje ponudjenih "puteva oslobadjanja" je ulepšavanje zatvora. Još gore ulepšavanje tog istog zatvora je pogled okrenut spolja, usavršavanje u znanju o nekoj oblasti. Tada se čovek oseća moćnim, različitim od ostalih jer poseduje neke ključeve nekog znanja, mada sa tim ključevima može jedino praviti kopije tih istih ključeva. Sa njima ne može otključati ni jedna vrata. Sa tim znanjem, on može samo citirati do beskraja, sa željom da njega jednog dana citiraju, ali spoznati može vrlo malo.

Sada ću ja da citiram, uz realnu opasnost "želje da jednog dana citiraju mene". Ali i citiranju su me naučili neki drugi "ljudi od znanja" koji su tvrdili da svoja vidjenja moram da potkrepim tudjim citatima. A pošto sam ja dobra u mimikriji, prihvatila sam to, uz opasnost da mi to predje u naviku, odnosno da taj naučeni element stvarnosti postane deo mehanizma mog uma, a što se i dogodilo. No, dosta okolišnih, nepotrebnih objašnjavanja. Citat glasi: "Sloboda je u izboru gospodara". Svesnost o slobodi na prvom mestu je uzrokovana spoznajom da smo zapravo robovi nekoga ili nečega, a put oslobadjanja trasiran je uvidima kome i čemu robujemo. Tako da je jedna od početnih mogućnosti oslobadjanja svesni odabir gospodara kome ćemo sluziti. Bog novac je možda najveći i najjači medju svim gospodarima kojima služimo.

Želja da se "zaviri u budućnost" takodje je jedan od pokušaja oslobadjanja, ali nesvesnog oslobadjanja, jer saznavanjem budućnosti čovek samo potvrdjuje sopstvenu iluziju da je gospodar sopstvenog življenja, a taj pokušaj gospodarenja je takodje jedan od okova. Čovek je slobodan ako je slobodan prvenstveno od sebe, od sopstvenih navika i očekivanja. Lepota svakog sledećeg trenutka leži upravo u njegovoj neizvesnosti i MOGUĆNOSTI  samog čoveka da sa tim trenutkom koji je došao uradi bilo šta.

Upravo poznavanje principa života, koji je surov prema svima onima koji ga ne razumeju u suštini, radja strah koji okiva. Čovek doživljava slobodu kao blaženo rajsko stanje u kome nema potrebe ni za kakvom napornom aktivnošću, niti bilo kakve prinude. A život nas itekako primorava da se povinujemo elementarnim zakonima opstanka sopstvenog tela, kao nosioca samog života, a zatim i da se prilagodimo drugim ljudima, opet radi opstanka. Ti elementarni zakoni opstanka su takodje naši lični okovi, ako ih shvatamo kao prinudu. Oslobadjanje od tih principa postojanja leži u razumevanju njihove neophodnosti i neminovnosti. Tada obaveze prestaju da budu teret i postaju sastavni deo samog života, što su oduvek i bile, samo je ugao čovekovog posmatranja u odnosu na njih bio drugačiji.

Ljudi osećaju strah od sebe samih isto kao što osećaju strah od prirode koja ih okružuje. Prirodu doživljavaju kao neprijateljsko okruženje, ogradjujući svoj životni prostor i čineći ga potpuno "neprirodnim", dok se okruzuju veštačkom materijom. Sloboda leži upravo u prihvatanju sopstvenosti, što je i uslov za oslobadjanje od okova te iste sopstvenosti, a čovek pogleda uprtog spolja ne usudjuje se da pogleda u sebe samog jer tu, u njemu, leži priroda. Ona ista priroda koje se boji. Prihvatanje veštačke materije kao nešto što je lično stvoreno, preneto je i na polje samog ljudskog tela, jer svaki čovek će rado ugraditi neki veštački organ, nego da pokuša da svojom svešću stupi u kontakt sa sopstvenim obolelim organom i da mu na taj način pomogne da se sam isceli. Mi prirodu nosimo u sebi, a ona zna da regeneriše svoje jedinke koje su u skladu sa njom. Takodje, jedinke kojima je okončan životni vek ne opiru se svom kraju, što čovek valjda od samog svog postojanja čini. Strah od smrti takodje čini jedan od okova kojima je čovek sputan i koji mu onemogućava da oseti slobodu života u sebi.

Dalje, ono što nas ograničava su želja (za nečim) i vera (u nešto). Medjutim želja i vera se ne nalaze na istoj frekvenciji. Želja je veoma često uzrokovana potrebom prilagodjavanja okolini, veoma je mali broj želja koje izviru direktno iz čovekovog sopstva, koje je život. S druge strane, ostvarenje jedne želje dovodi do radjanja druge a malo koja od njih dotiče "sopstveni izvor života", osim kada su čulne želje u pitanju, jer čula nam potvrdjuju sopstveno postojanje i provodnik su nekih zadovoljstava koje duša može da oseti, duša kao sam izvor sopstva. Želje su još jedan od okova koji nas odvaja od potpune slobode. Shvatanje same suštine želje je ono što oslobadja, jer tada nestaje potreba za raznolikošću, tada se jasno uvidja suština željenog, suština traženog odnosno ono elementarno što je zadovoljstu života potrebno.




Svetlost i tama



Tri je arhetipski broj prvobitnog stvaranja. Svestvoritelj (otac/majka), Sin i Sveti Duh su koren, stablo i krošnja postojanja. Svestvoritelj je prauzrok, Sin je iznova rodjeni otac, Duh sveti objedinjuje iskustvo Oca i stvaralački polet Sina.

"U početku beše tama nad bezdanom" i "vladalo je bezobličje". Samo se Duh Božji uzdizao nad tim bezdanom tvoreći prvobitnu svest. Ovo je arhaična svest, sadržana u osnovi svakog postojanja, svest koja je haotična u svom ispoljavanju, nesvesna u svojim htenjima, a ipak moćna jer potiče od samog početka stvaranja. Ovde je izvorna sila života, nagon za postojanjem i nagon za umiranjem, nagon za nastavljanjem sebe samog kroz radjanje novih sinova koji će radjati nove sinove. Ovo je sfera Meseca, mutne mlečne svetlosti koja nam dozvoljava tek nejasno naziranje obrisa okoline. Ovde su koreni intuicije, spoznaje stvarnosti i istinitosti, koje nisu zasnovane na racionalnim elementima stvarnosti. Mnoge religije imaju Mesec kao boginju plodnosti, boginju prirode uopšte, koja simboliše nezadrživi razvoj i bujanje svega postojećeg. U ovoj sferi nagona i plodnosti nalazi se osnovna priroda seksualnosti. Zbog te mračne prirode seksualnosti, njenog haotičnog manifestovanja, onda kada joj je dozvoljeno da se neograničeno ispoljava, mnoge religije zabranjuju seks ili ga dozvoljavaju samo u odredjenim količinama i uslovima.

Spoznajom sebe samog, Duh božji je stvorio svetlost, tako što je uz pomoć reči odvojio svetlost od mraka. Reč je spoznaja, svesnost o svesnosti, reč je kreator svega postojećeg. Reč je davanje imena a imenovanje je prepoznavanje, odredjivanje stvarnosti. Svetlost je samom svojom prirodom negirala postojanje mraka, ali razdvajanje svetla i mraka nije uništilo mrak, već je samo izvršena podela vladavine. Stvorena je svesna svest, oličena u vidu Sunca, pored nesvesne svesti oličene u vidu Meseca. Sunce je jasnost, manifestovani život, sagledavanje i spoznaja sebe. Sunce simboliše ego, jasno izraženu moć i vladavinu. Ovo je sfera Sina.



Sfera Duha zahteva istovremenu spoznaju odvojenih priroda svetla i mraka, jer njihovo postojanje negira jedna drugu. Ta spoznaja je moguća jedino izlaženjem iz sfera dejstva, bilo svetla, bilo mraka, i prelazak u sferu Duha, koji u sebi sadrži i jedno i drugo, a ipak nije ni jedno ni drugo.

Prosečna svest u sebi sadrži i mrak i svetlost u neprekidnom smenjivanju, jer sama polu svesnost o sopstvenom unutrašnjem sadržaju, uz kolektivnu prinudu potenciranja svetla, čini neprekidnu klackalicu dobra i zla, koja se neprekidno i oduvek odvija u čoveku i odraz je duhovnog stanja čovečanstva uopšte. Sva prizivanja mira donosiće samo ratove, svi pokušaji ljubavi doneće samo mržnju, jer svi pokušaji predstavljaju samo narušavanje postojeće harmonije u ritmičnom smenjivanju svetla i tame.

Svi sistemi samospoznaje i samorazvića zahtevaju oslobadjanje svetla - dobrote, ljubavi i milosrdja u čoveku, ne pominjući uopšte potrebu za čišćenjem sopstvenog mraka. Ovo može da bude veoma korisna neravnoteža, jer potenciranje svetla će neminovno na površinu svesti iznedriti mrak, usled neravnoteže. Razumevanje svoje tamne strane je njeno osvešćenje, njeno osvetljavanje i dovodjenje u ponovnu ravnotežu.





Sunce je simbol te svetlosti i svesnosti, simbol ega. Sunce je dato da svetli svima, da svima donosi blagodet svesnosti. Medjutim, ako je ego, kao centar svesnosti, okrenut sam sebi u pokušaju izdvajanja svoje posebnosti, tada se u sferi svetla čini neravnoteža u korist mraka, izražena kroz medjuljudske sukobe. Tada sfera mraka preuzima vladavinu kroz izlive besa ili fanatične, strastvene borbe za očuvanje sopstvene istine. Istina pak ne može biti ničija, ni u čijem posedu, istina je jedna, pa tako imamo bezbroj sukoba dva ega u pokušaju dokazivanja istinitosti. Svi nekontrolisani izlivi emocija dolaze iz sfere mraka, stoga su okarakterisani kao demonski i zli.

Ipak, jednom uspostavljenu ravnotežu svetla i mraka jednostavno je nemoguće poremetiti vraćanjem u prvobitno stanje jednosti, jer to bi značilo konačno poravnanje suprotnosti i nestanak postojanja uopšte. Sfera Duha je svesnost o istovremenom postojanju i svetla i mraka, svesnost o njihovoj neophodnosti ali i izdvojenost iz dualizma postojanja. Tu leži Novi Jerusalim, "koji će sići sa nebesa" - metafora koja označava uzdizanje iznad ovozemaljskog, a ipak postojanje ovozemaljskog, jer osvešćeni Duh se ne treba uzdizati ka nebesima, nebesa se spuštaju ka njemu.





Beznadežnost nade


Šta je nada? Maleni plamičak koji rasvetljava neprozirnu budućnost, nagoveštava je kao dolazeću svetlost.

I sama malena, skrivena u najudaljenijem uglu svesti, skoro neprimetna, ona tinja večnim iščekivanjem dolazećih dana. Veoma često je nada predvorje iluzije, jer nada nam daje snagu da izdržimo nepodnošljive uslove života, koji je odavno postao životarenje. Nada je naš pogled uprt u sutrašnji dan, a upravo taj pogled u neizvesno ne dozvoljava nam da sagledamo ovo što jeste i ovo što je sada. Takvim posmatranjem sveta mi samo produžavamo agoniju u kojoj se nalazimo, jer da nije osećaja težine življenja, ni nada ne bi bila potrebna.

Nadu često nazivaju lažnom, praveći time veštačku podelu na lažnu i ispravnu nadu, podelu koja je pogrešna. Ona je večiti podstrekač iluzija koji nam ne dozvoljava da stvarnost sagledamo onakvu kakva zaista jeste. Zbog nade u bolje sutra mi ne pokušavamo da tu istu stvarnost sagledamo iz drugog ugla, ali sada - u ovom trenutku. Nada nam govori o beznađu sadašnjeg trenutka i vodi nas u iščekivanje nekog sledećeg, koji će tek doći, ali ne zna se kada. 





Taj plamičak nade je kao plamičak svetlosti i svojom svetlošću neodoljivo podseća na svetlost koju ima sama svest. Zato nas nada tako privlači, jer ispunjeni mrakom, ljudi neodoljivo hrle ka svetlosti, kao što noćni leptiri traže ulične lampe. Međutim, osvešćena (ili prosvetljena) svest ne traži novu varljivu svetlost da bi pronašla stvarnost. Ona je sama dovoljno svetla, pa samom sobom može da osvetli stvarnost koja joj se dešava SADA, ne žaleći za onim juče, što je možda propušteno, i ne iščekujući sutra, koje je uvek neizvesno. Čovek koji živi u sadašnjem trenu ne traži nadu kao slamku spasa u onim trenucima kada izgleda da mu se čitava vaseljena sručila na glavu. On sagledava haos u kome se našao, osvešćuje ga u odnosu na sebe i osvešćuje sebe u odnosu na haos, tražeći ravnotežnu tačku. Ništa nije potpuno crno ni potpuno belo. Svako zlo ima svoje dobro, a parametre dobra i zla postavlja ponovo čovekova svest, već prema tome kako mu date okolnosti odgovaraju ili ne.

Nada je ostatak dečje svesti, odraz nemoći da se datost promeni i prinudu da se čovek prilagodi onome što mu je dato. Samo deca se nadaju, jer deca su nemoćna da sama organizuju svoj život. Na žalost, postoji mnogo odrasle dece, čija se starost nominalno meri decenijama, a koja nikada nisu prekoračila prag prevaziđene nade, prag koji znači imati sopstveni život u sopstvenim rukama.



Trenutak u sada i maštanje

Čitava večnost se može doživeti samo sada i samo u ovom trenutku. Svaki sledeći trenutak je ista ta večnost u istom ovom sada. Ono što trenutke povezuje u ogrlicu vremena i lanac dogadjaja je upravo želja da se produži taj osećaj slobode u sada. Ali već produžavanje je vezivanje, a vezivanje je ne-sloboda. Želja da se sloboda produži i produbi proizilazi iz emocija, a upravo su one ta veza koja nam ne dozvoljava da se oslobodimo nadanja da je onaj sledeći trenutak bolji nego ovaj koji doživljavamo sada. Treba shvatiti da ne postoji drugi trenutak i da ne treba čekati neku drugu priliku da bi se sada ostvarilo.

Maštanje je period čekanja nade da se sada ostvari u sutra. A sutra je nedostižno, sutra je uvek sutra, ipak mašta nas ispunjava osećajem slobode, jer i mašta pripada baš ovom trenutku. Pripada u sada. I zato smo u mašti slobodni.





Ipak, kada bi smo sebi dozvolili da uživamo u maštanju, uživali bi smo i u sadašnjem trenutku. Problem koji se javlja je u pokušaju da se izmaštano ostvari sada. Ponovo je u pitanju ne shvatanje da se ono i ostvaruje sada, jer sa aspekta lične svesti doživljaj je istog intenziteta i iste lepote kao kada bi smo se sećali nekog lepog a realno doživljenog momenta. Jedina razlika je što je taj doživljaj bio juče, a maštanje je sada, dok prosta navika uma da cepka vreme po segmentima pravi tu vestačku podelu doživljenog na prošlo i buduće.

Maštanje je sanjanje otvorenih očiju. Jedina razlika je što je telo u pokretu i obavlja neke mehaničke stvari. Um sanjari, prikupljajući neka moguća iskustva koja su bogata emocijama. Ali, ako se o jednoj stvari neprekidno mašta i stalno na isti način, ona se time puni energijom tako da jednog trenutka dolazi do kristalizacije, nekakvog zasićenja i situacija iz mašte postaje realnost.

Onaj ko ume da mašta sada, ko ume da uživa u tome, izmaštaće sopstveno sutra koje jedino na taj način dobija smisao. A uživanje u tom sutra ponovo će se dešavati u sada.



Vreme je sada, mesto je ovde


Razmišljam o ljudskoj svesti, posmatram je, imajući kao jedini parametar samo svoju sopstvenu, krajnje netipičnu a ipak tako ljudsku, svest.

Jedino što čovek sa sigurnošću može reći, što sa apsolutnim uverenjem može potvrditi je: "Ja jesam". Osećaj samog postojanja sadržan je prvenstveno u doživljaju sopstvene svesti, kao nosioca i merača stvarnosti. Ja jesam i ja sam tu, a ovo oko mene je svet i život koji se dešava. JA doživljavam svet oko sebe i JA se osećam živo.




Iz tog jednog centra, zvanog ja, počinje sve i u tom centru se sve i završava. Vreme, tako iluzorna a tako realna činjenica naše svesti, svoju otelotvorenost dobija samo zahvaljujući svesti, koja oseća protok. A vreme kao realna kategorija ne postoji, ukoliko ga posmatramo izdvojeno od posmatrača, odnosno svesti koja procenjuje njegovu realnost, kao što procenjuje realnost svega drugog, uostalom. Svest, kroz fokusiranu tačku razuma iskazanu kroz osećaj Ja, osećaj sopstvenosti, posmatra svet kao prostor koji je okružuje, a vreme predstavlja mernu jedinicu tog istog prostora, kasnije usitnjenu kroz druge, raznolike, merne jedinice. Svest opaža prostor, a vreme je merna jedinica za prostor. Svaki pogled u prošlost neminovno nosi i sliku prostora u kojoj se ta prošlost realno odigravala. Nemoguće je sećanje bez slike mesta koje je bilo "oslonac" za neko dogadjanje, pa čak i ako je sećanje vezano za san, kao nematerijalni dogadjaj, čak i tada je doživljaj svesti vezan za prostornu odrednicu. Ono što san čini irealnom kategorijom je apsolutna promenljivost prostora, združena sa apsolutno svim mogućnostima, u smislu ujedinjenih suprotnosti. Ono što je dnevnoj svesti, koja razmišlja isključivo u parovima suprotnosti, nemoguće - da nešto istovremeno i jeste i nije - u snenoj svesti je potpuno moguće, potpuno stvarno: "To si ti, iako to nisi ti". Jedino što je potpuno zajedničko i dnevnoj i snenoj svesti je prostor. San se uvek dešava u nekom prostoru, koji je ispunjen nekim oblicima, pa čak i ako je taj prostor potpuno nepoznate prirode, mada se najčešće sanjaju, poznati i nepoznati, materijalni, ovozemaljski predeli.

Materija je praiskonski vezana za svest i u ovom obliku ispoljavanja, kroz svest čoveka, apsolutno je neodvojiva od svesti. Svest se uvek bazira na poznatom, koje joj služi kao parametar za odredjivanje novog i trenutno nepoznatog. U predelima sna prepoznavanje doživljaja je moguće samo ako se on nalazi u  bliskim okvirima materijalno oivičenog prostora, mada je ovde vreme kao kategorija prostora, potpuno isključeno.




Osnovne kategorije vremena, mereno parametrima svesti, su prošlost i budućnost, sa jednom veoma tankom crtom koja ih odvaja, a koju pokušavamo da doživimo kao trenutak sadašnjosti. Svaki pokušaj življenja u "sada" je neprekinuti hod baš po toj tankog liniji, mentalna ekvilibristika ostajanja u tom nepostojećem trenutku, gde se "juče" i "sutra" potpuno gube kao kategorije svesti, a sopstveno postojanje se oseća kao sveprisutna, oduvek postojeća kategorija.

Doživljaj vremena neminovno donosi osećaj realnosti života, onakvog kakvim ga poznajemo. Pogled u "sutra" uperen iz ugla "juče" neminovno je obeležen nadom i očekivanjem da će sledeći nadolazeći trenutak, ili neki u daljoj budućnosti, biti mnogo bolji nego ovaj u kome se svest trenutno nalazi. Naravno, to "trenutno" je sasvim iluzorno, jer bazirano je na iskustvu doživljenog "juče", jer da je svest zaista svesna trenutka u kome se nalazi, trenutka "sada", tada bi i to "sutra" bilo ovo isto "sada", samo u nekom drugom okruženju ili prostoru. Stoga, osećaj realnosti života, obeležen nadom, može doneti osećaj optimizma ili pesimizma, što ponovo predstavlja stav, odnosno ugao posmatranja "sutra" sa polaznom tačkom iz "juče", odnosno baziran je na sopstvenom iskustvu.

Emocije su takodje produkt vremensko-prostornog doživljavanja stvarnosti. Iskustveni materijal emocija uvek je baziran na već doživljenom, odnosno na prošlom, tako da budućnost, posmatrana kroz prizmu očekivanja, uvek svoj oslonac ima u već doživljenim emocijama. Strah od budućnosti, kao tipičan primer svakodnevne svesti svakodnevnog čoveka, svoje korene neminovno vuče iz sećanja na sličnu situaciju, koja se odigrala u nekoj prošlosti. Optimizam ima isti koren, samo je ugao gledanja malo drugačiji, pa se umesto loših očekuju dobra dešavanja. Potraga za srećom predstavlja pokušaj da se buduća dešavanja trasiraju novim uglom posmatranja starog iskustvenog materijala, dok potraga za duševnim smirenjem predstavlja neku vrstu odustajanja od napora kreiranja mogućeg življenja.

Jedino moguće rešenje za izlazak i začaranog vremensko prostornog kruga je spoznaja sadašnjosti u samom korenu dešavanja, u trenutku sada. A kako je doživljaj vremena neminovno povezan sa doživljajem prostora, "sada" se može nalaziti samo "ovde", jer "tamo" već predstavlja iskakanje sa te svilene niti trenutka i ponovni prelazak u kategoriju juče-sutra, što sa sobom nosi sva ona opšte poznata, svakodnevno uobičajena stanja ljudske svesti, opterećena svakodnevnicom, iz koje želi da pobegne u neko "bolje sutra".

Živeti u "sada" je kao hodati po oštrici žileta, ali samo u tom trenutku možemo biti beskrajno budni i beskrajno svesni samo tog jednog i jedinog mesta na kome život izvire: "ovde".



Klackalica zla

Svaki pokušaj sagledavanja sveta trudi se da na prvom mestu pronadje neutralnu tačku posmatranja, odakle će proizaći i objektivno vidjenje stvarnosti koja nas okružuje. Ukoliko pri posmatranju sveta na prvom mestu posmatramo sve stvoreno, neminovno ćemo se spotaći o problem zla, koje je univerzalna, sveprisutna kategorija.


Zlo je staro koliko i ljudski rod, neuništivo koliko i ljudska svest, a od kako je svet postao čovek sebi postavlja pitanje: otkuda zlo i kako ga iskoreniti. Mitologije su atribute zla pripisivale raznim demonima, kao nosiocima njegove manifestacije, dok se hrišćanstvo skromno zadovoljilo jednim jedinim njegovim predstavnikom, koji ljude navodi na razna zlodela.

Pošavši od pretpostavke da je jedan vrhovni bog, svestvoritelj, neminovno se nameće zaključak da je taj kreator stvorio i zlo, kao neophodnu manifestaciju života. Neki ga naživaju Demijurgom, drugi tvrde da je sam Jehova oličenje svetskog zla, treći zlo radije pripisuju Satani, tvrdeći da je bog oličenje ljubavi i dobrote. A zlo i dalje postoji, neprekidno se manifestuje kroz život kao sam njegov protok, razarajući i ono što je do juče bilo sasvim prihvatljivo i zadovoljavajuće.

Tragajući za korenom i uzrokom zla doći ćemo do zaključka da je zlo jednostrana kategorija, uvek samo jedan učesnik procesa manifestacije zla može tvrditi da se zlo dešava, druga strana će ista ta dešavanja proglasiti za pozitivne životne promene, bilo da su u pitanju dva čoveka, kao predstavnika pojedinačnih svesti ili je procena od strane dveju kolektivnih svesti, timova ili nacija. Ukoliko u dogadjaju obe strane stradaju, onda će obe imati isto mišljenje: oni drugi su krivi za sve. Uzmimo rat kao odličan primer: svaki učesnik sukoba naroda tvrdi da se bori za pravu stvar, a da je onaj drugi zlotvor. Pa čak i sopstvena zlodela proglasiće za osvetu, jer druga strana je prva započela sukob, a osveta je tada pravedna stvar, jer i u Bibliji je zapisano: "Oko za oko, zub za zub".

Ako se sa ovog, ekstremnog, kraja skale ispoljavanja zla vratimo ipak običnom svakodnevnom življenju, u kome se sitna zla dogadjaju iz sekunda u sekundu, susrešćemo se sa povredjenim sujetama, zavišću, ljubomorom i čitavom skalom običnih ljudskih stanja, koja čoveka proganjaju neprestano, ne dozvoljavajući mu da slobodno udiše život koji ga okružuje. Jedan čovek može biti zao po svojoj prirodi, ali ne zato što se takav rodio već zato što je takvim postao. Zla priroda je okoštali način odbrane od drugih ljudi, koji su nekada davno zlostavljali nežnu dušu u razvoju, pa se ona na kraju i sama pretvorila u kopiju svojih mučitelja koji su je, ne znajući, naučili da i sama tako reaguje na druge ljude, naročito na one slabije od sebe. I uvek je u pitanju zlostavljanje slabijeg od strane onog jačeg, najčešće tako što se manipuliše njegovim emocijama, u pokušaju da se slomi samo dostojanstvo, koje svaki čovek nosi u sebi. "Jači" će taj sistematski pokušaj loma nazvati "prevaspitavanjem" a "slabiji" će takvo ponašanje proglasiti jednostavno za delovanje zlog čoveka, mada su često potrebne godine trpljenja da bi se konačno takva osoba i proglasila zlom osobom, a nametnuti jaram isto tako sporo skinuo sa sopstvene duše.

Ono sto karakteriše sitno ljudsko zlo, koje se svakodnevno ispoljava, je da su uvek potrebna dva učesnika procesa da bi se on uopšte manifestovao. Za svadju je uvek potrebno dvoje, za ispoljavanje zla takodje. Manifestacija moći je onaj osnovni činilac koji dovodi do ispoljavanja zla, što znači da zlo, generalno gledano, nastaje kao posledica neravnoteže sila. Kad god snaga pokaže sebe, tada će se kao suprotnost pojaviti slabost. Ukoliko dozvolimo snazi da se pojačava do beskraja, slabost će se smanjivati do samouništenja. Medjutim, takav proces dovodi do jačanja slabijeg, stvarajući izdržljivost koja daje novu snagu za životom, pa makar se slabiji jednog momenta i sam pretvorio u tlačitelja. To daje novi momenat snage i dovodi do preokreta, ali suština procesa i dalje ostaje ista: zlo nastaje kao posledica neravnoteže. Što je neravnoteža veća, to je i zlo veće, ali samo kao doživljaj jednog učesnika procesa, koji je slabiji. Drugi učesnik osetiće samo pojačavanje sopstvene moci, a to će mu doneti izuzetno zadovoljstvo.

Susret dve snage, podjednake jačine, uzrokovaće samo diskretno odmeravanje, a ukoliko su one zaista i jednake, do sukoba, kao manifestacije zla, svakako neće doći, mada se obe strane mogu nalaziti u opreznom strahu od trenutnog popuštanja sopstvene pažnje, što bi značilo i popuštanja snage, a onda bi ravnotežna tačka prevagnula na jednu stranu.

Ipak, svaka snaga u sebi sadrži istu količinu slabosti, ponovo radi uspostavljanja samo-ravnoteže, jer da nije osećaja slabog ne bi bilo ni potrebe za jakim, koji će tu slabost zaštititi od neke druge, spoljašnje snage koja bi je mogla ugroziti.

Jedina snaga koja je svesna sopstvenosti, te stoga nema potrebu za vladanjem, jedina snaga koja je sačinjena od sopstvene slabosti, te stoga nema potrebu za pokoravanjem, je ljubav. Ljubav, oličena kroz prihvatanje svega postojećeg, kao izrazom savršenstva, koja nema potrebu za posedovanjem niti pokoravanjem, sebe ili bilo kog drugog, ljubav koja prihvata sve onako kako jeste, predstavlja jedinu snagu koja je apsolutno uravnotežena i koja samim tim predstavlja protiv težu zlu. Samo ljubav je snaga, oličena kroz svesnost - Volim te zato što jesi, bez pokušaja da budeš ono što nisi. Samo snaga ljubavi donosi harmoniju i slobodu svima onima koji su dovoljno jaki i dovoljno slabi da mogu da je iskuse.



Bestijalnost slobode


Sloboda. Večita potreba svakog ljudskog bića, ispisana po zidovima, istaknuta, kao verbalni transparent poviše naših glava, u svakoj ozbiljnijoj želji. Valjda i ne postoji čovek čiji najdublji san, čijem ostvarenju teži na svaki način, ne predstavlja oslobađanje. Ovo samo potvrđuje da je osećaj slobode urezan duboko u svakome od nas, ali niko ne može jasno odrediti koja je to sloboda koju tražimo i šta je to što nas sputava. Međutim, čovek nije navikao na slobodu, iako je neprekidno traži, tako da njeno ispoljavanje veoma lako sklizne u bestijalnost.




Čovek je zarobljen sopstvenim vrednostima, najčešće sopstvenom mišlju o tome da je ne slobodan. Prvobitni aspekt zarobljavanja predstavlja već samo pristajanje na opšte norme življenja, a bez razumevanja njihove neophodnosti, a to pristajanje nazivamo vaspitavanjem. Vaspitavanje je proces koji započinje u najranijem dobu života i koji neprekidno traje jer, dok nas prvobitno vaspitavaju samo roditelji, vrlo brzo tu ulogu vaspitača preuzme okolina, a naročito sredstva javnog informisanja. Čovek koji se javno odupre opštem mišljenju o vrednostima bilo čega, najčešće biva verbalno kamenovan. Banalan primer bio bi čovek koji, pri punoj svesti o sopstvenoj normalnosti, izađe u javnost sa dve različite cipele na nogama. Takav izgled odmah izaziva pobunu okruženja, iako on realno ne ugrožava nikoga. Svaka ekstravagancija u izgledu dočekuje se sa podozrenjem, a ne retko predstavlja jedini razlog za odbijanje osobe koja samo svojim izgledom, ali ne i ponašanjem, pokazuje da ne mari mnogo za standardno utvrđene društvene norme. Ovo je elementarni aspekt čovekove ne slobode, tačnije njegovog uslovnog zarobljavanja okvirima javnog mišljenja.

Ipak, ono što odlikuje svaku ispoljenu jedinku u prirodi je njena različitost u odnosu na čitavu vrstu, pa makar ta različitost bila i neznatna, ona ipak postoji. Jedino se čovek trudi da se potpuno ukalupi u dozvoljene vrednosti, najčešće nepisane, koje su nametnuli drugi ljudi, takođe jedinstveni u odnosu na druge jedinke. A potreba za slobodom se pojačava, tražeći bilo koji način da čovek udovolji svojoj potrebi za opuštanjem i postajanjem onim što zapravo jeste i što je oduvek bio.

Moderna tehnologija donela je blagodeti udobnog života, ponudivši zabavu u onaj višak vremena što ga je omogućila i istovremeno dajući mogućnost čoveku da bude u kontaktu sa drugim ljudima, a ipak zaštićen na neki način. Kontakti putem interneta su odličan primer za to kako sloboda lako može preći u bestijalnost. Javni identitet, putem koga nas okolina prepoznaje i uvažava, u zavisnosti od toga koliko smo pristali na norme, pristupom na internet se gubi i svaki pojedinac može da preuzme slobodu privatnosti, zaštićen pseudo imenom koje bira po volji. Pretvorivši se u slova na ekranu, čovek je u mogućnosti da pisanim putem komunicira sa drugim osobama, a da se pri tome o njemu zna samo onoliko koliko on sam to dozvoli. Takva anonimnost je verovatno jedini vid apsolutne slobode koju čovek može da doživi, stoga ima neodoljiv poriv da oslobodi sve svoje delove, naročito one koji su sputani kada je javni identitet u pitanju, pa čak i lični, privatni kontakti.

Sputani delovi sopstva potisnuti su u nesvesno i njihovo oslobađanje zahteva ponovno proživljavanje, tako da sloboda kroz anonimnost ne može biti zaista oslobađajući faktor. Primer su traume, šokovi ili neprijatne situacije, koje čine sadržaj podsvesti svakog čoveka. Međutim, potisnuta seksualnost, koju možemo sresti kod svake dobro vaspitane osobe, ovde ima mogućnost da se neometano ispoljava, jer njeno propuštanje kroz svest uvek donosi osećaj prijatnosti. Ali, kao što sve zatvoreno, koje se ne provetrava, počne da truli, šireći neprijatne mirise, tako je i sa osećajima koji se, tako raspušteni, razjure na sve strane, vapeći za ispoljavanjem. Osoba tada uživa u oslobađanju, ne primećujući trulež koji izlazi kroz slova na ekranu, pretvarajući se u prljavu perverziju. Ukoliko se sretnu dve osobe sa istom potrebom, tada orgijanje u blatu može da potraje. Logično pitanje, koje se samo nameće, je: može li se duša očistiti od blatnih naslaga tako što će tuđe blato primiti na sebe? I ko je dovoljno čist da može primiti tuđ smrad a da se pri tome i sam ne isprlja? Stoga je najbolje ostaviti one koji uživaju da se valjaju u blatu, da se prepuste svojoj zabavi. Neka se svako potraži na onoj ravni na kojoj se najbolje oseća. To bi možda bilo jedino pravo ispoljavanje slobode, jer jedina mera slobode je drugi čovek.






Sloboda da, ali ne po cenu ugrožavanja tuđe slobode.



Želja i kreativnost

Želja i kreativnost se međusobno dopunjuju jer i kreativnost se može, na neki način, doživeti kao želja. Kreativnost je zapravo potreba za stvaranjem, a i želja se može definisati kao potreba. Ovo ukazuje na njihov zajednički izvor, a to je čovek sa svojim htenjima. Osnovno htenje svakog čoveka je iskazivanje, izražavanje, potreba za potvrđivanjem sopstva i kroz njega, sopstvenog postojanja. Osećaj postojanja može se doživeti kroz priznanje okruženja, što se naziva uspehom u svetovnom vidu, a može se doživeti i kroz lični osećaj postojanja, što je uspeh u duhovnom vidu.

Kreativnost, stoga, ima dvostruku prirodu: svetovna i duhovna. Ona svetovna kreativnost uvek kao konačni cilj vidi publiku i aplauze. Kreativnost koja izvire iz duha nema konačnost, ona je čista manifestacija života. Možemo čak reći samodovoljnost, bez negativnog konteksta u ovoj reči. Samodovoljnost kao čisto postojanje.





Želja uvek dolazi iz osećaja JA. To JA je ono što želi da bude zadovoljeno, bilo da je u pitanju elementarna glad ili jednostavna želja za slatkišima. Želja je potreba za zadovoljenjem sebe, želja je upijanje okruženja u sebe. U želji je pogled uvek okrenut van, prema spolja, jer tamo se nalaze objekti njenog zadovoljenja. Trenutnog zadovoljenja, jer osnovna priroda želje je želja i svaka zadovoljena želja geometrijskom progresijom rađa nove želje.

Tačka želje je tačka uviranja.

Kreativnost takođe dolazi iz osećaja JA, ali ovo Ja traži da bude ispoljeno, bilo da je ispoljenje kroz radost, kao čist osećaj postojanja, bilo da je materijalizovano kroz svaki vid umetničkog stvaranja.

Tačka kreativnosti je tačka izviranja.

Zajednički element i želje i kreativnosti je posvećenost. Ukoliko je želja jaka, onda se potreba za njenim ostvarenjem naziva fanatizam. To je put postizanja željenog cilja. U kreativnosti je posvećenost takođe jedini pokretački motiv, jer u totalnoj kreativnosti doživljava se ekstaza potpune posvećenosti. Reč "ekstaza" i inače znači "biti van", a u osećaju posvećenosti nestaje osećaj sopstva kao izdvojenog entiteta. Osećaj ekstaze je osećaj jedinstva sa čitavim životom u svim njegovim manifestacijama.

Želja takođe može dovesti svest u ekstazu, to je gutanje života.

Kreativnost je isijavanje života.



San je obrnuta realnost

San je izmenjena frekvencija svesti. Dnevna, fokusirana svest, koja je razum, rasplinjava se i time njen fokus slabi. Zato je snove teško razumeti, jer razum, kao organ svesti koji služi za posmatranje i klasifikaciju, menja frekvenciju tako što se rasplinjava. Njegova jačina opažanja slabi.

U snovima se dešava obrnut proces u odnosu na primanje utisaka na javi. U snu je pamćenje, odnosno fokusiranje, moguće samo spontanim uplivom energetski jačih utisaka. Na javi razum bira elemente na koje će obratiti pažnju i koncentracijom energije na datu oblast ona biva zapažena.





San je obrnuta realnost. Pod realnošću se obično podrazumeva svet slika, utisaka i materije koji je relativno fiksiran i podložan objektivnim merenjima. San je realnost konstantno promenljivih kategorija, ali sa aspekta svesti podjednako polje ispoljavanja utisaka. San je podjednak doživljaj koji se pamti, kao bilo koji drugi doživljaj jave, odnosno budne svesti.

San predstavlja mnogo prirodnije stanje svesti nego java, jer čovek ne samo što, prosečno gledano, trećinu dana provodi u snu, već i ostale dve trećine budne svesti dobar deo provede u sanjarenju, realno odsutne svesti. S druge strane, razum predstavlja fokusiranu svest, svest svesnu sopstvenosti i jedino je čovek nosilac takvog oblika svesti. Ta fokusiranost zapravo predstavlja zgušnjavanje, kao što svetlost može biti zgusnuta u tačku vrlo jakog zračenja. Maksimalno zgusnuta svest je koncentracija. Koncentracija je, s druge strane, naporna, jer zahteva veliku količnu energije za održavanje, pa je stoga, posle dužeg vremena neprekidne koncentracije, neophodan odmor. Tu vrstu odmora, potpuno pasivnog, svest sama nalaže jednostavnim odsustvom koncentracije, gde je svaki drugi napor nemoguć. Tada se svest odmara u rasplinutom stanju, odnosno prikuplja nove količine energije za sopstvenu regeneraciju.

Prosečan čovek ima tačno određenu količinu lične energije na raspolaganju i njome veoma štedljivo raspolaže, jer trenuci potpune koncentracije u toku dana su uglavnom veoma retki. Čovek najčešće boravi u predelu celokupne svesti, gde se razum spontano prebacuje sa teme na temu, već kako je privučen spoljašnjim utiscima koji aktiviraju sećanje. Memorija, s druge strane, predstavlja skup pojedinačnih utisaka, koji su akumulirana energija emocija. Zato sanjarenje, stanje svesti koje je veoma blisko stanju sna, veoma prija. Prebirajući, po slobodnom izboru, po skladištu sećanja, razum se zapravo napaja energijom i  istovremeno obnavlja. Sanjarenje je blisko stanju sna, jer u oba slučaja utisak jave, odnosno realnosti, nestaje i čovek je u potpunosti okupiran sobom, u prijatnom osećaju neometenog bivstvovanja.

Osećaj JA u snovima postoji, ali ne u onom fiksiranom vidu izdvojenosti od okoline, što je Ego, već kao centar sabiranja utisaka. Snevač ima jasan utisak da se radnja dešava njemu i da je on sam centralni učesnik radnje. Ali, za razliku od doživljaja sebe na javi, u snovima je taj osećaj sopstva slabije izdiferenciran. Tačnije, ne služi kao odbrambeni mehanizam od okoline, već jednostavno doživljava, odnosno oseća dešavanja. Međutim, jedan deo mehanizma ličnosti ostaje i dalje prisutan, pa snevač u toku sna često reaguje identično kao kad bi se događaji sna dešavali na javi.

Osnovna razlika u delovanju pomenutog mehanizma ličnosti u snu i na javi je u tome što u snovima nema negacija, dok dnevna svest sva funkcioniše po principu jeste-nije, gde aspekt "nije" veoma često predstavlja potisnuti, odnosno neprihvaćeni aspekt "jeste". U stanju sna nestaje cenzure razuma, jos jedan od mehanizama ličnosti, koji je zapravo osnovna poluga mehanizma kontradikcija (jeste-nije).

Upravo taj aspekt datosti, sve je onako kako jeste, čini san regulatorom čitave svesti, jer mnoga od potisnutih ispoljenja, koja su takođe osobine ličnosti,  svoje pravo na život dobijaju samo na mestu sna. Cenzura dnevne svesti ovde nema nikakvu ulogu, jer za razliku od dnevne svesti, gde izgovorena reč čini realnost, na polju snova slika ima dominantnu ulogu. Slike i simboli su jezik sna, pa dnevna svest može da razume san samo ako prati njegovu logiku. Isto tako može san proglasiti nerazumljivim, čime se brani od tumačenja dnevno neprihvatljivog sadržaja i time ga staviti van snage delovanja.

Neki ljudi tvrde da nikada ne sanjaju, međutim, snovi  se pamte zahvaljujući jačem energetskom potencijalu koji određeni deo sna sadrži. Ljudi koji tvrde da ne pamte snove jednostavno imaju veoma jaku cenzuru u svesti, koja im ne dozvoljava da zapamte san, da se ne bi dogodilo da u sećanje uplovi neki koji će, svojim značenjem, razoriti iskonstruisanu strukturu dnevne, odnosno Sekundarne ličnosti.



Sanjarenje je privilegija svih nezadovoljnika


Snove, koje imaju i mali i veliki ljudi, možemo nazvati oslikanim željama. Taj san se sanja otvorenih očiju, najčešće u trenucima odmora, kada misao slobodno bludi otvorenim prostranstvima svesti. To je privilegija svih nezadovoljnika, bilo da nemaju, bilo da imaju sve, ali nemaju mir za koji su verovali da će im doneti materijalno blagostanje ili ispunjavanje svih traženih normi života. Ovaj san se zove sanjarenje.





Čovek u sanjarenju najčešće nije svestan realnosti u kojoj je, njegova potpuna pažnja usmerena je na slike lagodnosti koje plove njegovom svešću, krajnje nenaporno i opušteno. Sanjarenje je nadomeštanje nezadovoljavajuće stvarnosti i u sebi nosi rajske elemente: za ovu aktivnost nije potreban nikakav trud, sve je lagano i lepo, sve je na dohvat ruke. Ove lake i poletne slike obično su jednostavni odmor uma, jer često se sanjarenje završava uvidom da su to ipak bile samo želje koje se ne mogu ostvariti.

Sanjarenje, s druge strane, ako se stalno kreće oko iste slike, odnosno oko iste teme, može da predstavlja opušteno trasiranje pravca budućeg življenja. Um koji je savršeno koncentrisan na samo jednu želju, sanjarenjem može da je oživi i ona jednoga dana postaje realnost. Obzirom da je ovo ponavljanje vizije same Duše, odraz njene istinske želje, kada se ovakvi snovi ostvare oni nose duboko unutrašnje zadovoljstvo zbog življenja ispravnog života. Života skrojenog po meri samog čoveka. Ne mora to biti neko generalno postignuće. Najveća nagrada je spokoj koji je u samom čoveku i koji mu niko ne može narušiti.

San, kao sanjarenje, je ostvarenje slobode misli, jer u sanjarenju misao je opuštena i plovi lagano nekim svojim putevima. U snu, kao noćnom doživljavanju, nema misli. Ali ono što generalno znam je da je noćni san prepun doživljavanja, emocija i boja, u noćnom snu je sve moguće (pa čak i to da odsečem sebi glavu i vidim kako ona leži na tlu). U snu je moguća komunikacija sa likovima sna, ali misao kao misao, misao kao neizgovorena reč ne postoji.

Noćni san je odraz čiste istine i Čistog bića, jer u snu nema laži. Čak i ako sanjam neku osobu, a to nije njen ovozemaljski lik, ja sam svesna i toga koga sanjam i toga da to nije lik koji poznajem a ipak je to ta osoba. Na javi ako određena osoba nema određeni lik onda je u pitanju laž. U snu nema laži. Sve jeste, pa čak i kada nije logično po ovozemaljskim zakonima stvarnosti. U snu nam je sve jasno, osim kada se probudimo. Tada nam jedino nije jasno zašto smo sanjali to što smo sanjali i kakav je značaj sna.



Realnost jave i realnost sna



Misao je kretanje razuma. Kao tačka svetlosti kojom mrak saznaje svoj prostor. Ta tačka se neprekidno kreće, osvetljavajući uvek novo područje, koje je viđenje. Misli su povezane asocijacijama (temama) jedne za drugu i otuda njihov kontinuitet. Misao može da ukaže na objekat ili situaciju, ali razum, kao čitav organizam, je taj koji prepoznaje. A prepoznavanje je na bazi postojećeg materijala, koji je arhiviran u sećanjima odnosno iskustvima. Kao da u razumu postoji jedno veliko skladište u kome se nalaze svi doživljaji, sva viđenja i sve naučeno. Misao je ta koja doslovce donosi odgovarajući parametar za poređenje, da bi prepoznavanje uopšte bilo moguće. Mehanizam prepoznavanja bilo čega, stoga, mora biti baziran na prethodnom iskustvu, jer taj mehanizam deluje po principu "isto kao", odnosno "slično kao".

Misao se uvek javlja kao neizgovorena reč, najčešće kao neizgovorena rečenica. Čovek čitav dan brblja u svojoj svesti, neprekidno razgovara sam sa sobom. To su misli. Razmišljanje o nečemu je dijalog sa sobom na datu temu. Čak i opušteni razum, koji nije aktivan u govorenju o nečemu, recimo dok opušteno putujemo i posmatramo okolinu, neprekidno pravi komentare tipa: "kako je lepa ova priroda" ili "čudno neko drvo" ili "planina". Misao neprekidno definiše svoju okolinu izgovarajući (nečujno naravno) imena svega što nas okružuje. I to je osnovni razlog zašto čovek ne može da doživi lepotu života. Misao neprekidno definiše i govori i ometa čist kontakt sa okruženjem. Čista lepota jednog novorođenog lista maslačka može se videti samo razumom koji je za trenutak prestao da govori. Već sledeća rečenica: "Istu ovakvu radost osećam kada raste nov list neke od mojih kućnih biljaka" prekinula je čist doživljaj novog lista i počeo je uobičajeni unutrasnji dijalog.

Ono što prepoznaje bilo šta, stoga, nije misao već svest. Razum je svesno polje svesti, nasuprot celokupnoj svesti u kojoj postoje i tamni delovi, oni koje misao nije osvetlila dodirom, odnosno sećanjem (koje je ponovo formulisano kao misao i slika). Razum je osvetljeno polje svesti, a misao je ta koja osvetljava.

Prema tome, u snu postoji svest o dešavanju, date situacije i osobe se prepoznaju na specifičan način, jer ovde mehanizam "isto kao" ne deluje. Zato mogu da sanjam tebe, a da imaš neki sasvim drugi lik. Ipak znam da sam sanjala tebe, jer prepoznala sam tvoju energiju. Međutim, nema misli koja bi rekla: "Ovo jeste Slobodan iako nije." Što sa aspekta dnevne svesti nije logično. Tek ujutru, kada se misao vraća na područje svesti gde je arhivirano sećanje na san, mogu rečima da oblikujem svoj san, tako što ću ga jednostavno prepričati prvo sebi, trudeći se da se setim (osvetlim) što više detalja. A onda ću ga glasno ispričati još nekom, da bi se doživljaj obogatio energijom i time dobio na težini u svesti, odnosno da bi bio zapamćen. Jer sva sećanja se mere po težini, odnosno količini energije koja je sadržana u njima, a prepričavanje bilo kog događaja je dolivanje nove energije, u vidu emocija, u sećanje, koje se na taj način osvežava. Važnost događaja je takođe ono što "odmerava" količinu energije koja će biti sadržana u sećanju.

San je realnost, ali u nekoj drugoj dimenziji postojanja i to je ono što mene zapravo zbunjuje u samoj prirodi snova. Realnost sna i realnost jave su identične, a mogu se zapaziti samo na onom suptilnom prelazu buđenja. Ja imam tu privilegiju da se sporo budim, ponekad mi treba par sati da se moja svest potpuno izbistri, tako da ta usporenost daje blagodet posmatranja tog međuprostora između sna i jave.

Evo jednog primera "realnosti" sna. Sanjam da je neka buba na mom kažiprstu. Ja reagujem sa instiktivnim gađenjem i užasnuto pokušavam da otresem bubu sa prsta.

Međutim i kod nje je proradio instinkt i ona se grčevito drži nožicama za moj prst.

U tom trenutku se budim i panično gledam u svoj kažiprst. Na njemu naravno nema ničega. Osim osećaja zarivenih nožica u moje meso. Osećaja koji je lagano nestajao kako je moja svest postajala bistrija.

Ili :

Rvem se sa drugaricom, igra koja počinje da prerasta u tuču. Ne znam zašto, ali osećam opasnost i pokušavam da je nadvladam. Ona počinje da me golica ispod rebara, ne bi li se na taj način odbranila. Budim se. I još uvek osećam golicanje na mestu iz sna.

Inače, u snu jesam govorila, ali nikada nisam razmišljala niti planirala. Dešavalo se da sanjam kako sam se probudila i da je to realnost, pa se ponovo budim i shvatam da je ono prethodno (i san i buđenje) bilo san. To mi se samo jednom dogodilo.
U snu se svako iskustvo doživljava neposredno. Zato ja mogu da se uplašim "pernate zmije" raznih boja, koja je - pri dnevnoj svesti - ipak najvise podsećala na papirnog zmaja. Ali u snu je opasnost bila realna, jer nije bilo misli koja bi poređenjima "isto kao" definisala "čudovište".



San je mehanizam svesti


San je projekcija svesti, a kako svest zapravo projektuje realnost čineći je stvarnom i materijalnom, isti mehanizam deluje i u snovima, gde sanjano postaje nematerijalna realnost. Za san bi smo mogli reći da je, na neki način, otpad dnevne svesti, jer sve situacije koje su u budnom stanju nemoguće, u snu ili na mestu sna, postaju sasvim  moguće. Primer za ovo je san u kome sam dugo posmatrala jednog crnog psa. Prizor sasvim običan i realan, koji uopšte ne bi bio zapamćen da pas nije, uz prilično naprezanje, izgovorio moje ime! Iznenađenje koje sam osetila u tom trenutku me je i probudilo.


San može biti odraz realnosti i skup iskustvenog materijala, bilo ličnog, bilo kolektivnog, ali on može biti i prekognitivne prirode. Lična svest  projektuje buduća dešavanja, bilo svojim namerama, bilo pod uticajem energija koje se manifestuju na različite načine na određene pojedince. To nameravanje lične svesti da se određene situacije odvijaju na očekivani način nastavlja se i u snu, jer namera je nesvesna u svakom slučaju, tako da se u snu mogu dešavati neke situacije koje prikazuju mogući epilog date namere. Obzirom da je slika jezik snova, prekognitivni san je često nerazumljiv u prvom momentu jer ono što određuje značaj i značenje datih slika, odnosno toka događaja, je sama svest snevača sa svojim ličnim asocijacijama. Čest primer za to može biti komentar da je sanjana određena osoba koja je "uvek loša na snu". Mehanizam tumačenja negativnog prizvuka datog sna je u ličnom odnosu prema sanjanoj osobi ali ovoga puta na javi. Osoba "lošeg predskazanja" sasvim sigurno izaziva negativan stav na javi, stav koga sanjač ne mora biti uvek svestan, jer civilizacijske norme ga primoravaju da prema takvoj osobi gaji pozitivne emocije. Obično su u pitanju rođaci ili komšiluk, osobe prema kojima moramo biti ljubazni radi odrzavanja mirnih međuljudskih odnosa. Da bi kreirana emocija bila realna, neophodno je "zaboraviti" osnovni emotivni stav i zaista osećati pozitivne emocije prema datoj osobi. Međutim, san ne poznaje zabranu i negaciju, stoga se na polju sna sve prikazuje onako kako zaista jeste, te je sanjanje mrske osobe zaista negativan predznak.

Snovi u kojima se pojavljuju umrle osobe mogu se tumačiti dvojako. Jedno tumačenje je na bazi vec prethodno rečenog, da su oni simboli određenih emocija koje su "umrtvljene" pa pojavljivanje pokojnika u snu predstavlja izvesno oživljavanje starih emocija ili stavova, jer su kao takvi neophodni za ostvarivanje date namere. Drugo tumačenje, koje ne mogu preskočiti, je sanjanje pokojnika koji traže određene predmete ili hranu, tvrdeći da im to nedostaje. Lično nemam iskustvo takvog sna, ali mnogo je priča o takvim snovima od različitih osoba, što može ukazivati na jednu zajedničku podlogu. Ukoliko prihvatimo stav da se duše umrlih nalaze na određenoj frekvenciji svesti u nematerijalnom obliku, čekajući trenutak ponovnog rođenja u novom telu (šo podrzava hinduistička teorija reinkarnacije), tada ove snove možemo nazvati mestima kontakta sa dušama dragih, preminulih osoba.

Mehanizam koji elementarno upravlja snovima je svakako namera snevača, koja se može manifestovati na različite načine. Ukoliko je snevač osoba višeg intelektualnog tipa, san mu može doneti rešenje intelektualnog ili naučnog problema kojim je okupiran neko vreme. Primere za ovo imamo kod nekih naučnika. Lični primer za ovo je san u kome makazama rasecam neku žičanu mrežu koja me okružuje. Objašnjenje: godinama sam proučavala Kabalu, uokvirena njenim osnovnim simbolom - Drvetom Života, koje strukturalno izgleda kao skup od deset lopti povezanih "prečagama". Rasecanje mreže značilo je izlazak iz okvira Kabale, što se posle nekog vremena i dogodilo, jedino što sam zadržala kabalistićki način razmišljanja, u analogijama, koji mi sada pomaže kao metod za istraživanje.

Snovi, kao deo svesti, mogu biti smesteni u sećanje, istovetno sećanjima na doživljaje koji su proživljeni u budnom stanju svesti. Ono što budnu svest generalno razlikuje od svesti tokom sna je njeno fokusiranje. San i java se razlikuju samo po fokusu svesti. Fokusirana svest je razum, koji deluje na javi i svojim jasnim viđenjem procenjuje događaje i mogućnosti, prima utiske i emocije i kao takve stvara iskustva i reakcije na okolinu. Sve to biva smešteno u sećanje, kao izvesnu bazu podataka, iz koje se kasnije, metodom asocijacija, nove situacije prepoznaju na bazi prethodnih iskustava, te se tako reaguje na okolinu. Ovaj mehanizam je često poguban po međuljudske odnose i uzrok mnogih konflikata, jer situacija koja je prepoznata kao slična nekoj davnašnjoj, negativnoj situaciji, stvara ponovo istu reakciju, koja je za dati trenutak neprimerena. Ovaj mehanizam deluje i u snu.

Ukoliko sećanja definišemo kao energetske tvorevine veće "specifične težine" ili gustine energije, onda sećanja jave i sećanja sna imaju podjednaku težinu u svesti. Ono što određuje težinu ili gustinu utiska, svejedno, je jačina kojom se doživljaj prima. Snovi koji se pamte obično su puni emocija, najčešće je strah uzrok da se san zapamti, a ponekad sanjanje veoma lepog "doživljaja" ostane zabeleženo u sećanju zbog intenziteta emocija koje su sadržane u njemu. Obzirom da je razum zgusnuta ili fokusirana svest, logično je da "zgusnute" emocije imaju snagu fokusirane svesti ili razuma, i kao takve lako bivaju smeštene u memoriju. U slučaju sna koji ima značaja kao prekognitivni san, dešava se spontano buđenje usred noći da bi se san zapamtio i predao dnevnoj svesti na dalju analizu.

San je oblik svesti u kome ne postoje negacije, u kome su sve mogućnosti dostupne ali osnovni mehanizmi uma nastavljaju da deluju i u snu. Sve što je van tih standardnih mehanizama zahteva veću kolicinu energije svesti da bi bilo sanjano kao mogućnost, a zbog te veće kolicine energije takav san i biva zapamćen kao neobičan.



San je mesto slobode svesti

Snovi su ponekad delovi samog života, onda kada se sanjaju kao radnja koja se događa u kontinuitetu, a ponekad je snevač svestan samo slike jednog predmeta, koji je potvrda da je i te noći njegova svest boravila u predelima sna. 





Da bi san imao radnju potrebno je da snevač bude pod jačim energetskim naponom, što obično podrazumeva da je opušten i odmoran. Umorna svest nema onaj višak energije neophodan za gradnju snova, stoga je takav san samo regenerativan, nema dodatnog osveženja svesti u vidu snova. Kada je snevač odmoran, tada  njegova svest  obiluje energijom iz koje se, zgušnjavanjem, stvaraju slike koje se kreću stvarajući događaj. "Zrnce prašine" oko kojeg se kondenzuje energija svesti predstavlja osnovnu nameru svesti, bilo da je u pitanju određeni problem, bilo da je u pitanju (ne)svesno razmišljanje o određenoj situaciji, tipa "šta bi bilo kad bi bilo". Kada se radi o problemu dnevne svesti, čitava svest je tada usmerena na njegovo rešavanje, tačnije namera svesti je da razreši problem, neprekidno razmišljajući o njemu. 

Ta namera se nastavlja i u snu, jer problem je mesto blokade neometanog protoka energije kroz svest. Neprekidnim vraćanjem na tačku problema, svest poprima oblik kružnog toka. To neprekidno kružno kretanje oko jednog centra zapravo je dolivanje univerzalne energije. Jednog momenta visoko koncentrovana energija napravi proboj, kao što nabujala reka probije branu i u snu se pronađe rešenje problema. Isti princip visoke koncentracije je mehanizam koji deluje i u dnevnoj svesti, ali u stanju sna je ovaj proces mnogo lakše izvesti, jer nema drugih utisaka koji ometaju proces, odvlačeći neophodnu energiju na drugu stranu ili na druge aktivnosti. 





San je veoma često mesto susreta dve osobe koje su bliske i otvorene jedna prema drugoj. Ova bliskost i otvorenost su osnovni preduslov telepatske veze, koja je logična posledica, ali u snu se ova veza znatno pojačava. Ponovo je u pitanju odsustvo drugih utisaka koji, u stanju dnevne svesti, privlače deo lične energije, tako da je telepatski kontakt nešto slabiji. Za ovo "mesto susreta" na telepatskom nivou ne bi smo mogli reći da je san u smislu dubokog sanjanja, svest oba snevača (pod uslovom da oboje spavaju) nalazi se na razmeđu sna i jave. Svest je istovremeno u stanju sna i stanju budnosti, svesna je da spava, da je susret sa drugom osobom snene prirode, ali je istovremeno intenzivno svesna prisustva te druge, drage osobe, jer intenzivno doživljava njenu energiju. Ukoliko je jedan od učesnika telepatskog kontakta budan, tada će onaj koji je u snu jače osećati energiju "samislioca" (reč "sagovornik" je nesuvisla u ovom kontekstu). Telepatski kontakt na polju sna je moguće uspostaviti i sa vremenskim razmakom. Dovoljno je intenzivno razmisljati o nekoj osobi pre potonuća u san. Time se ostavlja "energetski znak" na razmeđu sna i jave, na koji onaj drugi jednostavno mora da naiđe pri potonuću u svoje carstvo snova. Tada se prvi snevač budi, sa jasnom slikom drugog snevača u svesti.

Ulazak u predeo snova je voljno potonuće svesti u oblast koja je inače relativno nedostupna dnevnoj svesti. Ono što onemogućava jasnu svest u snu je lična energija, koja se u satima pred spavanje nalazi na minimumu. Običan čovek u san ulazi da bi se regenerisao i povratio energiju izgubljenu tokom dnevnih aktivnosti. Da bi se san zapamtio potrebna je visoka količina energije, a da bi se snom upravljalo, u smislu svesnosti o sanjanju i kreiranju njegovog toka i pravca, potrebno je već pre ulaska u san biti u stanju visoko koncentrovane energije. Obzirom da takvo stanje energije svesti već samim svojim potencijalom onemogućava san, potrebno je prethodno nameravati odmor, a zatim nameravati upravljanje snovima. Naravno, pre svega je potrebno spoznati čistu supstancu same namere, ne obazirući se na efekte njenog delovanja.

Snovi izazvani namerom sanjanja tada ne predstavljaju potonuće u duboke predele sna, gde se svest potpuno rasplinjava prikupljajući energiju. Obični snovi predstavljaju jednostavni višak energije svesti, koja se kondenzuje kroz slike koje se kreću. Obični snovi su isplivavanje svesti iz dubina gde se ona napajala energijom.  Nameravano sanjanje je boravak na plitkom razmeđu sna i jave, a to je predeo na kome svest boravi pre nego potone u dubok san, koji je uvek bez snova. U tom predelu snovi su veoma jasni i dostupni snevačevom razumu, koji onda, ponovo namerom, može da upravlja njihovim tokom.

San je mesto slobode svesti, u onoj meri u kojoj je sama svest nesputana u budnom stanju. Sve stege i okovi koje čovek oseća uvek i uvek su samonametnuta ograničenja sopstvene svesti i ništa više. Čovek se ne usuđuje da bude slobodan, jer biti slobodan podrazumeva svesnost, a ona takođe znači i odgovornost za sopstvene postupke. Međutim, ljudima je mnogo lakše da budu nesvesno sputani i da svoje grehe pripišu nekom drugom, nego da se osvešćeni suoče sa posledicama sopstvenih akcija i sopstvenog života uopšte.

Ovo nas ponovo vraća na pojam slobode koja je, iz ovog ugla gledano, posledica nesvesnosti o sopstvu, sopstvenom životu i posledicama njegove manifestacije.



Znati ili verovati?



"Ništa nas ne čeka sutra, sutra se stvara danas." (Slobodan Macura)

Svest okovana vremenom živi u prošlosti čekajući budućnost. Znanje crpi jedino slušajući druge ljude, bilo putem izgovorene, bilo pročitane reči. O znanju koje je plod drveta (a drvo je simbol života) ne mogu ni da naslute. A to drvo je puno novih plodova koji samo čekaju naše sazrevanje da bi mogli biti ubrani.



No, to sazrevanje podrazumeva unutrašnju pobunu protiv nametnutih pravila življenja, pravila koje nam okruženje nameće svakog trenutka.

Prvo pravilo nametnutog razmišljanja glasi: "Nikada ne govori pozitivno o sebi, dozvoli drugima da te hvale".

Iza toga sledi: "Nikada ne razmišljaj pozitivno o sebi, uvek možeš da pogrešiš a onda ćemo te opomenuti da nisi pozitivan".

Treće pravilo je: "Nikada ne razmišljaj o sebi,  osim kada se porediš sa drugima, trudeći se da zadovoljiš opšte norme".

Psihološki bermudski trougao - takav način življenja sa sigurnošću uništava sve ono što u taj trougao uđe. A ta tri pravila su postavljena kao veoma čvrsti bedemi. Njihovo rušenje se doživljava kao rušenje čitavog sveta, što je tačno, jer ruši se čitav svet unutrašnjih nametnutih ubeđenja. Iza toga ostaje ogoljeni čovek koji se plaši svega, a najviše sebe samog jer je sebi najveća nepoznanica. Kako se suočiti sa sobom kada su mu to čitavog života branili?

Sreća je što na ovom svetu postoje i drznici, koji se usuđuju da protivureče svemu postojećem, koji u sve sumnjaju i sve proveravaju. Na nesreću, mnogi od njih ostanu samo drznici, mali broj njih se pretvori u tragaoce. Od tog malog broja tragaoca, koji Put traže "pipajući po mraku", veliki broj njih se pretvori u vernike, jer tragajući za Putem pronađu neki sistem razmišljanja koji im u tom trenutku odgovara, a onda mu se priklone verujući. Tako se bermudski trougao još jednom zatvori, jer nema suštinske razlike između verovanja u ono što govori okruženje i onoga što govori "elita". Vera je slepo prihvatanje bez razumevanja. Ono što odvaja čoveka od zemlje je učenje, potraga za znanjem. Tražiti znanje znači biti neprekidno otvoren, biti u pitanjima i ne vezivati se za znanje kao dostignuće.

Znanje samo po sebi nije cilj, ono je posledica traganja.