Osluškuješ me? Da li si načuo moj pokušaj povratka na staru obalu? Osvrnula sam se i napravila jedan korak nazad. Samo podsećanja radi, da naslutim gde sam sada, da osetim gde sam bila. Da proverim jesam li tu gde jesam ili samo mislim da jesam, zavedena sopstvenom zabludom postignuća.
Ne, nije to bila zabluda. Zaista sam sada čvrsto na drugoj obali svesti.
Pitaš li se šta sam tražila među starim htenjima?
Dostignuće? Ne, već sam bila dovela svoja ovozemaljska dostignuća do savršenstva. I to sam znala još onda. Verovatno je to i bilo potrebno: postići maksimum među svetovnim idealima.
Ovo je bila samo provera. I mogu ti reći da je bilo zanimljivo posmatrati sopstvenu svest, koja učestvuje u nekom dešavanju, kako se seća da je to isto doživljavala nekada, dok je bila na onoj drugoj strani. Jedino što ta dešavanja svesti nisu više imala onu opojnu draž potpunog uranjanja u doživljaj. Dešavali su se samo bljeskovi starih iskustava; ostatak vremena provela sam u praznom prostoru posmatranja. Posmatranja bez bilo kakve procene, da li je situacija dobra ili loša, da li je prijatna ili neprijatna. Sve je bilo jednostavno tako kako jeste.
A ja sam dobila konačnu potvrdu da sam tu gde jesam.
Pitaš li se zašto mi je potvrda bila potrebna?
Kao putnik koji je odavno izgubio nadu da će ikada stići na cilj, tako sam i ja putovala stremeći na nekom cilju, koji je na kraju postao nedostižan. A ja sam nastavila da putujem, bez obzira na to što je taj put izgledao kao otvoreni beskraj. Moglo se desiti da putujem po obodu kruga, misleći da negde stižem, dok se zapravo krećem neprestano po istom krugu. Sada znam da to nije kružna putanja. Ciklična jeste. U stvari, ne znam. Ciklična putanja je bila. Sada sam na novom prostoru svesti, sve je novo. Pokušavam da otkrijem gde sam.
Jedno je sigurno. Tu sam. Dobro je.
Šta će biti dalje?
Ko bi još brinuo o tome. Ja i dalje putujem putem otvorenog beskraja i odavno me nije briga ima li taj put svoj konačni cilj.
Tvoja (čvrsto na nestvarnoj strani sveta)
Z.
Ne, nije to bila zabluda. Zaista sam sada čvrsto na drugoj obali svesti.
Pitaš li se šta sam tražila među starim htenjima?
Dostignuće? Ne, već sam bila dovela svoja ovozemaljska dostignuća do savršenstva. I to sam znala još onda. Verovatno je to i bilo potrebno: postići maksimum među svetovnim idealima.
Ovo je bila samo provera. I mogu ti reći da je bilo zanimljivo posmatrati sopstvenu svest, koja učestvuje u nekom dešavanju, kako se seća da je to isto doživljavala nekada, dok je bila na onoj drugoj strani. Jedino što ta dešavanja svesti nisu više imala onu opojnu draž potpunog uranjanja u doživljaj. Dešavali su se samo bljeskovi starih iskustava; ostatak vremena provela sam u praznom prostoru posmatranja. Posmatranja bez bilo kakve procene, da li je situacija dobra ili loša, da li je prijatna ili neprijatna. Sve je bilo jednostavno tako kako jeste.
A ja sam dobila konačnu potvrdu da sam tu gde jesam.
Pitaš li se zašto mi je potvrda bila potrebna?
Kao putnik koji je odavno izgubio nadu da će ikada stići na cilj, tako sam i ja putovala stremeći na nekom cilju, koji je na kraju postao nedostižan. A ja sam nastavila da putujem, bez obzira na to što je taj put izgledao kao otvoreni beskraj. Moglo se desiti da putujem po obodu kruga, misleći da negde stižem, dok se zapravo krećem neprestano po istom krugu. Sada znam da to nije kružna putanja. Ciklična jeste. U stvari, ne znam. Ciklična putanja je bila. Sada sam na novom prostoru svesti, sve je novo. Pokušavam da otkrijem gde sam.
Jedno je sigurno. Tu sam. Dobro je.
Šta će biti dalje?
Ko bi još brinuo o tome. Ja i dalje putujem putem otvorenog beskraja i odavno me nije briga ima li taj put svoj konačni cilj.
Tvoja (čvrsto na nestvarnoj strani sveta)
Z.
No comments:
Post a Comment