Ispovest No 61 (Falsifikovanje duše)

Reći ču ti iskreno, iako me ništa nisi pitala. Upravo zato ću ti sve ispričati, a ti vidi šta ćeš sa tom pričom. Ta priča je tajna, zatvorena duboko u meni ćuti i rovari polako. Htela bi da izađe van. I evo je, zaogrnuta u samodopadanje, već vidi sebe javno objavljenu, sa bezbroj lajkova. Htela bi da se obnaroduje, a stidi se sebe. Stidi se jer se ne uklapa, ćuti jer je uspela da pobegne od masovne osude i postane neko drugi. I evo je opet kako se umiljava i moli da je stavim u Ispovesti i obnarodujem je. Jer reč i pojam ispovest mnogo lepo zvuči. A moje ispovesti ne govore ništa konkretno. One su zaleđeni vrisak trenutka i ništa više. Ono tajnovito, suštastveno bi da vrisne a ipak da ostane u okvirima pristojnosti. A to se ne može. Ili si to što jesi, pa si onda prezrena zbog hrabrosti ili živiš a nisi. A to je jedino oponašanje života. Srećom, ne umem večno da ćutim u onome što nisam, pa progovorim. Ali samo u metaforama.

Potrudiću se da prekinem ovu samodopadljivost i da ti se otvorim uz utehu da ću ovaj papir da spalim ili tako nekako.

Rekla si mi da treba da se vratim u neko svoje najbolje i najplodnije vreme. Odlično znam šta si mi rekla. A znaš li da mi je raskalašnost prvo pala na pamet, a u to nešto ne želim da se vratim. Nemam sagovornika za sopstvene ludosti.

I tačno osećam tu tačku visoke energije sa koje sam pobegla u miran život, verujući da je beg moj konačan izbor. Verujući da nemam snage ni volje da idem dalje. A onda sam se kurvala sama sa sobom u pokušaju da povratim kreativnost iz tog ništavila običnog življenja.

Bio mi je potreban taj mir, bio mi je potreban taj predah u kome sam uživala, kao što upravo uživam u šuštanju naliv pera dok ispisujem ove redove na slobodnom papiru. I opet me vuče da ovo obnarodujem, da okačim ovu novorođenu ispovest na blog i pošaljem ti link da vidiš. I upravo znam da znaš i da ćeš videti a da ti ne kažem i ne pokažem.

S druge strane, samodopadanje me i sprečava da se otvorim i iznesem svoju nutrinu, kako mi je i bila namera. Sve bez toga je falsifikovanje duše.

Pokazala si mi put, tačnije, podsetila si me da nastavim tamo gde sam stala odavno i ja sam krenula. Ali pred sobom vidim samo uzburkani oganj, bez pravca i svrhe. Oganj kao čisto postojanje samo po sebi i samo za sebe.


"Jesam li spremna ili ne da se rastočim u ništavilu ujedinjenih suprotnosti..." Očigledno nisam. Prikovala sam sebe za krst materijalnog pa sam odande zazivala duhovno. Zaludan trud. Sada to znam.

Želim da razumem, želim da razaznam. Ovaj oganj koji bukti čistim postojanjem.

Želim... a možda je nemoguće. 

A možda i nije...