PISMO 22.04.2003 6.58 PM (Glas probuđenog)

Glasu Probuđenog niko nije verovao. Svi smo mislili da to vetar šumori kroz granje, dok je on gromoglasom pokušavao da nas odvrati od sopstvene propasti. "Vi to ne želite ljudi, samo mislite da ćete naći ono što vam treba. Smiraj nije na kraju puta, smiraj je zamka početka, nema smiraja, ne na tom Putu".

Tek sada ga razumem, dok male, zelene zmije puzaju uz moje noge, druhtureći beznađem. I tek sada se šumorenje pretvorilo u jasnost, ali gromoglas je utihnuo u šapat "Prekasno..."

Izazvali su me vetrovi - kažem mu ja - izazvali me na nemoguće, na jahanje olujnim oblacima. Igrala sam se prstolikim munjama, zabavljalo me je blještanje snohvatica, svemogućeg poimanja sveta. Uzjahala sam vetrove i oni su me nosili daleko, daleko... predaleko.

Sada bih da se vratim u običnost svakodnevnih briga, sada bih da patim zbog previsokih cena i presoljenog jela. Sada bih da ne znam ljude oko sebe, dok se trudim da otkrijem istinitost njihovih priča. Prekasno. Put se predaleko strmoglavio.

Odbacujem nadu, bespotrebnu podštapalicu, kao usamljena lutalica što svoju hitne među granje, da se među njima izgubi, da je više nikada ne pronađe. Da Put nastavi totalno razodeven, bespomoćan i predan, bezizlazan.

Samo mi reč ostaje, kao pregršt mrvica u šaci. Razbacujem se rečima oko sebe, mameći ptice da ih pozobaju u slast, jer se tragači za mrvicama neće poneti. Oni traže samo krupne zalogaje, a meni je jedan upravo zastao u grlu. Ispljunuti ga neću. Može ga neko nesmotreno prigrabiti za sebe. A onda se Put nastavlja sam, žderući gladne.

Tvoja (metaforično tragalačka)

Z.

PISMO 25.03.2003. 9.20 PM (Ljubav u senci araukarije)

Ljubav. Večna tema, kao i sve rasprave o duši. Sve znamo, sve smo objasnili, a ipak imamo potrebu da kažemo još nešto. Teme i ne bi bile večne kada bi se mogle zaokružiti, dovršiti kao celina.

A ja baš danas, u neko rano predvečerje, odlazeći u posetu svojoj školskoj drugarici Sonji, razmišljah o ljubavi, o duši, o zadovoljenju - tačnije o potrazi za zadovoljenjem, što je takođe večna potraga. Ponela sam Heseovu knjigu da je vratim - "Stepski vuk". Nisam je pročitala. Nije mi se dopala, a odavno ne dovršavam čitanje onih knjiga koje me ne ponesu od samog početka. Ova me je čak malo bocnula. Možda.
 
"Stepski vuk" govori o čoveku pedesetih godina, usamljeniku, koji je iznajmio sobu u kući jedne građanske porodice. Uglavnom je pisana iz ugla posmatrača, drugi govore o tom usamljeniku, koji je sam sebe nazivao Stepskim vukom. Ono što me je malo, ali samo malo (nadam se) uzdrmalo je jedan pasus, gde narator govori o tome kako je Stepskog vuka zatekao kako sedi na odmorištu stepenica koje vode na sprat, gde je bila njegova soba, i gleda u saksiju sa araukarijama. Ne znam koje je to cveće, ali atmosfera je bila savršeno dočarana. Stepski vuk mu govori o tome kako je baš ta araukarija simbol građanske porodice, čistoće i reda, čipkastih zavesa i ormana od mahagonija, malih dnevnih rituala koji ni po koju cenu ne smeju biti narušeni. Svemu tome se on divi, ali ipak izdaleka, jer njegov život je sasvim drugačiji. On je usamljenik, izdvojen iz gomile, potpuno sam, čak toliko sam da ne pristaje da bude ni boem. On je nešto drugo.

Mislim da sam se delimično prepoznala i da mi se baš zbog toga knjiga nije dopala.

Sonja živi u harmoničnom braku, njen muž je dobar čovek, imaju sina nešto starijeg od mog sina. Ponekad se vidim sa njima, češće sa njom nasamo i uglavnom vikendom, kada sam i ja sama u domaćim, kućevnim poslovima. Prošlog vikenda mi je pomagala da isečemo neku ćurku. Posle samo pet minuta mi je rekla: "Hajde mi malo tumači horoskop. Radi ono što najbolje znaš, a mene pusti da radim ono što ja znam." Već naslućuješ da sam se bezuspešno motala oko nje u pokušaju da i ja uradim nešto korisno oko tog mesa, pred kojim sam jednostavno bila bespomoćna.

Araukarija. Građanska porodica. Poštirkane heklane zavese. Besprekorno opeglan veš. Idealno. Sputavajuće. Da li je to za mene?

Godinama nisam bila u takvoj dilemi. Smatrala sam da sam se davno, davno opredelila. A ipak... da jesam ne bih sada naslutila senku dileme.

Ljubav? Da, u ogromnim količinama. Ali ne ljubav u senci araukarije. Na žalost, tako besprekorno sređen dom u ime ljubavi na kraju postane spomenik toj istoj ljubavi.

Tvoja (bežeći od cvetnih senki)
Z.

PISMO 18.03.2003. 10.52 PM (Igra staklenih perli)

Sasvim je mogućno da knjiga "Igra staklenih perli" govori o čoveku koji je spojio duh i dušu i time postao Majstor igre ili Magister ludi, kako se u knjizi naziva vrhovni poglavar, čovek koji upravlja čitavom igrom staklenih perli.

Nameravala sam, dok sam čitala knjigu, da pronađem jedan pasus koji jasno objašnjava šta je to igra staklenih perli, ali Hese tako suptilno daje objašnjenje da je bilo nemoguće pronaći jasnu definiciju. Jer igra staklenih perli upravo i izmiče svim definicijama.

Igra staklenih perli bi bila lagano nadmudrivanje, ali bez želje za pobedom, već se sve misli - koje se asocijacijama nadovezuju jedna na drugu - vode ka tome da se čitav svet svede na jednost. Igrači staklenih perli kombinuju astronomiju sa muzikom, ovu sa matematikom, matematiku sa bojama, tražeći onu zajedničku nit koja sve povezuje i čini jedinstvenost samog života. Nešto kao pokušaj dosezanja samog Boga

Međutim, celinu i onu osnovnu nit čitave knjige nisam uspela da sagledam. Pa ni sada. Upravo se pitam da li bi ti knjigu doživeo na moj način, jer ponovo sam prenela samo radnju i gomilu svojih zbrkanih utisaka.

Jedino što sam apsolutno razumela, jer nosim je u duši, je Igra staklenih perli. Perle su nezavisne celine, providne i lako lomljive, ali nanizane jedna pored druge čine prelepu ogrlicu. Igra staklenih perli, kako je ja trenutno igram, je zbir dvosmislenih provokacija koje uvek daju jednu, od mnogo ponuđenih, mogućnosti da se nadmudrivanje nastavi u sasvim neočekivanom pravcu. Pri tome je duh slobodan da barata svim raspoloživim asocijacijama, pa tako opaska "ležanje na travi" odmah rađa odgovor "upala pluća". Jednom se čak dogodilo da sam potpuno obezvredila sebe izjavom koja je trebala da nadmudri sagovornika, ali sam rekla da su "slepi hodnici sasvim mogući" u takvoj vrsti komunikacije. Veoma bitna stavka je da nadmudrivanje ne vodi u pobeđivanje protivnika, već služi jedino usavršavanju same igre. Pobeđeni sagovornik znači prekinutu igru, a igra je da se igra do beskonačnog, do sažimanja svega u jedan.

Tvoja (u nastavljanju beskonačnog)

Z.

PISMO 16.03.2003. 8.28 PM (Narcis i Zlatousti)

Juče sam u dahu pročitala jos jedan Heseov roman: "Narcis i Zlatousti". Heseova večita dilema o primatu duha ili duše u ovoj knjizi kao da dostiže kulminaciju. Ograđujem se, jer ovo je tek treća knjiga sa kojom se upoznajem.

Priča počinje u manastiru, susretom mladog đaka po imenu Zlatousti sa tek nešto starijim učiteljem grčkog, latinskog, matematike i logike, po imenu Narcis. Zlatousti u manastir dolazi sa petnaestak godina života, sa jakom željom da se jednog dana zamonaši. Obojica su, i pored svoje mladosti, harizmatične ličnosti i u početku blago zaziru jedan od drugog (istu situaciju imamo i u "Igri staklenih perli"), međutim magnetizam snažnih ličnosti ipak ih privlači i oni postaju prijatelji koji su bliski ali ipak na izvesnoj distanci ponosa, koja im ne dozvoljava da otvoreno pokažu koliko se dive onom drugom. Dok je Zlatousti prepun obožavanja svog prijatelja, Narcis mu neprekidno govori da se oni suštinski potpuno razlikuju.

Narcis ima svoj jasan put intelekta, jasne logike i odricanja, sa veoma čistom željom da se zamonaši i odrekne svega svetovnog. Zlatousti ima taj isti cilj, međutim prvi susret sa sopstvenom čulnošću u njemu stvara potpuni haos. Taj unutrašnji lom Narcis veoma dobro prepoznaje, iskoristivši ga da u jednom potpuno otvorenom razgovoru još jednom potvrdi koliko se njih dvojica suštinski razlikuju. Dozvolivši na neki način, svojim rečima, da se ispolji prava priroda Zlatoustog, Narcis mu objašnjava da je on čovek u kome priroda buja haosom jednog umetnika, svog sazdanog od apstrakcija, dok je on sam, Narcis, čovek čiste logike, jasne i precizne misli, koji teži ka čistom duhu. Doduše, kaže da je duh prilično sterilan u odnosu na dušu, koja je sva bujnost, ali najvažnije je da svako prepozna svoju osnovnu prirodu i dozvoli joj da se otelotvori.

Sledeći dodir čula u Zlatoustom rađa neprikosnovenu odluku da napusti manastir i postane lutalica, tragajući za sopstvenom prirodom, što i čini. U narednim godinama života, prepunim slobodnog lutanja, smrzavanja i gladovanja, toplih zagrljaja žena kroz koje je prepoznavao sopstvenu dušu i kojima se davao, upoznavši smrt u bliskom dodiru, kada je morao nožem da ubije razbojnika koji je hteo da opljačka ono malo što je posedovao. U jednom manastiru, u koji je svratio za vreme svog lutanja, ugledao je drveni kip Bogorodice koji ga je očarao svojim izrazom lica na kome su istovremeno bili očaj i uživanje, odlučuje da potraži umetnika koji ga je napravio te da i sam nauči tu veštinu rezbarenja. Svoj naum ostvaruje, nekoliko godina provodi pored majstora Niklausa, sve dok ne ostvari izvesno savršenstvo izrezbarivši kip apostola Jovana, kome je dao lik svog voljenog prijatelja Narcisa. Tih nekoliko, relativno mirnih godina, mirnih bez lutanja, on se suočava sa udobnošću izvesne sutrašnjice ali i sa sterilnošću takvog života, zato napušta takav život, ponovo vođen samo svojim čulima i ponovo upoznaje smrt, kroz epidemiju kuge koja je zavladala krajem. Tako spoznaje iskonsku majku, Evu, koja je rađanje i smrt istovremeno, i želi da izrezbari taj lik.

Na kraju se vraća u manastir, svom prijatelju Narcisu, koji je u međuvremenu postao opat Jovan, posvećuje se duborezu, ali pred sam kraj života ga nemiri ponovo gone na lutanja. Posle kraćeg odsustva, shvativši da je star i umoran, ponovo se vraća u manastir gde i umire.

Ovo je bila kraća fabula, pretpostavljam da se nećeš potruditi da pronađeš knjigu, jer ćeš, isto kao i ja, čekati da ona pronađe tebe.

Zašto ti prenosim svoje impresije? Knjiga me je duboko pogodila, čak možda uzdrmala u korenu. Kroz nju sam shvatila jednu duboku istinu: Ja sam Zlatousti koji se uporno trudi da postane Narcis. Višegodišnjem putu razuzdanih čula nedostajala je stabilnost i izvesnost sutrašnjice, nabujalom životu bio je potreban red saznanja i shvatanja. Okrenula sam se duhu, iskristalisala svoju unutrašnju prirodu samotnjaka, svojeglavog i buntovnog, ali ipak okrenutog ka jasnom i precizno definisanom cilju. Da li je poezija koju jedino pišem u zadnje vreme, ako izuzmemo pisma tebi, zapravo pobuna moje duše i potreba za bujanjem haosa?

Noćas sam, završivši čitanje u gluvo doba, imala jasnu spoznaju svog puta i svog cilja. Već sam govorila o sopstvenom žrtvovanju sopstva, radi ostvarenja uslova za ostvarenje sopstva, ali noćas sam sebe videla kao jahača na konju neminovnosti koji neumoljivo stremi ka svom cilju. Međutim, (ne bi bilo unutrašnjeg loma da nema ovog "međutim") taj cilj mi je izgledao kao horizont: što mu se više približavam on se sve više udaljava. Kraj puta je tu, vidi se, a ipak ja i dalje jašem ka njemu u bezuspešnom pokušaju da ga dostignem.

Sagledala sam svoj život, popločan žrtvama strpljenja, jer za sve velike stvari koje sam uradila bile su potrebne godine strpljenja, odricanja i balansiranja. Dosezala sam te ovozemaljske ciljeve, možda birajući teži put ali dragocenost koju sam sačuvala putujući bila je sloboda. Znam da je taj konačni cilj kome težim, a koji mi kao horizont stalno izmiče, potpuna sloboda da budem potpuno ono što jesam. Zato i imam ove svetovne ciljeve kojima služim - da bi oni, jednog dana, otelotvoreni, služili meni.

Još uvek osećam eho tog dubokog zvuka "krc" koji se noćas dogodio u dnu moje duše. Ne boli me, ako i ima bola on je isuviše duboko da bih mogla da ga osetim. Završivši knjigu, začuvši taj duboki zvuk loma u sebi, ja sam počela da plačem. Suze beznađa.

Ne znam kuda će me taj zvuk odvesti, njegov odjek je isuviše slab da bih mogla da osetim u kom se pravcu usmerio, a s druge strane znam da sam otišla predaleko da bih mogla napraviti i jedan korak nazad ili na drugu stranu. Jedino što mi preostaje je da jašem dalje, verujući da ću jednog dana ipak sustići svoj cilj, svoj horizont.


Tvoja (ponovo na raskršću)

Z.

PISMO 06.03.2003. 1.21 AM (Žeđ za snagom čoveka)

Ko je taj, koji će iza sedamdeset sedam velova zavodnice prepoznati čistotu srca koje želi čistu ljubav? Ljubav sam tražila i nalazila samo njene mrvice, ostatke onoga što je druga duša mogla da doživi kao ljubav. A tragala sam onoliko dugo dok se od traganja nisam umorila. "Kad jednom prestaneš da tražiš, umorna od puta i promašaja, satrta od pitanja i odgovora, onda kada ti utroba presahne od čežnje i kada vapaji izgube smisao..."

Koji je taj koji znade drevnu svetlost mudrosti koja boravi u svakom čoveku, ali samo je malobrojnom dato da skine velove zabluda, kako bi istina zablistala čistotom i jasnoćom? Ko se može utopiti u mene, ko može dotaći moju vatru a da pri tome ne sagori?

Maskama se branim od sveta, maskama branim svet od sebe same. "Ne brini za mene, imam čitav garderober persona. Samo reci šta ti se dopada". Samo reci na koji način te mogu zaštititi od sebe - kažem ja anonimnom predstavniku sveta koji me okružuje.

Ponovo sam te noćas doživela veoma snažno. Noćas sam ponovo osetila žeđ za snagom čoveka.

Tvoja (pomirena)

Z.

PISMO 24.01.2003. 9.31 PM (O nama dvema)

Uvek me je kritikovala da sam previše iskrena. Godinama i godinama se trudila da me nauči malim ženskim trikovima zavođenja, a onda se uvek iznova i iznova užasavala zbog mog spontanog ponašanja. Njeno naručje je uvek bilo prepuno utehe kada bih se, sva ranjava od sudaranja sa životom, prepuštala njenim rečima. Nije nikada bila blaga prema meni, naprotiv. Pošto sam znala da su mi vrata njene duše uvek otvorena, nisam se libila ni da je pozovem u sred noći, znajući da je zaljubljenik gluvog doba i da sigurno ne spava. "Trebaš mi" - govorila bih. "Dođi" - odgovor koji kao da je čekao samo na moj poziv očaja. I slušala me je, uvek ozbiljno, zamišljenog lika. Nije prekidala moje zbrkano govorenje, puštala me je da pokušam da sama razmrsim sopstvene nesmislice, znajući da ću se ipak na kraju zaplesti još više u sopstvene zablude. A onda je blago hladnim glasom, iza kojeg je, znala sam to, stajala toplina ovijena strahom za mene, govorila kako stvari zapravo stoje.

Ljubav je bila naša večna tema. Ja sam je tražila, ona ju je čekala. Ja sam ljubav često i nalazila, a onda se potpuno predavala, ponekad i zaboravljajući na Nju. Bila je strpljiva, znala je da ću se vratiti njenom naručju utehe, bar onda kada me Ljubavnik razočara. A razočarenje je stajalo, obe smo to znale. Ponekad sam se pitala da li nas to spone izlivenog očaja vezuju, šta bi bilo sa nama dvema kada bi smo obe bile srećne, bezbedno uljuljkane u naručje ljubavi, umesto u naručje one druge. Kada bih ja previše zaglibila u ljubav, predavajući se čitavim svojim bićem, ona bi se povlačila u hladne predele ponosne samoće. U tim danima nije mi se javljala. Šta se sa njom događalo tada, ne znam. Na poneki poziv telefonom s moje strane i pitanje kako je, suzdržano je odgovarala da je dobro. Znala sam da me čeka, da joj nedostajem, ali da to nikada neće glasno reći. Iskrenost nije sastavni deo malih ženskih igara. A ona je bila, i ostaće, majstor igre.

Ko čeka dočeka. Ona je čekala ljubav i ljubav ju je pronašla. Bez mnogo truda i pompe, ušetala je u njeno srce. Sada je srećna. A naše uloge su se promenile. Sada sam ja ponosno sama. I to ne zato što je ne mogu razumeti, naprotiv. Predavanje ljubavi je potpuno predavanje sebe, kada više ni trunčica ne ostaje za druge drage ljude. I znam da, ma koliko se ona trudila, ne može biti moja. Ne na način kao ranije. Znam da ćemo i dalje posećivati jedna drugu, pričati o ličnim dešavanjima, ali njena ljubav će uvek biti barijera koja nas odvaja jednu od druge. Njena ljubav prema Njemu neće dozvoliti bliskost koju smo imale nas dve. I niko, u ovom čudnom trouglu, ne smeta onom drugom. Stvar je jednostavno tako postavljena. Dvoje su društvo, treći je suvišan.

Pronašla sam koren svog osećaja usamljenosti, koji me je pre par dana doveo do izliva plača. Naravno, opet sam potražila njeno naručje utehe, ali ovoga puta utehu nisam dobila. Dobila sam trenutno smirenje, kao i uvek, ali jasno razaznajem zid ljubavi koji joj nije dozvolio da me oseti do kraja. Ne zato što nije htela, već zato što nije mogla.

Zato mi ova samoća sada tako teško pada.


Tvoja (u razrešenju)

Z.

PISMO 22.01.2003 7.31 PM (Usamljena pred životom?)

Usamljena pred životom? Ne, već sam zapisala stih:

Gutam život halapljivo

kao zmija Ouroboros

ne bih li ga utrobom svojom

vratila iskonu večnog.

Imam potrebu za sopstvenom dušom, a najlakši i najkraći put do sebe je uvek kroz ljubav prema drugom. Nedostaje mi jedno rame da se ušuškam, ali samo onda kada to meni treba. Vrlo, vrlo sebično i toga sam uvek bila svesna. S druge strane i čula traže svoje, ali davna je prošlost zadovoljavanje čula radi zadovoljavanja čula. Sada bi me takav kontakt ostavio još praznijom nego što sam to bila pre.

Rekla bih da samoća jeste onaj neophodni preduslov za razvoj inspirativnog pokreta svesti. U izolaciji od drugih, ali onda kada te druge izbacimo iz sebe, počinje proces kreativnog ispoljavanja. Možda je to Prometejevo prokletstvo, on je ipak bio sam, kada su ga okovali, a on je krao vatru bogovima. Ipak, nas dvoje smo bili presrećni kada smo u pustinji bivstvovanja pronašli oazu u čije smo postojanje dugo verovali, ogledalo nas samih. I znam da smo oboje bili spremni da verujemo u njeno postojanje, makar je ne pronašli do same smrti. Zato smo se radovali, zato se radujemo, zato se imamo. Imamo se, a ipak smo odvojeni. Možda je to Prometejevo prokletstvo, na svojevrstan način?

S druge strane, susret dva velikana neumitno izaziva poređenje sopstvenih veličina. Umeša se ego, procenjuje i meri ko je bolji, pametniji, uspešniji, ko se dokazao više. Čak i kada se bave različitim vrstama umetnosti, rivalitet postoji. Glupo, ali istinito. Pre par godina sam imala kraću vezu sa jednim (nazovi) slikarem, koji je bio jako sujetan na moje književne večeri, dok on nije imao ni jednu izložbu. Bilo mi je čudno, ali osećala sam taj sukob dva ega.

Na tvoja razmišljanja o usamljenosti ne mogu se nadovezati, slažem se sa onim što si rekao, a nemam snage da ulazim u temu dublje. Već osećam kako sam ošamućena od nespavanja i da više ne mogu da iscedim ni kap sebe.

Gladna sam sebe, zato vapim za nekim ko će prividno popuniti taj nedostatak. Međutim, to je tako i ne može za sada biti drugacije. Obračun je u toku, nema mi druge nego da radim i spavam. Sreća je što imam ove mrvice sebe, koje rasipam pišući tebi. I uvek ću za tebe imati po koju mrvicu više, čak i onda kada ih ne budem imala ni za sebe.

Tvoja (izmrvljena)

Z.

PISMO 11.01.2003. 12.40 AM (Lutke)

Dok sam bila dete najviše sam volela da se igram sa lutkama. Lutke su modeli odraslih ljudi, lutke su trebale da me nauče kako da u nekim budućim vremenima i sama stvorim neko odraslo biće, u smislu - lutke su trebale da me nauče kako da budem majka. Barem tome služe, za neke druge devojčice. Mene lutke nisu tome naučile.

Od lutaka sam naučila lutkasti osmeh, pozu, shvatila da samo lutkice imaju visoku cenu, da su obične žene ipak samo obične žene. Lutka nikada nije u staroj haljini, sa mirisom zaprške na sebi, lutka nikada nije ljuta i povređena, lutka plače po potrebi. Sve sam to naučila od lutaka. I nije neki nauk.

Posle lutaka sam morala da se učim ljudskosti, da haljina nije najvažnija stvar na svetu, da smem biti i ljuta i povređena, da mogu plakati i kada mi se plače, a ne samo kada to situacija nalaže.

Imala sam mnogo lutaka i sve su imale dugu kosu. Svlačila sam raskošne haljine sa njih i ostavljala ih tako gole. Tako su bile prirodnije. Volela sam da se igram lutkama, a najviše sam volela da zavirujem u njihovu unutrašnjost. Da bi pogledao u unutrašnjost lutke najbolje je da joj skineš glavu. Onda se sve vidi. I, mogu ti reći da uopšte nije interesantno: ni sadržina njene glave, ni sadržina njenog tela. Šuplja je.

I sada volim da se igram. Obično uvek imam po neku igračku. Ali sada sam malo porasla, sada znam da nije uvek stvar u tome da igračku svučeš. Stvar je u tome da ona bude pokretna, kao one igračke sa mehanizmom koje su uvek dobijala moja braća, jer oni su dečaci. Kako sam čeznula za igračkama sa mehanizmom!

Međutim, kada sam još malo porasla shvatila sam da mogu imati pokretne igračke sa mehanizmom koji se vrlo lako aktivira. Čak ne moram da upotrebljavam ruke, ponekad je dovoljna reč pa da se njihov mehanizam sam pokrene. A i dalje imam naviku da zavirujem u njihove glave i njihova tela. I skoro uvek otkrijem da su šuplje. U stvari, kada shvatim da moja lutka ima mehanizam koji se sam pokreće uvek se obradujem. Ali, pošto i dalje imam naviku da zavirujem unutra, veoma lako pronađem i taj pokretački momenat u njoj. Posle toga mi nije zanimljiva. Kako mogu da se zabavim sa igračkom čiju šupljinu ispunjava jedino mehanizam za pokretanje?

Ala ću sada lepo da se igram! Igraću se istine, a od istine svaki mehanizam zarđa i više ne radi.

Krajnje je vreme da porastem.


Tvoja (razigrana)*
Z.

* ako je razvezano ono što je odvezano, onda je razigrano ono što je odigrano.

PISMO 02.01.2003. 11.43 PM (Igranje života)

Čovek je nastao kao pokušaj samog Boga da sagleda sebe samog. Da bi Apsolut mogao da sagleda svoju celinu, bilo je neophodno da se podeli na posmatrača i posmatrano. Potvrda svemoći u sveobuhvatnom pretvorila se u izazov, izazov nemogućeg. A jedini izazov koji je za sveobuhvatnog i sveznajućeg moguć je - da zaboravi na sopstveno poreklo. Tako je stvorena iluzija i zabluda, odatle se rodio osećaj nemoći i slabosti, tako je Bog poverovao da je čovek, a čovek zaboravio da je Bog.

Zanet u igri stvaranja, Bog i dalje stvara život u njegovim svemogućim oblicima, prekrivajući sve više i više velovima iluzija svoju igru, jer ona je samo tako zanimljiva. Samo skriveno se može otkrivati, samo se zaboravljenog možemo setiti. Bog je zaljubljen u igru stvaranja, otelotvorenu kroz čoveka i njegov doživljaj samog života kao takvog, a najpre je zaljubljen u samu iluziju, zabludu, koja je osnov same igre.

Večeras sam imala ponovo isto društvo kao za doček Nove godine, pri čemu sam ja znala sve, jedna od devojaka je znala ono što sam ja znala, druga devojka je naslućivala ono što nas dve znamo, jedan momak je slutio da svi mi znamo, a drugi momak niti je znao, niti je primećivao da se odvija neka igra, sakrivena između redova reči. Pa su naše dvosmislice postale više smisleni iskazi, u kojima su se akteri zaplitali i saplitali, trudeći se da otkriju još neku istinu, a da pri tome ne budu i sami otkriveni. Osećala sam se pomalo superiorno u svemu tome (ali samo malo, ipak je to bio sticaj okolnosti) jer ja sam jedina znala celu priču, obzirom da skoro svi imaju apsolutno poverenje u mene: i devojka koja zna, i devojka koja naslućuje i momak koji misli da svi znaju sve, odnosno ono što ja znam. A sve sam posmatrala kao igru života u samozaboravu, koji je jedini potreban uslov da bi igra mogla biti uspešna.


Tvoja (u ulozi posmatrača)

Z.

PISMO 07.01.2003. 9.07 PM (O govorenju)

"U početku beše reč i reč beše od Boga i Bog beše reč."

Reč je oblik stvorenog, kreacija i kreirano istovremeno. Govorništvo je zaista umetnost, slično slikanju, komponovanju, pa čak i izradi prefinjene čipke. Dobar govornik ima osnovnu ideju, koju želi da prenese, a onda oko nje ispreda tanane niti ubedljivih reči, dovoljno jasnih da kolosalna masa može da shvati čitavu strukturu ideje. Neprikosnovena vera u istinu, koja se želi preneti drugim ljudima, osnova je svakog dobrog govornika, jer onaj ko ne veruje sopstvenim rečima ne može očekivati ni da mu drugi veruju.

Govorenje može da ponese svest mase, da je ushiti i pomogne joj da nasluti rečenu istinu. Međutim, svako od te istine može da zahvati samo veličinom sopstvene sposobnosti razumevanja, stoga može drugim ljudima da prenese samo onoliko koliko je i sam mogao da razume i zapamti. Onda drugi ljudi to prepričavaju dalje, a od idealne ideje, ili ideje idealnog, stvori se dogma, istina koja se ne razume, ali se čvrsto poštuje.

Tvoja (u pokušaju govorenja)

Z.

PISMO 04.01.2003 9.10 PM (Ljubav, ah ljubav...)

Ljubav, ah ljubav... iskonska potreba duše ili predah dokolice? Trenutak večnosti u stvorenom jednom, sada i ovde, ili ružičasti odraz realnosti, tek koliko da nam ulepša stvaranje podmlatka?

Noćas mi je bilo postavljeno pitanje šta bih radila kada bih imala svo vreme ovog sveta na raspolaganju, a bez brige o egzistenciji? Pisala bih - rekla sam. A ljubav? - Ne znam da li više verujem u ljubav posle ovolikih godina promašaja. Ne znam da li mi to još uvek treba. A ipak... kada su pre par godina moje prijateljice zadivljeno prokomentarisale da sam pronašla sebe u nečemu (jer zatekle su me u čitanju neke filozofske knjige) moj odgovor je bio: zatrpavam se, boga ti.

Noćas se krug pitanja o smislu vratio na početnu tačku: da li filozofija izvire kao potreba duše da osmisli sebe samu, ili je filozofija surogat, zamena prave vrednosti, onda kada nema ljubavi da ispuni dušu. Da li ljubav izvire kao potreba duše da oseti sebe samu, ili je ljubav surogat stvarnosti, ružičasta koprena koja nas odvaja od pitanja o smislu.

Možda sam pronašla sagovornika, nekoga ko voli poeziju i ume da razmišlja. Možda. Jer do sada je naša komunikacija bila bazirana uglavnom na provokacijama, na igri skrivanja i dvosmislenih odgovora, gde bi smo uvek, uhvaćeni, bežali u bezazleni smisao rečenog. Tek pomalo provejavala je poezija i nešto filozofije. Ipak meni na prvom mestu treba ljubavnik kao sagovornik.

Ljubav bez komunikacije je svedena na nivo nagona. Reč bez ljubavi svodi se na bezsadržajnu konverzaciju.



Tvoja (na jasnom početku)

Z.

PISMO 23.12.2002. 9.43 PM (Sloboda je uvek sloboda od sebe samog)

Sloboda je uvek sloboda od sebe samog. Tek tada je postojanje, jer sva ograničenja, sva vezivanja i sve patnje stvorene su kao projekcija svesti. Patnja je otpor projektovanog onom stvarnom.

Čovek oslobođen sebe je slobodan, ali... gde je tu čovek? Visoki mislioci kažu da se treba stopiti sa posmatranim, ne praviti razliku između subjekta i objekta, često daju primer sa prelepim zalaskom sunca. Kažu, zalazak sunca je lep sve dok se u mislima ne pojave reči divljenja. Tada prestaje doživljaj i počinje opis doživljenog, čime se doživljaj odmah stavlja u prošlost, iako se i dalje odvija pred nasim očima. Probala sam da zalazak sunca posmatram bez misli i - više nije bilo zalaska sunca, više nije bilo divljenja, bile su to samo neke boje na horizontu. Shvatila sam da emociju divljenja izaziva reč, a ne prizor i tek sada ne znam ko ovde nije u pravu.

Svakako je čovek sam taj koji kreira stanje ne-slobode, shodno tome on kreira i stanje slobode, tako što prati životne tokove i daje im svoje odobrenje da se mogu desavati. Ili, shvatanjem da je sloboda povinovanje Putu, sa lakoćom prihvata život koji mu dolazi u susret.

Možda si u pravu da nam je patnja data da bi smo zaboravili ono božansko u sebi. Patnja je emocija, a emocija je potvrda da smo živi.


Tvoja (usporena)

Z.

PISMO 20.12.2002. 9.18 PM (Slabost utehe)

Zašto se plašiš da ću otkriti tvoje slabosti? Ne jednom si me molio da ne čeprkam po tebi. I ja sam to (uglavnom) poštovala. A daleko od toga da ćeš me opteretiti. Odavno sam prestala da plačem na tuđem groblju, odavno ne sažaljevam nikoga, niti me ičija tuga može ganuti više od trenutka. Svojim prijateljima sam podrška kada potonu, a najčešće je dovoljno da ih saslušam. Onaj koji sluša obično je objektivniji od onoga ko govori, ko se ispoveda.

Patnja je pročišćujuća, jer kroz patnju se sagledava, shvata i prihvata odbačeni deo sebe.

Uteha je opasna, kako rekoh, uteha je održavanje zablude koja je onoga koji pati i dovela u to stanje.

Ne boj se, ja te razumem, tu sam da budem objektivna, pa čak i ako te neka moja reč povredi - povredila te je tvoja istina. Ja nikada namerno ne povređujem ljude, osim ako nisam jakim razlogom izazvana na to. A ti si moj prijatelj, nas vezuje nešto veoma, veoma duboko, mi osećamo jedno drugo i zato nemoj da se opterećuješ mišlju da ćeš opterećivati mene ako izneseš svoj čemer van.

Ne, neću te tešiti, uteha je za slabe. Uteha je slamka za koju se drže davljenici, a spaseni su samo oni koji su tu slamku pustili i potonuli. Jer tek kada dotaknemo dno možemo se vinuti na više.

"Bog te je takvog stvorio jer je želeo da takav budeš." Meni je ova rečenica mnogo pomogla da se pomirim sa sobom i budem zadovoljna sobom ovakvom kakva jesam.

Budi to što jesi, budi mračan, zajedljiv, iskren, budi sve što želiš da budeš ali BUDI, ne lakiraj se prefinjenim manirima, ne stavljaj glazuru lepih objašnjenja nadevenih kajanjem. To sve nisi ti. To je samo tvoj pokušaj da se prilagodiš slici čoveka, slici ideala, slici koju nam je nametnulo okruženje.

Seti se: "Ja nisam došao da vam donesem mir, već krv i mač ognjeni".

Svi oni koji nam blaže patnju zapravo nam pomažu da u svojoj patnji ostanemo i dalje. Samo oni koji nas opeku vatrom istine mogu nam pomoći da sagledamo svoje stanje.

Ako taj gospodin nije shvatio pozadinu svega, da si ti bio samo oruđe u božjim rukama, oruđe prosvetljenja, onda je on vredan jedino patnje sa kojom se saživeo.

Ti ne treba da se kaješ. Osim ako si namerno želeo da ga povrediš. To je jedino zbog čega se treba kajati, mada sumnjam da je to bila tvoja namera


Tvoja (u razumevanju)

Z.

PISMO 11.12.2002. 11.19 PM (Dva ogleda o kreativnosti)

Kreativnost se uvek pojavljuje kao vapaj za izvornim postojanjem. Ona se javlja kao unutrašnja potreba da se polome okviri naučenih vrednosti i sopstvo progovori svojim jezikom. Jezik iskonskog je slika i zvuk, tako da su slikari i muzičari prenosioci najtananijih prelivanja duše, koja u nastojanju da zablista sopstvenošću, progovara kroz saglasje boje i tona. Jezikoslovni znalci predstavljaju prelazni oblik duše koja je naučila da bude izgovorena. Jer, duša se može samo osetiti dušom, ne može se dodirnuti, teško ju je opisati, a najteže izgovoriti.

Ipak, jezikoznalci su jedini koji mogu osećaj sopstvene duše saopštiti drugoj duši koja je zaboravila na sopstveno postojanje. Čovek okovan rečima, kao jedinim merilima stvarnosti, realnost doživljava samo kroz reč i dodir, kroz objašnjenje. Slika mu predstavlja lep ukras na zidu, a muzika je dobra podloga koja prekriva tišinu. Do čoveka očovečenog rečima, koji više i ne poznaje svoju prefinjenu prirodu, mogu da dopru samo reči, jer jedino rečima veruje. Za takve je proza idealan put, a onima koji su zasićeni prozom događa se poezija. Prvo tuđa, a postepenim topljenjem duše, pojavljuje se i sopstvena poezija, kao govor same duše.

II.

Kreativnost je pokušaj uspostavljanja iskonske harmonije svega postojećeg. Njen začetak je uvek u emotivnim lomovima, kada duša progovara bolom i jecajem. Kasnije se pukotine misaonog sklopa postepeno uobličavaju u umetnički priznatu formu, tako da je svako umetničko delo po jedan prozor duše. Što više takvih prozora, to više svetlosti sebi samom.

Traganje za istinom je potraga za harmonijom, a kada se jednom harmonija uspostavi kao takva, kreativnost se pojavljuje tek kao trenutni bljesak. Taj bljesak može inicirati bilo šta i on može osvetliti bilo šta, tada je izvor inspiracije svuda a svaki čovekov pokret je umetnost, jer izvire iz same duše.

Tvoja (jezikoslovna)

Z.

PISMO 05.12.2002. 9.41 PM (Postala sam mašina)

Pokušavam da odgovorim na tvoje pismo, međutim u odnosu na njega ja se osećam kao u mehuru. Čitam ga, ali ga ne osećam. Htela sam čak i da odustanem, ali ono iskonsko u meni, zvano pobuna, mi to nije dozvolilo. I dobro je što je tako.

U jučerašnjem razgovoru sam za sebe rekla da sam mašina. Ne znam da li sam srećna. Pre par minuta shvatih da sam ostala bez emocija. Htela sam i o tome da ti pišem, ali sam rezignirano rekla sebi: dosta je bilo kukumavčenja. Stalno sam nečim nezadovoljna, stalno se žalim, mada su u poslednje vreme moji problemi metafizičke prirode, ono što zapravo sačinjava moj okov je potreba da se jadam. Stoga nisam htela da ti napišem ništa. Onda sam se ponovo vratila tvom pismu, sa namerom da ga dokučim. I uspela sam, ali i uvidela da je ono, samo po sebi, sasvim kompaktno i da teško mogu reći još nešto novo o temi. Osim u zadnjem pasusu, koji je i bio početna tema našeg jučerasnjeg razgovora.

A znam i da nisam ostala bez emocija, jer bez njih ne umem da živim, jedino što sam ih sklonila negde duboko u sebe, da bih mogla da preživim sve finansijske šokove nepredviđenih rashoda. Pa zato, kao sav normalan ovdašnji svet, živim na odloženo plaćanje. Krademo od sutrašnjice da bi smo preživeli danas. Lep metafizicki metod za življenje u sada. Ili "brini se samo za današnji dan, sutrašnji dan će se brinuti sam za sebe". Već sam to apsolvirala.

Jedino sam malo zabrinuta za svoje emocije, ali samo zato što osećam njihovo potmulo udaranje negde u dubini sebe, dok mi peckanje u očima nagoveštava potrebu za plakanjem. Samo, ne mogu da pronađem razlog za plakanje, a zaboravila sam kako je to plakati bez razloga.

Postala sam mašina, a to nije ni malo pohvalno. Postala sam mašina jer sam zaboravila kako se svet deli na dva dela, kako se jasno odvaja privatno i javno. Grešim, jer toliko sam opsednuta poslom, da ni kod kuće ne mogu da se otmem utisku kancelarije. Znam da je to neophodan uslov za razvoj budućnosti, ali sigurno nije potrebno ubiti sebe (u duhovnom smislu) da bi se realizovala materijalno sigurna sutrašnjica.

Stoga, moje ime je pobuna, vraćam se sebi.


Tvoja (ipak svoja)

Z.

PISMO 16.11.2002. 9.09 PM (O razumevanju)

Razumevanje je protok fluida sopstvenosti i spajanje sa drugom osobom. Tek kada se uspostavi fluid tada je moguće i razumevanje. Ljubav je posledica razumevanja.

Da bi smo razumeli jedno drugo prvenstveno moramo da govorimo istim jezikom, odnosno da identično tumačimo određene reči. To je u vezi razumevanja putem razmena reči. Ali ono pravo razumevanje dešava se kroz pogled, kroz misao, kada se duše dodirnu i kada je razumevanje jednostavno način komunikacije. U takvom, božanskom dodiru, razumevanje je trenutno i nema potrebe za mnogo reči.

Opusti se, oseti (me kao) svog sagovornika, otvori dušu i razumevanje će teći, nesputano sopstvenim projekcijama.

Takvo razumevanje je na nivou iskonske komunikacije i samo takvo razumevanje je zaista razumevanje. Sva druga razumevanja su samo tumačenja onoga što sagovornik kaže. Još teži oblik pokušaja razumevanja je kada "prevodiš" reči sagovornika, u pokušaju da ga, shvatanjem šta zapravo želi da kaže, približiš sebi. Ali takvo razumevanje, odnosno takav način komunikacije, je unapred osuđen na propast. Na žalost, u ovom svetu, kakav poznajemo, to je jedini vid komunikacije.

Tvoja (uvek u potrazi za iskonskim)

Z.

PISMO 28.10.2002. 11.05 PM (Reči u ogledalu)

"Svaka reč bi pokvarila utisak". Isto tako je sa ogledalima: svaka reč je refleks, odsjaj, kojim se ogledala dobacuju jedno vreme, dok se reč ne potroši. Tako govore istovetni.

Bliskost je kada se ogledala ogledaju jedno u drugome bez reči. A njihov okvir, koji ih čini odvojenim parčetom beskonačnosti, zove se strpljenje. Jer jedino ih strpljenje zadržava da se ne razliju odslikavajući večnost.

Primi moj refleks u sebe, šaljem ti blistavi odsjaj sreće i ushićenja.

Tvoja (bez atributa)

Z.

PISMO 23.10.2002. 9.06 PM (Grudvica razuma)

Kotrljajuća grudvica razuma prikuplja beskonačnost kolektivne misli, gradeći sopstvenu sliku stvarnosti, u koju zatim veruje kao nešto što je van nje same. Tako se gradi slika sveta.

Na svom vrludavom putu, grudvica razuma prikuplja sve što joj se nađe na putu, postajući tako sve veća i sve teža. Jednog momenta oteža od tolikih naslaga, koje je prozvala znanjem, da više ne može da prepozna sebe samu jer više se ne vidi od nalepljenog tuđeg sadržaja. Tako se gubi svest o sopstvenosti.

Tvoja (tek letimična)

Z.

PISMO 17.10.2002. 9.54 PM (Hod po žicama visokog napona)

Moj život je kao hod po žicama visokog napona. Iz vrtloga u vrtlog. Jednom sam napisala: "U vrtlogu nesnalaženja osluškujem svaki damar, tražeći izlaz iz ovog začaranog kruga". Krugovi su spirale, ako čovek zna da hoda pogleda uprtog naviše. U protivnom se neprekidno vrti po istom krugu, misleći da se nekuda kreće. A moje spirale su vodovi visokog električnog napona. Zato ja tako pažljivo postupam sa okruženjem u svoje življenje na dnevnoj svetlosti.

I tako hodam po žicama visokog napona, dok oko mene povremeno prskaju varnice. Ponekad dođe do kratkog spoja, nastupi čitav kolaps sistema, ali ja sam perpetuum mobile - funkcionišem bez prekida.

Nisam euforična, to su moja normalna stanja. Stanje mira, u kome sam bila, bilo mi je neobično, ali pošto sam se osećala dobro u njemu, nisam se trudila da ga remetim namernim reakcijama. Jednostavno sam pustila da se stvari odvijaju same po sebi.

To je bio period klijanja, čini mi se da sam već jednom pisala o tome. To je bilo vreme kada je seme ćutalo u zemlji, a želja za rađanjem vukla ga je naviše. Sada sam provirila sa jednim malim listićem, tek da omirišem okolinu. Još samo malo, pa ću grunuti prolećnim žarom i rascvetati se.

Verujem da nisi očekivao pismo, nisam ni ja.


Tvoja (tek na začetku euforije)

Z.

P.S. Zašto bih se bavila politikom, život mi je dovoljno zanimljiv!

PISMO 15.10.2002. 7.16 PM (Majka i Phallos)

Sinoć sam, u svom ovom jurcanju sa inspekcijama i u pokušaju da odradim obračune poreza, imala veoma dobar uvid o "demonima" koji vladaju nad nama. Sasvim slučajno sam povezala jedan deo teksta "Sedam propovedi mrtvima" od K.G.Junga sa situacijom u kojoj sam trenutno, odnosno razumela sam stanje svesti u kome sam.

Tekst "Sedam propovedi mrtvima" je relativno nepoznat jer Jung ga se kasnije odricao, zbog optužbi savremenika da je gnostik. Inače, sam tekst je pisan tokom tri noći u stanju relativnog transa, gde je on zapisivao, bez učešća svoje lične volje. Zbog toga ga se kasnije i odricao, želeći da ostane dosledan naučnik, koji do svojih uvida dolazi samo "dozvoljenim" načinima (a prema kriterijumima Posmatrača).

Ono o čemu sam želela da govorim nalazi se u "Petoj propovedi", a ja ću ti je prekucati celu i na kraju dati svoj kraći komentar, u čemu sam se ja to prepoznala.

"Peta propoved

Rugahu se i dovikivahu mrtvi: pouči nas, lažljivče, o crkvi i zajednici svetoj.

Svet bogova biva obelodanjen u duhovnosti i spolnosti. Nebeski se prikazuju duhovno a zemaljski spolno.

Duhovnost poima i obuhvata. Ona je ženskog lika, pa je stoga zovemo MATER COELESTIS, nebeska mati. Spolnost porađa i stvara. Ona je muškog lika, pa je stoga zovemo PHALLOS, zemaljski otac.

Spolnost muška više je zemaljska, spolnost ženska više je duhovna.

Duhovnost muška više je nebeska, teži ka višem.
Duhovnost ženska više je zemaljska, teži ka nižem.
Varljiva i đavolska je duhovnost muška što teži ka nižem.
Varljiva i đavolska je duhovnost ženska što teži ka višem.
Svakoj pripada njeno zasebno mesto.

Kad ne razdvajaju svoje duhovne puteve, čovek i žena uzajamno postaju đavoli, jer priroda kreature je u različitosti (Moja primedba: u prethodnim propovedima govori o prirodi "kreature", koja je različitost, nasuprot pojmu "pleroma" koja je punoća i praznina istovremeno, a svako definisanje plerome od nje stvara kreaturu, koja nije pleroma)

Spolnost muška ima svoj zemaljski tok, spolnost ženska - duhovni. Kad ne razlikuju svoju spolnost, čovek i žena uzajamno postaju đavoli.

Čovek saznaje o nižem, žena o višem.

Čovek se razlikuje i od duhovnosti i od spolnosti. Duhovnost naziva Majkom, i postavlja je između neba i zemlje. Spolnost naziva Phallosom i postavlja ga između sebe i zemlje. Majka i Phalos su nadljudski demoni što otkrivaju svet bogova. Oni su za nas delotvorniji od bogova zato što su tesno povezani s našom vlastitom prirodom. Ne razlikujući se od spolnosti i duhovnosti, i ne posmatrajući ih ujedno po višoj i nižoj prirodi, predaćete im se kao svojstva plerome. Duhovnost i spolnost nisu vaša svojstva, nisu stvari koje posedujete i zadržavate. Ali oni poseduju i zadržavaju vas; jer to su moćni demoni, božanske pojave i, stoga, stvari koje vas, bivstvujući u sebi, prevazilaze. Nijedan čovek nema duhovnost za sebe, niti spolnost za sebe. Ali podređen je zakonu duhovnosti i spolnosti.

Nijedan čovek, stoga, ne uzmiče ovim demonima. Posmatrajte ih kao demone i kao zajednički teret i opasnost, zajedničko breme što ga život za vama ostavlja. Život vam je tako i zajednički teret i opasnost, kao što su to i bogovi, a najpre - strašni Abraksas.

Čovek je slab, zbog toga je zajednica neophodna. Ako vaša zajednica nije pod znakom Majke, ona je pod znakom Phallosa. Nedostatak zajednice predstavlja patnju i slabost. Zajedništvo u svemu je bezobličnost i utapanje.

Različitost ka izdvojenosti vodi. Izdvojenost se suprotstavlja zajedništvu. Ali zajednica je potrebna zbog ljudske slabosti prema bogovima i demonima i njihovom nepokolebljivom zakonu. Ima, stoga, onoliko zajedništva koliko je radi bogova, a ne zarad ljudi potrebno. Bogovi vas sile na zajedništvo. Onoliko koliko vas sile, toliko je zajednica nužna, vise od toga je zlo.

Neka se u zajednici svaki čovek podvrgne drugima, pa će zajednica opstati; jer ona vam je potrebna.

U izdvojenosti jedan će čovek biti nadmoćan u odnosu na druge, kako bi svaki čovek mogao dospeti do samoga sebe i izbeći ropstvo.

U zajednici će biti uzdržanosti.
U izdvojenosti biće rasipništva.
Zajedništvo je dubina.
Izdvojenost je visina.
Prava mera zajednica pročišćava i čuva.
Prava mera odvojenosti pročišćava i uvećava.
Zajednica nam toplinu pruža, izdvojenost nam svetlost daje."





Tekst je prilično kontradiktoran, međutim upravo ta prividna kontradiktornost navodi na pokušaj dubljeg uranjanja u suštinu. Već sam jednom imala bljesak razumevanja, čak par meseci posle čitanja teksta, o demonima koji vladaju nama. Ovo je drugi bljesak uvida, a da tekst nisam čitala bar godinu ipo dana, a možda i više.
Sve je poteklo od pitanja kako je moguće da sam se preko noći odrekla zabava, alkohola i uživanja u svim manifestacijama čula. Kako to da sada, najednom, želim samo sebe i svoj mir, onda kada nisam potpuno predana svom poslu? Odgovor je stigao, ne tražen, jer ni pitanje nisam jasno postavila: promenio se Demon koji je vladao!

Demon Phallosa je aktivan, on traži pokret, zabavu, smeh. On je razuzdani nosilac aktivnog bivstva.

Demon Majke je pasivan, on traži mir, okrilje, udobnost. On je sveprisutni nosilac osnove samog života, on je taj koji brine i ugađa.

Aktivan vid Demona Majke je u neprekidnoj budnosti i pažnji za druge. On traži zajednicu, jer samo u zajednici postoji neko ko će biti njegova dopuna.

Pasivan vid Demona Phalossa je u neprekidnom primanju pažnje i brige. On traži zajednicu, jer samo u zajednici postoji neko ko će biti njegova dopuna.

Problem je u izdvojenosti. Ni Phallos ni Majka ne mogu bez zajednice, a ako je čovek izdvojen, onda on svojom izdvojenošću zapravo daje nadmoć jednom od demona, već koga svojevoljno izabere.

Mnogo godina sam bila izdvojena, brinući se (skoro) samo o sebi. Tada je vladao Demon Phallosa. Sada sam počela da brinem o drugima, jer priroda posla mi je takva. Sada vlada Demon Majke.

Zato više nemam potrebu za zabavama bilo kog vida. Tražim samo mir, jer u njemu sam ponovo izdvojena, da bih se tako "pročistila i sačuvala".


Tvoja (u pokušaju održavanja ravnoteže)

Z.

P.S.
Inače, moje ogledalo se pokazalo kao standardno krivo, odražavalo je sliku koja je bila produkt njega samog, zato sam morala da prekinem tu besmislenu igrariju i pre nego što je počela. Ponovo sam sama i zadovoljna sobom. Ne mogu da traćim vreme na besmislice.