Duhovna evolucija

Često pominješ duhovnu evoluciju čoveka i čovečanstva uopšte. Hajde da malo pojasnimo, šta je zapravo duhovna evolucija?

Duhovna evolucija je celokupan put razvoja svesti od Neispoljenog do Apsolutnog. O celokupnoj duhovnoj evoluciji možemo da govorimo samo u metaforama sve do ispoljenja svesti kroz čoveka, jer sve prethodno ispoljene faze nisu doslovce ono što mogu reći o njima. Mada ću se truditi da budem jasan.

Uzmimo termin “Kosmički prasak”, koji je manje - više blizak svima, da bi smo označili prvobitan trenutak ispoljenja Neispoljenog. Kosmički prasak u stvari predstavlja primarni impuls Neispoljenog, odnosno primarnu volju za ispoljenjem. U tom prasku prvobitno ispoljenje je volja, odnosno volja je dovela do prvobitnog ispoljenja. Istovremeno sa voljom nastale su i primarne sile: Centrifugalna i Centripetalna, koje su samim svojim postojanjem predstavljale Apsolutno u primarnom vidu. Ispoljenjem sila počelo je stvaranje svemira. Jedna sila stvarala je forme čiste energije, druga je te forme rastvarala i vraćala u prvobitni centar. Tako je začeto pulsirajuće - ciklično kretanje, gde je sve ispoljeno Apsolutno koje se vraća u Neispoljeno, odakle se ponovo ispoljava. 

Stvaranje formi od čiste energije, delovanjem dveju sila, bilo je moguće zbog stabilnog momenta sila, odnosno momenta uravnoteženja dejstva sila. Stvaranje prvobitne forme, čiji oblik daje Centrifugalna sila, stvorilo je neku vrstu gravitacije kao težnje za održanjem oblika i istovremeno privlačnu snagu kojom su se dve ispoljene forme spajale u treću, kao nov oblik. 

Ispoljenje sila podrazumeva kretanje, koje pak stvara oblik. Prvobitni oblik ispoljenja bio je moguć u najjednostavnijem obliku, a to je trougao kao površina sa najmanjim brojem strana. Najjednostavniji atom je atom vodonika, koji u sebi sadrži tri elementa: proton, neutron i elektron. Proton i neutron daju osnovicu trougla, a elektron je varijabilni vrh, koji je u neprekidnom kretanju, čime dvodimenzionalnu površinu pretvara u trodimenzionalnu. Dalje, proton je ispoljenje Centrifugalne sile, čineći centar materije, dok je elektron ispoljenje Centripetalne sile. Neutron je stabilni momenat koji drži dve sile u ravnoteži. Formiranje prvog oblika predstavlja formiranje primarnog atoma. Spajanje i multiplikacija primarnih atoma stvara složenije forme ispoljenja, bilo po obliku, bilo po gustini, u beskonačnim varijacijama.

Svest se na ovom nivou ispoljavala samo kao volja za postojanjem.

Uočavaš verovatno primarni faktor volje, o čemu sam često govorio. Neispoljeno se voljom ispoljava. Prvobitna materija postoji samo zahvaljujući volji za postojanjem, pa sve do čoveka koji voljom kreira sopstveno življenje.

Ravnoteža sila dovela je do težnje obe sile za neometanim ispoljenjem, pa kako je Centrifugalna sila stvorila materiju, tako je Centripetalna sila stvorila Duh, odnosno svest.

Daljom multiplikacijom materije, Centrifugalna sila činila je prevagu u svoju korist, čime je Centripetalna sila bivala aktivirana, stvarajući složenije oblike svesti. Proces možemo da postavimo i obrnutim redosledom, da je multiplikacija duha uzrokovala stvaranje složenije materije. Ono što je osnovno je stvarajuće - razarajuće ispoljenje, jer Centrifugalna sila od energije stvara materiju, uzimajući na neki način energiju Centripetalnoj sili koja stvara duh i obrnuto. Obe sile deluju istovremeno, tako da duh predstavlja Centrifugalnu ravan za ispoljenje Centripetalne sile, iako je po svojoj prirodi nematerijalan. Takodje, znanje uokvireno razumom predstavlja Centrifugalnu osnovu za ispoljenje Univerzalnog znanja, tako da razumsko znanje predstavlja Centrifugalnu bazu za Centripetalnu silu, iako se radi o nematerijalnim ispoljenjima. Materijalno ispoljenje Centrifugalne ravni, kada je znanje u pitanju, predstavlja mozak, kao fizički nosilac razuma koji je nematerijalan.

Gravitacija koju su obrazovale dve sile, radi održavanja forme na Centrifugalnom planu, donela je spajanje materije, a na Centripetalnom planu spajanje Duha. U oba slučaja sila koja teži spajanju identična je sa pojmom ljubavi. O tome smo već govorili ranije. Centripetalna sila, koja teži da materiju pretvori u svest kao i da svest vrati u Neispoljeno, znači anti-gravitacija, predstavlja mržnju.

Čini mi se da si rekao da mržnja nije potrebna i da bi i bez nje bilo moguće postojanje ljubavi.

Tačno je to, ali govorili smo o ljubavi i odnosu medju ljudima. Mržnja kao neophodnost javlja se samo na višim planovima svesti i to ne kao potreba za razaranjem drugog čoveka, već kao potreba za odvajanjem duha od materije, odnosno odvajanja čovekove svesti od njegove telesnosti, od identifikacije sa sopstvenim telom.

Vratimo se ipak duhovnoj evoluciji mada je tvoj komentar bio na mestu.

Duhovna evolucija deli se, grubo rečeno, u dva pravca: involutivni i evolutivni luk, mada oba deluju istovremeno u svim oblicima ispoljene svesti. Involucija bi bila materijalizacija duha, a evolucija oduhovljenje materije. U stvaranju materije Centrifugalna sila deluje pozitivno, a Centripetalna negativno, odnosno za primarni atom evolucija je stvaranje forme uz pomoć Centrifugalne sile, a involucija je povratak u Neispoljeno pod dejstvom Centripetalne sile. Ovo istovremeno delovanje oba luka može se uočiti u svim ispoljenim formama.

Pominjao si “stanovnike” involutivnog luka.

Da, mada to nisu stanovnici u pravom smislu reči, već intenzitet delovanja svesti, gledano sa aspekta čoveka. Svest u svom razvoju predstavlja modifikacije ispoljene Centripetalne sile koja se centrifugalno ispoljava, ali na nematerijalnoj ravni - na planu Duha. Tako multiplikacija Primarne svesti dovodi do bezbroj različitih varijacija ispoljenja Duha. Na najnižem, odnosno najvišem planu ispoljenja - kod čoveka - multiplikovana svest predstavlja osobine jedne ličnosti. Na ovom nivou ispoljenje je jasno izdiferencirano, ali i u velikoj meri ublaženo u odnosu na primarno ispoljenje. Upravo to primarno ispoljenje, “zgušnjavanje” i uobličavanje svesti u odredjenu osobinu, na primarnom planu predstavlja delovanje Božanstava Arhandjela i slično.

Svest primarnog atoma može se predstaviti vrhovnim božanstvom, koje je stvaralac, a ima ih u svim mitologijama. Ta svest ili to božanstvo zove se Postojanje. Sledeće ispoljenje svesti su spajanje i razdvajanje, odnosno Ljubav i Mržnja. Suštinski nema podele na Bogove, Arhandjele i slično, jer sva ispoljenja su varijacije jedne svesti. Jedina razlika medju njima ogleda se u intenzitetu njihovog delovanja, gledano iz čovekovog ugla, jer čovek je taj koji je uspostavio hijerarhije božanskog, tako da u objektivnom smislu na involutivnom luku ne postoji izdvojeno postojanje Bogova, odnosno Arhandjela, odnosno Andjela i slično, ma šta religije govorile o tome. Uzmimo ljubav kao jednostavan primer. Ljubav je strast u kojoj dvoje izgaraju, ljubav je i voleti prijatelja, ljubav je voleti roditelje, ljubav je i osećati simpatiju prema nekome ili voleti svoj automobil. Sve su to različite manifestacije iste suštine, koje se medju sobom razlikuju jedino po intenzitetu.

Umeren doživljaj pripada po tome Andjeoskoj sferi, dublji prodor je pak rezervisan za Arhandjele i već ovde je nivo delovanja sile svesti prejak za čoveka. Direktan kontakt sa božanskim je skoro nemoguć, jer to znači kontaktirati silu svesti u primarnom vidu.

Demoni predstavljaju drugu stranu medalje iste suštine. Realno, takva ispoljenja svesti, kao negativan vid delovanja, ne postoje. Negativno kao loše, odnosno kao nepoželjno, klasifikovao je čovek. Ispoljenje demona predstavlja priziv jačeg delovanja sile svesti od strane nepripremljenog čoveka. Taj priziv ne mora uvek da bude nameran, intenziviranjem sopstvenih emocija menja se frekvencija lične svesti i tako dolazi do prodora u više sfere. Delovanje jačeg nivoa svesti, uslovno rečeno, deluje razarajuće na niži plan, pa se takav uticaj, obzirom da je vrlo neprijatan, naziva demonskim silama. Odbijanje takvog priziva, bilo da je namerno izazvan, bilo da je izazvan neznanjem, samo pojačava dejstvo.

A meni si rekao da je energetske larve lako oterati jednostavnim odbijanjem.

Energetske larve su lični misaoni produkti, lične emocije koje intenzivirane nose u sebi odredjenu svest, koju osećaš kao prisustvo strane svesti. Njih je jednostavno oterati, jer odbijanjem njihovog prisustva, ti u stvari eliminišeš sopstvene emocije koje su ih i kreirale. Ovo o čemu sam sada govorio je nešto drugo, mada ljudi često, usled ne poznavanja prirode nematerijalnog, energetske larve proglašavaju demonima, odnosno djavolima.

Otvaranje svesti prema višim planovima znači promenu frekvencije svesti. Prilikom predane molitve dogadja se isto, ali vernik ili češće monah, sa poverenjem se otvara, spreman da primi novo ispoljenje. On deluje centripetalno, nudeći svoj razum kao centrifugalnu bazu za ispoljenje kroz lično iskustvo. Prizivom, sila svesti se aktivira, težeći izvesnom prizemljenju. Prekidanjem procesa koji je u toku, odbijanjem, koje je vid mržnje, umesto centrifugalne baze deluje se centripetalno, što prizvanu silu, koja je inače centripetalna, samo pojačava. Minus i minus, matematički sabrano, daju veći minus.

Kako je uopšte moguće da čovek dodje u kontakt sa demonima, odnosno jakim silama, jer monaha je ipak vrlo malo u odnosu na čitavo čovečanstvo?

Pored predane molitve, koju sam pomenuo i gde je potreban istreniran duh, svako intenziviranje emocija može jednog trenutka da dovede do proboja granica razumske svesti. Uzmimo bes kao primer koji, kada je intenzivan, izaziva prekid logičnog razmišljanja i daje pojačanu energiju, koja se uglavnom razarajuće koristi. Svako takvo otvaranje svesti dovodi do njenog proširenja i ulivanja jače sile svesti u razum. Ono što sam govorio da je centrifugalna baza u stvari je “veličina” razuma koji može da primi uobičajen nivo energije. Da bi se baza razuma centrifugalno postavila potrebno je primiti ispoljenje bez opiranja. Zato se svim plahovitim osobama savetuje da “izbroje do deset”, a to vreme brojanja predstavlja vreme mirovanja uma, odnosno stvaranje centrifugalne baze. Ko uspe da napravi pauzu uočava da ga je bes prošao. Ko ne napravi pauzu, već se odupre takvom ispoljenju, u formi odupiranja osobi koja je izazvala reakciju besa, potpada pod delovanje jače sile, jače energije i čovekovo ponašanje postaje demonsko, razarajuće. Kao i uvek, recept je jednostavan.

A šta su, iz ovog ugla gledano, neorganska bića?

Neorganska bića su ispoljena svest u nematerijalnom vidu. Sa aspekta razvoja svesti analogna su čoveku. Odvajanje ispoljenja neorganskog bića u čoveka mitološki je predstavljeno isterivanjem Adama i Eve iz raja i oblačenje odela od kože. Neorganska bića imaju svoj svet, u koji čovek može da dospe tokom sna, jer njihov ispoljeni svet je nematerijalan i liči na Astralni plan, koji je takodje nematerijalan.

Šta odlučuje o materijalnom, odnosno nematerijalnom ispoljenju?

Volja svesti naravno, mada je čovek jedini koji ima mogućnost dosezanja Apsolutnog kroz materijalnu formu, mislim na telesnost. Tek čovek može materijom da dosegne Apsolutno i kao takav predstavlja vrhunac ispoljene svesti. Neorganska bića ipak predstavljaju ćorsokak u nekom vidu.

Kako to - dosegnuti materijom Apsolutno?

Čovek je svesna materija ili materijalizovana svest, u oba slučaja u najvišem vidu. Jedino je čovek svestan sopstvene svesti. Upravo osvešćena materija ima mogućnosti da započne novu evoluciju sa više ravni, gde je Centripetalna sila dominantna, odnosno pozitivno deluje. Naravno, fizička težina ili masa tela ovde je potpuno nebitna. Centrifugalnu ravan, kao bazu za prelaz na viši nivo, predstavlja razum, koji se proširuje znanjem. Za telo koje je Centrifugalno po prirodi, razum predstavlja Centripetalno ispoljenje. Na involutivnom luku Centripetalno ispoljenje težilo je Centrifugalnom, kao vrhuncu sopstvene evolucije, na evolutivnom luku Centrifugalno ispoljenje teži Centripetalnom, a čovek je “raskrsnica” sila, jer tek osvešćenjem svesti uključuje se božanski faktor: volja. Sve prethodno ispoljene Centrifugalne forme, od minerala do životinja nemaju svest o sopstvenom postojanju i njihova evolucija odvija se spontano, bez znanja i delovanja njihove volje. Sa čovekom je stvar drugačija, čovek ima mogućnost da sopstvenom voljom ubrza ili uspori sopstvenu evoluciju.

Duhovna evolucija čoveka predstavlja višu ravan ispoljenja svesti, pa iako evolutivni luk počinje sa mineralima, sva prethodna ispoljenja svesti, zaključno sa svešću životinja, za čoveka predstavlja involutivni luk. Primera radi, svako poistovećivanje sa svešću životinje predstavlja klasičnu degradaciju svesti i reći nekome da je životinja uvek predstavlja uvredu.

Čovek je raskrsnica, tačka koja završava jednu fazu ispoljenja svesti i započinje novu. Čista svest, ispoljavajući se kroz čoveka, započinje novu evoluciju koja se, kao i u prethodnim fazama ispoljenja, razvija postupno. Možemo reći po odredjenim ravnima.

Ciklus od sedam ravni aktuelan je za čitav ciklus razvoja svesti: Božanstva, Arhandjeli, Andjeli, minerali, biljke, životinje, čovek. Od toga svaka ravan u sebi sadrži sedam pod-ravni. Obzirom da se ispoljenje svake ravni drastično razlikuje od prethodnog, odnosno narednog ispoljenja, neizvodljiv je “skok” sa jedne ravni na drugu. Razlike izmedju ispoljenja susednih pod-ravni već su manje uočljive. Naravno, reč ravan treba shvatiti metaforički, tačnije matematički. Sve ravni i pod-ravni postoje istovremeno, ne ometajući jedna drugu, jer sve zajedno i čine Apsolutno u ispoljenju.

Čovek kao raskrsnica, istovremeni završetak i početak evolutivnog luka, takodje svoju duhovnu evoluciju izvršava po ravnima, kojih takodje ima sedam, od kojih svaka u sebi sadrži sedam pod-ravni, s tim što je sedma pod-ravan sedme ravni potpuno pretapanje u Apsolutno. 

Ovde ravni nisu omedjene jasnim granicama, pa je pravilo da čovekova svest obitava na nekoliko ravni istovremeno i tek uzdizanje na petu ravan omogućava oslobodjenje od prve ravni, ali nije obavezno.

Na najnižem nivou svesti, na prvoj ravni, čovek je identifikovan sa sopstvenim telom. Odavde polazi verovanje da je moguće “vaskrsenje u mesu”, jer za običnog čoveka osećaj sopstvenosti podrazumeva samo sopstveno telo. Svest je zarobljena u materiji, ali Duh - ili ona spontana evolucija u više ravni ispoljenja - oseća se sputano, a sputan duh dovodi do nezadovoljstva i potrebe razaranja uskih okvira razuma. Obzirom da je sve podredjeno volji, Duh ili Čista svest, pod uticajem razuma može da se potisne nazad. Svest, koja je čista energija obdarena voljom, potiskivanjem, se akumulira u telu i tako nagomilana izaziva bol ili bolest, o čemu smo naširoko govorili.

Sledeća ravan su ljudi razvijenijeg razuma, ljudi obdareni intelektom, koji bolje razumevaju sopstveno okruženje, ali koji takodjesmatraju da savršeno poznaju sebe, odnosno sopstvenu ličnost. Njihova duhovna evolucija se ovde i završava, jer ne shvataju da čine grešku u razumevanju. Ono što oni poznaju nije sopstvena ličnost, već samo potisnuti delovi ispoljenja, koji se drže pod kontrolom.

Svaka sledeća ravan sadrži onu prethodnu u sebi, ali prelazak na viši nivo ispoljenja ne podrazumeva apsolutno oslobadjanje od prethodne ravni, već njeno prevazilaženje. Tako, čovek druge ravni savršeno funkcioniše na obe ravni, ne uočavajući razliku medju njima. Čak više ravni mogu da deluju istovremeno, a tek visoko razvijena svest prevazilazi prvu ravan, identifikaciju sa sopstvenim telom.

Treća ravan predstavlja nadgradnju prethodne dve, pa tako inteligentan čovek počinje da koristi sopstveni intelekt u odredjenom pravcu, najčešće interesovanjem za neku oblast ili studiranjem neke oblasti. Ove osobe deklarišu se kao intelektualci smatrajući da više vrede od ostalih. Vrednost jeste uvećana, ali ne toliko da bi se previše razlikovali od većine. Uvećanje vrednosti je u tome što se, dugogodišnjim usvajanjem naučnog znanja, proširuje baza razuma, ali ona je ovde samo potencijal. Ono što generalno razlikuje ravni medju sobom je proširenje svesti i njeno obogaćivanje.

Vrhunac treće ravni i njen krajnji domet predstavljaju ljudi koji su svoj intelekt razvili do genijalnosti. Čak i ako se iskoristi, što nije uvek slučaj, genijalnost je ipak jednostrano usmerenje svesti na odredjenu oblast. Sa talentima se dogadja isto. Talentovani muzičar, na primer, najveći deo svoj života provodi vežbajući ili prezentirajući svoj talenat, tako da mu suštinski ostaje malo ili ni malo vremena za druga ispoljenja.

Ljudi četvrte ravni shvatili su jednim delom suštinu ravni na kojoj su i osećaju potrebu za prelaskom sa treće ravni na nešto više, ali uglavnom su zbunjeni. Spoznavši da ih sopstveno ispoljenje ne zadovoljava, oni osećaju tiho nezadovoljstvo u sebi i neodoljivu potrebu za ispoljenjem u novom vidu. Oni osećaju potrebu za “nečim”, ali često ne umeju da definišu šta im to nedostaje. Tek na ovoj ravni počinje svesna duhovna evolucija. Nezadovoljan sobom, čovek zapravo oseća nezadovoljstvo sopstvenog Duha. Depresije i neuroze su najčešći nazivi za unutrašnji nemir i potrebu za oslobadjanjem. Put za početak razrešenja je interesovanje za metafiziku, interesovanje za onostrano, van dometa uobičajene svesti. 

Peta ravan već donosi ozbiljno interesovanje za metafiziku i “nadprirodne pojave”, čovek počinje dublje da uočava suštinu materije i sam da uvidja neke skrivene medjusobne veze medju svim pojavama koje ga okružuju. Dubljim ulaženjem u suštinu života čovek se neosetno odvaja od ljudi sa treće i druge ravni, sve više se osećajući izdvojenim i usamljenim.

Ulaskom u neku organizaciju ili samostalnom praksom, čovek prelazi na šestu ravan. Svest se proširuje, počinje proces saznavanja sebe, saznavanja sopstvene svesti i raznolikosti njene frekvencije. Proširenjem svesti proširuje se razum, kao osnova za primanje novog znanja. Tek tada je čoveku moguće da dodje u kontakt sa Znanjem, lako kao što diše.

Sledeća ravan, sedma, rezervisana je za malobrojne pojedince. Na njoj se nalaze prosvetljeni pojedinci, koji u pravom kontaktu sa Znanjem, osvešćeni u velikoj meri, donose čovečanstvu nova učenja. Za novo znanje zainteresovani su samo ljudi od četvrte ravni pa na dalje, ostali to proglašavaju glupostima, jer njihova svest i nije u stanju da spozna visoku istinu. 

Sa ove ravni, potpunim osvešćenjem svesti kroz prizmu razuma, moguće je dosegnuti Apsolutno.

Prva, druga i treća ravan predstavljaju urodjene osobine i talente čoveka. Četvrta ravan je stvar ličnog izbora i na nju se može doći, ali i ne mora. Za sve naredne ravni potreban je trud i napredovanje je veoma sporo.

Da je napredovanje sporo to mi je poznato, ali nije mi jasno zašto je to tako.

Čovek, kao pojedinac, razvija svoju svest ubrzavajući duhovnu evoluciju, ali ubrzanjem sopstvene evolucije on daje doprinos evoluciji čitavog čovečanstva. Zadnjih sto godina, grubo rečeno, čovečanstvo prelazi na četvrtu ravan. Karakteristika prelaska su novi naučni pronalasci, koji omogućavaju lakše življenje svakom pojedincu, dajući mu više vremena da se bavi sobom i sopstvenošću. Zbog toga je prelazak od prve do treće ravni brz i relativno lak. Čitavo čovečanstvo je već prošlo kroz prethodne faze i put je prokrčen. Formiranje četvrte ravni je u toku. Trka za novim naučnim pronalascima trajaće još vekovima, ali ono što će čovečanstvo odvesti na petu ravan, kao svesno probudjenje Duha, je interesovanje za parapsihologiju i parapsihološke mogućnosti čoveka, kako se to inače naziva.

Neuroza, kao bolest modernog doba, postala je svakodnevnica većine ljudi i upravo će neuroza dovesti do progresivnijeg napretka, jer ljudi će sve više odgovore tražiti u nevidljivom delu života. Sedativi i barbiturati usporavaju proces, ali onaj ko se usudi da izdrži unutrašnji pritisak, na kraju će početi sa razumevanjem, odnosno proširenjem svesti.

Odlika kolektivne četvrte ravni je i prava poplava proroka i proricanja, od kojih su mnogi lažni. Pa, svaka druga domaćica u Srbiji ume da proriče buduća dogadjanja gledajući u razliveni talog kafe. Vidovnjaci, iscelitelji i proroci javno se reklamiraju, bioenergija i radiestezija su u trendu.

Sve ovo može da deluje smešno i naivno čoveku sa više ravni, ali to je ipak pravi početak novog puta. Dete koje uči da hoda napravi tek par samostalnih koraka, koji deluju smešno u odnosu na trčanje koje im sledi.

Vratimo se čoveku sedme ravni. Ako je čovek osvešćena materija koja teži Apsolutnom, može li čovek u svom materijalnom telu da dosegne Apsolutno?

U apsolutnom vidu ne može. Stapanje sa Apsolutnim podrazumeva postajanjem Čistom svešću, a Čista svest je energija. Da bi dosegao Apsolutno, čovek mora da se oslobodi svog fizičkog omotača. Jedino što čovek, kao telesno ispoljenje, može je da nasluti Apsolutno, spoznajući ga deo po deo, a to se dogadja upravo na način na koji smo govorili u celoj knjizi: osvešćenjem sopstvene svesti kroz sopstveno ispoljenje u svim mogućim iskustvima. Obogaćivanjem sopstvene svesti čovek se približava Apsolutnom.

Najiskrenije ti se zahvaljujem na učenju koje si mi dao.

Neka ovo ne bude učenje za neke druge ljude, pa čak ni za tebe. Učenje opet zahteva odredjeni šablon po kome se treba kretati. Poruka za sve vas bila bi: SPOZNAJTE SEBE I KRENITE SOPSTVENIM PUTEM, VAŠE UNUTRAŠNJE BIĆE ZNAĆE KUDA TREBA DA VAS VODI.

Surogati ispoljenja

Do sada smo govorili o tome čemu čovek treba da teži, ali nismo razjasnili osnovnu poziciju - odakle treba krenuti.

Da, govorili smo o tome da Čista svest, fokusirana razumom, teži da se ispolji u svim oblicima, radi sticanja iskustava i obogaćivanja Apsolutne svesti. U stvari, obogaćivanje lične svesti znači dosezanje Apsolutne svesti, jer Apsolutna svest već podrazumeva sve moguće oblike ispoljenja kroz razumsku svest.

Potencijal Apsolutnog svaki čovek nosi u sebi i svak je bar jednom u životu dosegao Apsolutno u čistom vidu. To je onaj trenutak kada čovek posmatra prirodu ili neku njenu pojavu. Kaže se da je bio zadivljen. U trenutku divljenja nestalo je čovekove pojedinačno izolovane svesti, čovek se celokupnim bićem pretapa u prirodu, zaboravivši pri tome na centar sopstvenosti zvan Ja. To je dosezanje Apsolutnog koje se dešava na tren, jer čovek i Neispoljeno i Apsolutno nosi u sebi.

Vodjen tom iskonskom potrebom čovek zaista teži da se ispolji u svim vidovima, a ono što uglavnom čini je ispoljenje u dozvoljenim vidovima. Moral je kategorija šabloniziranog ispoljenja i konstruisan je tako da njegovo kršenje dovodi do kršenja konstrukcije ličnosti, što se opet doživljava kao rušenje čitavog sveta i dovodi do osećaja bespomoćnosti, jer razum više nema formu za koju bi se držao. Obzirom da je slika sveta kreacija razuma i da su njena potpora upravo norme ponašanja, utisak da se svet ruši je ispravan. Ono što ljudima nije rečeno je da samo lažno može da se sruši, Čista svest se ne može uništiti. Doduše, ljudi su naslutili da je istina jedina prava vrednost, ali čak i sledbenici Puta istine teško shvataju suštinu Istine.

Sledbenici metafizičkih puteva će se već snaći, u skladu sa svojim sistemom. Šta je sa običnim ljudima, koji ipak čine većinu?

Običan čovek nosi u sebi potrebu da se ispoljava kroz sva moguća iskustva, a ta potreba iskazana je kroz radoznalost, koja i predstavlja potrebu za novim dogadjanjima. Okovan civilizacijskim normama i javnim moralom, čovek je ipak morao da pronadje adekvatne ventile za sopstveno ispoljenje, od kojih je većina sasvim prihvatljiva. Mada ima i nekih koji su proglašeni za poroke.

Sputan od malih nogu, mladi čovek prvi ventil za ispoljenje svesti nalazi u sanjarenju, odnosno maštanju. Poučeno slikama iz romana ili stripova, dete na krilima mašte doživljava sebe u raznim mogućim i nemogućim avanturama. Često baš tada počinje formiranje sekundarne note, ali mališana niko ne shvata ozbiljno.

Sa početkom puberteta, mladi čovek se sve više ispoljava na planu lične svesti i stiče lična iskustva tako da mašta, kao surogat ispoljenja, lagano prelazi u drugi plan. Postoje doduše, neki retki pojedinci koji ne prelaze ovu granicu i uplašeni od života nastavljaju sa sanjaranjem, umesto da se ispolje u ličnim iskustvima.

Snove modernog doba, kao izvanredne surogate ispoljenja, doneli su računari. U suštini veliki napredak civilizacije, računari su doneli silikonsku realnost u vidu video igara. Bezopasnim izlaganjem opasnostima, uz istovremeno apsolutno učešće svesti, video igre donose iskustvo akcije, uzbudjenja i straha zbog ishoda, zatim takmičarski duh i mogućnost prelaska u više nivoe. Suštinski video igre mogu da budu pozitivne, ako se tako shvate: kao bezopasno iskustvo straha, suočavanje sa nepoznatim, gde se jasno vidi da je nepoznato samo novo, a ne i neispoljeno. Najbitnija paralela, odnosno duhovna korist, je upravo prelazak na više nivoe igre, koji je analogan prelasku u više nivoe svesti. Video igre su jedan vid Znanja prikazan u nižem vidu. Medjutim, oni koji traže Znanje uglavnom smatraju igranje video igrica na računaru gubljenjem vremena, a onaj ostatak čovečanstva koji rado gubi vreme pored računara nije zainteresovan za proširenje svesti.

Računari su doneli i hakere, mlade ljude koji su opsednuti “stvaranjem uz pomoć reči”. Božanska uloga je neodoljiva i oni čitavo vreme posvećuju programiranju ili istraživanju programa koje su stvorili drugi hakeri. Ovde je ispoljenje usko ograničeno, jer takvi ljudi su apsolutno van običnog života i samim tim uskraćeni za neka uobičajena iskustva.

Ovo su bili ekstremni primeri. Veći deo čovečanstva, pod uticajem morala ili javnog mišljenja, ispoljava se na uobičajen način, naravno u velikoj meri sputan za odredjena ispoljenja. Sve potisnute želje, odnosno potrebe, odslikavaju se u snovima i ljudi često sanjaju zabranjene stvari. Mehanizam samoodbrane sistema ogleda se u iskrenom čudjenju: “Ne znam šta mi je bilo da to sanjam!” Vaspitanje u velikoj meri utiče na formiranje javne ličnosti, kojoj onda jedino polje snova ostaje kao mogućnost za ispoljenje. Žalostan je primer mladog čoveka, prepunog energije, kome nije dozvoljeno da tu energiju ispolji. Takve osobe uglavnom mnogo spavaju, što je istinski paradoks, jer spavanje upravo napaja energijom. Ovde se radi o čistoj inverziji. Sputavanjem ogromne lične energije ta ista energija troši se samo na potiskivanje i zato dolazi do manjka, odnosno pojačane potrebe za snom. Ne retko su takve osobe bolešljive, sa konstantnim lakim bolestima koje se brzo leče, ali i brzo reaktiviraju, jer energija traži ventil za ispoljenje.

Ulazak u rane srednje godine, već podrazumeva formiranje porodice i življenje ustaljenim životom gradjanskog društva. Surogat ispoljenja je opet dozvoljen, a to je življenje tudjeg života. Ljudi uglavnom žive život svog neposrednog okruženja, trudeći se pri tome da sakriju sopstveni život i evo stvaranja laži medju ljudima. “Prljav veš” se retko iznosi pred drugima, a akumulirano nezadovoljstvo dovodi do neuroza i depresija. Na scenu stupaju prijatelji i psihijatri, ali niko se ne usudjuje da postavi pravu dijagnozu: “pusti te besmislice i živi svoj život”, jer time bi prvo sebi trebali da upute tu poruku, da bi uopšte imali pravo da je saopšte bilo kome. Oni su dobar ventil, ali samo kada unutrašnji pritisak postane neizdrživ. Slično ekspres loncu.

Viši nivo surogata ispoljenja kroz tudje živote je čitanje knjiga i gledanje filmova. Prosečna domaćica uživa u sjaju i glamuru sapunskih opera, dok se intelektualka radije okreće dubokim tragedijama, gde jednim delom prepoznaje tragediju sopstvenog promašenog života. Medjutim, izuzetno malo je dela pisane i izgovorene reči gde glavni junak doživljava transformaciju i konačno slobodan počinje da živi svoj život. Kraj dela je uglavnom sličan njegovom sadržaju i sve podseća na psa koji juri sopstveni rep.

Onemogućen da živi sopstveni život, čovek se okreće poznatom. Ono što je nekada bilo sanjarenje i dešavalo se samo u mislima, sada postaje identifikacija i dogadja se samo na javi. Čovek se najčešće identifikuje sa radnim mestom, a naročito mu odredjeni položaj, koji zauzima, daje sigurnost i u privatnom životu. Ovo je još jedna dozvoljena kategorija, s tim što je mešanje suprotnih profesija zabranjeno. Ovaj tekst, kao deo metafizike, dozvoljen je jednom profesoru filozofije, ali tebi - knjigovodji - ovo ipak ne priliči. Ti to znaš i ovo namerno pominjemo, tek koliko da pokažemo ljudima da stvar može da bude drugačija.

Oni srećni ljudi, koji pronadju hobi koji ih zadovoljava, mogu da se ispoljavaju u tom pravcu, mada ne nalaze uvek na razumevanje okoline, ali i ovo je dozvoljen vid ispoljenja.

Identifikacija sa sportskim timom, u formi navijača, je možda najrasprostranjeniji vid ispoljenja. Identifikacija čak ide dotle da se mase sukobljenih navijača krvavo fizički obračunavaju medju sobom. Isto važi za pripadnike političkih, partija ili religija, čija se identifikacija u formi vere graniči sa fanatizmom. Ekstremni slučajevi se ili kažnjavaju od strane pravosudja ili takav čovek, vodjen unutrašnjom snagom, postaje vodja. Istorija je zabeležila odredjeni broj diktatora koji su fanatično sprovodili svoju volju, čak goneći ljude u smrt. Isto važi za verske vodje. Verovatno je svima poznat slučaj masovnog samoubistva vernika jedne sekte.

Ostatak čovečanstva, koji nema dozu fanatizma u sebi, ispoljava se kroz življenje života sopstvene dece, u formi brige o njima. Odvajanje dece od sebe, jer deca počinju svoj život i zasnivaju sopstvene porodice, doživljava se veoma teško, jer čitava konstrukcija života se ruši. Medjutim, dovoljno je sačekati nekoliko godina i unučići vraćaju na scenu stari šablon ispoljenja.

Jedan mali broj ljudi uživa u istorijskim ličnostima i diveći se njihovim delima ispoljavaju se uživljavanjem u mit o heroju.

Napomenuću još jednom da je sve napred pobrojano surogat ispoljenja lične svesti, donekle prihvatljiv za one sa naprednijom karmom, jer svest se delimično ispoljava kroz razne identifikacije. Takodje, uočavanje ličnih osobina u junaku filma ili knjige pomaže osvešćenju. Ne mogu da kažem da se treba apsolutno odreći civilizacijskih tekovina naprotiv, one ubrzavaju duhovnu evoluciju. Ono što je bitno je upravo osvešćenje i sagledavanje ispoljenog sveta sa odredjene distance, da bi se mogla uočiti sopstvena ličnost i odrediti sopstveni put, koji je pravi.

Pored prihvatljivih, tačnije rečeno civilizacijski dozvoljenih surogata ispoljenja lične svesti, postoje i neprihvatljivi, nazvani porok. Čovek koji se odaje poroku suštinski pokušava da pobegne od nezadovoljavajućeg življenja, ali na žalost, put koristi na pogrešan način i sa pogrešnim ciljem.

Poroci koje želim da pomenem su kocka s jedne, i alkohol i droga, s druge strane.

Kocka je u suštini potreba za doživljavanjem uzbudjenja, avanturizam sadržan u neizvesnosti ishoda. Kockar može da bude na pravom putu, samo treba da ga shvati.

Moram da se umešam. Kako porok može da bude pravi put?

Spoznajom suštine svaki put je pravi. Nema pogrešnog puta, ima samo pogrešnog cilja. Nastaviću sa kockanjem. Prvo, kockari imaju veoma razvijenu intuiciju, što je odlika viših stanja svesti. Dalje, maksimalnom koncentracijom, koja je neophodna ako se želi pobeda, postiže se usmerenje misli i aktiviranje Centripetalne sile. Sa istom predanošću vernik se obraća Bogu. Šta više, kockari su veoma često u predanoj molitvi da dobiju odredjene karte i slično, tako da kockarnice predstavljaju hramove vere, ali u drugom vidu. Aktiviranje Centripetalne sile dovodi do aktiviranja Centrifugalne sile istovremeno, koja se manifestuje kroz materijalni motiv, odnosno novčanu dobit. Kockanje je porok, jer je dejstvo involutivnog luka i spuštanje energije u materiju. Kao što rekoh, put je dobar, ali je cilj pogrešan. Jedino što treba uraditi u ovom slučaju je kockanje radi kockanja, a ne radi sticanja dobiti. Doduše, tada bi kockarnice gubile dobit, jer bili bi potrebni veoma mali ulozi, nešto kao članarina. Kada bi se ljudi kockali samo radi igre, ali sa istom predanošću, tada bi fokusiranom svešću postepeno ulazili u više sfere Duha, odnosno njihova svest menjala bi frekvenciju što bi dovodilo do dubljeg razumevanja. Vrati se i pročitaj onaj deo o smislu molitve u poglavlju “Religija”, pa će stvar biti mnogo jasnija.

Drugi poroci, koji direktno utiču na menjanje stanja svesti, su alkohol i droga. Pod uticajem alkohola tanje se barijere u svesti i čovek se neometano ispoljava, u zavisnosti od količine alkohola koju je uneo u sebe. Kada bi čovek koji pije posmatrao promene u svojoj svesti sa svakom sledećom čašom, to bi bio put očišćenja, samospoznaje i duhovnog napredovanja. Medjutim, najčešći je slučaj da se pije u društvu, uz muziku i tako je onemogućeno samoposmatranje, jer i druženje i muzika koja se sluša u takvim prilikama, zahtevaju komunikaciju sa drugima. Veoma je čest slučaj da pijana osoba tada ispoljava svoje potiskivane osobine koje, u akumuliranom vidu, često deluju groteksno.

Alkohol je opravdan samo u cilju postepene samospoznaje. U slučaju besciljnog konzumiranja samo dovodi do zavisnosti.

Isto važi i za drogu, koja čak mnogo lakše, ne tanji već ruši barijere u svesti, odnosno barijere lažnog ispoljenja. Laka droga je dovoljna za ciljnu samospoznaju, teške droge, već izazivaju halucinacije, od koji se uglavnom nema koristi.

Kako deluju droge?

Droga utiče na promenu frekvencije svesti i svojim dejstvom fiksira čovekovu svest na odredjenoj frekvenciji. Ukoliko čovek ima jaku volju i zna da upravlja sopstvenom svešću, tada može po želji da menja frekvencije i zadržava se po volji na odredjenom nivou. Droga je u prvi mah kao lift, a u drugom slučaju kao prevozno sredstvo, figurativno rečeno.

Upotreba droga ipak nije preporučljiva, uostalom prvobitna upotreba bila je rezervisana za vračeve, koji su uz pomoć nje stupali u direktan kontakt sa božanstvima ili za dovodjenje u trans učesnika rituala, koji su tako kolektivno primali poruke sa višeg nivoa. Za običnog čoveka droga je ipak opasna, jer ako krene putem samospoznaje suočiće se, nepripremljen, sa svim užasom potisnutih osobina, emocija i sećanja, a bez štita razuma, koji je potpuno odstranjen. Čovek je nemoćan pred Gorgonom, a ono što se okameni je želja da se postupak ponovi, bez obzira na posledice. Naravno, droga može da iznedri i prijatne osećaje i vizije, ali suštinski su takva ispoljenja besmislena, jer nemaju podlogu u konkretnom ispoljenju svesti.

Neki umetnici koristili su drogu za kontakt sa Inspiracijom i čak su uspevali da stvore prava umetnička dela, ali na kraju su ipak bivali savladani njenom razornom snagom koju nisu mogli da podnesu.

Ako se neko odluči da krene putem samospoznaje i ubrza duhovnu evoluciju ipak bi trebalo da se kloni droga, jer lift uvek može da se zaglavi ili otkači, stepenice su ipak bezbednije.

Najbolji i najefikasniji način je promena stanja svesti relaksacijom Duha. Meditacija je dobar način, ali samo kao polaz, ne kao krajnji i konačni cilj. Psihoanaliza je takodje dobar polaz. Dolaženje do sopstvene suštine, uz istovremeno jačanje volje, je spor ali siguran put.

Kako da čovek spozna sopstvenu suštinu i odvoji sebe od lažnih ispoljenja?

Nezadovoljstvo sobom je siguran znak, ne da nešto nije u redu, već da sve nije u redu. Čista svest šalje neprekidne poruke razumu da je na pogrešnom putu. Utapajući se u okolinu, ispoljavajući se kroz surogate, čovek pokušava da ispuni zadovoljstvom sopstvenu svest, bežeći ili u rad ili u zabavu. Kao nove varijacije ispoljenja to donekle okupira i na neko vreme zaista donosi zadovoljenje, ali na kratko. Nezadovoljstvo, koje je suštinsko, ipak ostaje. Jer kada čovek zadovolji potrebu za druženjem, ljubavlju i materijalnim dobrima, kada jednog trenutka shvati da ima sve što je želeo, a ipak nije suštinski zadovoljan, tek tada može da se okrene sebi kao jedinom pravom izvoru. Oni retki pojedinci razvijenijeg duha mogu, i pre nego što zadovolje sve uobičajene potrebe, da shvate da je izvor potreba u njima samima. Medjutim, bavljenje metafizikom, u svim njenim ispoljenim oblicima – joga, meditacija i razni psihički treninzi, ipak mogu da budu surogat ispoljenja. Čovek koji nije duhovno zreo, a bavi se nekom od metoda samorazvića, može to da čini iz dva razloga: iz pomodarstva, jer to je sada u trendu, ili kao beg od stvarnosti sa svom odgovornošću koju ona u sebi nosi.

Zanemarićemo ove poslednje, mada će se retko ko prepoznati u ovom opisu, upravo zbog sujete koja je štit lažnom ispoljenju. Govorićemo samo o onim ljudima koji su zaista spremni da krenu putem samospoznaje.

Kao što rekosmo, prvi siguran znak da nešto nije u redu je osećaj hroničnog nezadovoljstva, koji ni jedan vid zabave ne može da potisne. Osoba modernog doba u tom slučaju odlazi psihoanalitičaru ne bi li otkrila korene tog nezadovoljstva. Više puta sam ponovio da je psihoanaliza dobar start, ali ne i dobar završetak. U tretmanu, pričajući otvoreno o sebi, čovek prvi put stiče mogućnost da iskreno iznese neke svoje stavove i osobine, a da pri tome nema negodovanja od strane sagovornika. Osvešćenje traumatičnih doživljaja je poželjno, jer time se oslobadja energija akumulirana u sećanjima i istovremeno se oslobadjaju osećaji vezani za doživljaj kao što su bes, tuga i osećaj krivice. Medjutim, upravo ova restimulacija, koja je predstavljena kao krajnji i konačni cilj psihoanalize, predstavlja sporedan produkt. Pravi put je upravo u spoznaji sopstvene ličnosti.

Ukoliko je čovek zaista spreman da se uhvati u koštac sa samim sobom, psihoanalitičar mu nije potreban. Jedino što mu je potrebno je rešenost i disciplina da se istraje do kraja, a kao pomoć može da mu posluži knjiga iz oblasti popularne psihologije, kojih zaista ima dosta. Uz knjigu koja ga podstiče na razmišljanje, treba započeti sa analizom sopstvenih reakcija sa pitanjem: zašto reagujem na odredjeni način? Naravno, za samospoznaju potrebne su godine truda, preobražaj ne može da se dogodi preko noći, jer i lažno ispoljenje formirano je godinama unazad.

Ovo bi bio aktivni vid samospoznaje. Pasivni vid će nekima više odgovarati, naročito onim osobama koje su u svakodnevnom životu veoma aktivne. Samospoznaju u pasivnom vidu predstavlja meditacija. I ovde postoje mnoge škole meditacije kojima čovek može da se pridruži, ali nije neophodno. O meditacijama je napisano more knjiga ja ću ipak biti kratak.

Potrebno je izolovati se od buke i prisustva drugih ljudi. Za neke osobe je ovo veoma teško, ali za početni impuls je potrebno imati volju. Uz apsolutnu volju sve prepreke se povlače. Znači, potrebno je izolovati se od spoljašnjih uticaja, da bi se razum neometano okrenuo sebi. Poželjno je da to bude uvek isto mesto u istoj prostoriji, jer svaki novi detalj spoljašnjeg okruženja odvlači pažnju.

Namestite se udobno i potrudite se da činite što manje pokreta. U početku telo traži aktivnost i biće vam teško da se potpuno opustite, javiće se svrab ili bol zbog neudobnog polozaja, koji je pre samo par minuta bio dobar. Nema potrebe da se opirete, počešite se ili namestite udobnije. Sve su ovo samo početne smetnje, koje vremenom nestaju. Ono što je jedino bitno je volja da se proces nastavi.

Prepustite se sopstvenim mislima, ali ne kao onaj koji razmišlja, već kao posmatrač. Posmatrajte svoje misli kao da gledate film, recimo. Verovatno ćete prvo razmišljati o dnevnim aktivnostima proteklog dana, zatim o osobama koje ste sreli. Ako ste doživeli neku neprijatnost, sasvim sigurno će ona biti u fokusu. Nelagodne emocije su siguran znak da tu nešto nije kako treba i upravo njih treba analizirati. Pokušajte da pronadjete uzrok sopstvenoj nelagodnosti, ali ne tako što ćete odmah okriviti druge za vaš loš polozaj. Potražite sopstveno ponašanje koje je dovelo do odredjenog dogadjaja. Shvatanjem da je sukob podrazumevao i vas, spoznajom neke svoje osobine koja je dovela do sukoba doći ćete do razrešenja. 

Proces nije ni malo jednostavan, trud može da se uporedi sa Sizifovim, ali ipak je efikasan. Posle nekoliko meseci prakse počeće da se javljaju efekti. Vremenom ćete se toliko uvežbati da ćete, već u toku nekog dogadjanja shvatati vaše sopstveno učešće u eventualnom sukobu, kao i sopstveni motiv.

Suština svega je u razumevanju sopstvenosti. Svaki čovek je savršena svest, ali do nje treba doći trudom, jer civilizacija je tako napravljena da je samo slepa poslušnost poželjna, sa naglaskom na “slepa”. Nema potrebe za strahom da će osvešćeni ljudi razoriti civilizaciju. Civilizacija je duh čovečanstva, a osvešćeni ljudi razumevanjem će uspostaviti mnogo bolju civilizaciju. Da bi se do toga došlo potrebno je da svaki pojedinačni nosilac razuma - čovek - osvesti sopstvenu svest, a to se na prvom mestu postiže razumevanjem sebe, odnosno sopstvene ličnosti. Samo tako nastaje pravo zadovoljstvo.

Razum

Ispostavlja se da je razum čovečanstvu doneo blagodet, ali i prokletstva. Šta možemo reći o tome?

U svojim preobražajima Univerzalna kosmička svest transformisala se od Neispoljenog, preko dve sile stvaranja i čitave plejade nematerijalnog i materijalnog ispoljenja, do čoveka kao vrhunskog oblika ispoljene svesti. Jedino čovek, na tom silaznom putu, ima svest koja je svesna sopstvenosti, svest nazvana razum. Medjutim, upravo ta “raskrsnica” dovodi do toga da, iako poseduje mogućnost spoznaje sopstvene svesti sopstvenim razumom, čovek to veoma često ne čini. Razum je upravo dat radi osvešćenja, odnosno razumevanja sopstvenosti i sopstvene odvojenosti kroz pripadanje ispoljenom.

Čista svest je rasuta, kao što se svetlost rasipa unaokolo osvetljavajući zemlju. U odnosu na Čistu svest, razum je kao laserski zrak. Ono što čoveka odvaja od životinje je upravo ta fokusirana svest, sposobna za koncentraciju i uočavanje sopstvenosti. Zadatak čoveka je da tu usko ograničenu oblast, koja izoštrava opažanje i iskustvo ispoljenog, proširi do Apsolutnog, ali sa identičnom oštrinom opažanja. Razum je taj organ svesti, disciplinovana svest, koji omogućava i zahteva apsolutno osvešćenje.

Čoveku je dat razum, ali vrlo često se dešava da razum koristi čoveka umesto obrnuto. Već je poznato da čovek koristi veoma mali deo potencijala mozga, kao fizičke - centrifugalne baze ispoljenja. A od tog malog dela izuzetno mali deo se koristi na pravi način.

Rekoh već da razum koristi čoveka umesto obrnuto. Svi znate da vam se u glavi odvija neprikidan dijalog sa samim sobom. U stvari razum neprekidno razgovara sa samim sobom, neprekidno objašnjavajući pojave koje ga okružuju, počevši od banalnosti kao: “ono je drvo” u trenutku kada ugledate drvo, pa do ponovnog preživljavanja malopredjašnjih ili davnih dogadjaja. Ovaj unutrašnji dijalog veoma je teško prekinuti. U nekim sistemima duhovnog razvoja mesecima, pa čak i godinama, trenira se zaustavljanje ovog unutrašnjeg dijaloga, radi mogućnosti prodora u višu svest. Običnom čoveku neizvodljivo je da unutrašnji dijalog prekine u trajanju od čak jednog minuta, da ne govorimo o stanju svesti u kome uopšte nema dijaloga sa sobom. 

Razum treba da služi kao posmatrač i analitičar, ne kao aktivni učesnik i gospodar procesa. Ova osnovna funkcija i dalje postoji, iako je u velikoj meri zanemarena i uvek se može aktivirati. Naravno, nedisciplinovanom razumu je u početku teško da preuzme ovu ulogu, ali dužim treningom, uz pomoć volje, stvar počinje da teče automatski.

Razum je, pored mišljenja, logike i komunikacije, prvenstveno doneo mogućnost učenja i svesnog napredovanja. Iskustva akumulirana u sećanja trebala bi suštinski da služe kao baza ispoljenog, a svest, sticanjem novih iskustava, kretala bi se napred. Razum služi samo za selekciju: novo - staro. Govor olakšava komunikaciju, povećavajući mogućnost za prenos informacija, a upravo je razum doneo govor.

Čovekov razum, kao raskrsnica Čiste svesti, doneo je svet ovakvim kakvim ga poznajete. Čovek upoznaje svet preko sopstvenog razuma, kao organa Čiste svesti i svet je sve ono što čoveka okružuje, ali onako kako ga odredjeni pojedinac doživljava. Svet je u stvari projekcija razumske svesti, koja usmerava ličnu energiju ka odredjenoj oblasti. Za biznismena svet je posao, telefoni, susretanja i zaradjivanje novca. Za sportistu, svet su treninzi, takmičenja, druženje i rivalstvo. Za domaćicu, svet je kuća, pranje i kuvanje, deca. Ovo je dobar primer kako Čista svest, prelomljena kroz prizmu razuma, doživljava svet kao sopstveno okruženje. Razum je dao govor kao mogućnost komunikacije medju ljudima, ali ih je istovremeno odvojio jedne od drugih. Domaćica i sportista mogu da žive u neposrednoj blizini, ali iako govore istim jezikom oni ne mogu da se razumeju medjusobno, jer različito se ispoljavaju. Razum je doneo nerazumevanje ljudima.

U suštini stvar je jednostavna kao i uvek. Svet je jednostavan, život je jednostavan. Zbog toga je razum sve iskomplikovao, da bi imao čime da se “zabavlja”. Čista svest je jednostavnost, nasuprot “zdravom razumu”, koji je svekomplikovanost. Varijacije ispoljenja, mogli bi smo da kažemo, mada je zaista besmisleno ponavljati iskustva koja su se jednom ispoljila, a čovek to neprekidno radi. Uvek je u potrazi za poznatim doživljajima: ljubav, zabava, radost, kao i patnja bes, žalost. Čovek se stalno vrti po istom krugu, smatrajući da se nekuda kreće. Jedino izvesno čemu se zaista kreće je smrt, a smrt niko ne želi. Čovek je beskonačnost sveo na pojam kruga kao beskonačno ponovljenog kretanja. Već time je suština beskonačnosti iskrivljena, jer krug je obod kružnice, koja je zatvoren prostor. Beskraj je otvoren i neograničen.

Primarna funkcija odvojenosti od okruženja data je zbog delovanja sopstvenosti i uočavanja sopstvene svesti. Medjutim, ta funkcija je deformisana upravo odvajanjem od sopstvenosti. Pogled uperen spolja trebalo je da bude refleksija medjutim, povratna reakcija je izostala i čovek je sav usmeren na sopstveno okruženje, umesto da mu okruženje služi kao ogledalo. Svest stiče iskustva u odnosu na druge ljude i zapravo je odnos izmedju dve osobe ono što čini život. Svest je jedna, čovek ima jednu svest, sopstvenu svest i ne postoji način da spozna tudju svest. Paradoksalno zvuči, ali milijarde ljudi na zemlji imaju samo jednu svest i ostali ljudi služe samo radi uspostavljanja i sticanja iskustva. Čoveku je data volja da uspostavi energetsku razmenu samo sa osobama koje sam odabere. Susret sa neharmoničnom osobom dao bi odbijanje, a razum bi registrovao to iskustvo kao neprijatno i ne bi ga ponavljao. Naravno, pod uslovom da Čista svest ima dominantnu ulogu.

Razum je centar svesti, a ego je centar razuma kao fokusirane Apsolutne svesti. Apsolutna svest nema ego. Dosezanje Apsoluta podrazumeva gubitak pojedinačnog, gubitak ega. Medjutim, on se ne može odstraniti na silu ili prevazići, što pokušavaju neke tradicije. Gubitak ega je stapanje sa Apsolutnim, a podrazumeva čistu svest, oslobodjenu lažnog ispoljenja. Kao i obično, čovečanstvo je suštinu ispoljenja Apsolutnog izvitoperilo i celu stvar postavilo naglavačke.

Razum je čoveku doneo govor, a govor je doneo laž.

Tačno, govor je doneo laž i jedino medju ljudima postoji laž. Opet je u pitanju samozaborav suštine. Na svim nivoima komunikacija se odvija na telepatskoj osnovi. Razmena informacija vrši se putem slika i emocija. Životinje se dodatno sporazumevaju ograničenim dijapazonom zvukova, a čovek ima govor. U pozadini govora i dalje postoji telepatija, jer da nije nje komunikacija bi bila aspolutno nemoguća, ali ta sekundarna funkcija je potisnuta i komunikacija govorom je postala primarna i skoro jedino moguća. Umesto da nadgradi telepatiju govorom, čovek je potisnuo telepatiju, a na prvo mesto stavio govor i eto kako je stvorena laž. Čovek samo sluša šta mu se govori, umesto da sluša i oseća istovremeno. Pogrešan prenos informacija doneo je nerazumevanje, a zatim i laž kao netačnu informaciju. Laž suštinski donosi pogrešno usmeravanje energije one osobe koja je prevarena. U početku je bila bitna samo lična korist, često je i danas je lična korist uzrok laži, a kasnije su laži postale barijera koja odvaja čoveka i od sopstvenosti i od drugog čoveka. Laž je toliko ukorenjena u čoveku, da on čak i ne može da spozna njenu bezmernost i ukorenjenost u sve pore ispoljenog.

Kako je uopšte došlo do pojave laži?

Prvobitna i primarna laž je način na koji čovek koristi razum, kao gospodara svesti, umesto kao slugu, što on suštinski jeste. Dalje, doživljaj sveta je čista projekcija razuma, doživljaj realnosti takodje. A najčešće je upravo taj doživljaj sveta koji te okružuje laž. Uzmi primer osobe koju poznaješ i koja živi u paklenim uslovima, na rubu egzistencije, a ubedjena je u to da je srećna i zadovoljna. Razbijati joj iluzije ne bi bilo besmisleno, ali to bi joj donelo veliki bol, jer morala bi da sruši čitavu konstrukciju sopstvenog života i započne iznova na pravim osnovama. Gradjenje novog života podrazumeva novo ulaganje energije, a pre svega očišćenje uprljane svesti, da bi se spoznala prava osnova za novi život. Inače, ova izjava može da se odnosi na veliki deo čovečanstva, čak možemo reći na celokupno čovečanstvo, jer broj osvešćenih pojedinaca je beznačajno mali u odnosu na čitavu populaciju. Laž je ona barijera koja čoveka odvaja od sopstvene Čiste svesti. A osnovni uzrok laži je disciplina. 

Disciplina predstavlja voljno usmerenje lične energije u odredjenom pravcu. Ona sprečava spontano ispoljenje Čiste svesti kroz iskustva koja su joj data, proglašavajući odredjena ispoljenja neprihvatljivim. Civilizacija proklamuje demokratiju kao potrebu za slobodnim izražavanjem i to je lepo kada bi bilo postavljeno na ispravnim osnovama. Demokratija disciplinovanog naroda - to je već istinski paradoks. Demokratija predstavlja slobodu, a disciplina je upravo ograničenje slobode i jedno s drugim je nespojivo, jer jedno isključuje drugo.

Kako je uopšte došlo do discipline, jer ona je očigledno koren? Zašto je bila potrebna ?

Disiplina, u suštinskom vidu, predstavlja voljno usmerenje svesti ili lične energije u odredjenom pravcu ispoljenja.

Disciplina razuma dovela je do lažne slike, sveta lažne slike sopstvenosti i laži uopšte. Naravno, to je jednostrana upotreba discipline, druga strana, ono pozitivno u svemu, je neophodnost discipline da bi uopšte došlo do spoznaje. Disciplina je voljno usmerenje razuma, njegovo fokusiranje na odredjenu oblast, radi spoznaje. Razum je disciplinovana Čista svest.

Čovek, kao vrhunsko ispoljenje Čiste svesti, u sebi nosi sve prethodne stepene ispoljenja, počevši od iskre Neispoljenog - volje. Čovek ima volju i upravo ona mu omogućava spoznaju i odabir odredjenih iskustava. Medjutim, čovečanstvo je još u fazi odojčeta, što se tiče korišćenja te iskonske volje koja mu je data. Ljudi volju koriste na način deteta koje se igra eksplozivom. Zato je svet ovakav kakav jeste.

Disciplina udružena sa voljom treba da da ispoljenje Čiste svesti kroz razum, kao orudje spoznaje Apsolutnog. Priča o detetu i eksplozivu se ponavlja i kada je disciplina u pitanju. Čovek je čoveku nametnuo disciplinu, vodjen nagonom čopora. Osećaj za teritoriju čopora doveo je do stvaranja država, a zatim i ratova. Ratovi su iziskivali upotrebu oružja, počev od kopalja i mačeva pa do nuklearnih bombi. Vojska, da bi uopšte postojala, zahteva strogu disciplinu i poštovanje volje vojskovodje.

A to još i nije najgora primena discipline. Mnogo suptilniju zamku donela je civilizacija primenom discipline na celokupno čovečanstvo, bilo običajima i tabuima, bilo zakonodavstvom. Čovek je ukalupljen normama, uzorom primernog gradjanina. Sve počinje još u kolevci, disciplina se sprovodi hranjenjem bebe u odredjeno vreme. Dete odlazi na spavanje u odredjeno vreme, da ne govorimo o sistemima školovanja, a naročito o normama življenja i ustaljenog životnog puta. Osobu koja se usudi da živi spontano, van civilizacijskih normi, svi jednoglasno osudjuju, proglašavajući je osobenjakom i uglavnom izbegavaju.

Oni koji su bar malo svesni i iskreni prema sebi takvim osobama zavide, ali retki su oni koji se usudjuju da protivreče nepisanom zakonu disciplinovane zajednice, gde ne postoji vrhovni zakonodavac. Zakonodavac je čitavo okruženje.

Disciplina razuma dovela je do iskrivljenog ispoljavanja Čiste svesti kroz ličnu svest i donela potrebu za lažima. To što je disciplina dovela do licemerja i čistih laži, u vidu obmane sagovornika, sa tim čovek može lako da izadje na kraj. Disciplinovana lična svest voljno se prepušta ustaljenim šablonima življenja, čak i ne znajući da postoje druge mogućnosti. Dete se od samog rodjenja uči disciplini, svako iskakanje iz šablona mirnog i pristojnog deteta drastično se kažnjava. Deca - ličnosti jake volje - odupiru se vaspitavanju, svesni duboko u sebi da takav put nije njihov. Takvi ispadi tolerišu se donekle, sve dok mališan koliko toliko sledi norme. Deca vrlo rano nauče da lažima izbegavaju disciplinu koliko mogu, a one neobuzdane, koji se nikako ne mire sa konvencijama, čekaju vaspitno popravni domovi i kriminal. Medjutim, ni kriminal nije rešenje, jer anti konvencije su još uvek konvencije. Medju pripadnicima odbeglih, nazvanih ološ ili slično, takodje postoje odredjene norme ponašanja, doduše drugačije od normi gradjanskog društva, ali još uvek su to norme, ponekad strožije od normi gradjanskog društva.

Civilizovanom čoveku laž je neophodna, kao nekakav ventil za ispoljenje van ustaljenog šablona. Čovek ima jedno lice, tačnije jednu ličnost za javnost, drugu za porodicu, treću za prijatelje, a suštinski su sve to lažna ispoljenja, jer ličnost je jedna i jedinstvena. Upleten u čitavu mrežu sopstvenih ličnosti, od kojih ni jedna nije suštinski čista, čovek često i ne zna ko je on sam. Obmanjujući druge o sebi, on najuspešnije obmanjuje sebe. Svaka od tih ličnosti zajedno čine JA, a svaka od njih sebe naziva JA čak i kada je u suprotnosti sa drugim sopstvenim JA. Sve te ličnosti nastale su vaspitanjem, lična svest se kroz razum uklopila u važeći šablon, u težnji da zadovolji očekivanja drugih: roditelja, prijatelja, čitavog društva.

Upravo u disciplinovanom ispoljenju lične svesti leži uzrok lažnog vidjenja sveta i sebe uopšte. Iskrivljeno ispoljenje svesti dovodi do odredjenog sputavanja energije, njenog blokiranja. Energija može neometano da se ispoljava samo kroz dozvoljene vidove, kao što je sport i eventualno kreativnost. Oni koji nemaju afiniteta prema sportu ili umetnosti, svoju ličnu energiju uglavnom blokiraju u ispoljavanju, blokirajući time i kanale za dovod energije. Blokiran dovod energije doveo je do skraćivanja životnog veka, što i nije tako strašno u odnosu na bolesti koje su se javile kao posledica takvog načina življenja. Da li se neko zapitao otkuda neprekidno radjanje neizlečivih bolesti? Rak je tipičan primer kako se blokirana energija materijalizuje kroz strano tkivo u organizmu, a u odmakloj fazi čovek vene i doslovce se smanjuje, jer potpuno prekida dotok vitalne energije. Za rak je pronadjen lek, a onda na scenu stupa AIDS, gubitak imuniteta, gubitak volje za životom. Kada i protiv ove bolesti bude pronadjen lek pojaviće se nove i nove bolesti, sve dok čovečanstvo ne shvati da je uzrok svih bolesti u njima samima, a ne u virusima i zagadjenoj životnoj okolini.

Znači li to da čovek treba da se odrekne discipline i usprotivi civilizacijskim normama koje su dovele do ovakvog sveta kakav je danas?

Naravno da ne treba. Svaka drastična promena uzrokuje jedino ispoljenje suprotnosti, promenu smera ali ne i promenu pravca. Već smo govorili o kriminalu kao pobuni protiv gradjanskog društva. Hipi pokret je pokušao nešto slično, ali na drugi način, medjutim i njihovo slobodno ponašanje ispoljavalo se kroz odredjeni šablon. Suštinski se nista nije promenilo, a ono što je bitno je promena načina ispoljavanja svesti.

Postoji li rešenje?

Naravno da postoji. Potrebno je vratiti se iskonskom, odnosno vratiti se sebi. Zadnjih decenija čovečanstvo počinje da uvidja suštinu problema, mada ne jasno, jer problem se posmatra razumom, a sam razum uveliko daje lažnu sliku. Psihoanaliza je dobar start, jer jedino rešenje za čoveka je samospoznaja. Kažem da je psihoanaliza dobar start, ali ne i dobar završetak. Čovek ne može da spozna sopstvenost samo uvidom u zaboravljene ili potisnute traume, a naročito ne okrivljavanjem roditelja ili društva za sopstvene probleme. Osvešćenje trauma kroz njihovo ponovljeno proživljavanje oslobadja energiju zarobljenu u sećanju na njih. Što se tiče zaboravljenih trauma, tu je energija ne samo akumulirana, već se neprekidno nova energija koristi za očuvanje traume u zaboravu.

Čovek treba neprekidno da posmatra sebe, ne samo sopstveno sećanje na prošle dogadjaje, već i sopstvene reakcije na aktuelna zbivanja, upoznajući time sopstvenost. Sva ona JA ispoljenja treba shvatiti kao odvojenost i kao deo celine istovremeno. Niko od vas ne zahteva da se nepristojno ponašate na javnim mestima, jer time ne samo da kršite ličnu volju drugih ljudi, već ulazite u šablon anarhije, a suština je upravo u oslobodjenju od šablona.

Posmatranjem sebe i sopstvenih reakcija, vrlo brzo dolazite do sopstvenih osobina koje ne volite i koje svim silama pokušavate da prikrijete ili promenite. Takvi pokušaji dovode do novog, bespotrebnog ulaganja energije. Prikrivanje osobine za koju smatrate da je neprihvatljiva, troši energiju na isti način na koji je troši potisnuta i zaboravljena trauma. Promena date osobine deluje kroz razumsku svest i opet je ispoljenje disciplinovano, odnosno lažno.

Jedina disciplina kojoj čovek može da se prepusti je odgovornost za sopstvene postupke i sebe uopšte. Spoznajom sopstvene suštine, kroz sopstvenu jedinstvenu ličnost, čovek dolazi do unutrašnje istine, a ona je ono što čovek zaista jeste. Čovek koji JESTE prihvata sebe onakvim kakav je i upravo to prihvatanje sopstvenosti dovodi do uravnoteženja. Mane prestaju da budu negativne crte ličnosti, pretvaraju se u osobine. Vrline isto tako. Razumevanjem sebe dolazi se do svog Unutrašnjeg bića, do čiste i jedinstvene ličnosti oslobodjene suprotnosti, a samim tim i konflikta, jer konflikt upravo dolazi iz suprotnosti. Takva ličnost, oslobodjena unutrašnjih barijera, može da doživi unutrašnje zadovoljstvo, koje dolazi iz osećaja harmonije. Sva potraga za zadovoljstvom suštinski potiče iz potrebe za unutrašnjom harmonijom, koju ni jedan vid zabave ne može da donese.

Čovek koji živi u skladu sa samim sobom, živi u skladu sa okolinom. Ljubav prema bližnjem ostvaruje se preko ljubavi prema sebi samom. Unutrašnja harmonija donosi razumevanje, ne samo sopstvenosti već i drugih ljudi sa kojima se dolazi u kontakt. Čista volja u ispoljenju donosi i visok moral, ali ne nametnut. Delovati u skladu sa sopstvenom voljom istovremeno znači poštovati tudju volju. U tom slučaju nema prisile za bilo šta, ali ni ljutnje ako se nešto ne dešava u skladu sa sopstvenim željama. Tek tada ljubav postaje neometana razmena energije i umesto bola doneće uživanje.

Duhovna evolucija čovečanstva kreće se upravo u ovom pravcu, ali još mnogo vekova će proći dok čitav ljudski rod udje u fazu istinskog humanizma i istinske čovečnosti.

Jedna lasta ne čini proleće, ali ga ipak nagoveštava. Nadam se da će ovaj tekst pobuditi još neku “lastu” da krene putem osvešćenja.

Znanje

Znanje je svest čoveka odvojilo od svesti životinje. Kako je čovek došao do logike, obzirom da je jedino ispoljeno biće koje logički zaključuje?

Logika je viši produkt Čiste svesti. Jednostavnim posmatranjem okoline, radi zadovoljenja radoznalosti, čovek je uočio razliku u ispoljenjima kao i izvesnu pravilnost koja se ponavlja. Formiranjem jednostavnog obrasca koji se ponavlja i njegovim pamćenjem, došlo se do logike. Ako je ispoljenje A jednako ispoljenju B, a ovo jednako ispoljenju C, onda je ispoljenje A jednako ispoljenju C. Razvojem logike čovek je došao do znanja.

Upravo je znanje ono što čoveka odvaja od životinja. Radoznalost je odlika svih ispoljenih formi, a najjasnije se vidi kod viših sisara. Radoznalost udružena sa logikom predstavlja znanje.

Šta prema tome predstavlja glupost?

Glupost nije ništa drugo do ugušena radoznalost. Glupost takodje predstavlja ne-svesno ograničavanje sopstvenog ispoljenja, koje zatim predje u naviku. Glup čovek lako može da postane pametan, samo treba da se seti da to može.

Šta znanje predstavlja suštinski?

Po svojoj suštini, znanje je jedan od vidova modifikovanog ispoljenja dveju sila. Znanje je centrifugalno, odnosno materijalno ispoljenje, Centripetalne tj. duhovne sile, ali na nematerijalnoj ravni. Znanje samo po sebi ne predstavlja oblik, ali potreban mu je oblik, da bi se izrazilo. Znanje predstavlja primarno ispoljenje svesti, svest koja je svesna ZNA da je svesna. Dalje, znanje predstavlja spoznaju svesti o sopstvenosti, sopstvenom ispoljenju i sopstvenom okruženju, poznavanje suštine svega ispoljenog, sopstvene svrhe, početka i kraja. To je Univerzalno, Kosmičko znanje. Možemo mu dati atribut Božanskog znanja, da bi smo pojam približili logici ljudske svesti. To Univerzalno, sveprožimajuće znanje dostupno je svima i koliko će ko uzeti iz tog neiscrpnog izvora, zavisi samo od nivoa njegove moći, odnosno nivoa njegove svesti. Okean je beskrajan, a količina vode koja se iz njega zahvata ograničena je jedino posudom kojom se ta voda zahvata.

Gurdjijev tvrdi da je količina znanja koja je čoveku na raspolaganju veoma mala i da samo odabrani pojedinci mogu da ga prikupe. Šta reći o tome?

Postavka Gurdjijeva je samo svrsishodna, ali ne i tačna. Svrsishodna je u tom smislu, da bi se učenici potrudili da steknu što više znanja. Da im je rekao da je znanje dostupno na svakom koraku, niko se ne bi potrudio da ga stekne. Isto kao što ljudima nije rečeno tačno vreme smrti, jer u tom slučaju život bi pretvorili u čekanje smrti umesto da žive.

Očigledno je da je potrebno uložiti trud u sticanje znanja, često veoma veliki trud. Zašto je to tako?

Za sticanje znanja u suštini uopšte nije potreban trud, kao što ni za disanje ne treba uložiti preveliki trud. Stvar sama po sebi teče glatko i jednostavno. Medjutim, ovo važi za Apsolutnu svest, koju čovek ipak nema. Trud koji se ulaže zahteva logika. Način na koji čovek stiče znanje u uobičajenom vidu je na bazi logike, odnosno poredjenja sličnih ili istovetnih ispoljenja. Univerzalno znanje podeljeno je u dve struje: Naučno i Gnostičko.

Naučno znanje je znanje apsolutno podredjeno logičnom načinu razmišljanja. Temelji takvog znanja zasnovani su na mehanički usvojenim činjenicama, na osnovu kojih se, na bazi poredjenja i dokazivanja, dolazi do novog znanja. Za usvajanje ovakvog znanja potreban je zaista veliki trud, jer pamćenje odredjenih činjenica predstavlja akumuliranje lične energije u pamćenje i njihovu mehaničku klasifikaciju. Logika kojom su te činjenice povezane takodje je mehanička, jer često je takvo znanje suštinski daleko od stvarnog razumevanja. Zbog toga se ovakvo znanje teško usvaja, ali lako gubi, lako se zaboravlja, jer predstavlja nasilni vid ispoljenja lične energije, odnosno lične svesti. One oblasti koje su čoveku bliske i koje ga zaista interesuju usvajaju se i pamte veoma lako. Tu je u pitanju volja za učenjem, iskazana u vidu interesovanja za odredjenu materiju. Tako iskazana volja usmerava ličnu energiju u pravcu pamćenja činjenica, i mada se čitav proces obavlja mehanički, proces učenja je lak. Ne treba da te brine ovo mehanički, jer čovek mnogo toga mehanički obavlja da bi mogao normalno da funkcioniše. Uzmimo hodanje kao prost primer. Kada bi čovek za svaki korak koji napravi morao da uloži volju, kretanje bi mu oduzelo veliku količinu energije i on ne bi mogao istovremeno da čini ništa drugo. Mehaničko usvajanje logičkih činjenica i njihova praktična primena u radu, omogućava ličnoj energiji da se, za vreme činjenja odredjene radnje, troši mala količina energije, ostatak lične energije tako može da se upotrebi u nova ispoljenja ili učenje novih stvari. Kada ti ne bi mehanički pisala, ne bi ni mogla da pratiš i zapisuješ tok svojih misli koje u ovom trenutku predstavljaju moj glas. Vidiš da je to dobro uredjeno.

Mehaničko usvajanje novog, logičkog znanja, materije koja ne interesuje čoveka, zahteva ulaganje veće količine energije i zbog toga učenje suvoparnih činjenica iziskuje trud. Ovo naravno ne znači da je nauka, odnosno logika pogrešna stvar, naprotiv. Nauka je poboljšala kvalitet materijalnog življenja čoveka, ostavivši mu na raspolaganje mnogo više vremena za ispoljenje u drugim vidovima. Ono što je kod nauke loše je prisilno učenje naučnih činjenica u sistemu školovanja. Škola treba da uči mladog čoveka samo ono što ga zaista interesuje, jer tu može dati maksimum. Budućem pravniku nije potrebna viša matematika recimo. Primeri su brojni.

Drugo, ni logika nije pogrešna stvar, jer prvenstveno predstavlja odvajanje svesti, odnosno stepen razvoja svesti ispred svesti životinje. Dalje, logikom su takodje neki životni principi mehanizovani i samim tim je čovekovo ispoljenje olakšano u nekim uobičajenim stvarima. Opet, ostavljeno mu je više vremena da svoju svest ispolji na nov način.

Ovo bi bilo o teškoći sticanja znanja. Predjimo na drugu vrstu znanja na Gnostičko znanje.

Gnostičko znanje po svojoj suštini predstavlja Univerzalno ili Božansko znanje. To je pravo ili primarno znanje i dostupno je svima koji su spremni da ga prihvate. Kao što rekosmo na početku, količina tog znanja koje može da se prihvati ograničena je jedino čovekovom svešću, kao ograničenom “posudom”. Znati, u gnostičkom smislu, znači osetiti znanje svim svojim Bićem. I dok je Naučno znanje locirano u glavi, Gnostičko znanje je u celom telu, odnosno Duhu. Ne postoji centar za prikupljanje, odnosno, akumuliranje Gnostičkog znanja, zovimo ga samo Znanje. Ovo znanje se ne zadržava nigde, već je sveprisutno. Kao vazduh koji svi udišemo, zadržimo kratko u plućima i izdahnemo. Kontakt sa Znanjem je lak i jednostavan, ono ne zahteva akumuliranje, jer je uvek na dohvatu. Tačnije, ovo znanje se ne pamti, mada se po želji neki njegovi delovi mogu akumulirati. Ipak, za onog koji ima kontakt sa Znanjem, takvo akumuliranje nije potrebno. Zašto bi neko pored izvora čuvao i kofu vode?

Kako stupiti u kotakt sa Znanjem?

Proširenjem svesti, a to je moguće samoposmatranjem. Kada svest spozna sopstveno postojanje, kada ZNA za sebe, onda joj je moguće i da razume sopstvenu funkciju, a to je ispoljenje u svim pravcima. Mogli bi smo reći da je samospoznaja trenutak prosvetljenja ili budjenja, osvešćivanje sopstvene svesti. To je trenutak razlikovanja i upravo on čini pojedinačnu svest. Sledeći stepen je spoznaja da ta lična svest, kako je bivala doživljena, predstavlja deo Apsolutne svesti.

Zašto je čoveku potrebno prosvetljenje ili budjenje. Zar on nije već vrhunski oblik ispoljene svesti?

Čovečanstvo je vekovima u prelaznoj fazi, od svesti životinje do Apsolutne svesti. Čovekova svest predstavlja onaj poslednji stepenik ka Apsolutnom. To što ima svest čoveka samo mu daje mogućnost da dostigne Apsolutnu svest, ali prethodno mora da je ispolji u svim mogućim vidovima, da njome obogati sve svetove koji čine, svi zajedno, Apsolutno. Da ne bude zabune, dosta sam govorio o Apsolutnom ne objasnivši ga. Apsolutno predstavlja sva moguća ispoljenja svesti u beskonačnim varijacijama. Neispoljeno i Apsolutno su dve strane iste medalje, i jedno i drugo predstavljaju Univerzalnu svest, koja iz Neispoljenog prelazi put ispoljenja, preko svih svetova koji predstavljaju Apsolutno. Inače, Apsolutno nije neko odredjeno mesto prema kojemu se svest kreće, kao prema odredjenom cilju. Konačno spajanje sa Apsolutnim, znači pretapanje lične svesti u Svest.

Vratimo se čovekovoj svesti. Čovekova svest predstavlja zbir svih prethodnih stepena ispoljavanja svesti. Čovek je cilj Neispoljenom, odnosno poslednja etapa. Čovek u sebi ima uspavanu svest minerala, preko svesti biljaka, insekata, životinja. Svi napred pobrojani imaju svest, ali je nisu svesni, niti imaju mogućnost da je postanu svesni. Čovek je jedini koji ovu mogućnost ima, ali je izuzetno mali broj pojedinaca spozna i iskoristi. Čovekova svest takodje mora da prodje odredjene stepene ispoljenja, odnosno postupnog osvešćenja, kao što je Univerzalna svest morala da prodje put od minerala do čoveka, kao put ispoljenja na planu materije. Tek potpunim osvešćenjem svojih ispoljenja ili uloga, a to su karmički zadaci, čovek može da doživi potpuno probudjenje. Medjutim jedno prosvetljenje ili budjenje nije dovoljno, čovek mora neprestano da teži ka konačnom probudjenju. Pitaš se zašto, a nemaš prosto vremena da zapišeš pitanje. Seti se osnovnih sila ispoljenja. Na probudjenje deluje Centripetalna sila. Ona oduhovljuje materiju, daje joj svest i vodi je budjenjem u sledeći oblik ispoljenja: minerale, biljke ... Centrifugalna sila im daje materijalni oblik ispoljenja i zadržava svest u tom obliku. Možemo reći, mada definicija nije tačna, da Centripetalna sila deluje pozitivno, a Centrifugalna negativno. Definicija nije tačna ako pozitivno i negativno označimo kao dobro i loše. 

Ovo je delovanje na evolutivnom toku svesti. Na involutivnom je stvar obrnuta Centripetalna sila deluje negativno, a Centrifugalna pozitivno. Involutivni tok predstavlja materijalizaciju svesti, preko Andjela, Arhandjela, Demona i čitave plejade nematerijalnih bića, koja predstavljaju ispoljenje Univerzalne svesti. Ispoljenja svesti kroz nematerijalna bića su bezbrojna, kao i ispoljenja materijalnih bića, uostalom.

Kao što rekoh, na probudjenje deluje Centripetalna sila i trenutkom osvešćenja ona postaje dominantna što istovremeno, zbog neravnoteže aktivira Centrifugalnu silu koja teži da svest vrati u materijalno ispoljenje. Zbog toga je na putu osvešćenja potrebno svesno praviti balanse izmedju ovih dveju sila, da bi se probudjena svest zadržala na odredjenom nivou. Znači, pored svesnog aktiviranja Centripetalne sile, treba svesno aktivirati i Centrifugalnu silu. Dobar model za ispoljenje Centrifugalne sile, jer upravo ono pruža šablon za ispoljenje, je znanje, ali ovoga puta logičko znanje. Logičko znanje nije materija, ali za Centripetalnu silu, koja nema oblik ispoljenja, predstavlja dobru osnovu. Logičko znanje je centrifugalni oblik Centripetalne sile.

Takodje, šablonski usvojene mentalne vežbe, a njih takodje ima bezbroj, u zavisnosti od sistema ili religija, pružaju dobru osnovu za ispoljenje Centripetalne sile, te se probudjena svest može zadržati na odredjenom nivou. Medjutim, ponoviću opet, jedno jedino probudjenje nije dovoljno, ono samo predstavlja mogućnost da se svest uzdigne na viši nivo i tu zadrži, da bi se uzdizala dalje. Ovo su recimo “stepenice za nebo”.

Ponekad nije dovoljan jedan život, da bi se visoko probudjena svest osvestila u potpunosti. Svi veliki mistici obično su živeli nekoliko ljudskih života, sa visoko probudjenom svešću, pre nego što su postigli potpuno osvešćenje, odnosno mogućnost pretapanja u Apsolutnu svest.

Mnoge religije tvrde da je patnja neophodna za probudjenje svesti. Šta reći o tome?

Osvešćenje znači prepoznavanje sopstvenosti i ličnog puta ka izvršenju sopstvenog karmičkog zadatka, ali i spoznaja ispoljenja kroz sve naredne karmičke zadatke u aktuelnom životu. Patnja u ovom slučaju predstavlja neprihvatanje zadatka koji treba da se odradi, odnosno odbijanje novog izazova. Neophodna je na neki način, jer je pravi pokazatelj da je iskušenik na pravom putu. Ukoliko sva iskustva koja mu se nadju na putu prihvata lako i bezbrižno, to je sasvim siguran znak da nije na pravom putu ili da nije razumeo suštinu iskustva kroz koje treba da se ispolji. Naravno, u svom izvitoperenom vidu neke tradicije idu do mere fizičkog samomučenja radi prosvetljenja, što je suštinski besmisleno.

Iz, patnje se ipak nešto može naučiti.

Učenje kroz patnju je moguće, ali radi se samo o suštinskim spoznajama. Problemi koji se javljaju na Karmičkom putu u početku izazivaju patnju, dok se ne shvate i ne razreše, a razrešavanje donosi ne samo olakšanje, već i radost, ukoliko je spoznata suština problema, odnosno patnje.

Otkriće novog znanja kroz otvorenu svest takodje donosi radost, a da pre toga pitanje nije bilo postavljeno kao problem. Sticanje novog znanja kroz uvide donosi proširenje ličnog znanja, što istovremeno znači obogaćivanje lične svesti.

Vratimo se kontaktu sa Gnostičkim znanjem ili jednostavno Znanjem. Kažeš da je sveprisutno i da se lako uzima, ali kako?

Probudjenje svesti odvija se mimo ustaljenih šablona, koji su uslovljeni logikom. Logika je, pre probudjenja, predstavljala jedini oblik ispoljenja svesti kroz razum. Probudjenje je širi oblik svesti, a da pri tome logika ni malo ne trpi. Doduše, nepripremljena svest je zbunjena u prvi mah, pokušavajući da logikom objasni proces, što je nemoguće. Ovde u pomoć priskače znanje u vidu tudjeg objašnjenja, koju svest može mehanički da primi i eventualno razume. Razumevanjem stvara se osnova za sledeći stepen probudjenja.

Kada probudjeni pojedinac počne da proširuje svoju svest i uoči da svest nije samo razum, tada mu se pruža mogućnost stupanja u kontakt sa Znanjem. Intuicija predstavlja jedan deo kontakta za Znanjem, mada takav kontakt nije dovoljan. Intuicija se javlja u ne-voljnom bljesku, a kontakt sa Znanjem predstavlja akt volje, ali bez napora. Kazem: bez napora, jer volja aktivirana razumom predstavlja napor. Volja aktivirana svešću deluje bez napora.

Znači: proširenje svesti kroz njeno osvešćenje i samoposmatranje dovodi u direktnu vezu sa Znanjem. Takvo znanje je sveprisutno i ne zahteva napor. Ili što reče E.Levi: “Govoriti učeno o svim stvarima bez njihovog prethodnog poznavanja”.

Evo ti odgovora u širem vidu, zašto u povišenom stanju svesti nisi imala pitanja. I sada ih veoma malo imaš, dozvoljavaš da Znanje samo prodje kroz tebe i ne trudiš se da zapamtiš bilo šta. Trud zahteva ulaganje energije, a ona ti je potrebna za kontakt sa Znanjem.

Zašto mi treba povišena energija?

Obična - dnevna svest zahteva odredjenu količinu energije. Ta količina energije data je svakom čoveku i služi za dnevne aktivnosti. Proširenje svesti predstavlja proširenje osnove, odnosno proširena svest poseduje i zahteva više energije. Proširenom svešću dobija se i povišena svest, koja ima mnogo jači energetski naboj nego dnevna svest. Proširenom, odnosno višom svešću, ti pretapaš svoju svest u svest drugih svetova. Dnevna svest predstavlja zgusnuti oblik, viša svest je porozna, frekvencija se menja i daje ti mogućnost da uskladiš svoju frekvenciju sa frekvencijom odredjenog plana. Pri tome, ulazak u višu svest sa drugacijim vibracijama ne remeti frekvenciju dnevne svesti. Naravno, ukoliko je to čin volje. Nevoljne promene vibracija svesti već spadaju u šizofreniju i druga psihološka ispoljenja, pardon, oboljenja. Mala šala. Ludilo je takodje jedan od oblika ispoljene svesti, samo što ljudi takvo ispoljenje nisu prihvatili kao neophodno, pa te ljude zatvaraju u ludnice.

Kako je moguće kontaktirati Božanstva, Duhove sfera i slično, kada su oni ispoljenja involutivne faze?

Oni jesu ispoljenja involutivne faze i kao takva imaju odredjenu frekvenciju na kojoj obitavaju. Njihova karma, da tako kažem, predstavlja promenu frekvencije ka materiji. Njih je moguće kontaktirati samo uz uskladjivanje frekvencije sopstvene svesti sa njihovom. Da bi kontakt bio moguć, potrebno je dati im i materijalnu formu kroz koju mogu da se ispolje. To može biti sopstveno telo, što nije preporučljivo za onoga koji to čini ili materijalna forma u vidu odredjenog znaka ili predmeta, što opet nije dobro za njih. Zašto nije dobro, zato što se time remeti njihova evolucija. Stepeni ispoljenja nematerijalnih bića tačno su odredjeni, kao i stepeni ispoljenja materijalnih bića. Da li je Golemu bilo dobro kada je napravljen? Mineralima, odnosno zemlji dat je oblik čoveka i mogućnost da se kreće kao čovek, ali Golem nije mogao da postane čovek, jer preskočeni su mnogi stepeni evolucije.

U slučaju priziva inteligencija drugih sfera jedini bezbedan kontakt je ponuditi im odgovarajuću formu za trenutno ispoljenje, a zatim ih vratiti nazad. Prizivati ih treba samo u slučaju potrebe, sa adekvatnim znanjem i svrhom, nikako iz hira. Zato su spiritističke seanse opasne kada ih izvode neupućeni.

Opet smo odlutali sa osnovne teme, kao i obično. Putevi povratka Apsolutnom su bezbrojni, kroz religije, sekte, organizacije. Svi tvrde da poseduju pravo znanje, a “činjenice” koje oni navode često su u suprotnosti jedna s drugom, odnosno razlikuju se od sistema do sistema, od čoveka do čoveka. Postoji li objektivno znanje?

Već sam objasnio šta je Univerzalno znanje. Da bi se ispoljilo potrebna mu je odredjena forma. Uobičajena forma je kroz govor, koji je deo logike. Znači forma za ispoljenje Univerzalnog znanja je logika. Medjutim, logika često deluje pravolinijski, u odredjenom smeru, koji često ne mora da bude ispravan. Logika “zaboravlja” beskonačne varijacije ispoljenja svesti, jer ne shvata da je put kojim trenutno ide samo jedna od mogućnosti zaključivanja. Logiku takodje čini prethodno naučeno znanje, pa kada se Univerzalno znanje pretoči u šablon logike, tada se dobija odredjeno znanje koje se zatim prenosi dalje onima koji nisu u mogućnosti da sami stupe u kontakt sa Znanjem. Otuda razlike.

Razudjena, nešablonizirana logika, uočava se kod male dece, koja tek uče saznavanje sveta. Recimo, ono što je prljavo se opere da postane čišto. Mačke se ne ljube, jer su prljave. Mačka se opere, pa se može poljubiti. Poljubac je nežnost. Mačka voli nežnost. Mačka voli vodu. Ovo je dečja logika, savršeno ispravna, jer teče po ustaljenom modelu u ustaljenom pravcu. To što mačka ne voli vodu, to nije logično, jer sve ukazuje na to. To što mačka ne priznaje logiku, to već nikoga ne brine.

Ustaljeni pravac logike, koji u stvari čini sliku sveta civilizovanog čoveka, uči se odrastanjem. Jezik kojim se ljudi sporazumevaju zasnovan je na logici i takodje se uči.

I ko je onda u pravu?

Niko nije u pravu i svi su u pravu. Gnoza ne može da se iskaže rečima, ona se oseća celim bićem. Svaki pokušaj izražavanja Gnostičkog znanja verbalnim putem, znači njegovo šabloniziranje kroz govor i logiku. I eto mogućnosti greške. Neka je jedan filozof došao do pravog znanja, dovoljno je da upotrebi dvosmislenu reč, pa da bude pogrešno shvaćen. Neka njegov učenik prenese dalje to pogrešno shvatanje i već je nastupio haos.

Dalje, prepisivanjem knjiga, pre pojave štamparija, neka prepisivač za trenutak izgubi koncentraciju i pogrešno prepiše reč, već se stvara haos. A čovek je inače sklon da na svoj način tumači izloženo.

Dalje, prevodjenjem sa stranog jezika, neka prevodilac usled nepoznavanja materije u potpunosti, pogrešno prevede reč, opet je nastupio haos. Mogućnosti su brojne.

Kako onda znati u moru informacija koja je prava?

Jednostavno. Treba prepustiti unutrašnjem znanju da te vodi i prepozna šta je prava informacija u tekstu koji čitaš. Ili još bolje, stupiti u direktan kontakt sa Znanjem, onda je čitanje nepotrebno.

Tajne i istina

Svet je prepun tajni. Već sam život predstavlja veliku misteriju. Nauka služi za otkrivanje tajni, a čovek, pojedinačno gledano, verovatno je najveće skladište tajni, dok neprekidno traga za nekom istinom. Reci mi otkuda dolazi potreba za tajnom. Šta je u stvari tajna, a šta istina?

Univerzalno gledano, tajna je barijera koja odvaja poznato od nepoznatog, znanje od neznanja. Istina, kao jedna od mogućih suprotnosti tajni, je kao svetlost koja obasjava odredjeno područje. Tajna je sve ono što se odvija u mraku, odnosno nije vidljivo. Otkrivanje velikih tajni su naučna ili filozofska otkrića, koja često mogu po značaju da se mere sa naučnim otkrićem. Razlika izmedju nauke i filozofije je samo u pristupu. Ko želi merljive argumente prihvatiće nauku. Ko želi duhovne argumente naći će se u filozofiji. Inače obe oblasti, ako u istraživanju odu daleko, razumljive su samo elitnoj manjini.

Što se tiče čovekove tajnovitosti, tu je stvar već sasvim drugačija. Čovek je na prvom mestu tajna sam za sebe, često drugi ljudi mnogo bolje uočavaju njegove osobine, nego on sam. Uzrok tome je iskrivljena slika sveta, pod dejstvom razuma. Čovek se trudi da sebe sakrije od drugih iz mnogo razloga. Osnovni razlog su neprihvatljive osobine, kako ih je društvo okarakterisalo. Lična energija teži da se ispoljava u svim vidovima a pojedinac se često oseća sputanim odredjenim normama i konvencijama. Neispoljavanje energije u odredjenom pravcu, kroz odredjenu osobinu, stvara unutrašnji pritisak i čovek se trudi da takvo ispoljenje sopstvenosti sakrije od drugih. Dalje, postoji izvesna potreba za intimnošću, naročito kada je razmena energije u ljubavnom odnosu u pitanju. Tom prilikom razmenjuju se velike količine energije i prisustvo treće osobe remeti prenos, jer u tom slučaju i ta treća osoba samim svojim prisustvom učestvuje u razmeni. “Kanali” za prenos energije samo su figurativno dati, svakako da ne izgledaju kao udubljenja ili cevi recimo. Energija se prostire unaokolo, oko osobe koja je emituje, slično zvuku.

Drugo, vremenom zaboravljeni primarni, odnosno prirodni kanali za dotok energije, uzrokovali su pojavu “energetskih vampira”, ljudi koji po svaku cenu dolaze do energije, crpeći je iz drugih ljudi u svojoj neposrednoj okolini. Energetski vampiri svoju ličnu energiju uglavnom akumuliraju u patnju, tako da im ni jedna primljena količina energije nije dovoljna, te je neprekidno kradu od drugih. Da bi se zaštitio, čovek je morao da podigne barijeru izmedju sebe i ostalih ljudi. Rešenje ovog problema je veoma jednostavno, mada sa aspekta uobičajene ljudske svesti veoma teško razumljivo. Treba se otvoriti prema prilivu energije u svim mogućim pravcima, što znači osetiti celokupnu prirodu svojim unutrašnjim Bićem. Ipak, ovo je poruka za ljude daleke budućnosti, jer čovečanstvo uglavnom ne poznaje i ne oseća svoje unutrašnje Biće. Namerno govorim o ovome jer, neka poruka dopre do samo jednog čoveka - to će biti sasvim dovoljno. Evolucija Duha podrazumeva čitavo čovečanstvo, ali se u prvom redu odnosi na pojedinca.

Treće, prvobitna komunikacija bila je zasnovana isključivo na telepatskim osnovama. Telepatija se i danas javlja, ali samo kod osoba koje se vole, što znači kod osoba koje su otvorile svoje energetske kanale i usmerile ih jedna prema drugoj. Takodje, osnovni uslov za telepatski kontakt je pristanak. Ukoliko jedna strana odustane od takvog vida komunikacije, to je isto kao da je prekinula razgovor u verbalnom vidu. U telepatskom kontaktu nema lažnih informacija, obe osobe su potpuno otvorene i spremne da onoj drugoj upute čistu informaciju.

Kod verbalnog prenosa misli, odnosno informacija, stvar je već drugačija. Sagovornici mogu da razgovaraju sa potpuno iskrenim namerama, a da pri tome pogrešno razumeju jedan drugog. Ljudski govor je veoma složena stvar, ali ipak nije ni približno toliko kompleksan koliko bi trebalo da bude, da bi informacije bile adekvatno prenete i shvaćene. Jedino u kombinaciji sa telepatskom razmenom misli moguć je precizan razgovor, koji je tada najčešće suvišan. Medjutim, sa pojavom verbalne komunikacije i pogrešnog shvatanja rečenog, došlo je do mogućnosti laži. U početku je nerazumevanje bilo tome uzrok, a kasnije su laži preuzele samostalnu ulogu. U korenu laži je uvek prikrivanje neke istine, odnosno tajne. Već ovde je veza sa ličnom energijom na mnogo složenijem nivou, jer laži su produkt kolektivnog duha i civilizacije uopšte. 

Pokušaću da uprostim stvar. Lažima se dolazi do lične koristi ili se izbegava kazna. Suštinski ličnu korist čovek dobija osećajem zadovoljstva, koje može da se definiše kao pobeda, sreća, radost i slično. Zadovoljstvo predstavlja priliv energije zbog ispoljenja u odredjenom pravcu i stoga se oseća kao pozitivno delovanje. Čak i lična korist u vidu materijalnih dobara predstavlja samo i jedino osećaj zadovoljstva, jer to je jedina korist koju čovek može da ima. Kazna s druge strane, može da bude u vidu bola, ako je kažnjavanje fizičko, ili uskraćivanje energije, ako je kazna psihološka. U svakom slučaju predstavlja neprijatnost. Uskraćivanje energije, a to se može samo uskraćivanjem energije drugih ljudi, u korenu donosi smrt, odnosno strah od smrti. Kada bi čovek spoznao svoje unutrašnje Biće, spoznao bi i načine primanja energije i tada psihološke kazne ne bi uticale na njega. Doduše ne bi bile ni potrebne, jer za Čistu svesti sva ispoljenja su prihvatljiva, ne postoji ispoljenje koje je zabranjeno i koje treba kažnjavati.

Šta ćemo onda sa ubicama?

Čista svest nema potrebu za uništavanjem drugog bića. Čista volja podrazumeva ispoljenje sopstvenosti, ali i poštovanje volje drugog bića. Osoba čiste svesti nikada neće poželeti da ubije bilo koga.

Zašto čovek ima potrebu da se krije, što je rekla bih osnovni uzrok tajnovitosti?

Pojavom morala, kao uslovljene civilizacijske svesti, pojedinac je došao u konflikt, prvo sa društvenom svešću uslovljenom normama, a pošto je prihvatio norme, sa samim sobom na prvom mestu. Čistoj svesti uskraćene su beskonačne mogućnosti ispoljenja i prinudno je podvrgnuta razumskoj svesti, koja je postala dominantna. Javno, što će reći pod prismotrom okoline, čovek je naučio da se ponaša na poželjan način. Medjutim, ni jedna norma nije mogla apsolutno da ga prisili da se ne ponaša kako hoće kada je sam ili u društvu sebi sličnih osoba. Obzirom da je svestan da je njegovo ponašanje ili njegova suština društveno neprihvatljiva, pojedinac pristaje da javno bude ono što se od njega zahteva, ali zato “neprihvatljivi” deo sebe prikriva čuvajući ga u tajnosti.

Potiskivanje nezadovoljavajućeg ispoljenja dovodi do patnje, zatim bolesti i slično. Nagomilavanje nezadovoljstva donosi destruktivnost, koja se uglavnom manifestuje na okolini, umesto da je usmerena unutra ka razbijanju ličnih ograničenja.

Zašto je uopšte uspostavljen moral?

Zbog očuvanja vrste, da se banalno izrazim. U prirodi vlada zakon jačega, odnosno zakon volje. U tom slučaju slabi nemoćni i bolesni imaju male šanse da prežive. Osim toga, gubitak drage osobe izaziva patnju, pa su se ljudi postarali da uvodjenjem pojma morala dovedu u red medjusobne odnose. Tako su nastali humanost, razumevanje i poštovanje.

Lenjost je drugi faktor, koji se izrodio iz prvog. Jači su pomagali slabije, a vremenom odredjeni pojedinci su počeli da izvlače ličnu korist iz sopstvene slabosti, bilo lenjošću bilo kradjom. Jer, zašto bi se neko mučio da sam napravi nešto, kada to može da uzme od drugog, koji je to već napravio.

Materijalne vrednosti i pojam lične svojine uslovili su ljubomoru, kao vid posedovanja duhovnog, odnosno energije druge osobe. Otuda pojam neverstva kao nemoral. A u korenu morala, kao što vidiš, ipak stoji sprečavanje neometanog ispoljenja Čiste svesti.

Pod pojmom “moral” može da se iskaže i pojam “tabu” kao pojam “svete tajne”. Otkuda pojava zabranjenog znanja?

Usmeravanjem Čiste svesti ka razumskoj svesti i njenim šabloniziranjem, čovek je postepeno prekidao ličnu vezu sa Aposolutnim, granice percepcije su se suzile na okvire razuma i čovek je zaboravio svrhu sopstvenog postojanja. Svest je postala kruta. Oni malobrojni pojedinci, koji su u sebi zadržali elastičnost svesti, imali su mogućnost spoznaje Apsolutnog i samim tim bili su izdvojeni iz mase. Takvi ljudi birani su za sveštenike. Dominantnog duha, sveštenici su bili neposredno uz kraljeve i sama priroda njihove svesti davala im je odredjene povlastice. Novi kandidati za sveštenike birani su veoma pažljivo i znanje im je prenošeno u odredjenim dozama, jer znanje je postalo moć. Otuda svete tajne.

Druga vrsta tabua, koja je rasprostranjena, je u zabrani konzumiranja odredjene vrste hrane ili činjenja odredjenih radnji. Ovde je u pitanju čista manipulacija ljudima u cilju jačeg očvršćenja razumske svesti, stvaranju iracionalnih strahova, a tako je najlakše uspostaviti vladavinu.

Da li je jasno i otvoreno iznošenje znanja zabranjeno?

Ako misliš na zabranu od strane javnih institucija onda svakako jeste. Osvešćen narod pokazaće sopstvenu volju, koja je često u suprotnosti sa voljom vladara. Tada postoji mogućnost svrgavanja takvog vodje sa vlasti i zbog toga postoje cenzure javnog mišljenja.

Što se tiče iznošenja izvornog, suštinskog znanja, tu već nema zabrane. Istina koja je izneta javno imaće značaja samo za odredjenog pojedinca, čiji je duh na nivou na kome može da primi to znanje. Običnim ljudima te reči neće značiti ništa, jer neće podstaći njihovo unutrašnje razumevanje. Prema tome, iznošenje istine nije opasno i nema opasnosti od “božje policije” ili tome slično.

Šta u stvari predstavlja istina?

Istina bi trebalo da pokazuje apsolutno objektivno poimanje stvari. To je Apsolutna istina. Nasuprot njoj svet, odnosno svest u kojoj ljudi žive, predstavlja Apsolutnu laž.

Ovo prvi put čujem!

Apsolutnu laž ljudi su već spoznali, hindusi recimo celokupan ispoljeni svet nazivaju maja, odnosno iluzija. U tom vidjenju oni su potpuno u pravu. Doduše, greše u nekim drugim stvarima, ali to trenutno nije tema naše rasprave.

Zašto “Apsolutna laž”?

Okovan okvirima sopstvene percepcija čovek je NAUČIO da vidi svet onakvim kako ga vidi. Prost primer za to su optičke varke. Ti si recimo ubedjena da vidiš jednu stvar i to veoma jasno. Medjutim, posle kraćeg posmatranja shvatiš da prizor pred tvojim očima predstavlja nešto sasvim drugo. Da nisi dodatno obratila pažnju, prvi utisak bio bi istinit za tebe.

Isto važi za kontakte medju ljudima. Ubedjenje o nekoj osobi čini tu osobu takvom i takvom za tebe. Mnogo je nesredjenih odnosa medju ljudima upravo zbog pogrešne slike u sopstvenoj svesti. Razočarenja nastaju zbog rušenja lažne slike. Naravno, nova slika se neminovno ponovo uspostavlja, ali nema garancije da je i ta slika prava i realna. Čovekova sposobnost da prosudjuje upravo je dovela do pogrešnih uvida. Da bi se nešto procenilo, uvek se procenjuje u odnosu na nešto drugo. Procena ljudi se vrši uvek u odnosu na sebe, a kako da takva procena bude istinita kada čovek čak i sebe procenjuje lažno, zatvarajući oči pred sopstvenim osobinama?

Istina koju čovek predočava drugim ljudima u najboljem slučaju je bela laž. Dovoljno je ne izneti sve detalje o odredjenoj situaciji ili osobi, pa da slika koja se predstavlja bude lažna. Medjutim, pošto je čovečanstvo naučilo da tako komunicira medju sobom, obično nema problema. Ono što ljudi preziru su crne laži, koje se najčešće prezentiraju iz koristoljublja.

Svetska politika predstavlja idealnu pozornicu za prezentaciju laži. Mnoge profesije bazirane su na lažima, nećemo ih nabrajati da se ko od prozvanih ne bi osetio uvredjenim.

Znači laž je na neki način neophodna?

Na neki način jeste. Visoko znanje čoveka čija je svest na višoj ravni, običnom čoveku je neshvatljivo ili čak štetno. Čovek sa više ravni može da sakrije istinu od čoveka na nižoj ravni, ako proceni da je iznošenje takve istine opasno ili da će biti pogrešno shvaćena i preneta. Samo u tom slučaju, znači prilikom znatne razlike u nivou svesti, dozvoljena je laž kao prikrivanje istine. Izmedju dve osobe čija je svest na istoj ravni laž je besmislena. Kod dve osobe visoko razvijene svesti laž je besmislena, jer ono što je njima prioritetno je uzajamno pomaganje u daljem osvešćenju. Svaka laž samo pokazuje nedostatak zrelosti onoga koji laže.

Medju ljudima čija je svest na nižoj ravni, a upravo je tu idealna podloga za razvoj i rast laži, laž je takodje besmislena, samo to ljudi ne shvataju. U pitanju su i bele i crne laži. Kreiranje stvarnosti bazirano na lažima gradi jednu krhku konstrukciju, koja može da se održi samo zahvaljujući novim i novim lažima, ali uglavnom se brzo ruši. Neki modeli ponašanja, zasnovani na lažima u uzajamnom odnosu, stari su koliko i civilizacija i njihova konstrukcija je donekle stabilna, ukoliko se poštuju odredjene norme. Tipičan primer za to je preljuba. Ukoliko se ljubavnici diskretno ponašaju, lažući time kako medju njima nema ničega, okolina to prihvata i prevareni partner poslednji sazna za preljubu. Okolina, koja sve to zna, savršeno igra igru bele laži praveći se da ništa ne primećuje i da se ništa ne dešava.

Naravno, ovde je saznavanje istine veoma bolno. Poslovica kaže: Istina najviše boli. Zašto?

Ulaganje lične energije u lažnu sliku, a zatim njeno rušenje dovodi do bola. U pitanju je shvatanje besmislenosti puta kojim se do tada išlo, odnosno uzaludnog ulaganje energije. U slučaju rušenja idealne slike o braku i bračnom partneru, recimo, stvar je u rušenju lažnih odnosa i mogućnost za uspostavljanje pravog odnosa. To bi trebalo da bude početak puta osvešćenja i prave ljubavi. Medjutim takav par se najčešće razilazi, u pokušaju da sa novom osobom izgradi pravi odnos, ne shvatajući da nov odnos gradi na starim temeljima i da se suštinski ništa ne menja.

Rušenje lažne slike o sebi je još bolnije, mada se redje dogadja. Opet je u pitanju put povratka Čistoj svesti i rušenje lažne konstrukcije ličnosti. Poslovica koju si navela, odnosi se na sitne opaske o nečijim ličnim zabludama, a one se veoma često ne shvataju dobronamerno. Često i nisu dobronamerne, naročito ako su izrečene u svadji sa željom da se druga strana povredi.

Istina je neophodna u odnosu medju ljudima, jer dovodi do Čiste svesti i pravog i harmoničnog ispoljenja. Ali za istinu takve vrste potrebna je hrabrost, da bi se srušile postojeće norme ponašanja, kao i odgovornost za sopstvene postupke, ali ovoga puta odgovornost pred samim sobom, ne više pred drugima.

Mnoge religije navode Put Istine kao jedini pravi put. O čemu se zapravo, radi?

Oni su shvatili iluzornost pojavnog sveta i pokušavaju svojim sledbenicima da ukažu put kojim njihova svest treba da ide, da bi došlo do osvešćenja, prosvetljenja i slično. Svrha tog puta je ostvarenje generalne karme za čitavo čovečanstvo: osvešćenje sopstvene svesti, proživljavanje sopstvenog života savršeno svesno, ispoljavanje u svim mogućim vidovima.

Pojedinci su uspeli da dosegnu delić Apsolutne istine ličnom spoznajom, ali ta istina se ne može prevesti na običan jezik. Apsolutna istina je deo Neizrecivog i može se samo pojmiti Duhom. Svaki pokušaj iskazivanja verbalnim putem je njeno pretvaranje u laž. Isto kao pokušaj objašnjenja Boga. Jednostavno je Neizrecivo neizrecivo.

Može li čovečanstvo da dodje do istine?

Može i to će se desiti, ali tek pri kraju duhovne evolucije. Još mnogo vekova će živeti na sličan način, odnosno imaće slično vidjenje realnosti kao danas. Ipak, zahvaljujući pojedincima, koji svesno ubrzavaju duhovnu evoluciju, čovečanstvo se kreće napred, u smislu razvoja svesti. Proces ipak nije jednostavan, jer većina se odlično snalazi u postojećem stanju svesti, vešto manipulišući drugim ljudima. Takvi su često na moćnim položajima i igra svesti im savršeno odgovara. Oni unazadjuju duhovnu evoluciju, u izvesnom smislu, ali gledano sa aspekta večnosti, ta igra će ipak imati kraj.

Rekla bih da tajne ipak sadrže nešto magično u sebi. Činjenica koja je javno izneta gubi na značaju, ljubav izmedju muškarca i žene ima veće draži ako je tajna, poslovi koji se obavljaju “iza zatvorenih vrata” su najuspešniji. Šta to magično tajna nosi u sebi?

Tajnošću se stvara zatvoreni krug, da se tako izrazim, koji formiraju učesnici u tajnom procesu. Krug, kao zatvorena forma, ograničava protok energije samo unutar njega, a dodavanjem energije, koja se tom prilikom ne rasipa, stvara se mogućnost koncentracije energije i njena materijalizacija u izvesnom vidu. Tu je razlika izmedju sakralnog i profanog. Sakralne - svete stvari dostupne su samo malobrojnim posvećenicima i za njihovo razumevanje neophodan je visoko istrenirani razum, koji je uz to elastičan i sposoban da primi nepojmljivo. Profane stvari, s druge strane, dostupne su masi tj. svima i koriste se površno, često bez ikakvog razumevanja. Religiozni rituali koje obavlja masa vernika, imaju snagu i svrhu samo kada su ujedinjeni, odnosno kada se obavljaju odredjenog dana. I bez obzira na nerazumevanje učesnika, tom prilikom stvara se odredjeni energetski koncentrat, koji može da posluži u više svrhe. Otuda zabrana proricanja u dane verskih praznika.

Tajnost u odnosima, koje si pomenula, utiče na stvaranje energetskog jezgra izmedju učesnika. Svako otvaranje prema svetu, znači odliv energije i samim tim slabljenje veza medju njima.

Ova vrsta svete tajne nema suštinske veze sa tajnom kao nepoznatim znanjem, odnosno tajnom kao prikrivanjem istine. I medju tajnama postoje razlike, a ovo je dokaz koliko je jezik neadekvatan da izrazi suštinu stvari.

Osnovni magijski aksiom je: hteti smeti znati i ćutati. Sada mi je jasno zašto je ćutanje neophodno.

Neophodno je i zbog još jednog razloga: reč je prelazni oblik stvaranja, prelazni oblik izmedju energije i materije. Reč nastaje na Mentalnom planu, kao ideja oblikuje se na Astralnom planu kao forma, a realizuje se na Materijalnom planu, medjutim, u dvojakom vidu: ili kao izgovorena reč ili kao materijalni produkt. Velike ideje mogu da se realizuju samo ako se njihova transformacija dovede do kraja. Ukoliko se o njoj govori, ona gubi na snazi, jer reči joj oduzimaju energiju koja je neophodna za materijalizaciju. 

Razgovor o ideji, koja treba da se realizuje, dozvoljen je samo medju učesnicima energetskog jezgra. U već uspostavljenom zatvorenom krugu reči samo pojačavaju delovanje energije, pojačavaju njenu koncentraciju, a iznošenje novih ideja u vezi plana omogućava sklapanje jasnije slike, ali ponavljam, tajnost je veoma bitna svo vreme trajanja procesa. Dragocenosti se plasiraju samo u ograničenim količinama, upravo tu leži njihova moć. Rasipanje dijamanata čini ih običnim staklenim kamenčićima.