Ispovest No 65 - Bila si moj kamen stanac

Znaš onaj kamen u planinskoj reci, što se voda obrušava oko njega ali nikako da ga sruši? Taj isti kamen često služi kao oslonac svima koji hoće da pređu na drugu stranu. Hop – hop – skok na kamen i lako na drugu obalu.

E ti si upravo bila taj stameni kamen. I kao što putnik osmatra neko vreme taj kamen, sa namerom da proceni koliko je zaista stabilan, tako smo se družile nekoliko godina, ne znajući kakva je tvoja prava uloga u mom životu.

I zato sam te tako lako pustila da odeš iz mog života, a dan danas mi je žao što te više nemam. I godinama sam tiho žalovala, sve do ovog trenutka spoznaje tvoje uloge u mom životu.

Konačno te puštam da odeš, sa željom da više ne budeš kamen stanac, sa željom da se više brzaci ne obrušavaju na tebe. Neka reka promeni tok, a ti ostani na obali kao miran svedok koji se seća prošlih. Ali ne više na udaru bujica.

 

Ispovest No 64 - Apsurd na kome si sagradio svoje stvaralaštvo

 

Sanjala sam te noćas.

Sanjala sam da si me odveo u swing klub da bi bio samo samnom.

Tvoja suština me je obavijala, osećala sam te svim svojim čulima, svesna apsurda u kome smo se našli. I svesna da je to bio jedini način. 

Apsurd na kome si sagradio svoje stvaralaštvo.

Sve drugo bi pokvarilo postojeću stvarnost na koju si pristao, jer sam ja tako htela.

Ispovest No 63 - Čudesni trio

Hajde da napravimo trio - kao za preferans! Htela sam da kažem "trojku" ali to odmah asocira na seksualne orgije i automatski odvlači suštinu u pogrešan pravac.

Zapravo, ni preferans nije dobra asocijacija. Tu su uvek dvoje protiv jednog.

Zato ipak ostajem pri čistom i nevinom predlogu: hajde da ostvarimo trio, hajde da ostvarimo božansku ravnotežu nasuprot običnom ljudskom shvatanju: dvoje su društvo, treći je višak.

Hajde da isključimo seksualnost, Gorane, Nenade, zaboravi na žudnju mužjaka. Ja nisam otelotvorenje tvojih želja. Ako se pretvorim u ženku uronićemo u rajske vrtove ekstaze, ali samo kratkotrajno. Heruvim će nas razdvojiti, ekstaza će postati čežnja i nedostajanje i pripadanje... i neće više biti rajskog vrta, već samo pakao nezadovoljene požude.

Hajde da sednemo za kafanski sto, neke kafane ekscentričnog enterijera i da svi troje otvorimo dušu. Ne da bi smo se poveravali jedni drugima, to je isuviše prozaično za naš karakter. Hajde da otvorimo, svaki svoju dušu i da analiziramo kuda ide ovaj svet, da li smo u prethodnim životima bili braća i sestre. 

Možeš li to Gorane?

Možeš li to Nenade?

Ili će te sujeta moćnika sprečiti da budeš čisto ljudsko biće, Duša u komunikaciji sa druge dve duše. Ne sa jednom ženom i jednim muškarcem koji zajedno sa tobom sede za istim stolom u kafani ekscentričnog enterijera... Duša je bespolna. Zaboravi na to da sam žena. Zaboravi na to da bi samnom (eventualno i možda) mogao imati seks, nezaboravan ekstatični seks. Zaboravi na to da je pored tebe, za istim stolom, drugi mužjak koji verovatno želi isto što i ti... postani čista Duša.

Možeš li to?

Možemo li ostvariti magično jedinstvo Trojstva?

Ili ćemo i dalje ostati začaureni u ljušturu ljudskog, ljušturu mužjaka i ženke, ti koji smeraš i ja koja se instiktivno povlačim i odbijam te?

Možeš li to Gorane?

Možeš li to Nenade?

Ja znam da mogu.

Ispovest No 62 - Prevaspitava me

Poželeo me je. I već je pomislio da sam njegova iako mu nisam dala ni nagoveštaj, a kamo li mu se koketno nasmešila.

Poželeo me je. I već je počeo da me sputava i prevaspitava. "Mnogo piješ" - rekao je. 

Ispovest No 61 (Falsifikovanje duše)

Reći ću ti iskreno, iako me ništa nisi pitala. Upravo zato ću ti sve ispričati, a ti vidi šta ćeš sa tom pričom. Ta priča je tajna, zatvorena duboko u meni ćuti i rovari polako. Htela bi da izađe van. I evo je, zaogrnuta u samodopadanje, već vidi sebe javno objavljenu, sa bezbroj lajkova. Htela bi da se obnaroduje, a stidi se sebe. Stidi se jer se ne uklapa, ćuti jer je uspela da pobegne od masovne osude i postane neko drugi. I evo je opet kako se umiljava i moli da je stavim u Ispovesti i obnarodujem je. Jer reč i pojam ispovest mnogo lepo zvuči. A moje ispovesti ne govore ništa konkretno. One su zaleđeni vrisak trenutka i ništa više. Ono tajnovito, suštastveno bi da vrisne a ipak da ostane u okvirima pristojnosti. A to se ne može. Ili si to što jesi, pa si onda prezrena zbog hrabrosti ili živiš a nisi. A to je jedino oponašanje života. Srećom, ne umem večno da ćutim u onome što nisam, pa progovorim. Ali samo u metaforama.

Potrudiću se da prekinem ovu samodopadljivost i da ti se otvorim uz utehu da ću ovaj papir da spalim ili tako nekako.

Rekla si mi da treba da se vratim u neko svoje najbolje i najplodnije vreme. Odlično znam šta si mi rekla. A znaš li da mi je raskalašnost prvo pala na pamet, a u to nešto ne želim da se vratim. Nemam sagovornika za sopstvene ludosti.

I tačno osećam tu tačku visoke energije sa koje sam pobegla u miran život, verujući da je beg moj konačan izbor. Verujući da nemam snage ni volje da idem dalje. A onda sam se kurvala sama sa sobom u pokušaju da povratim kreativnost iz tog ništavila običnog življenja.

Bio mi je potreban taj mir, bio mi je potreban taj predah u kome sam uživala, kao što upravo uživam u šuštanju naliv pera dok ispisujem ove redove na slobodnom papiru. I opet me vuče da ovo obnarodujem, da okačim ovu novorođenu ispovest na blog i pošaljem ti link da vidiš. I upravo znam da znaš i da ćeš videti a da ti ne kažem i ne pokažem.

S druge strane, samodopadanje me i sprečava da se otvorim i iznesem svoju nutrinu, kako mi je i bila namera. Sve bez toga je falsifikovanje duše.

Pokazala si mi put, tačnije, podsetila si me da nastavim tamo gde sam stala odavno i ja sam krenula. Ali pred sobom vidim samo uzburkani oganj, bez pravca i svrhe. Oganj kao čisto postojanje samo po sebi i samo za sebe.

"Jesam li spremna ili ne da se rastočim u ništavilu ujedinjenih suprotnosti..." Očigledno nisam. Prikovala sam sebe za krst materijalnog pa sam odande zazivala duhovno. Zaludan trud. Sada to znam.

Želim da razumem, želim da razaznam. Ovaj oganj koji bukti čistim postojanjem.

Želim... a možda je nemoguće. 

A možda i nije...

Ispovest No 60 (Sestri po olovci)

Oživi sestro! Neka vrisne tvoja reč, neka se zaledi misao onoga koji je pročita. Očisti se od okamenjenog bola izglačane fasade. Neka se ružnoća razotkrije u svojoj istinitosti, neka gnjilost konačno satruli.

Ne prekrivaj rane pepelom, bol tinja iznutra i samo ga suzom okupana reč može isceliti.

Progovori sestro, neka te očisti tvoja izgovorena reč.

.

Ispovest No 59 (Lovina)

Ne brini. Već si bio spreman za odstrel. Jedino što je metak došao iz pravca koji je i mene iznenadio. Nisam ga očekivala.

Bio si moja igračka i hir. Ali nisi znao da je igračkama zabranjeno da imaju svoje sopstvene hirove. To je ono što te je opredelilo da postaneš lovina a ja sam te, kao svaki verni lovački pas, spremno donela lovcu koji je opalio metak.

.

Ispovest No 58 (Traganje za istinom)

Kada otvorimo Pandorinu kutiju, da bi smo sagledali istinu, koliko smo spremni da se suočimo sa demonima koji u njoj stanuju?

.

Ispovest No 57 (Brisanje)

Htela bih da neke godine, koje su prošle, izbrišem nepovratno, kao gumicom.
Možda zato uživam u grafitnoj olovci?

.

Ispovest No 56 (Trenuci probuđenja)

Trenuci probuđenja su sasvim obični. Kad zavapiš za pomoć a dobiješ samo sleganje ramenima za uzvrat.

Kad te obuzme ekstaza a naiđeš na ravnodušnost...

Kad upitaš: "Šta bi se desilo tada?", a odgovor je "... pa ne znam..."

Kad u sred noći odeš i ostaviš prazno svoje mesto u krevetu.

Tada se probudimo oboje. Probudi nas shvatanje o uzaludnosti i spoznaja suštinske samoće.

Uzalud tražim oslonac, svako od nas je u suštini sam.

.

Ispovest No 55 (Rastezanje)

Rastegni me kao lastiš. Kao gumicu od tegle. Proveri moj volumen. Pronađi krajnju tačku izdržljivosti.

I kada napokon puknem, ne pokušavaj da me sastaviš prema modelu koji ti je poznat.

Nestajem... a tebi će ostati samo komad elastike među prstima.

.

Ispovest No 54 (Rušenje)

Ruše se znani svetovi. A nešto u meni se raduje... počelo je!

.

Ispovest No 53 (Sve je samo igra)

Volim ovu igru, iako joj znam i sredinu i kraj. No, početak joj se uvek razlikuje i to je upravo ono što je čini neodoljivom.

.

ISPOVEST No 52 ( Moj Cvete, potkresanih latica)

Dugo sam na ovom sajtu.... dugo a ipak sporadično. Kao leptir sam. 

Sletim na ovaj cvet, oblepršam ga nekoliko puta pa me nema... nema... 

mesecima me nema. I taman svi zaborave na lepet mojih krila, ja se 

pojavim opet. Da proverim koliko su latice rascvetale, da li su prašnici 

napupeli.

Mnogo sam cvetova letimično omirisala. I mogu ti reći da se vrlo malo 

razlikuju jedan od drugih. Svi imaju rastvorene latice, svima su napupeli 

prašnici ali retko koji lepo miriše. Uglavom imaju identičan, ubuđali miris. 

Miris ubuđale želje. Nekad ju je bilo, a sada imaju samo sećanje na želju

jer previše su lenji da sa sobom urade bilo šta. A želja zahteva da bude poletna.

I tako, od cveta do cveta, sleteh samo na dva cveta koja su vredna sećanja

 i ponovnog vraćanja. Ali avaj... tim cvetovima je neko potkresao latice. 

Kažu: "okrutna baštovanka". Smatrala je da su cvetovi potkresanih latica 

mnogo lepši. Ako i nisu lepši bar su mirniji, manje lepršaju na vetrovima 

koji duvaju odasvud, manje šire svoje mirise, ne prizivaju leptire da sleću 

na njih...

Da... na ovoj livadi postoje samo dva cveta vredna da se pomirišu iznova 

i iznova. A jedan od tih cvetova si ti.

P.S. Ma kako delovala ova pričica, ma koliko ličila na udvaranje ili laskanje, 

ovo je ipak bila samo konstatacija. Usputna misao odevena u pregršt reči. 

Jednoga dana pretočiću je u poeziju.

ISPOVEST No 51 (Živeti s tobom)

Živeti s tobom je kao plivanje uzvodno.

.

ISPOVEST No 50 (Značenje reči)

Kanabis... kako pohotno zvuči ova reč. Asocira me na kanabe, na budoar, na penjoar i svilene čarape na halter... Asocira na malu, skrivenu prostoriju prepunu razbacanih haljina, ešarpi, raznobojnih bočica parfema i pufnu za puder. Asocira na tajnu, iščekivanje i strast... na ostvarenje  potajnog sna.

Kanabis je ime biljke. Konoplja. Marihuana.

Konoplja je sirotinja, muka, težački poslovi i ruke ispucane od dodira zemlje.

Marihuana je opojno sredstvo, droga. Menja stanje svesti, neki kažu da je štetna, drugi tvrde da je lekovita. Istina je verovatno negde u sredini.

Reč bi trebala da ima samo jedno značenje. I svaka stvar bi trebala da ima samo jedno ime. Ovako, imamo beskrajni niz asocijacija koje su često daleko od istinskog značenja...

ISPOVEST No 49 (U predahu)

Kada čovek zaluta mora se vratiti na početnu tačku da bi put nastavio dalje. Onaj koji traži put zalutaće mnogo puta. Onoga koji ne traži put, ni put neće naći.

.

ISPOVEST No 48 (Molitva pobesnelog andjela)

Spasi me Bože plitkih umova i ljudi ograničenog vida. Spasi me od njihove neprikosnovenosti, spasi me od upornosti kojom izvrću činjenice samo da bi dokazali da su u pravu. Spasi me od njihovih reči uvrede, upućenih meni, izrečenih jedino u nameri da potvrde sopstvenu samovažnost. 

Njihovo kajanje mi ne treba, razumevanje mi ne mogu dati, iznudjena izvinjenja su beskorisna.

Darujem ti još jednu sliku sveta koji si stvorio, dajem ti i svoj bes zbog tog stepena stvaranja, dajem ti svoje kajanje što u nerazumevanju prezirem i osudjujem takve ljude.

.

ISPOVEST No 47 (Meditacija u rane večernje sate)

Šta raditi kada se pojavi čovek koji (kaže da) ima ključ koji me otvara? Kaže da voli filozofiju i sam se njome pomalo bavi. 

Naravno, udostojim ga pažnje, zadržavajući pri tome onu malu dozu neverice, koju uvek imam pri sebi, kao što uvek imam karmin u tašni. Pružam priliku tom čoveku, prijatnog zračenja, da se iskaže. Malo dublji pogled u njegovu dušu otkriva tugu i usamljenost - uobičajeni sindrom mislilaca.

Sledeći put zagrebem po njegovoj suštini, postavljajući nezgodna pitanja tipa: "Zar je važno šta će svet reći" ili dajem komentare: "Tvoja visina od 170 cm govori da nisi u standardima, a tvoji prsti nisu kratki, već su u skladu sa čitavim tvojim telom". Otkrivam uobičajene komplekse koje sam često sretala kod niskih muškaraca, otkrivam da su izvori tuge i usamljenosti obavijeni pesimizmom. Ili je pesimizam obavijen tugom i usamljenošću, svejedno. 

Filozofsku crtu još uvek nisam otkrila.

On me posmatra kroz projekciju već vidjenog, jer nas dvoje smo bili u nekom neuspelom pokušaju pre sedam godina. Analizira me glasno, trudeći se da ono što vidi sada prilagodi onome što zna od juče. Sumnja u moje mogućnosti, u svoje nemogućnosti je uveren.

Pitam se da li da se upustim u okršaj sa svakodnevnim čovekom, objašnjavajući mu da se svet može sagledati i iz drugog ugla. Takodje, njegove crne slutnje mogu da mi posluže kao jak oslonac inata: E baš mogu! Da li je vreme provedeno u društvu takve osobe dovoljna kompenzacija za vreme koje bih provela sama, u svom ambijentu?

Ili da se jednostavno vratim svom (ne)realnom svetu, svom pisanju, razmišljanju, jednostavnom lelujanju bez cilja?

Ipak, ovo pisanje pokazuje da imam već gotov stav, a On se neće svrstati čak ni u kategoriju "bivši", jer nikada nije ni postojao u mom životu.

Da li sam previše okrutna? Ili se ova dilema može nazvati suvo, racionalno razmišljanje?

.

ISPOVEST No 46 (Otploviću)

Plovim, kao brod kome je vetar razvezao konopce, nošena odlazećim talasima. Otploviću do horizonta i nestati kao tačka, ostavljajući te zagledanog u sebe.

Još uvek me možeš zadržati, ako to želiš. Baci se u nemirno more, zaplivaj za mnom, a zatim me priveži uz svoju obalu.

Ili razbij jednu bocu šampanjca o moj bok, za srećan put.

Izbor je samo tvoj.

.