Beznadežnost nade

Šta je nada? Maleni plamičak koji rasvetljava neprozirnu budućnost, nagoveštava je kao dolazeću svetlost.

I sama malena, skrivena u najudaljenijem uglu svesti, skoro neprimetna, ona tinja večnim iščekivanjem dolazećih dana. Veoma često je nada predvorje iluzije, jer nada nam daje snagu da izdržimo nepodnošljive uslove života, koji je odavno postao životarenje. Nada je naš pogled uprt u sutrašnji dan, a upravo taj pogled u neizvesno ne dozvoljava nam da sagledamo ovo što jeste i ovo što je sada. Takvim posmatranjem sveta mi samo produžavamo agoniju u kojoj se nalazimo, jer da nije osećaja težine življenja, ni nada ne bi bila potrebna.

Nadu često nazivaju lažnom, praveći time veštačku podelu na lažnu i ispravnu nadu, podelu koja je pogrešna. Ona je večiti podstrekač iluzija koji nam ne dozvoljava da stvarnost sagledamo onakvu kakva zaista jeste. Zbog nade u bolje sutra mi ne pokušavamo da tu istu stvarnost sagledamo iz drugog ugla, ali sada - u ovom trenutku. Nada nam govori o beznađu sadašnjeg trenutka i vodi nas u iščekivanje nekog sledećeg, koji će tek doći, ali ne zna se kada. 

Taj plamičak nade je kao plamičak svetlosti i svojom svetlošću neodoljivo podseća na svetlost koju ima sama svest. Zato nas nada tako privlači, jer ispunjeni mrakom, ljudi neodoljivo hrle ka svetlosti, kao što noćni leptiri traže ulične lampe. Međutim, osvešćena (ili prosvetljena) svest ne traži novu varljivu svetlost da bi pronašla stvarnost. Ona je sama dovoljno svetla, pa samom sobom može da osvetli stvarnost koja joj se dešava SADA, ne žaleći za onim juče, što je možda propušteno, i ne iščekujući sutra, koje je uvek neizvesno. Čovek koji živi u sadašnjem trenu ne traži nadu kao slamku spasa u onim trenucima kada izgleda da mu se čitava vaseljena sručila na glavu. On sagledava haos u kome se našao, osvešćuje ga u odnosu na sebe i osvešćuje sebe u odnosu na haos, tražeći ravnotežnu tačku. Ništa nije potpuno crno ni potpuno belo. Svako zlo ima svoje dobro, a parametre dobra i zla postavlja ponovo čovekova svest, već prema tome kako mu date okolnosti odgovaraju ili ne.

Nada je ostatak dečje svesti, odraz nemoći da se datost promeni i prinudu da se čovek prilagodi onome što mu je dato. Samo deca se nadaju, jer deca su nemoćna da sama organizuju svoj život. Na žalost, postoji mnogo odrasle dece, čija se starost nominalno meri decenijama, a koja nikada nisu prekoračila prag prevaziđene nade, prag koji znači imati sopstveni život u sopstvenim rukama.