Trenutak u sada i maštanje

Čitava večnost se može doživeti samo sada i samo u ovom trenutku. Svaki sledeći trenutak je ista ta večnost u istom ovom sada. Ono što trenutke povezuje u ogrlicu vremena i lanac dogadjaja je upravo želja da se produži taj osećaj slobode u sada. Ali već produžavanje je vezivanje, a vezivanje je ne-sloboda. Želja da se sloboda produži i produbi proizilazi iz emocija, a upravo su one ta veza koja nam ne dozvoljava da se oslobodimo nadanja da je onaj sledeći trenutak bolji nego ovaj koji doživljavamo sada. Treba shvatiti da ne postoji drugi trenutak i da ne treba čekati neku drugu priliku da bi se sada ostvarilo.

Maštanje je period čekanja nade da se sada ostvari u sutra. A sutra je nedostižno, sutra je uvek sutra, ipak mašta nas ispunjava osećajem slobode, jer i mašta pripada baš ovom trenutku. Pripada u sada. I zato smo u mašti slobodni.

Ipak, kada bi smo sebi dozvolili da uživamo u maštanju, uživali bi smo i u sadašnjem trenutku. Problem koji se javlja je u pokušaju da se izmaštano ostvari sada. Ponovo je u pitanju ne shvatanje da se ono i ostvaruje sada, jer sa aspekta lične svesti doživljaj je istog intenziteta i iste lepote kao kada bi smo se sećali nekog lepog a realno doživljenog momenta. Jedina razlika je što je taj doživljaj bio juče, a maštanje je sada, dok prosta navika uma da cepka vreme po segmentima pravi tu vestačku podelu doživljenog na prošlo i buduće.

Maštanje je sanjanje otvorenih očiju. Jedina razlika je što je telo u pokretu i obavlja neke mehaničke stvari. Um sanjari, prikupljajući neka moguća iskustva koja su bogata emocijama. Ali, ako se o jednoj stvari neprekidno mašta i stalno na isti način, ona se time puni energijom tako da jednog trenutka dolazi do kristalizacije, nekakvog zasićenja i situacija iz mašte postaje realnost.

Onaj ko ume da mašta sada, ko ume da uživa u tome, izmaštaće sopstveno sutra koje jedino na taj način dobija smisao. A uživanje u tom sutra ponovo će se dešavati u sada.