Sišla sam u dubine samog stvaranja. I gle: Čovek svoj prvi udah života označava plačem. Da li njegova svest, stara tek sekundu, oseća težinu življenja?
Videla sam energiju kako se strmoglavljuje prema uvirućem centru koji je zgušnjava. Osetila sam njen otpor i potrebu da ponovo bivstvuje u apsolutnom stanju. Osetila sam i neumoljivu snagu privlačnosti centra. Znala sam da tu leži koren slobode.
Videla sam energiju kako se pretvara u svest, kako dobija nematerijalnu formu, blago zgusnuta, a ipak u stalnom opiranju. Videla sam energiju kako vrtloži, kao ribe u prepunom ribnjaku. Znala sam da je to koren misli, koje su uvek skakutave i um ih je prepun.
Videla sam misli kako oblikuju sliku, boju. Energija se pod uticajem prvobitne i neumoljive snage polako smiruje u konstantan oblik, još uvek nematerijalan.
Osetila sam prividno zaustavljeno kretanje energije, koja je postala materija, mineral, čije je jedino sećanje na prvobitnu slobodu odraženo kroz kretanje atoma unutar njega samog. Znala sam da je to koren prvobitne svesti, još uvek nesvesne sebe.
Preskočila sam mnoge stepene evolucije svesti, već godinama ih posmatram i znam ih. Potražila sam čoveka. I našla ga. Onog običnog čoveka uverenog da je on sopstveno telo. Videla sam kako se život projektuje kroz njega jednostavnim nastavljanjem. Život rađanjem stvara život.
Materija teži svom oslobađanju kroz širenje, a to su emocije. To je ljubav prema novo stvorenom životu, to je ljubav prema ženi koja rađa novi život. Videla sam svest kako kroz sliku, koja je sada sećanje, uvek priziva osećaj ljubavi. (Teško je, skoro nemoguće, voleti nekoga kome ne znaš lik).
Pratila sam osećaj ljubavi do njenog vrhunca. Uzdignute emocije su razređena svest, ekstaza je njihov najviši oblik slobodnog ispoljavanja. Znala sam da je ovo "mesto" susreta sa sopstvenom dušom.
Konačno uzdizanje same duše, kroz blistavost sopstva, daje čist osećaj slobode, kojoj nije potrebna nikakva akcija da bi potvrdila sebe samu.
