Najviše volim da čitam bajke. Rečenica: "Bio jednom jedan..." uvodi me u predivno carstvo avantura, otetih princeza, pobedjenih zmajeva. U bajkama onaj najmanji i najslabiji, posle mnogo muka, uvek na kraju pobedi. A kao nagradu dobije ruku careve kćeri. Zaista, bajke su prelepe.
Jedino ne verujem u onu poslednju, završnu rečenicu: "I živeli su srećno i zadovoljno do kraja života".
.
Da, bajke su zaista prelepe. Prisetivši se detinjstava i bajki koje smo čitali, retko kome ta sećanja neće izmamiti osmeh na lice.
ReplyDeleteProblem nastaje kada neke priče nemaju epitet "bajka", već se distribuiraju kao "realne". Neki ljudi tada ne mogu razlikovati realnost od izmišljene priče. Naprotiv, te bajke postanu toliko jaku u kreiranju naših života, kreiranju granica, začecima ratova i netrpeljivosti, uništavanju obrazovanja i forsiranju dogmi, da život bez takvih bajki počne ličiti na bajku.
Neki ljudi, pak, shvate da su to samo bajke i otrgnu se. Čak shvate da su te bajke previše šture da bi imale prođu u današnjici.
No ja ne shvatam kako ne mogu otvoriti oči.
Ja ne verujem u bajke. Ali živim u malim idejama, koje sam smislim i sprovodim u delo.
"I živeli su srećno do kraja života..."
Zašzo je teže poverovati u to, nego u "žive svi srećno posle života"?