Šta raditi kada se pojavi čovek koji (kaže da) ima ključ koji me otvara? Kaže da voli filozofiju i sam se njome pomalo bavi.
Naravno, udostojim ga pažnje, zadržavajući pri tome onu malu dozu neverice, koju uvek imam pri sebi, kao što uvek imam karmin u tašni. Pružam priliku tom čoveku, prijatnog zračenja, da se iskaže. Malo dublji pogled u njegovu dušu otkriva tugu i usamljenost - uobičajeni sindrom mislilaca.
Sledeći put zagrebem po njegovoj suštini, postavljajući nezgodna pitanja tipa: "Zar je važno šta će svet reći" ili dajem komentare: "Tvoja visina od 170 cm govori da nisi u standardima, a tvoji prsti nisu kratki, već su u skladu sa čitavim tvojim telom". Otkrivam uobičajene komplekse koje sam često sretala kod niskih muškaraca, otkrivam da su izvori tuge i usamljenosti obavijeni pesimizmom. Ili je pesimizam obavijen tugom i usamljenošću, svejedno.
Filozofsku crtu još uvek nisam otkrila.
On me posmatra kroz projekciju već vidjenog, jer nas dvoje smo bili u nekom neuspelom pokušaju pre sedam godina. Analizira me glasno, trudeći se da ono što vidi sada prilagodi onome što zna od juče. Sumnja u moje mogućnosti, u svoje nemogućnosti je uveren.
Pitam se da li da se upustim u okršaj sa svakodnevnim čovekom, objašnjavajući mu da se svet može sagledati i iz drugog ugla. Takodje, njegove crne slutnje mogu da mi posluže kao jak oslonac inata: E baš mogu! Da li je vreme provedeno u društvu takve osobe dovoljna kompenzacija za vreme koje bih provela sama, u svom ambijentu?
Ili da se jednostavno vratim svom (ne)realnom svetu, svom pisanju, razmišljanju, jednostavnom lelujanju bez cilja?
Ipak, ovo pisanje pokazuje da imam već gotov stav, a On se neće svrstati čak ni u kategoriju "bivši", jer nikada nije ni postojao u mom životu.
Da li sam previše okrutna? Ili se ova dilema može nazvati suvo, racionalno razmišljanje?
.
No comments:
Post a Comment