Univerzalno gledano, tajna je barijera koja odvaja poznato od nepoznatog, znanje od neznanja. Istina, kao jedna od mogućih suprotnosti tajni, je kao svetlost koja obasjava odredjeno područje. Tajna je sve ono što se odvija u mraku, odnosno nije vidljivo. Otkrivanje velikih tajni su naučna ili filozofska otkrića, koja često mogu po značaju da se mere sa naučnim otkrićem. Razlika izmedju nauke i filozofije je samo u pristupu. Ko želi merljive argumente prihvatiće nauku. Ko želi duhovne argumente naći će se u filozofiji. Inače obe oblasti, ako u istraživanju odu daleko, razumljive su samo elitnoj manjini.
Što se tiče čovekove tajnovitosti, tu je stvar već sasvim drugačija. Čovek je na prvom mestu tajna sam za sebe, često drugi ljudi mnogo bolje uočavaju njegove osobine, nego on sam. Uzrok tome je iskrivljena slika sveta, pod dejstvom razuma. Čovek se trudi da sebe sakrije od drugih iz mnogo razloga. Osnovni razlog su neprihvatljive osobine, kako ih je društvo okarakterisalo. Lična energija teži da se ispoljava u svim vidovima a pojedinac se često oseća sputanim odredjenim normama i konvencijama. Neispoljavanje energije u odredjenom pravcu, kroz odredjenu osobinu, stvara unutrašnji pritisak i čovek se trudi da takvo ispoljenje sopstvenosti sakrije od drugih. Dalje, postoji izvesna potreba za intimnošću, naročito kada je razmena energije u ljubavnom odnosu u pitanju. Tom prilikom razmenjuju se velike količine energije i prisustvo treće osobe remeti prenos, jer u tom slučaju i ta treća osoba samim svojim prisustvom učestvuje u razmeni. “Kanali” za prenos energije samo su figurativno dati, svakako da ne izgledaju kao udubljenja ili cevi recimo. Energija se prostire unaokolo, oko osobe koja je emituje, slično zvuku.
Drugo, vremenom zaboravljeni primarni, odnosno prirodni kanali za dotok energije, uzrokovali su pojavu “energetskih vampira”, ljudi koji po svaku cenu dolaze do energije, crpeći je iz drugih ljudi u svojoj neposrednoj okolini. Energetski vampiri svoju ličnu energiju uglavnom akumuliraju u patnju, tako da im ni jedna primljena količina energije nije dovoljna, te je neprekidno kradu od drugih. Da bi se zaštitio, čovek je morao da podigne barijeru izmedju sebe i ostalih ljudi. Rešenje ovog problema je veoma jednostavno, mada sa aspekta uobičajene ljudske svesti veoma teško razumljivo. Treba se otvoriti prema prilivu energije u svim mogućim pravcima, što znači osetiti celokupnu prirodu svojim unutrašnjim Bićem. Ipak, ovo je poruka za ljude daleke budućnosti, jer čovečanstvo uglavnom ne poznaje i ne oseća svoje unutrašnje Biće. Namerno govorim o ovome jer, neka poruka dopre do samo jednog čoveka - to će biti sasvim dovoljno. Evolucija Duha podrazumeva čitavo čovečanstvo, ali se u prvom redu odnosi na pojedinca.
Treće, prvobitna komunikacija bila je zasnovana isključivo na telepatskim osnovama. Telepatija se i danas javlja, ali samo kod osoba koje se vole, što znači kod osoba koje su otvorile svoje energetske kanale i usmerile ih jedna prema drugoj. Takodje, osnovni uslov za telepatski kontakt je pristanak. Ukoliko jedna strana odustane od takvog vida komunikacije, to je isto kao da je prekinula razgovor u verbalnom vidu. U telepatskom kontaktu nema lažnih informacija, obe osobe su potpuno otvorene i spremne da onoj drugoj upute čistu informaciju.
Kod verbalnog prenosa misli, odnosno informacija, stvar je već drugačija. Sagovornici mogu da razgovaraju sa potpuno iskrenim namerama, a da pri tome pogrešno razumeju jedan drugog. Ljudski govor je veoma složena stvar, ali ipak nije ni približno toliko kompleksan koliko bi trebalo da bude, da bi informacije bile adekvatno prenete i shvaćene. Jedino u kombinaciji sa telepatskom razmenom misli moguć je precizan razgovor, koji je tada najčešće suvišan. Medjutim, sa pojavom verbalne komunikacije i pogrešnog shvatanja rečenog, došlo je do mogućnosti laži. U početku je nerazumevanje bilo tome uzrok, a kasnije su laži preuzele samostalnu ulogu. U korenu laži je uvek prikrivanje neke istine, odnosno tajne. Već ovde je veza sa ličnom energijom na mnogo složenijem nivou, jer laži su produkt kolektivnog duha i civilizacije uopšte.
Pokušaću da uprostim stvar. Lažima se dolazi do lične koristi ili se izbegava kazna. Suštinski ličnu korist čovek dobija osećajem zadovoljstva, koje može da se definiše kao pobeda, sreća, radost i slično. Zadovoljstvo predstavlja priliv energije zbog ispoljenja u odredjenom pravcu i stoga se oseća kao pozitivno delovanje. Čak i lična korist u vidu materijalnih dobara predstavlja samo i jedino osećaj zadovoljstva, jer to je jedina korist koju čovek može da ima. Kazna s druge strane, može da bude u vidu bola, ako je kažnjavanje fizičko, ili uskraćivanje energije, ako je kazna psihološka. U svakom slučaju predstavlja neprijatnost. Uskraćivanje energije, a to se može samo uskraćivanjem energije drugih ljudi, u korenu donosi smrt, odnosno strah od smrti. Kada bi čovek spoznao svoje unutrašnje Biće, spoznao bi i načine primanja energije i tada psihološke kazne ne bi uticale na njega. Doduše ne bi bile ni potrebne, jer za Čistu svesti sva ispoljenja su prihvatljiva, ne postoji ispoljenje koje je zabranjeno i koje treba kažnjavati.
Šta ćemo onda sa ubicama?
Čista svest nema potrebu za uništavanjem drugog bića. Čista volja podrazumeva ispoljenje sopstvenosti, ali i poštovanje volje drugog bića. Osoba čiste svesti nikada neće poželeti da ubije bilo koga.
Zašto čovek ima potrebu da se krije, što je rekla bih osnovni uzrok tajnovitosti?
Pojavom morala, kao uslovljene civilizacijske svesti, pojedinac je došao u konflikt, prvo sa društvenom svešću uslovljenom normama, a pošto je prihvatio norme, sa samim sobom na prvom mestu. Čistoj svesti uskraćene su beskonačne mogućnosti ispoljenja i prinudno je podvrgnuta razumskoj svesti, koja je postala dominantna. Javno, što će reći pod prismotrom okoline, čovek je naučio da se ponaša na poželjan način. Medjutim, ni jedna norma nije mogla apsolutno da ga prisili da se ne ponaša kako hoće kada je sam ili u društvu sebi sličnih osoba. Obzirom da je svestan da je njegovo ponašanje ili njegova suština društveno neprihvatljiva, pojedinac pristaje da javno bude ono što se od njega zahteva, ali zato “neprihvatljivi” deo sebe prikriva čuvajući ga u tajnosti.
Potiskivanje nezadovoljavajućeg ispoljenja dovodi do patnje, zatim bolesti i slično. Nagomilavanje nezadovoljstva donosi destruktivnost, koja se uglavnom manifestuje na okolini, umesto da je usmerena unutra ka razbijanju ličnih ograničenja.
Zašto je uopšte uspostavljen moral?
Zbog očuvanja vrste, da se banalno izrazim. U prirodi vlada zakon jačega, odnosno zakon volje. U tom slučaju slabi nemoćni i bolesni imaju male šanse da prežive. Osim toga, gubitak drage osobe izaziva patnju, pa su se ljudi postarali da uvodjenjem pojma morala dovedu u red medjusobne odnose. Tako su nastali humanost, razumevanje i poštovanje.
Lenjost je drugi faktor, koji se izrodio iz prvog. Jači su pomagali slabije, a vremenom odredjeni pojedinci su počeli da izvlače ličnu korist iz sopstvene slabosti, bilo lenjošću bilo kradjom. Jer, zašto bi se neko mučio da sam napravi nešto, kada to može da uzme od drugog, koji je to već napravio.
Materijalne vrednosti i pojam lične svojine uslovili su ljubomoru, kao vid posedovanja duhovnog, odnosno energije druge osobe. Otuda pojam neverstva kao nemoral. A u korenu morala, kao što vidiš, ipak stoji sprečavanje neometanog ispoljenja Čiste svesti.
Pod pojmom “moral” može da se iskaže i pojam “tabu” kao pojam “svete tajne”. Otkuda pojava zabranjenog znanja?
Usmeravanjem Čiste svesti ka razumskoj svesti i njenim šabloniziranjem, čovek je postepeno prekidao ličnu vezu sa Aposolutnim, granice percepcije su se suzile na okvire razuma i čovek je zaboravio svrhu sopstvenog postojanja. Svest je postala kruta. Oni malobrojni pojedinci, koji su u sebi zadržali elastičnost svesti, imali su mogućnost spoznaje Apsolutnog i samim tim bili su izdvojeni iz mase. Takvi ljudi birani su za sveštenike. Dominantnog duha, sveštenici su bili neposredno uz kraljeve i sama priroda njihove svesti davala im je odredjene povlastice. Novi kandidati za sveštenike birani su veoma pažljivo i znanje im je prenošeno u odredjenim dozama, jer znanje je postalo moć. Otuda svete tajne.
Druga vrsta tabua, koja je rasprostranjena, je u zabrani konzumiranja odredjene vrste hrane ili činjenja odredjenih radnji. Ovde je u pitanju čista manipulacija ljudima u cilju jačeg očvršćenja razumske svesti, stvaranju iracionalnih strahova, a tako je najlakše uspostaviti vladavinu.
Da li je jasno i otvoreno iznošenje znanja zabranjeno?
Ako misliš na zabranu od strane javnih institucija onda svakako jeste. Osvešćen narod pokazaće sopstvenu volju, koja je često u suprotnosti sa voljom vladara. Tada postoji mogućnost svrgavanja takvog vodje sa vlasti i zbog toga postoje cenzure javnog mišljenja.
Što se tiče iznošenja izvornog, suštinskog znanja, tu već nema zabrane. Istina koja je izneta javno imaće značaja samo za odredjenog pojedinca, čiji je duh na nivou na kome može da primi to znanje. Običnim ljudima te reči neće značiti ništa, jer neće podstaći njihovo unutrašnje razumevanje. Prema tome, iznošenje istine nije opasno i nema opasnosti od “božje policije” ili tome slično.
Šta u stvari predstavlja istina?
Istina bi trebalo da pokazuje apsolutno objektivno poimanje stvari. To je Apsolutna istina. Nasuprot njoj svet, odnosno svest u kojoj ljudi žive, predstavlja Apsolutnu laž.
Ovo prvi put čujem!
Apsolutnu laž ljudi su već spoznali, hindusi recimo celokupan ispoljeni svet nazivaju maja, odnosno iluzija. U tom vidjenju oni su potpuno u pravu. Doduše, greše u nekim drugim stvarima, ali to trenutno nije tema naše rasprave.
Zašto “Apsolutna laž”?
Okovan okvirima sopstvene percepcija čovek je NAUČIO da vidi svet onakvim kako ga vidi. Prost primer za to su optičke varke. Ti si recimo ubedjena da vidiš jednu stvar i to veoma jasno. Medjutim, posle kraćeg posmatranja shvatiš da prizor pred tvojim očima predstavlja nešto sasvim drugo. Da nisi dodatno obratila pažnju, prvi utisak bio bi istinit za tebe.
Isto važi za kontakte medju ljudima. Ubedjenje o nekoj osobi čini tu osobu takvom i takvom za tebe. Mnogo je nesredjenih odnosa medju ljudima upravo zbog pogrešne slike u sopstvenoj svesti. Razočarenja nastaju zbog rušenja lažne slike. Naravno, nova slika se neminovno ponovo uspostavlja, ali nema garancije da je i ta slika prava i realna. Čovekova sposobnost da prosudjuje upravo je dovela do pogrešnih uvida. Da bi se nešto procenilo, uvek se procenjuje u odnosu na nešto drugo. Procena ljudi se vrši uvek u odnosu na sebe, a kako da takva procena bude istinita kada čovek čak i sebe procenjuje lažno, zatvarajući oči pred sopstvenim osobinama?
Istina koju čovek predočava drugim ljudima u najboljem slučaju je bela laž. Dovoljno je ne izneti sve detalje o odredjenoj situaciji ili osobi, pa da slika koja se predstavlja bude lažna. Medjutim, pošto je čovečanstvo naučilo da tako komunicira medju sobom, obično nema problema. Ono što ljudi preziru su crne laži, koje se najčešće prezentiraju iz koristoljublja.
Svetska politika predstavlja idealnu pozornicu za prezentaciju laži. Mnoge profesije bazirane su na lažima, nećemo ih nabrajati da se ko od prozvanih ne bi osetio uvredjenim.
Znači laž je na neki način neophodna?
Na neki način jeste. Visoko znanje čoveka čija je svest na višoj ravni, običnom čoveku je neshvatljivo ili čak štetno. Čovek sa više ravni može da sakrije istinu od čoveka na nižoj ravni, ako proceni da je iznošenje takve istine opasno ili da će biti pogrešno shvaćena i preneta. Samo u tom slučaju, znači prilikom znatne razlike u nivou svesti, dozvoljena je laž kao prikrivanje istine. Izmedju dve osobe čija je svest na istoj ravni laž je besmislena. Kod dve osobe visoko razvijene svesti laž je besmislena, jer ono što je njima prioritetno je uzajamno pomaganje u daljem osvešćenju. Svaka laž samo pokazuje nedostatak zrelosti onoga koji laže.
Medju ljudima čija je svest na nižoj ravni, a upravo je tu idealna podloga za razvoj i rast laži, laž je takodje besmislena, samo to ljudi ne shvataju. U pitanju su i bele i crne laži. Kreiranje stvarnosti bazirano na lažima gradi jednu krhku konstrukciju, koja može da se održi samo zahvaljujući novim i novim lažima, ali uglavnom se brzo ruši. Neki modeli ponašanja, zasnovani na lažima u uzajamnom odnosu, stari su koliko i civilizacija i njihova konstrukcija je donekle stabilna, ukoliko se poštuju odredjene norme. Tipičan primer za to je preljuba. Ukoliko se ljubavnici diskretno ponašaju, lažući time kako medju njima nema ničega, okolina to prihvata i prevareni partner poslednji sazna za preljubu. Okolina, koja sve to zna, savršeno igra igru bele laži praveći se da ništa ne primećuje i da se ništa ne dešava.
Naravno, ovde je saznavanje istine veoma bolno. Poslovica kaže: Istina najviše boli. Zašto?
Ulaganje lične energije u lažnu sliku, a zatim njeno rušenje dovodi do bola. U pitanju je shvatanje besmislenosti puta kojim se do tada išlo, odnosno uzaludnog ulaganje energije. U slučaju rušenja idealne slike o braku i bračnom partneru, recimo, stvar je u rušenju lažnih odnosa i mogućnost za uspostavljanje pravog odnosa. To bi trebalo da bude početak puta osvešćenja i prave ljubavi. Medjutim takav par se najčešće razilazi, u pokušaju da sa novom osobom izgradi pravi odnos, ne shvatajući da nov odnos gradi na starim temeljima i da se suštinski ništa ne menja.
Rušenje lažne slike o sebi je još bolnije, mada se redje dogadja. Opet je u pitanju put povratka Čistoj svesti i rušenje lažne konstrukcije ličnosti. Poslovica koju si navela, odnosi se na sitne opaske o nečijim ličnim zabludama, a one se veoma često ne shvataju dobronamerno. Često i nisu dobronamerne, naročito ako su izrečene u svadji sa željom da se druga strana povredi.
Istina je neophodna u odnosu medju ljudima, jer dovodi do Čiste svesti i pravog i harmoničnog ispoljenja. Ali za istinu takve vrste potrebna je hrabrost, da bi se srušile postojeće norme ponašanja, kao i odgovornost za sopstvene postupke, ali ovoga puta odgovornost pred samim sobom, ne više pred drugima.
Mnoge religije navode Put Istine kao jedini pravi put. O čemu se zapravo, radi?
Oni su shvatili iluzornost pojavnog sveta i pokušavaju svojim sledbenicima da ukažu put kojim njihova svest treba da ide, da bi došlo do osvešćenja, prosvetljenja i slično. Svrha tog puta je ostvarenje generalne karme za čitavo čovečanstvo: osvešćenje sopstvene svesti, proživljavanje sopstvenog života savršeno svesno, ispoljavanje u svim mogućim vidovima.
Pojedinci su uspeli da dosegnu delić Apsolutne istine ličnom spoznajom, ali ta istina se ne može prevesti na običan jezik. Apsolutna istina je deo Neizrecivog i može se samo pojmiti Duhom. Svaki pokušaj iskazivanja verbalnim putem je njeno pretvaranje u laž. Isto kao pokušaj objašnjenja Boga. Jednostavno je Neizrecivo neizrecivo.
Može li čovečanstvo da dodje do istine?
Može i to će se desiti, ali tek pri kraju duhovne evolucije. Još mnogo vekova će živeti na sličan način, odnosno imaće slično vidjenje realnosti kao danas. Ipak, zahvaljujući pojedincima, koji svesno ubrzavaju duhovnu evoluciju, čovečanstvo se kreće napred, u smislu razvoja svesti. Proces ipak nije jednostavan, jer većina se odlično snalazi u postojećem stanju svesti, vešto manipulišući drugim ljudima. Takvi su često na moćnim položajima i igra svesti im savršeno odgovara. Oni unazadjuju duhovnu evoluciju, u izvesnom smislu, ali gledano sa aspekta večnosti, ta igra će ipak imati kraj.
Rekla bih da tajne ipak sadrže nešto magično u sebi. Činjenica koja je javno izneta gubi na značaju, ljubav izmedju muškarca i žene ima veće draži ako je tajna, poslovi koji se obavljaju “iza zatvorenih vrata” su najuspešniji. Šta to magično tajna nosi u sebi?
Tajnošću se stvara zatvoreni krug, da se tako izrazim, koji formiraju učesnici u tajnom procesu. Krug, kao zatvorena forma, ograničava protok energije samo unutar njega, a dodavanjem energije, koja se tom prilikom ne rasipa, stvara se mogućnost koncentracije energije i njena materijalizacija u izvesnom vidu. Tu je razlika izmedju sakralnog i profanog. Sakralne - svete stvari dostupne su samo malobrojnim posvećenicima i za njihovo razumevanje neophodan je visoko istrenirani razum, koji je uz to elastičan i sposoban da primi nepojmljivo. Profane stvari, s druge strane, dostupne su masi tj. svima i koriste se površno, često bez ikakvog razumevanja. Religiozni rituali koje obavlja masa vernika, imaju snagu i svrhu samo kada su ujedinjeni, odnosno kada se obavljaju odredjenog dana. I bez obzira na nerazumevanje učesnika, tom prilikom stvara se odredjeni energetski koncentrat, koji može da posluži u više svrhe. Otuda zabrana proricanja u dane verskih praznika.
Tajnost u odnosima, koje si pomenula, utiče na stvaranje energetskog jezgra izmedju učesnika. Svako otvaranje prema svetu, znači odliv energije i samim tim slabljenje veza medju njima.
Ova vrsta svete tajne nema suštinske veze sa tajnom kao nepoznatim znanjem, odnosno tajnom kao prikrivanjem istine. I medju tajnama postoje razlike, a ovo je dokaz koliko je jezik neadekvatan da izrazi suštinu stvari.
Osnovni magijski aksiom je: hteti smeti znati i ćutati. Sada mi je jasno zašto je ćutanje neophodno.
Neophodno je i zbog još jednog razloga: reč je prelazni oblik stvaranja, prelazni oblik izmedju energije i materije. Reč nastaje na Mentalnom planu, kao ideja oblikuje se na Astralnom planu kao forma, a realizuje se na Materijalnom planu, medjutim, u dvojakom vidu: ili kao izgovorena reč ili kao materijalni produkt. Velike ideje mogu da se realizuju samo ako se njihova transformacija dovede do kraja. Ukoliko se o njoj govori, ona gubi na snazi, jer reči joj oduzimaju energiju koja je neophodna za materijalizaciju.
Razgovor o ideji, koja treba da se realizuje, dozvoljen je samo medju učesnicima energetskog jezgra. U već uspostavljenom zatvorenom krugu reči samo pojačavaju delovanje energije, pojačavaju njenu koncentraciju, a iznošenje novih ideja u vezi plana omogućava sklapanje jasnije slike, ali ponavljam, tajnost je veoma bitna svo vreme trajanja procesa. Dragocenosti se plasiraju samo u ograničenim količinama, upravo tu leži njihova moć. Rasipanje dijamanata čini ih običnim staklenim kamenčićima.
No comments:
Post a Comment