ISPOVEST No 52 ( Moj Cvete, potkresanih latica)

Dugo sam na ovom sajtu.... dugo a ipak sporadično. Kao leptir sam. 

Sletim na ovaj cvet, oblepršam ga nekoliko puta pa me nema... nema... 

mesecima me nema. I taman svi zaborave na lepet mojih krila, ja se 

pojavim opet. Da proverim koliko su latice rascvetale, da li su prašnici 

napupeli.

Mnogo sam cvetova letimično omirisala. I mogu ti reći da se vrlo malo 

razlikuju jedan od drugih. Svi imaju rastvorene latice, svima su napupeli 

prašnici ali retko koji lepo miriše. Uglavom imaju identičan, ubuđali miris. 

Miris ubuđale želje. Nekad ju je bilo, a sada imaju samo sećanje na želju

jer previše su lenji da sa sobom urade bilo šta. A želja zahteva da bude poletna.

I tako, od cveta do cveta, sleteh samo na dva cveta koja su vredna sećanja

 i ponovnog vraćanja. Ali avaj... tim cvetovima je neko potkresao latice. 

Kažu: "okrutna baštovanka". Smatrala je da su cvetovi potkresanih latica 

mnogo lepši. Ako i nisu lepši bar su mirniji, manje lepršaju na vetrovima 

koji duvaju odasvud, manje šire svoje mirise, ne prizivaju leptire da sleću 

na njih...

Da... na ovoj livadi postoje samo dva cveta vredna da se pomirišu iznova 

i iznova. A jedan od tih cvetova si ti.

P.S. Ma kako delovala ova pričica, ma koliko ličila na udvaranje ili laskanje, 

ovo je ipak bila samo konstatacija. Usputna misao odevena u pregršt reči. 

Jednoga dana pretočiću je u poeziju.