San je izmenjena frekvencija svesti. Dnevna, fokusirana svest, koja je razum, rasplinjava se i time njen fokus slabi. Zato je snove teško razumeti, jer razum, kao organ svesti koji služi za posmatranje i klasifikaciju, menja frekvenciju tako što se rasplinjava. Njegova jačina opažanja slabi.
U snovima se dešava obrnut proces u odnosu na primanje utisaka na javi. U snu je pamćenje, odnosno fokusiranje, moguće samo spontanim uplivom energetski jačih utisaka. Na javi razum bira elemente na koje će obratiti pažnju i koncentracijom energije na datu oblast ona biva zapažena.
San je obrnuta realnost. Pod realnošću se obično podrazumeva svet slika, utisaka i materije koji je relativno fiksiran i podložan objektivnim merenjima. San je realnost konstantno promenljivih kategorija, ali sa aspekta svesti podjednako polje ispoljavanja utisaka. San je podjednak doživljaj koji se pamti, kao bilo koji drugi doživljaj jave, odnosno budne svesti.
San predstavlja mnogo prirodnije stanje svesti nego java, jer čovek ne samo što, prosečno gledano, trećinu dana provodi u snu, već i ostale dve trećine budne svesti dobar deo provede u sanjarenju, realno odsutne svesti. S druge strane, razum predstavlja fokusiranu svest, svest svesnu sopstvenosti i jedino je čovek nosilac takvog oblika svesti. Ta fokusiranost zapravo predstavlja zgušnjavanje, kao što svetlost može biti zgusnuta u tačku vrlo jakog zračenja. Maksimalno zgusnuta svest je koncentracija. Koncentracija je, s druge strane, naporna, jer zahteva veliku količnu energije za održavanje, pa je stoga, posle dužeg vremena neprekidne koncentracije, neophodan odmor. Tu vrstu odmora, potpuno pasivnog, svest sama nalaže jednostavnim odsustvom koncentracije, gde je svaki drugi napor nemoguć. Tada se svest odmara u rasplinutom stanju, odnosno prikuplja nove količine energije za sopstvenu regeneraciju.
Prosečan čovek ima tačno određenu količinu lične energije na raspolaganju i njome veoma štedljivo raspolaže, jer trenuci potpune koncentracije u toku dana su uglavnom veoma retki. Čovek najčešće boravi u predelu celokupne svesti, gde se razum spontano prebacuje sa teme na temu, već kako je privučen spoljašnjim utiscima koji aktiviraju sećanje. Memorija, s druge strane, predstavlja skup pojedinačnih utisaka, koji su akumulirana energija emocija. Zato sanjarenje, stanje svesti koje je veoma blisko stanju sna, veoma prija. Prebirajući, po slobodnom izboru, po skladištu sećanja, razum se zapravo napaja energijom i istovremeno obnavlja. Sanjarenje je blisko stanju sna, jer u oba slučaja utisak jave, odnosno realnosti, nestaje i čovek je u potpunosti okupiran sobom, u prijatnom osećaju neometenog bivstvovanja.
Osećaj JA u snovima postoji, ali ne u onom fiksiranom vidu izdvojenosti od okoline, što je Ego, već kao centar sabiranja utisaka. Snevač ima jasan utisak da se radnja dešava njemu i da je on sam centralni učesnik radnje. Ali, za razliku od doživljaja sebe na javi, u snovima je taj osećaj sopstva slabije izdiferenciran. Tačnije, ne služi kao odbrambeni mehanizam od okoline, već jednostavno doživljava, odnosno oseća dešavanja. Međutim, jedan deo mehanizma ličnosti ostaje i dalje prisutan, pa snevač u toku sna često reaguje identično kao kad bi se događaji sna dešavali na javi.
Osnovna razlika u delovanju pomenutog mehanizma ličnosti u snu i na javi je u tome što u snovima nema negacija, dok dnevna svest sva funkcioniše po principu jeste-nije, gde aspekt "nije" veoma često predstavlja potisnuti, odnosno neprihvaćeni aspekt "jeste". U stanju sna nestaje cenzure razuma, jos jedan od mehanizama ličnosti, koji je zapravo osnovna poluga mehanizma kontradikcija (jeste-nije).
Upravo taj aspekt datosti, sve je onako kako jeste, čini san regulatorom čitave svesti, jer mnoga od potisnutih ispoljenja, koja su takođe osobine ličnosti, svoje pravo na život dobijaju samo na mestu sna. Cenzura dnevne svesti ovde nema nikakvu ulogu, jer za razliku od dnevne svesti, gde izgovorena reč čini realnost, na polju snova slika ima dominantnu ulogu. Slike i simboli su jezik sna, pa dnevna svest može da razume san samo ako prati njegovu logiku. Isto tako može san proglasiti nerazumljivim, čime se brani od tumačenja dnevno neprihvatljivog sadržaja i time ga staviti van snage delovanja.
Neki ljudi tvrde da nikada ne sanjaju, međutim, snovi se pamte zahvaljujući jačem energetskom potencijalu koji određeni deo sna sadrži. Ljudi koji tvrde da ne pamte snove jednostavno imaju veoma jaku cenzuru u svesti, koja im ne dozvoljava da zapamte san, da se ne bi dogodilo da u sećanje uplovi neki koji će, svojim značenjem, razoriti iskonstruisanu strukturu dnevne, odnosno Sekundarne ličnosti.
No comments:
Post a Comment