Šta si rekao? "Kada bih ponovo birao koji ću život da živim, odabrao bih baš ovaj koji sam živeo, sa svim njegovim usponima i padovima!"
Ovo je velika istina zapisana na dnu svake Duše, do koje stiže svako ko se usudi da vrtoglavim stepenicama siđe do dna samog sebe. I nemoj da čezneš za čovekom koji je izatkao blaženi spokoj mira. To više nije čovek, to je božansko biće. Čoveku su dati nemiri, jer samo ga nemiri mogu povesti putem stvaranja i otkrivanja. Ponekad mi se čini da svojom unutrašnjom voljom stvaram haos u sopstvenoj svesti, da bih u tom novom rasporedu sagledala stare istine o stvorenom.
Sujeta je tu da nas podseti da smo još uvek samo ljudi, da traganje još nije završeno. Sujeta u čoveku je pobuna protiv samog čoveka. Zato je se tako teško odričemo, mada na sva zvona oglašavamo njeno postojanje u pobuni protiv nje same. Ipak smo još uvek ljudi.
Ritam? Da, ali nikako "stečenih navika iznuđenog zadovoljstva". To okoštavanje života kroz znanje o budućem, koje je trasirano navikom svakodnevnog, zapravo predstavlja zamiranje postojećeg. Rosa koja je naviknuta na sunce jednostavno ispari.
"Ništa se ne dešava slučajno"? Moj poeto, opet si stigao do nekog otkrića, ali ovio si ga velovima poetskog iskaza, napravio si virove od svojih iskaza i nagoniš me da ovako snena vrludam između tvojih reči i sama se pretvarajući u poeziju, ne bih li uspela da te proniknem. Uzalud. Ponovo zagledana u tebe otkrih sebe, a slutim da se u tvom pogledu krije neka nova istina koje se ja nisam setila.
Da li bi bio malo jasniji, malo širi u iskazu?
Da li te je iznenadio stil ovog jutarnjeg pisma?
Tvoja (ni na nebu ni na zemlji)
Z.
No comments:
Post a Comment