PISMO 20.07.2002. 9.20 PM (O kradljivcima)

Nekada sam verovala u mit o Prometeju. Verovala sam da svako znanje o iskonu mora da se krade, kao vatra bogova i da za to neminovno sledi kazna.

Sada znam da je uzeti malo božanskog znanja isto kao uzeti zrno peska sa plaže, niko to i ne primeti, a ono što sam smatrala da je kazna zapravo je bio otpor mog ega prema okolini, moje spoznaje su isuviše beznačajne da bi se Bogovi brinuli o tome.

I sada slobodno mogu da plovim na krilima pitanja, nošena vetrom tvojih izazova.


Svaki put me zadiviš svojim poniranjem u dubine svetlosti, širinom pitanja koje postavljaš. Daješ mi nove izazove nemogućeg, a ja od njih napravim nove puteve pitanja ka starom cilju odgovora. Neću da kažem da ti se divim, ovo je više od toga.

Primećujem da ti je stil pisanja veoma interesantan. Ti postavljaš pitanja koja su već sama po sebi odgovori, ali sama forma pitanja daje tom odgovoru prozor u beskraj i mogućnost da se iz njega izrode nova pitanja, koja nose nove odgovore. Za razliku od tebe, ja nešto ili tvrdim ili priznajem da ne znam. Mada se uglavnom trudim da pronađem odgovor. Iz ovoga zaključujem da sam ja veoma kruta u stavovima, dok sam s druge strane fleksibilna u želji da pronađem odgovore na nova pitanja. Ti si uglavnom fleksibilan.

Tvoja (različita)

Z.

No comments:

Post a Comment