Sloboda je uvek sloboda od sebe samog. Tek tada je postojanje, jer sva ograničenja, sva vezivanja i sve patnje stvorene su kao projekcija svesti. Patnja je otpor projektovanog onom stvarnom.
Čovek oslobođen sebe je slobodan, ali... gde je tu čovek? Visoki mislioci kažu da se treba stopiti sa posmatranim, ne praviti razliku između subjekta i objekta, često daju primer sa prelepim zalaskom sunca. Kažu, zalazak sunca je lep sve dok se u mislima ne pojave reči divljenja. Tada prestaje doživljaj i počinje opis doživljenog, čime se doživljaj odmah stavlja u prošlost, iako se i dalje odvija pred nasim očima. Probala sam da zalazak sunca posmatram bez misli i - više nije bilo zalaska sunca, više nije bilo divljenja, bile su to samo neke boje na horizontu. Shvatila sam da emociju divljenja izaziva reč, a ne prizor i tek sada ne znam ko ovde nije u pravu.
Svakako je čovek sam taj koji kreira stanje ne-slobode, shodno tome on kreira i stanje slobode, tako što prati životne tokove i daje im svoje odobrenje da se mogu desavati. Ili, shvatanjem da je sloboda povinovanje Putu, sa lakoćom prihvata život koji mu dolazi u susret.
Možda si u pravu da nam je patnja data da bi smo zaboravili ono božansko u sebi. Patnja je emocija, a emocija je potvrda da smo živi.
Tvoja (usporena)
Z.
No comments:
Post a Comment