Strah

Strah je veza koja život vezuje za život. Tačnije veza koja život, odnosno vitalnu energiju (koja je manifestacija Čiste svesti), vezuje za materiju. Energija u večitom kretanju traži stalno nove oblike ispoljavanja, a materijalno ispoljenje je vezivanje energije za konstantan oblik. Da bi energija i dalje mogla da se ispoljava u izvesnom obliku kretanja, data joj je mogućnost rasta kao stalno novog ispoljavanja, ali u obliku stare forme. Počnimo od onoga što nazivamo neživom materijom, od stena na primer. Stene i planine izgledaju neprekidno isto, kao da se uopšte ne menjaju. Medjutim, vreme njihovog rasta i promene je duže nego jedan ljudski vek, tako da čovek neće uočiti promenu na toj “neživoj” materiji. Ipak, ono što je vidno je da stene pucaju i razdvajaju se, kamenje se pretvara u kamenčiće, a ovi u pesak.

Strah celu prirodu drži na okupu. Zašto bi biljke osećale strah, ako to nije strah od gubljenja materijalne forme? Misliš li da se drvo ne boji kada ga seku ili trava kada je kose? Priroda se bori da održi svoju egzistenciju, omogućavajući Centripetalnoj sili da se centrifugalno ispolji kroz poznatu formu ćelije.

Iskonski uzrok straha kod čoveka i životinja, pa i biljaka, je nagon za samoodržanjem. Materija je produkt Centrifugalne sile. Smrt, sa druge strane, je produkt Centripetalne sile. Smrt je transformacija Centrifugalne sile u Centripetalnu, vitalna energije više se ne ispoljava u formi materije fizičkog tela, već u formi duhovnog tela.

Strah od smrti je primaran strah svih živih bića. Otkuda to, kad su obe sile podjednako važne za ispoljenje?

Obe sile deluju istovremeno, a njihovo najjače ispoljenje je kroz čoveka, odnosno kroz čovekovu svest, kao vrhunski oblik ispoljenja svesti. Čovek je zbog preobimnosti celokupnog ispoljenja suzio svoju svest na razum i logiku, a zaboravio je u velikoj meri na intuiciju.

Smrt po svojoj suštini predstavlja prelazak, odnosno povratak primarne energije iz materijalne forme ispoljavanja u svetlosnu formu ispoljavanja. Gravitacija duha, odnosno Centrifugalna sila, privlači energiju na ispoljavanje kroz materiju, odnosno kroz svest, kao produkt Centripetalne sile, koja deluje istovremeno. Ceo tok je kružnog oblika. Da banalizujem, vrhunski domet energije je da postane materija. Vrhunski domet materije je da postane energija. Smrt je prelaz jedne forme ispoljenja u drugu. Strah je sila koja sprečava neometanu transformaciju.

Ljudi celog života žive u strahu od nečeg i jedan deo strahova je osnovan, kao na primer strah od vode ili strah od grmljavine. Jasno je da u korenu oba straha leži strah od smrti, odnosno želja za životom. Ali čovek se ponekad plaši iracionalnih stvari, koje ga ne mogu ugroziti, miševa na primer.

Strah od, kako kažeš, iracionalnih stari ipak ima svoju osnovu u ljudskoj svesti. Ako se traumatičan doživljaj vezan za odredjenu životinju nije dogodio u detinjstvu, a zatim potisnut zaboravom, tada uzrok leži u sećanju na neki prošli život. Obično onaj život čija se karma odradjuje u ovom životu, mada strah od sitnih životinja uglavnom potiče od potisnute seksualnosti.

U jednom od predjašnjih razgovora pomenuo si da čovek sa strahom reaguje na svoje okruženje, boji se prirode i drugog čoveka. Kao da su ti strahovi usadjeni u svest svim ljudima. Otkuda to?

Suočen sa prirodom čovek se oseća nemoćno i slabo, ne shvatajući da su sile koje stvaraju prirodu stvorile i njega kao vrhunac ispoljenja. Posmatrajući oluju, čovek oseća strah od sila koje se ispoljavaju kroz jak vetar i grmljavinu, ali ne pomišlja na to kolika sila se pokrenula, a stvara se samo voda, odnosno kiša. Ako to uspeš da pojmiš, biće ti valjda jasno kolika je sila bila potrebna da bi se stvorio život i ljudsko biće. S druge strane, čovek direktno izložen delovanju sila rizikuje da ga u ispoljenju zahvati Centripetalna sila, što onda znači njegovu fizičku smrt. U osnovi svih strahova uglavnom leži strah od smrti.

Čovek se često plaši drugog čoveka.

Čovek se plaši čoveka, ali taj strah naziva se nepoverenje. Nepoverenjem, koje je izgradio razum, čovek postavlja štit ispred sebe, braneći se na taj način od energije drugog čoveka, koja mu ne odgovara ili što je češći slučaj, sprečava drugog čoveka da mu uzima energiju koja mu je potrebna. Gubitak energije znači smrt, pa je strah od smrti opet prisutan.

A strah od kazne?

Sustinski uzrok je opet isti. Kazna za sobom povlači bol. Bol je skoncentrisana energija u odredjenom regionu tela. Kod izuzetno jakog bola čovek gubi svest, jer je celokupna vitalna energija, koja je trenutno na raspolaganju, skoncentrisana na jednu uzanu oblast i razumska svest gubi energiju potrebnu za ispoljavanje. Usled prevelikog bola takodje može doći do smrti.

Kod kazne, gde je izvesno da neće biti fizičkog bola, sankcija je obično patnja koja je takodje veoma bolna. Roditelji koji ne kažnjavaju svoju decu batinama, obično ih kažnjavaju ignorisanjem, a to znači uskraćivanjem lične energije. Onog trenutka kada shvatiš da priliv lične energije ne zavisi od raspoloženja drugih osoba oko tebe, tada ćeš prestati da se plašiš psiholoških kazni. Jer onaj ko ti uskraćuje svoju ličnu energiju ignorisanjem, u nameri da te kazni na taj način, u stvari kažnjava i sebe. Zatvara se za prijem tvoje energije, koje je i njemu neophodna.

Kazne zatvorom, recimo, predstavljaju fizičku izolaciju kažnjenika od osoba koje ga vole i samim tim izolaciju od njihove energije. A kazna samicom znači potpuno izolovanje od priliva energije drugih ljudi. Zato se samica tako teško podnosi.

Mnogi strahovi su stečeni u ovom životu. Decu često plaše mrakom i čudovištima koja vrebaju iz mraka. Otkuda takvo uverenje?

Deca se plaše mraka, ali i mnoge odrasle osobe plaše se mraka takodje. Doduše, taj strah nose od detinjstva i nisu ga se oslobodili odrastanjem. Evo u čemu je stvar: dečja svest, govorim o sasvim maloj deci, predstavlja ispoljenje Čiste svesti, odnosno Apsolutne svesti, u čistom vidu. Deca u sebi nose znanje o sveukupnosti ispoljenja, ali ne poseduju logiku ili ono što se naziva zdrav razum. Logika i razum su nešto što se uči odrastanjem, a u velikoj meri zavisi od sredine u kojoj dete raste i razvija se. Bebe veći deo ispoljenog, odnosno veći deo dana, provode u snu. San je njihovo prirodno stanje svesti, jer njihova svest, bliskija Apsolutnoj svesti nego svesti roditelja, obitava na Astralnom planu. U prvoj godini života čak se i budna svest malo razlikuje od Astralne svesti i deca uče, prepoznaju i razumevaju emocijama, koje su deo Astralne svesti. Astralna svest poseduje odredjenu frekvenciju, ali istovremeno predstavlja svet ispoljenih formi u nematerijalnom vidu, odnosno nivo do kojega mogu da se ispolje nematerijalna bića. Obzirom da je svest male dece na Astralnom nivou, mogućnost kontakta sa nematerijalnim bićima, koja predstavljaju odredjeni vid nematerijalizovane svesti, je velika i kontakt se često dešava. U zavisnosti od prirode bića koje se ispoljilo, deca se ili plaše ili raduju. Ukoliko je nematerijalno biće neprijatne prirode, da ne kažem zle, jer to ne bi bilo ispravno, dete reaguje sa strahom i vriskom. Zagrljaj majke pomaže u tom slučaju, jer dete ne samo da oseća ljubav, koja ga smiruje i štiti, već svoju svest pretapa u svest majke, koja takva bića ne oseća, pa samim tim i dete prestaje da oseća njegov uticaj.

Slične situacije i kontakt sa nematerijalnim bićima, dešavaju se i odraslim osobama. Takvi kontakti dešavaju se uglavnom noću, jer tada budna svest menja nivo frekvencije, uskladjujući se sa frekvencijama Astralnog plana - pripremajući se za san. Čovek koji je budan noću, u vreme kada je navikao da spava, nalazi se na prelazu izmedju dva sveta i realnost snolike svesti meša se sa realnošću budne svesti.

Obično se prvo oseti prisustvo nečeg nepoznatog, ali se to “nešto” ne vidi. Spoznaja prisustva na koje nije naviknut, kod čoveka izaziva strah. Aktiviranje straha, kao barijere transformacije dveju sila aktivira ih istovremeno, pa u trenucima straha čovek oseti izuzetan priliv energije. Ta neuobičajena količina energije može da materijalizuje nematerijalno biće do tačke vidljivosti, što u čoveku izazove još veći strah. Na raspolaganju su dve mogućnosti: ili će čovek, pod uticajem povećane energije izazvane strahom, tu istu energiju pretvoriti u kinetičku energiju, što bi značilo “pobeći glavom bez obzira”, ili će ta energija slomiti barijeru straha i čovek umire, jer nema prepreke za transformaciju energije.

U narodnim verovanjima pominju se vampiri vile, veštice i slično, kao imena bića koja noću opsedaju čoveka. Šta je to?

Uglavnom se radi o kolektivnom duhu, odnosno kolektivnoj svesti životne zajednice nižeg vida ispoljenja. Vodene vile predstavljaju duh vode i to su one pojave koje se javljaju oko vodenica. Šumske vile su duh ujedinjene svesti biljaka i slično. Sva ta stvorenja pripadaju Astralnom planu i predstavljaju neku vrstu učitelja za ispoljenje, vodiča u naredna ispoljenja. Sve ispoljene forme svesti pre čoveka, u snu uče naredna ispoljenja i forme u kojima će se ispoljiti posle smrti svog fizičkog tela, kao nosioca ispoljene svesti. 

Kontakt čoveka sa ovakvim bićima moguć je samo u izmenjenom stanju svesti, odnosno izmenjenim vibracijama, ali u suštini takav kontakt je besmislen, jer ovi stvorovi čoveka ne mogu ničemu da nauče, što on već ne zna. Doduše, čovek je zaboravio kako da komunicira sa biljkama i životinjama, ali to je samo zato što je razumom ograničio sopstvenu svest i komunikaciju sveo isključivo na govor.

A zbog čega se javlja strah pri susretu sa ovim bićima?

Susret sa ovakvim bićima protivi se razumu i razumskoj slici sveta. Nasilno slamanje barijere razuma može da odvede u ludilo, koje bi u ovom slučaju predstavljalo neometano komuniciranje, ali bez mogućnosti kontrole frekvencije svesti. Strah je u ovom slučaju barijera koja odvaja planove ispoljenja svesti.

Nematerijalna bića spadaju u oblast nepoznatog. Medjutim čovek se plaši svega nepoznatog što mu se nadje na putu. Neizvesnost je strah od nepoznatog. Otkuda taj strah?

Nepoznato, u ljudskom smislu, predstavlja nov oblik ispoljenja lične energije. Da bi se lična energija ispoljavala potreban je odredjeni (nematerijalni) šablon. Ispoljenje lične energije se odvija kroz emocije, a one su šablonizirane poznatim ispoljenjem. Strah od bola, prilikom primanja injekcije recimo, je strah baziran na poznatom osećaju. Medjutim, strah od nepoznatog dogadjaja je strah od gubljenja energije, jer ako šablon nije uspostavljen energija se odliva u beskraj, a to vodi smrti. Naravno, to se nikada ne dešava. Ne poznavanje šablona ne znači da on ne postoji.

Neki ljudi su od straha napravili igru i uživanje, uzmimo alpinizam kao primer.

Strah od opasnosti zaista može da donose uživanje, ali ne uživa se tu u strahu, već u pojačanom prilivu energije koju strah donosi. Svesno upuštanje u rizičan poduhvat omogućava kontrolu barijere koja sprečava transformaciju sila, tako da se ta barijera ne lomi, već postaje propustljiva. Naravno, opasnost da se barijera ipak slomi uvek postoji, ali češći je slučaj da njena propustljivost omogući povećan priliv energije, što onome ko se upušta u strah, ipak prija.

Strah od buke, naročito od iznenadnog zvuka zajednički je svim ljudima. Otkuda taj strah?

Buka po svojoj prirodi predstavlja zvuk, odnosno vibracije. Čovek takodje predstavlja skup energetskih vibracija odredjene frekvencije. Zvuk koji se uklapa u čovekove vibracije je prijatan, onaj koji se ne uklapa je neprijatan. Uzmimo na primer hevi-metal muziku ili klasičnu muziku. Ova prva prija jednom krugu ljudi, ova druga drugom, ali zajednička odlika im je da ne prijaju istim osobama. Sve zavisi od njihovih ličnih vibracija.

Kontinuirana buka utiče na zdravlje ljudi, jer nevoljno menja frekvenciju njihove svesti. Pokušaji razumske svesti da zadrži nivo prethodnih ličnih vibracija dovodi do nervoze, a kasnije i do poremećaja energetskog balansa, odnosno do bolesti.

Iznenadni zvuk donosi trenutni strah, jer za trenutak zaustavlja vibracije i izaziva prekid dotoka energije. Kontinuirani prekid vibracija dovodi do smrti, pa možemo reći da iznenadni zvuk predstavlja trenutni udar smrti. Medjutim, smrt se u ovim situacijama izuzetno retko dešava, jer u čoveku postoji odbrambeni mehanizam koji trenutno popravlja prekinuti tok vibracija, tako da je i strah trenutan.

Medjutim, dugotrajna izloženost isuviše jakom zvuku trajno remeti ustaljene vibracije i zaista dovodi do smrti. Tonovi odredjene frekvencije dovode do pucanja stakla, odnosno razaraju materiju, isto tako tonovi odredjene frekvencije mogu da razore bilo koju drugu materiju, pa i samog čoveka.

Šta možemo reći o iracionalno-racionalnim strahovima kao što su strah od starosti, bolesti i slični strahovi koji pritajeno ili jasno muče ljude?

Strah od starosti predstavlja strah od smrti, ali ne samo to. Starost predstavlja lagani gubitak energije i samim tim gubitak života, ali i gubitak moći.

Biti moćan, znači imati u sebi veću količinu energije od proseka. Energija uvek teži da se materijalizuje, pa tako su moćni ljudi uvek okruženi skupim materijalnim dobrima. Moć takodje donosi upravljanje drugim ljudima, ali sve se ipak svodi na sticanje materijalnih dobara. Medjutim, u tom smislu moćnih ljudi ipak je malo pojedinaca, u odnosu na ukupnu populaciju. Moć, kod svakog muškarca ponaosob, ogleda se u njegovoj seksualnoj potenciji, a kod žena moć je u njihovoj lepoti. Iz toga jasno proizilazi da je strah od starosti u stvari strah od gubitka potencije, odnosno gubitka lepote.

Pojasnimo to malo.

Uzdignuti falus predstavlja tačku oko koje se vrti ceo materijalni svet. Takodje, on predstavlja simbol snage stvaranja. Prehrišćanske civilizacije slavile su kult falusa i to s pravom, jer njihova svest bila je bliža Apsolutnom nego svest današnjeg čoveka. Falus je simbol plodnosti, napretka i razvoja.

U svesti današnjeg muškarca zadržao se taj iskonski kult, ali u modifikovanom, odnosno zaboravljenom vidu. Današnjem muškarcu bitna je njegova potencija, ali retko koji može da objasni zašto je to tako.

Potenciju kod muškarca izaziva aktiviranje Primarnih sila, a uzrokovano je prisustvom lepe žene. Primarne sile su davaoci života i životne energije uopšte. U svom silaznom vidu, vitalna energija se u čovekovoj svesti manifestuje na prvom mestu kao seksualna energija, koja teži za ispoljenjem. Akumulirana seksualna energija čak može da dovede do izmenjenih stanja svesti, a kod vrhunski istreniranog uma i do duhovnog uzdizanja svesti, što bi čak značilo odradjivanje nekoliko karmičkih zadataka u jednom životu.

Seksualna energija, koja je modalitet vitalne energije, u stvari predstavlja simbol mladosti, odnosno moći. Gubitak moći znači gubitak života, što se opet svodi na strah od smrti.

Žene nemaju ovih problema, ali suštinski problem je isti. Za ženu strah od starosti je strah od gubitka lepote, a lepota žene ima samo jednu svrhu: da privuče muškarca. Moć žene je u njenom zavodjenju, pa gubitak lepote za nju takodje znači gubitak moći. Dalje se obrazac ponavlja.

Zašto je muškarcu toliko važno da bude najbolji ljubavnik?

Muškarčeva moć ogleda se i u lepoti žene koja je pored njega. Ako nije najbolji, tada će mu drugi muškarac, koji je bolji od njega, preoteti ženu kao sekundarni izvor energije.

Muškarac može da ima moć u smislu bogatstva ili političku moć, ali uvek će zaviditi mladom muškarcu koji ima samo seksualnu moć. I rekla bih, da bi se vrlo rado menjao sa njim.

Mlad muškarac je oličenje mladosti, oličenje života, bez obzira na materijalnu situaciju. Star muškarac je oličenje bliske smrti. Radi se samo o energetskom bogatstvu, jer ono i čini život. Materijalno bogatstvo ne može se sa sobom poneti u smrt, to je poznato od davnina. Ipak je, kao što vidiš, u suštini problema strah od smrti.

A strah od bolesti?

Bolest znači neravnotežu energije i vrlo često nedostatak lične energije, koji vodi ili gubitku moći ili gubitku lepote, a često su oba faktora zastupljena. Nedostatak energije nas vraća na prethodno rečeno.

Strah od siromaštva?

Siromaštva može da se boji samo onaj koji ga je jednom doživeo. Situacija se opet svodi na nedostatak energije. Siromaštvo se odlikuje gladju, a hrana je izvor energije. Znači siromaštvo je nedostatak energije. A znamo da nedostatak energije dovodi do smrti i priča se ponavlja. Treba li ti još neki dokaz da u osnovi svih strahova leži strah od smrti?

Ne, dovoljno je.