Strah od smrti je prirodna barijera transformacije Centrifugalne sile u Centripetalnu. U korenu straha od smrti leži želja za životom, odnosno želja za ispoljenjem svesti, kroz sticanje iskustava. Čovek je tu želju nazvao nagon za samoodržanjem, jer uočio je da je taj nagon prisutan kod svih živih bića.
Zašto onda strah?
Taj strah ipak nije neprekidno prisutan u svesti. Oseća se jedino u situacijama kada je smrt izvesna ili moguća, u trenucima opasnosti. Da je strah od smrti jasnije prisutan u čovekovoj dnevnoj svesti, tada bi i njegov život bio ispunjeniji, jer znao bi da nema vremena za gubljenje, dosadjujući se. Dosada u stvari predstavlja potpuni zaborav na smrt, kao okončanje postojanja u datom obliku, ali s druge strane, dosada kao osećaj praznine, navodi čoveka na aktivnost, u smislu ispoljenja emocija bilo koje vrste.
Istovremeno, zaboravivši na postojanje smrti, čoveku je lakše da živi, jer nije svestan opasnosti koje vrebaju na svakom koraku, a sa kojima se retko suočava. Naročito danas, u moderno vreme, opasnost od smrti je nebrojeno puta veća nego pre stotinak godina. Savremena kuća, sa gomilom električnih aparata u njoj, pravi je izvor neprekidnih opasnosti od strujnog udara, a i od požara koji ti aparati mogu da izazovu. Zahvaljujući električnoj energiji čovek je znatno sebi olakšao život, a rizik je ipak mali i izuzetno retko se dogadjaju nesreće u kući. Da ne govorimo o razvijenom saobraćaju u kome ginu milioni ljudi, a ipak je saobraćaj doneo brži prevoz sa mesta na mesto.
Šta se zapravo dešava u trenutku smrti?
Za početak ništa. Čovekova svest nastavlja da funkcioniše i dalje, jer svest je ono što je nepromenljivo i večito. U prvom trenutku nastaje zbunjenost, jer svest nije svesna da je promenila formu ispoljavanja. Jedino čega u narednim trenucima biva svesna je lakoća postojanja. Fizičko telo jeste primarni nosilac čovekove svesti, ali u velikoj meri predstavlja ograničavajuči faktor - čega već svest, gledano kroz prizmu razuma - nije svesna. Stoga odvajanje od fizičkog tela donosi lakoću. Ono što je za života bila intuicija, sada postaje osnovno čulo doživljavanja sveta i duša neometano doživljava svet, još uvek onaj svet koji poznaje, ali sagledava ga jasno i bez iluzija. Smrt je u stvari prekidanje veze izmedju Fizičkog tela i Astralnog tela.
Postoji jedan odredjeni period, obično traje šest nedelja, kada se duša navikava na nov oblik bivstvovanja, ali još uvek je privržena materijalnom svetu, jer to je svet koji poznaje. Svest tada obitava na Astralnom planu, kao najnižem obliku mogućeg ispoljenja. Medjutim, pošto više nije vezana za fizičko telo koje bi je držalo prikovanom za materiju, lagano prelazi u više planove, kao balon punjen helijumom koji stremi naviše.
Znači, posle smrti čovekova duša, odnosno čovekova svest, napušta dnevnu - razumsku svest i počinje da funkcioniše isključivo kao Astralna svest. Tada se oslobadja ograničenja prostora i vremena, naročito ograničenja fizičkog tela i osećaja protoka vremena, te stupa u bezprostorni i bezvremeni svet Astrala. Običan smrtnik u prostore Astrala stupa svake noći sanjanjem, ali tu svest doživljava kao nešto strano, što mu je takoreći slučajno dato. Smrću, spajaju se razumska - budna svest i Astralna - snolika svest u jedno. Čovek je svesniji novog okruženja nego u snovima i na tom polju se sreće sa svojom sveukupnošću. U Astralni svet spadaju ne samo snovi već i emocije, mašta, želje. Ukratko, svi misaoni produkti nastali su i ostali u Astralnom svetu. Svesna predstava, odnosno predubedjenje o smrti takodje je realnost Astralnog sveta i ako je čovek za vreme života o smrti razmišljao kao o Strašnom sudu, strašni sud će ga i dočekati. Isto tako, ako veruje u rajsko blaženstvo tamo će se i naći. Pored toga apsolutno sve misli i želje, koje je sačinila budna svest, otisnute su u Astralu. Običan čovek svoje loše misli, kao i sliku o sebi i drugima, potiskuje u nesvesni deo psihe, ali otisak ostaje na Astralnom planu. Sve ono zbog čega se nije pokajao u životu, čeka ga na suočenje posle smrti. Onaj deo ličnosti koji sebi nije hteo da osvesti - takodje. Pa tako se može desiti da dospe na Strašni sud već samim uočavanjem onog dela sebe sa kojim nije hteo da se suoči za života.
Ispovest svešteniku pred smrt deo je Svete tajne. Ispovedanjem samrtnik se pri budnoj svesti suočava, prvi i poslednji put, sa pravom istinom o sebi. Oprost greha koji sveštenik izgovara u stvari je oprost koji duša daje samoj sebi, suočavanjem sa samom sobom. Tako dospeva očišćena u Astralni svet.
Duša materijalno orijentisana, koja je za vreme življenja bila poistovećena sa fizičkim telom i za koju je materija vrhunsko ispoljenje, tačnije duša koja nije osvešćena u zemaljskom životu, stvaraće u Astralnom svetu nove slike materije i privučena materijom rodiće se ponovo.
Duša na višem stepenu, ona koja je osvešćena i koja se ispoljila kroz odredjen zadatak koji joj je dat za taj život, dospeva u više spiritualne svetove i preuzimanjem novog zadatka radja se ponovo, radi njegovog ispunjenja. Duša koja ne postigne svesnost i ne proživi život u svim manifestacijama koje su joj dodeljene, radja se ponovo sa istim zadatkom, dok ga ne obavi.
Šta u stvari predstavljaju karmička zaduženja?
Karmička zaduženja, odnosno karmički zadatak, predstavlja odredjenu oblast života, odnosno svesti, koja treba da se proživi i osvesti. Duša koja se radja prvi put u obliku čoveka recimo, ima kao osnovni zadatak osvešćenje sopstvene ličnosti. Obzirom da je svest progresirala iz forme životinje, u formu svesti čoveka, ovo je jedan od težih zadataka, jer predstavlja generalno novo ispoljenje. Takav čovek u sebi još uvek nosi zakon čopora, pa stoga teži ka organizovanom okupljanju i pripadanju nekoj zajednici. Duh divljine još uvek živi u njegovom sećanju, pa takva osoba pokazuje neumerenu crtu agresivnosti. Ono što takva svest treba da nauči je življenje u zajednici uz toleranciju i razumevanje, a na prvom mestu treba da spozna i iskusi osnovne osobine čoveka, kao što su tolerancija, komunikacija i na prvom mestu spoznaja sebe, kao izdvojen entitet u odnosu na ostale.
Progresirana svest neke od domaćih životinja s druge strane, daje jednu prilično miroljubivu osobu, sklonu da svima popusti i ugodi, takoreći osobu bez karaktera. Ovakav čovek takodje traži organizaciju kao zaštitu i rado se prepušta tudjem vodjstvu. Zadatak je opet isti: spoznaja sebe kao izdvojen entitet i samim tim spoznaja sopstvene volje i sopstvene ličnosti.
Sledeća karma je viši stepen osvešćenja Duha, odnosno ličnosti. Ono što čoveka odvaja od životinje su materijalna dobra i spoznaja njihove vrednosti. Novac je idealna forma za vrednost materije i svest na ovom stepenu treba da se usmeri ka spoznaji vrednosti materijalnog. Istovremeno, treba da spozna sopstvenu odvojenost od čopora ili krda tačnije od pripadnosti bilo kome ili bilo čemu, ali ne kao potpuna izolovanost od ljudi, već kao sticanje lične slobode i lične vrednosti medju ljudima.
Svaki sledeći karmički zadatak podrazumeva obnavljanje prethodnih iskustava i obogaćivanje svesti.
Pojam “karma” uglavnom se shvata kao nešto opterećujuće, kao otplata duga.
Pojam karma bi trebalo podeliti na dva značenja: zadatak i dug. Opterećujuće jeste u oba slučaja. Zadatak je nešto što treba naučiti, nešto u čemu svest nema iskustva pa je stoga težak. A dug je takodje deo karme, kao karmička otplata. O čemu se ovde, radi: lična svest pojedinca, koju možemo nazvati Duh u ovom slučaju, tokom svojih ispoljenja u raznim životima nosi odredjena iskustva u odnosu sa drugim ljudima. Tako naučena iskustva prenose se, kao deo ličnosti, u naredni život. Ličnost se ponaša isto kao i u prethodnom životu, medjutim ako je takvo ponašanje nanosilo zlo drugim ljudima u ovom životu, ona mora da iskusi i drugu stranu medalje, pa će se u ovom životu ponašati isto, ali će sretati osobe koje joj to neće dozvoliti, te će i sama iskusiti šta su osećali drugi. To je kao lice i naličje medalje. Osvešćenjem oba iskustva dolazi do ravnoteže, lekcija je naučena i nema potrebe za obnavljanjem. Duh u svom sećanju nosi pomenuta iskustva, ali ona nisu dostupna razumskoj svesti.
Da li to znači da žrtva u prethodnom životu treba da postane ubica u aktuelnom životu?
Ne, naprotiv. Žrtva u prethodnom životu radja se sa osećajem ugroženosti, koji je zabeležen u sećanju Duha, ali upravo taj osećaj sprečiće je da postane ubica. Ono što je karmički zadatak žrtve, izmedju ostalog, je spoznaja suštine smrti, razumevanje smrti. Takva osoba je često izložena vidjanju smrtnih slučajeva, često se time i profesionalno bavi, a ono što je najčešće nagoni na razmišljanje o smrti je nagon za samoubistvom, kao nagon ka smrti.
Šta se dešava sa samoubicama posle smrti? Verovanje je da takva duša luta Astralom, ponovo proživljavajući stuacije koje su je navele da sebi oduzme život.
Verovanje je delimično tačno. Odmah nakon prekida veze sa fizičkim telom, u nižim sferama Astralnog plana, duša zaista nastavlja da preživljava emocije i situacije koje su je dovele do toga da prekine sebi život. I sve dok Duh pokušava da stupi u kontakt sa okrivljenim osobama, stvarajući im grižu savesti, situacija je teška. Medjutim, takva duša vremenom napušta zemaljske okvire i upućuje se u više sfere, nastavljajući svoje obitavanje, kao i ostali koji su umrli prirodnom smrću.
Jedan od uzroka samoubistva je nesrećna ljubav. Da li je ona uzrok karmičkih susreta izmedju muškarca i žene?
Ponekad, mada karmički susret izmedju muškarca i žene predstavlja zbir mnogih drugih okolnosti i situacija.
Ono što generalno čini karmičke susrete je ljubav, kao veza izmedju dve duše. Muškarac i žena, ako su pravi par koji istovetno zvuči, čine spoj dve komplementarne polovine. Takvi susreti nastaju ako je jaka ljubav koju su osećali prekinuta civilizacijskim normama, kao Romeo i Julija na primer. Dalje, ako je jedan od partnera bio grub prema drugome i pored ljubavi koju je osećao, a za to su opet krive norme ponašanja, takve dve duše spojiće se ponovo, da bi greška bila ispravljena.
Imam pitanje iz života na ovu temu. Poznajem muškarca koga kroz život prate pokušaji samoubistava nekoliko njegovih devojaka. Da li će morati da se u narednim životima sretne sa svakom ponaosob, da bi ispravio karmičko opterećenje?
Ako se neka od njih ubije onda će morati svakako. Medjutim, sa onima koje su samo pokušale, a ipak to nisu učinile, još uvek može da ispravi grešku. Ono što je sporno u celoj situaciji je njegova lična energija koju su one želele za sebe. Da bi se karmički čvor, stvoren u ovom životu, razrešio potrebno je da im upućuje ljubav kao svoju ličnu energiju i da mu svaka ponaosob oprosti na sebičnom ponašanju.
Slučaj je malo neuobičajen, veći broj pokušaja samoubistava je u stvari podsećanje na smrt. Ako bi se ovakvi slučajevi prekinuli, pojavile bi se nove situacije. Ili bi otišao u rat, gde bi se direktno suočio sa tudjom smrću ili bi često prisustvovao nesrećnim slučajevima. Prioritetno u svemu je podsećanje na sopstvenu ulogu žrtve u nekom od prethodnih života, sećanje koje još uvek obitava u svesti Duha i razrešenje spoznajom suštine smrti.
Šta je sa ljudima koji se profesionalno bave smrću, mislim na dželate i mesare?
Varijacija na temu. To su takodje žrtve u prethodnom životu, a profesionalno bavljenje smrću treba da ih podseti da treba da se suoče sa suštinom.
Ima li tu karmičke otplate?
Nema, jer oni to rade bez emocija i bez ličnog razloga. Da bi se uspostavila karmička veza potrebne su emocije izmedju učesnika i to veoma jake emocije.
Da li duša u svom materijalnom ispoljenju menja pol?
Menja ga, jer iskustvo Duha - biti žena, je različito od iskustva - biti muškarac. Opet su u pitanju civilizacijske norme. Čista svest pojedinca, odnosno njegov Duh nema polno odredjenje i suštinski muškarca ništa ne ometa da iskusi emocije i ispoljenja koja su odredjena ženama. Za žene važi isto. Ono što uslovljava rodjenje u telu muškarca, odnosno žene je karmički zadatak. Duša može da odluči da promeni pol prilikom rodjenja, ako smatra da će tako lakše odraditi karmu koju nije uspela da izvrši u prethodnom životu. Ono što odredjuje ponašanje tipično za muškarca ili ženu je razumska svest, suština baš tog ispoljenja već je u domenu Duha.
Zašto čovek nije svestan svoje karme i prethodnih života?
Opet se vraćamo na već rečeno. Znanje o karmi podrazumeva i znanje o reinkarnaciji, odnosno ponovnom rodjenju. Svako novo iskustvo predstavlja ulaganje energije u novo ispoljenje svesti. Prvo, ljudi nisu voljni da svoju energiju ulažu tek tako, jer ulaganje znači izvestan gubitak, a energija je život. Ulaganje u nepoznato, što novo iskustvo suštinski predstavlja, izaziva odredjeni strah, opet zbog gubitka energije. Da bi se svest ipak ispoljila kroz iskustvo, koje joj je dato kao zadatak, svest o potrebi ispoljenja nalazi se u domenu Duha, ali ne i razumske svesti. Osim toga, čovek se nikada svesno neće upustiti u neprijatna iskustva koja treba da doživi. Tako da je jedino moguće ostvariti odredjenu karmu isključivo uz neznanje o datom zadatku. Medjutim, čoveku je data volja, koja je već u domenu razuma, pa se vrlo često dešava da se karmički zadatak nesvesno izbegava i da se jedna karma odradjuje u nekoliko života.
Osoba koja je svesna sopstvene karme, a to je moguće dubokim promišljanjem i spoznajom suštine sopstvenog života, ima mogućnost da u jednom životu započne i čak odradi nekoliko sledećih zadataka, ali uz stalno ispoljenje aktuelne karme. Karmički zadatak je dat za ceo život, i ako odredjena osoba spozna i izvršava karmu, može da nastavi sa sledećom. Medjutim, ako u jednom trenutku odustane od aktuelne karme i prestane sa ispoljenjem do kraja života, opet se radja sa istim zadatkom, a naredni karmički zadaci, započeti u prethodnom životu, ostaće zabeleženi u pamćenju Duha. U sledećem životu, osoba će pokazivati interesovanje za te oblasti života, a stečena iskustva u prethodnim životima će pomoći olakšanim ispoljenjem karmičkog zadatka, kada dodje na red.
Dalje, ukoliko bi ljudi bili svesni reinkarnacije, kao ponovljene mogućnosti života, retko ko bi usavršavao svoju svest i evolucija Duha bila bi znatno usporena. Zbog toga ne samo što je realnost reinkarnacije zaboravljena, već razum uvek ima početni otpor prema toj temi. O reinkarnaciji se već zna i to hiljadama godina. A ljudi i dalje veruju ili ne veruju u nju. Isto kao vera u Boga, neko veruje, neko ne, a suštinski se ništa ne menja.
Šta je sa porodičnim prokletstvom, zla kob koja se prenosi sa kolena na koleno zbog greha nekog daljeg predaka?
U pitanju je samo sabiranje duša sa odredjenom karmom ili, što se redje dešava, ponovljeno rodjenje u istoj porodici radi ispunjenja zadatka ravnoteže, odnosno ostvarenja druge strane medalje. Duh, koji u sebi sadrži ličnost, svesno bira porodicu u kojoj se radja, da bi se karma odradila u potpunosti.
Vratimo se temi “Smrt”, reinkarnaciju su dosta obradjivali drugi.
I smrt je tema o kojoj se mnogo govorilo i pisalo, samo tebi nisu došle do ruku takve knjige.
A “Tibetanska knjiga mrtvih”?
Da, ali samo to.
Čime je odredjena dužina života čoveka?
Sve zavisi. Ako govorimo o prosečnim osobama, onda je njihova dužina života uslovljena verovanjem tipa: moji su preci živeli toliko i toliko, pa ću verovatno i ja živeti toliko dugo. Teoretski, čovek može da živi beskonačno dugo, pod uslovom da se ispoljava u svim oblastima života, sa potpunom svešću. Dalje, potrebno je da ima svest o beskonačnosti življenja i da za to redovno obezbedjuje odredjenu količinu energije, što podrazumeva prohodne energetske kanale. Trošenje lične energije može da bude neumereno samo u kraćem periodu, mislim na iscrpljenost svih vrsta, ali posle toga treba da sledi isti ili duži period regeneracije, uz akumuliranje izgubljene energije. Čovek ima dva energetska kredita: jedan u Neispoljenom, odakle ga svake noći uzima i drugi u materijalnom, odnosno u sopstvenom tkivu.
Preraspodela lične energije je takodje bitna. Akumuliranje energije u nezadovoljstva dovodi do patnje, umesto da se ta energija upotrebi na rešavanje problema. Patnja vodi u bolest, materijalizacijom takve energije, a bolest kao energetska neravnoteža, dovodi do blokiranja neometanog protoka energije. Umanjen dotok energije vodi u opštu slabost, a zatim i u smrt.
U slučaju da su svi napred navedeni elementi ispunjeni, onda samo verovanje u dužinu sopstvenog života ga ograničava.
Mislim da je civilizacija u velikoj meri uslovila dužinu života ljudi.
Uslovila jeste, ali dvosmerno. S jedne strane, napredak medicine produžava ljudski vek, ali s druge strane postalo je pomalo nepristojno živeti predugo. Čovek od stotinak godina je na izvesnoj smetnji svojim potomcima. Materijalni motiv je prevashodan, imovina se posle smrti deli naslednicima, pa oni često priželjkuju, nesvesno ili svesno, smrt svog roditelja da bi tom imovinom neometano raspolagali. Javno mišljenje je čak otišlo dotle, da i oni koji nemaju lične koristi od nečije smrti smatraju da je jednostavno nepristojno živeti toliko dugo.
Dosada ili gubljenje smisla života je još jedan od faktora koji skraćuju život. Star čovek veruje kako je završio svoj život, time što je odgajio decu, pa čak i unučiće. Druženje sa vršnjacima uverava ga u to da biti star obavezno znači i biti bolestan, a ako se odupre ovakvom uverenju onda ostaje sam, jer oni umiru. Druženje je neophodno zbog razmene energije sa drugim ljudima i star čovek mora da bude izuzetno fleksibilan, tačnije spreman na nova ispoljenja, da bi mogao da se druži sa znatno mladjim osobama od sebe. Ako savlada sve ove prepreke, uz istovremeno konstantno očišćenje svesti, onda mu je besmrtnost zagarantovana, naravno do odradjivanja poslednjeg karmičkog zadatka: spoznaja Apsolutne svesti.
Zašto se dešava nasilna smrt, nesrećni slučajevi ili ubistva?
Nasilna smrt može da se desi iz više razloga. Uobičajen razlog je zbog ispunjenja drugog dela karmičkog duga.
Dobro, to je kod ubistava, ali šta je sa nesrećnim slučajevima?
I nesrećni slučajevi dogadjaju se iz više razloga, nisi mi dozvolila da završim. Prvo, nesrećan slučaj ne mora da bude slučajan, to je svima poznato.
Drugo, izgubljena želja za životom je najčešći uzrok. Nesrećni slučajevi dešavaju se usled trenutnog gubitka razumske svesti, odnosno trenutnog gubitka kontrole nad situacijom. Unutrašnja želja za prekidom života koji je nepodnošljiv, a koja nije toliko jaka da bi čovek svesno sebi oduzeo život, dovodi do odsustva razumske svesti u presudnom trenutku i tako dolazi do nesrećnog slučaja, koji prouzrokuje smrt.
A zašto se dešavaju ubistva i šta se dešava tom prilikom?
Ubistva se dešavaju iz više razloga, a osnovni uzrok ubistva je nagon za samoodržanjem ili aktiviranje dela svesti koji je ostao iz predevolutivne faze razvoja Duha. Svest ubice je na posebnom nivou, ali tek pošto počini ubistvo. Prilikom ubistva čoveka u neposrednom kontaktu, bilo davljenjem, bilo oštrim oružjem, dolazi do energetskog kontakta izmedju dva čoveka. Isto se dešava i pri vodjenju ljubavi, samo je razmena energije voljna i donekle slabija. U slučaju borbe na život i smrt izmedju dva protivnika dolazi do maksimalnog ispoljenja energije i proboja svih zatvorenih kanala. Medicina bi to nazvala dotokom adrenalina, ja ću se ipak zadržati na terminu “energija”. Pojačan priliv i emitovanje energije dovodi do otvaranja svih energetskih kanala i maksimalnog ispoljenje volje. Volje za pobedom, odnosno volje za održanjem sopstvenog života. U trenutku smrti pobedjenog, fizički kontakt izmedju protivnika je najčešće prisutan, mada je već prethodno uspostavljen energetski kontakt. Smrt je prekidanje veze Astralnog tela sa fizičkim telom i prelaz svesti u drugu sferu postojanja. Trenutak smrti i kidanje veze oseća i ubica i to kao jak udarac u pleksus, koji obično dovodi do povraćanja. Medjutim, razlivena energija dovodi do osećaja blaženstva, probudjena čista volja do osećaja svemoći i to je motiv višestrukih ubica. Isti efekat postiže se izlaganjem smrtnoj opasnosti, bilo nehotičnim dešavanjem, bilo voljom. Alpinisti su dobar primer.
Ono što ljude sprečava da se medjusobno ubijaju je strah od kazne, ovozemaljske ili Božje, svejedno.
Šta se dešava kod ritualnih ubistava ili žrtvovanja?
Žrtvovanja ljudi ili ritualna ubistva dešavaju se usmerenom voljom prema nekom cilju ili nekom božanstvu. Sustinski su besmislena. Božanstva predstavljaju modifikovano ispoljenje Primarne svesti, ali nemaju mnogo veze sa ljudskim. Bogovi su u stvari primarne sile, modifikacije Centripetalne sile i kao takvi nemaju svest o sopstvenom postojanju, svrsi i ulozi. Čovek ne može da dosegne ova božanstva jer ona se, kao neispoljena svest, nalaze na sasvim suprotnom kraju skale. Kontakt sa božanstvima, koji se sprovodi u nekim magijskim organizacijama, predstavlja jedino iskustvo odredjene sile u njenom primarnom vidu, s tim što tu samo čovek dobija, ako uspe da izdrži kontakt, a da pri tome njegova svest ne bude razneta. Božanstva ne mogu da se osveste kroz čoveka, jer njihova evolucija je formiranje sopstvene svesti kroz vid nematerijalnih bića, andjela, arhandjela i slično.
Ritualna ubistva su besmislena, jer suština čovekovog življenja je osvešćenje sopstvene svesti, a ne dostizanje smrti. Smrt predstavlja voljni čin, uz osećaj da je aktuelni život završen, i samo tada je svrsishodna. Svako nasilno prekidanje života vodi samo ponovnom radjanju i ponovnom učenju nekih, već ranije naučenih iskustava, kao što su govor, hodanje i slično.
Postoji li mogućnost spoja duša, odnosno spoja svesti ubice i žrtve?
Postoji samo u slučaju da žrtva pre smrti voljno odluči da se priključi svesti ubice, s tim što to ovome ipak neće doneti ništa dobro.
Da, često se kaže da ubica žrtvu “nosi na duši”.
Ipak, takvi slučajevi se skoro uopšte ne dešavaju, svest ima svoj tok i svoj put koji sledi. Uglavnom nije zainteresovana da bude nečiji “podstanar”.
Šta je sa smrtnošću beba ili sasvim male dece.
U oba slučaja je isti razlog: nesnalaženje u ispoljenju. Malo je nelogično kada se kaže da se svest ne snalazi dobro u datoj ulozi, ali to je najpribližnije objašnjenje. Naravno, Duh time ništa ne dobija, posle rodjenja nema promene odluke, ali ipak postoji mogućnost povratka nazad. Naravno ponovno rodjenje je izvesno. Ovaj slučaj se dešava kod prvog ispoljenja svesti u vidu čoveka.
Deca rodjena od strane energetski slabih roditelja, imaju u potencijalu vrlo malo energije, pa ili su slaba i bolešljiva ili umiru rano, jer nemaju adekvatne energetske kanale. Ono što stvara energetski jaku decu je strast izmedju roditelja. Svako rutinsko pravljenje dece stvara slabu decu, odnosno slabe osobe.
Zašto se radjaju mentalno poremećena deca?
Opet je u pitanju nesnalaženje u ispoljenju svesti. Svest je inkarnirana na viši nivo, ali nije uspela da se odvoji od nesvesne svesti prethodnog stepena ispoljenja. Obično se takvi slučajevi javljaju u porodicama gde je takvo dete otplata karmičkog duga prethodnog života. Radjanje degeneričnog deteta predstavlja isto.
No comments:
Post a Comment