Susretanje Duša

Razmišljam o susretu Duša. O ljudima koji imaju Dušu i to znaju, o onima koji je takođe imaju a to ne znaju, o onima koji znaju da je imaju ali misle kako je to sasvim privatna dragocenost koja se ne deli ni sa kim i na kraju o onima koji znaju da je imaju ali je doživljavaju tako prizemnom pojavom, da se pri prvom pojavljivanju druge Duše povlače u sebe, sa dozom izvesnog gađenja.

Susret dve osobe koje imaju Dušu i to znaju je redak a u slučajnom susretanju oseća se blistavost i ushićenje zbog prepoznavanja koje ga prati. A šta je sa ostalima?

Svi ljudi imaju Dušu, to je neminovno. Samo nisu je svi svesni. Mnogi će, totalno potonuli u materiju, negirati postojanje nečeg nematerijalnog, isto kao što spremno negiraju postojanje Boga, skarednim komentarom: "Pokaži mi". Može se takvima, naravno, pokazati Duša. Njihova, naravno, jer prikazivati svoju Dušu je krajnje besmislen pokušaj. Oni ne poznaju prefinjene i suptilne titraje kojim se Duša, puna ljubavi, pruža prema njima. Nazvaće to mekuštvom, slabošću, patetikom. Potrebno je, sa takvima, dosta truda, upornosti i vremena, dok Duša slobodno pluta trenutkom, da bi na kraju i druga Duša stidljivo promolila svoje zrake u pokušaju večne težnje spajanja. No, takav doživljaj predstavljaće samo početak tragedije, jer Duša je slobodna, a čovek okovan materijom pokušaće da po svaku cenu prigrabi taj trenutak i ovekoveči ga posedovanjem. A Duša se posedovati ne može. Zato je najbolje prah ostaviti prahu.

Možda su ovi jednostavno rođeni kao takvi, a možda su ih drugi, slični njima, vaspitavanjem jednostavno ubedili da je materija jedina stvarnost. No, postoje neki koji nisu podlegli ubeđivanju o merljivosti svega stvorenog. Takvi su kao na raskrsnici stvarnog, jednim delom svoje svesti verujući u opisanu stvarnost, drugim delom osećajući Dušu kao jako ranjivi deo sebe samih. Ova Duša ima potrebu da se otvori, bez obzira na norme i propise koji tu potrebu negiraju. Zato je ona uvela nova pravila stvarnosti, proglasivši ih umetnošću. Na ovom polju dozvoljenog postojanja Duša se obavija raznim formama ispoljavanja, a ipak mistično skrivena iza metafora i nijansi. Ovakvoj Duši se može prići samo na polju njenog otvorenog sakrivanja, ali veoma pažljivo. Obzirom da se dugo trudila da usavrši pravila, oko sebe je postavila ogradu sujete poredeći se sa drugim dušama u mimikriji. Najbolje je ovoj Duši ne približavati se previše. Uvek možemo očekivati odbrambeno pitanje: "O čemu to govoriš?"

Duša je izvor samog postojanja, sredstvo i cilj sreće. Ali mnogi "kao bez duše" tragaju za srećom, ne znajući da je ona uvek prisutna kao jedini pravi odraz same radosti čistog življenja, isto kao što mnogi vernici tragaju za Bogom po raznim crkvama i manastirima, misleći da Bog boravi samo na tim mestima. Svoje Duše su svesni, ali joj ne pridaju značaj. Smatraju je mestom sopstvene slabosti i zato uporno pokušavaju da je sakriju. Dušu su zatvorili iza staklenih osmeha, a svako javno pojavljivanje osećanja osuđuju kao krajnju nepristojnost. Do ove Duše je jos teže dopreti, ona se krije kao noćni leptir, prerušena u sivilo nepostojanja. Može se namamiti samo nezainteresovanom svetlošću sopstvene Duše, jer ona se već susretala sa pokušajem posedovanja, a to boli. U strahu od bola ona se i krije u dubinama samozaborava. Ni ovu Dušu ne treba dirati. Svako, pa i letimično iznošenje na svetlost Srca će je uplašiti. A ona će reagovati strahom, iskoristivši prvu pogodnu priliku da uzvrati udarcem koji dolazi kao odbrana od sećanja na bol.

A svaka Duša vapi za svetlošću sopstva, žudi za dodirivanjem dubina, za istovetnim i istovremenim postojanjem. To je LJubav. Ali opasno je upotrebljavati ovu reč, osim kada zvuči kao očigledna laž. Tada Ljubav kao ključ postaje kalauz i otvara svaka vrata, koja bi i bez prevare bila otvorena. No, prevara je neophodna radi jednostavnog prerušavanja da bi se neopaženo provuklo pored čuvara Duše, a on se zove Strah. Njegovo oružje je Bol.

Ponekad se logično nametne pitanje: zašto se duša spustila u predele ličnog Pakla? Jer druga Duša se može pronaći i kada se susret dogodi na samom dnu sopstva, tamo gde počinju nagoni i demonska priroda čovekova. Takav susret je veoma redak, veoma čudan ali i veoma jak. Upravo me je jedan takav začuđeni susret i naveo da napišem sve ove rasprave.

Zbunjena sam sopstvenim iskustvom.