Kažemo da je ljubav razdvajanje. Ukoliko gledamo prvobitno sve-stvoreno koje je u sve-ljubavi prema sve-stvorenom, koje je ono samo, onda sve-stvoreno kao posmatrač odvaja sebe od stvorenog i posmatra ga sa ljubavlju. Jer stvaranje je uvek radost, uvek ljubav. To je božanski princip i svaki čovek, zato što nosi taj božanski princip u sebi, oseća divljenje prema svemu što je sam stvorio.
Svaki umetnik se divi svom delu, svaki zanatlija uživa u delu svojih ruku. Industrijalizacija i masovna proizvodnja uništile su taj božanski poriv u svakom stvaraocu, pa je i materija izgubila dušu i postala bezlična. Ali, zato su reklame tu da nam kažu da ćemo upotrebom te i te stvari ostvariti božansko u sebi, zar ne?
Prvobitni impuls dovršenog stvaranja je ljubav prema stvorenom, a da bi se stvoreno osmotrilo potrebno je odvajanje sebe od stvorenog. Pri tome se oseća ljubav i divljenje. Zato se ljubav doživljava kao odvajanje. Moramo se odvojiti od nečega ili nekoga da bi smo ga voleli. Moramo spoznati sopstvenu različitost od onog drugog da bi osetili ljubav.
Prvobitni impuls posmatranja stvorenog, uz osećaj ljubavi, je svest o odvojenosti koja je individualnost. Medjutim, to odvajanje na prvom mestu radja SVEST o sopstvenosti, kao izdvojenoj individui, pa tek onda dolazi ljubav kao osećaj divljenja prema okolnom, stvorenom.
Posmatranje stvorenog, kroz osećaj ljubavi prema njemu, daje još jedan osećaj, a to je osećaj upijanja lepote u sebe, zato je ljubav delovanje privlačne sile.
Na nižim planovima ispoljenog, ljubav je magnetizam a svest svesna osećaja ljubavi, čovekova svest, ima potrebu potpunog spajanja sa osobom prema kojoj oseća ljubav, što je delovanje Centrifugalne sile na nižoj ravni. Centrifugalna sila svojim delovanjem privlačnosti, magnetizma, spajanja i povratka u Jedno, takodje stvara materiju i ona je nosilac sile gravitacije, koja sve naš drži na okupu, pa čak i atome našeg tela.
Odvajanje sopstva od sopstva, sagledavanje sebe sobom, je radjanje svesti, radjanje Duha, a to je delovanje Centripetalne sile. Ona je sila odvajanja, razjedinjenja, oslobadjanja. Ona nas navodi na otvaranje sopstvene duše, ona je naš vodič i putokaz u traganju za nepoznatim. Da nema nje, da je ne osećamo, bili bi smo savršeno zadovoljni bivstvovanjem u materiji, ne bi smo se opirali telesnom u potrazi za Čistom svešću.
Obe sile deluju istovremeno i mudrost je u njihovom prepoznavanju, koje onda donosi mudrost njihovog balansiranja, što konačno donosi harmoniju svega ispoljenog. Mudrost je zapravo prepoznavanje harmonije u svemu postojećem, jer sile se svojim nadopunjavanjem naizmenično ispoljavaju i tako stvaraju harmoniju. Naš, ljudski greh je u tome što tu harmoniju ne vidimo već pokušavamo da svojim rukama, svojom svešću napravimo nešto za šta mislimo da je harmonija. A svaki naš pokušaj da svet dovedemo u red samo je narušavanje božanskog mira. Doduše, da nemamo element božanskog u sebi ne bi smo ni imali moć da promenimo bilo šta, odnosno da narušimo postojeću harmoniju
Iz ovoga se radja novo pitanje: zašto ljubav prestaje?
Da bi smo rasvetlili nepoznato, prvo moramo krenuti od poznatog. Gledano sa aspekta energije, ljubav je čista i neometena razmena energije. Ono što uzrokuje konflikte izmedju dve osobe koje se vole, nevezano za njihov pol, je različito vidjenje, odnosno različito shvatanje jedne stvari. Tu je razum glavni krivac, jer kroz njega se projektuje stvarnost odnosno tumačenje nekog dogadjaja ili vidjenja. Kada se dve osobe zaista vole, tada su potpuno otvorene za prijem i emitovanje energije, a tada se i mnogo informacija neverbalno razmeni, pa je i komunikacija izmedju njih mnogo čistija nego u standardnim, konvencionalnim razgovorima.
Medjutim, šta se to dešava kada ljubav prestane? Šta je to što uzrokuje zatvaranje - u bukvalnom smislu te reči?
Ono što možemo reći je: "zasićenost" - što se takodje može doslovce shvatiti, ako ljubav posmatramo sa aspekta energije.
Kada je neko u intenzivnom stanju ljubavi on blista. Opet sa aspekta energije posmatrano - zrači svetlošću, a to je svetlost sopstva. Pošto uvek postoji neka osoba koja u nama inicira to zračenje, to znači da ta druga osoba predstavlja izvor svetlosti dok je ova prva ogledalo. I obrnuto. Osoba koja voli, a ljubav joj nije uzvraćena, nikada ne moze zračiti takvom radošću i otvorenošću.
Najčešće zavolimo nekoga kada u njemu prepoznamo delić sebe, a sasvim sigurno ako ta osoba pokaže otvorenost prema nama. Taj spontani izliv energije svakako osvaja, jer i "lepa reč gvozdena vrata otvara". Pri tome se srodno sa srodnim slaže, pa nikako ne možemo zavoleti osobu koju ne razumemo i čije norme življenja ne prihvatamo. Vrhunac ljubavi, s druge strane, je zavoleti baš takvu osobu, a to je jedino moguće uz razumevanje njenog funkcionisanja, što opet znači da moramo biti otvoreni za prijem tudje energije, a to nas vraća na osnovni pojam ljubavi kao razmene energije.
Zasićenost osobom koju smo do juče obožavali svodi se na zasićenje njenom energijom, jer energija u svojoj manifestaciji traži neprekidno nove oblike za ispoljavanje. Ljudi su, sa svoje strane, mahom ograničeni svojim životnim stavovima, kao posude koje mogu da prime samo ograničene količine tečnosti. Stoga, da bi se dve osobe uspešno i trajno volele, one moraju imati približan "volumen" svesti. Ako se inteligentnoj osobi i dogodi da se zaljubi u nekog ko je glup i ograničene svesti, posle nekog vremena će ova inteligentna svakako shvatiti da ne prima odgovarajuću količinu energije sa druge strane, jer je ova druga strana dala svoj maksimum, tako da ljubav tu prestaje po sili zakona svesti. O ljubavi izmedju glupih osoba nećemo ni raspravljati.
Situacija, koja se takodje može dogoditi, je da ljubav prema drugoj osobi i dalje postoji, ali ljubav koja se prima sa druge strane umara, jer je intenzivna. Ovde se obično ne radi o ljubavi već o psihološkoj zavisnosti, koju ne razgraničena svest definiše kao ljubav. Svest svake osobe teži da se obogati iskustvima, a iskustva koje nam nudi samo jedna osoba, koja nam je neprekidno u blizini, svakako su ograničenog dometa, tako da njeno prisustvo postane iscrpljujuće.
Intenzitet koji se prima sa druge strane, uz uslov da se dve osobe u ljubavi ne vidjaju stalno, takodje može biti naporan ako je njihov "volumen" svesti različit, jer neko me može ispuniti do samo granice moje sopstvenosti, ali ako se njegova sopstvenost tj. njegova energija "preliva" preko mojih mogućnosti, onda takva ljubav postaje jako naporna i ja pucam u besu. A bes je nagli izliv akumulirane energije.
Ukoliko se ispuni bilo koji od ovih aspekata zasićenosti, logičan sled je odumiranje ljubavi, jer "ugrožena" osoba se energetski zatvara a svaki pokušaj sa druge strane doživljava se kao agresivnost, pa se agresivno i odgovara. Obzirom da je u ovoj situaciji ugrožena i ona osoba koja i dalje emituje energiju, ona pojačanom snagom pokušava da "otvori oklop" ove prve, počinjući da proganja ljubomorom, sumnjama i čitavom plejadom psiholoških igara koje su ljudi smislili da bi oživeli odumiruće emocije, a za uzvrat dobijaju samo bol. I to oboje.
No comments:
Post a Comment