Kao da se bojim seksa... a želim ga

On je tu tik kraj mene. govori mi nešto, dok njegova ruka miluje moju nadlakticu. Znam da sam osećala želju za njim dok sam bila sama, ali sada se osećam blokirano. Kao da se bojim, seksa ili njega kao muškarca, ne znam ali jedan deo mene bi da pobegne od mogućeg dešavanja zvanog vodjenje ljubavi.

Ako svesno previdim sopstveni otpor i započnem ljubavnu predigru, što sam često činila ranije, otporom će reagovati moje telo.

On mi priča i dalje, a ja u nemom samoposmatranju izgledam kao da slušam, dok se u stvari pitam: zašto se osećam ugroženom? Da li se ja to suštinski bojim seksa, iako ga želim?

Ugroženom se oseća tvoja Sekundarna ličnost, jer pravi odnos podrazumeva njeno potpuno eliminisanje. Medjutim, vas dvoje niste još uvek ostvarili dovoljan stepen bliskosti, koji za sobom povlači poverenje, poverenje da Sekundarna ličnost neće biti uništena. Ona je ipak okosnica svakodnevnog ponašanja i samim tim je i neophodna.

Konzumiranje, alkohola prilično pomaže u opuštanju i ljubavnici često nešto piju kada su zajedno, upravo zbog privremene eliminacije Sekundarne ličnosti i neometanog prepuštanja uživanju. Medjutim, alkohol je samo sredstvo a nikako lek koji treba uvek koristiti.

Neko jednom reče: "Žena uvek na početku kaže - nemoj". Izgleda da je otpor normalna ženska reakcija.

Otpor jeste normalna ženina reakcija, mada ni muškarci nisu poštedjeni toga. Ono što je civilizacija uslovila potenciranjem aktivnog, muškog principa, je da muškarac treba i mora da krene prvi, kada je seksualno spajanje u pitanju. Medjutim i njima nije uvek lako da se odluče na taj prvi korak, jer odluku o tome prvenstveno donosi njihova Sekundarna ličnost. Da bi se opravdao u sopstvenim očima muškarac često započinje igru dodirom, iako ne oseća pravi unutrašnji impuls. Muškarac suptilnijeg duha, koji je rodjen kao takav, svesnom namerom može da stvori unutrašnji otpor, istovetan ženinom otporu koji na pojavnom planu rezultuje impotencijom.

Spajanje treba da se dešava usled probudjenog ili aktiviranog unutrašnjeg impulsa, a ne zato što tako treba, gledano iz ugla Sekundarne ličnosti.

Ako bi se čekalo na moju spontanu unutrašnju reakciju, onda bi verbalna predigra potrajala doslovce satima. Zar to nije izgubljeno vreme?

Nije izgubljeno vreme, mada tako izgleda na prvi pogled. Period mentalne predigre svakako je neophodan radi medjusobnog prožimanja vaših Mentalnih planova. I to je deo procesa koji treba da se realizuje, možda najvažniji, mada je svaki proces, u cilju osmoze, neophodan.

Suština je ipak u nečemu drugom, jer ako bi se čekalo samo na tvoje otvaranje, u smislu otvaranja Primarne ličnosti, tada bi mogla svesno da upravljaš procesom. Medjutim, odnos dvoje ljubavnika uvek je refleksija - stepen otvaranja jednog uvek zavisi od stepena otvaranja drugog. Na kraju se otvarate tačno onoliko kolika je najmanja spremnost na otvaranje. Ukoliko pred sobom imaš muškarca koji je (ne)svesno uplašen svoje sopstvenosti i koji se stoga otvara vrlo malo, ni ti nećeš moći da se otvoriš u potpunosti. Čak iako bi to uspela da uradiš, snagom sopstvene volje, indukcijom bi aktivirala i njega samog. Medjutim takvo, nasilno otvaranje on bi doživeo kao užas, recimo kao napad na sopstveni integritet, što je sasvim ispravan osećaj.

Otvaranje predstavlja aktiviranje Primarne ličnosti, koja u sebi nosi snagu Neizrecivog. Sekundarna ličnost, uokvirena razumom, izmedju ostalog služi kao štit pred naletom Primarne energije. Postepenost procesa stoga je neophodna radi prilagodjavanja Sekundarne ličnosti novo nastalim uslovima i njeno privremeno predavanje, odnosno odstranjivanje.

Koje vreme je uobičajeno potrebno, da bi se dvoje otvorili i predali jedno drugom?

U ljubavi ne postoje standardi. Već rekoh da je prožimanje uzajamno i da zavisi prvenstveno od stepena otvaranja onog drugog. Što je jači i čistiji energetski kanal, iskazan kroz bliskost, to je i vreme kraće. Mada, vreme kao kategorija razuma apsolutno ne treba da igra bilo kakvu ulogu u ljubavnom odnosu. Merenje vremena trajanja samog seksualnog čina recimo, čist je besmisao. Jedino bitno jeste biti što je moguće više otvoren prema partneru i predavati mu se čitavim svojim Bićem. U profanom vidu to je prevedeno kao potreba da se zadovolji partner po svaku cenu.

Pa, je li to dobro?

Treba težiti zadovoljenju partnera, to svakako ali predavanje, ako je pravo, uvek donosi i lično zadovoljstvo, suptilnije nego što je zadovoljavanje sopstvenih čula. Ljubavnik nikako ne sme biti sredstvo ili cilj, ljubavnik uvek predstavlja sopstvenu dopunu i tiho unutrašnje zadovoljstvo koje se pojavi, pravi je znak da si na dobrom putu. U nerazumevanju suštine procesa, muškarcima je nametnut zadatak da moraju da zadovolje ženu, a žene zauzvrat moraju da odglume orgazam da bi muškarac bio zadovoljan postignutim rezultatom. Dalje, orgazam kao krajnji cilj i svrha seksa, takodje je udaljavanje od pravog smisla vodjenja ljubavi. Orgazam je samo prekidač visokog napona energije, a uživanje koje on donosi je uživanje električnog pražnjenja. Kada bi oblaci imali svest, tada bi munja bila njihov orgazam i veruj mi, nepogode bi bile mnogo češće.

Vratimo se početnom pitanju otpora. Definišući osećaj otpora uočavam da se on nalazi u oblasti pleksusa.

Pleksus je emocionalni centar i pripada Astralnoj sferi. Slikovito prikazano, emotivno-energetski kanal, iskazan kroz bliskost, polazi iz pleksusa jedne osobe i završava se u pleksusu druge. Odbojnost prema nekome uvek se manifestuje kao stezanje pleksusa, a u izuzetno jakom vidu dovodi do osećaja mučnine. Stoga se sasvim prirodno, namerom može relaksirati oblast pleksusa što će dovesti do automatskog relaksiranja partnera. Medjutim, mnogo je bolje pustiti da se ovaj proces spontano odvija, jer emocije su vrlo suptilna stvar. Poremećaj emocija uvek je znak energetskog debalansa čitavog čoveka i sigurno donosi patnju. Ukoliko svesno relaksiraš sebe, a partner još uvek nije spreman, najverovatnije će se spontano zatvoriti što je moguće više, tako da ćeš dobiti suprotan efekat od željenog.

Primetila sam da problemi onemogućavaju vodjenje ljubavi. Kada sam okupirana nekim problemom o seksu nema ni govora. Zašto?

Problemi predstavljaju poremećaj na relaciji emocije - razum. Pri neometenom toku emocije radjaju želju koju razum realizuje namerom do ostvarenja. Problem predstavlja osujećenje namere, a onda se čitav energetski nivo svesti usmerava ka razumu radi iznalaženja adekvatne namere, da bi želja ipak bila ostvarena. Ovaj proces tiče se samo Sekundarne ličnosti, jer Primarno ne poznaje pojam negacije, a jedina želja, ako se tako može reći, je njegova manifestacija. Što znači, problemi spadaju u domen Sekundarne ličnosti, a seks zahteva aktivan Primarni plan. Sekundarna ličnost namerom okupira svu raspoloživu energiju tako da Primarno ostaje na margini.

Prevelika tuga takodje okupira plan Sekundarne ličnosti, slično kao i problemi, ali ovde proces može da ode i u sopstvenu suprotnost. Prejak osećaj, koji je u izvornom vidu manifestacija energije, odnosno svesti, može da dovede do proboja Sekundarnog plana i automatsko aktiviranje Primarnog. Ovde je koren teme viceva o izjavljivanju saučešća udovici crnim prezervativima.

Bes deluje isto, čak mnogo češće, nego tuga. Bes je uvek posledica osujećene namere, ukoliko je ova bila veoma jaka, ili uvredljivih reči koje aktiviraju jaku energiju radi odbrane. Posle veoma oštre svadje, kroz iskazani bes, vrlo često dolazi do strastvenog vodjenja ljubavi. Tada se kroz svadju otvaraju nagomilani energetski trombovi, koji su prethodno sprečavali potpunu bliskost i intenzivan medjusobni protok energije sasvim sigurno dovodi do strastvenog zagrljaja.

Ne bih se složila.

Ovo se dešava samo kod neometenog procesa. Ukoliko si besna sa zadrškom i svadjajući se procenjuješ šta ćeš reći a šta ne, ti vršiš selekciju emotivnih trombova i očišćenje je samo delimično, tako da na kraju dobijaš samo novu dozu gorčine. Ako si već besna, onda budi to do kraja i iskoristi njegovu blagodet da se očistiš. Ako ga samo delimično ispoljiš, znaj da ćeš mnogo veći deo potisnute energije zadržati u sebi stvarajući novi energetski debalans, koji će na kraju sasvim sigurno rezultirati u bolest psiho-somatske prirode.

Žena je u braku često prinudjena na seks, iako joj nije do toga.

Civilizacija je uslovila dominaciju Sekundarne ličnosti i tu leži uzrok svih seksualnih problema koje ljudi imaju. Udata žena na prvom mestu je majka i domaćica, što podrazumeva zadovoljenje potreba ukućana, zatim supruga, u smislu zadovoljenja javne slike o sebi, a tek na kraju ljubavnica svome mužu. Uobičajeni energetski nivo prosečne žene nije dovoljan da podmiri sve uloge Sekundarne ličnosti. U toku dana ona se ne usudjuje da se opusti, jer uvek će se zahtevati nešto od nje, a na kraju dana, kada može da se opusti, obično je previše umorna i jedino što joj prija je san.

Seks kao bračna dužnost spada u domen supruge, kao manifestacije Sekundarne ličnosti. Kako se seks dešava na nivou sekundarnog, to jasno ukazuje na zamenu planova, odnosno oponašanje Primarnog i tu pravog zadovoljstva nema, čak iako dodje do orgazma. Orgazam je u ovom slučaju samo znak da je sve na svom mestu.

Ima li nade za te žene?

Naravno da ima, ne samo nade već i realnih mogućnosti, mada će malo koja žena krenuti ovim putem. Prvenstveno je neophodno razdvojiti pojam Sekundarne i Primarne ličnosti u sebi samoj. Obzirom da je Sekundarna ličnost već zauzela 99,9% u svesti, potrebna je reorganizacija. Žena mora da reorganizuje sopstvene aktivnosti i odredjeni deo dana posveti se samo sebi. Žene to i rade ali sa pogrešnim ciljem: u svrhu usavršavanja supruge, a to je ulepšavanje ili čitanje radi potpunijeg obrazovanja. Posvetiti se sebi, znači posvetiti se sebi, a ne gradjenje što boljeg utiska koji se ostavlja na druge. Pronadji negde duboko u sebi osećaj samodovoljnosti i radost zbog sopstvenog postojanja. Ako ti u svest udju svakodnevne misli registruj ih kao takve, a onda se ponovo vrati u Primarno stanje. Budi svoja i bude srećna zbog toga. Niko ti ne može zameriti da si egoistična ako ti sama zračiš unutrašnjim zadovoljstvom.

Sve je ovo lepo, ali šta ćemo sa drugom stranom zvanom suprug?

Isto važi i za njega, jer pravo spajanje dešava se samo na Primarnoj ravni. Medjutim, proces mora da bude istovremen i obostran. Kod bračnih parova sa dužim stažom, koji imaju decu, odnos je već okoštao i potrebno je uložiti zaista veliki napor da bi se očvrsla Sekundarna ličnost naučila da otvaranje prema onom drugom nije opasnost, kako bi oboje mogli da uživaju u blagodeti Primarnog. Ako se još uvek vole i ako žele da aktiviraju početnu bliskost, izgubljenu negde tokom vremena, onda će uložiti trud razumevanja i poverenja, radi kretanja ka zajedničkom cilju zbog kojeg su i stupili u brak.

Šta ako suprug nije zainteresovan za sopstveno osvešćenje?

Proces jeste obostran, ali prvestveno zahteva, aktivno učešće pojedinca. Ukoliko on nije zainteresovan za sopstveno osvešćenje i ne razume ili neće da razume potrebu formiranja Androgine svesti, ti ipak možeš sama da učiniš mnogo toga, mada je proces u paru daleko uspešniji. Proces spajanja svesti uvek je refleksija, svako se spontano ogleda u svesti onog drugog. Ukoliko je tvoja svest čistija, nego ranije, to će automatski povući i onu drugu svest na spontano (delimično) očišćenje. Na pojavnom planu gledano, očišćena svest uvek zrači radošću i dobrim raspoloženjem, što indukcijom utiče i na partnera. Naravno, proces je veoma dug, jer ti sama moraš da "zapneš" za oboje, ali svakako se isplati.

Ja sam ipak pesimista.

Civilizacija je produkt Centripetalnog dejstva razuma nad Centrifugalnim dejstvom prirode, i sadrži u sebi oba principa. Civilizacija nije zainteresovana za Androgina, ali zato pojedinci koji je sačinjavaju jesu. I civilizaciju i prirodu jedino interesuje stvaranje, odnosno radjanje dece kao novih nosilaca svesti. Androgin kao krajnji cilj, motiv je osvešćenih pojedinaca koji su pioniri nove svesti.

Ljudi zrelog doba, sa maloletnom decom, jednostavno nemaju vremena da se bave pitanjima Duha. Njihova jedina mogućnost je akumulacija iskustava, a obogaćivanje svesti razumevanjem, ostavljeno je za starije doba. Ukoliko je čitav život postojala želja za nečim višim od uobičajenog življenja, tada starost dolazi kao blagodet mudrosti. Dešava se da odredjeni par nesvesno oformi Androginu svest tokom zajedničkog života i to su oni parovi koji umiru brzo jedan za drugim. Ukoliko jedan od supružnika živi prilično dugo posle smrti svog bračnog druga, znaj da oni nikada nisu zaista živeli zajedno već samo jedan pored drugog.

Težnju ka Androginu imaju ili sasvim mladi, koji tek stupajući u ljubavni život imaju nejasnu svest o cilju i svrsi spajanja, ili stari koji, završivši ovozemaljske obaveze, neometano mogu da se posvete cilju. Sve generacije izmedju toga uglavom su težnju ka Androginu pripisale mladalačkim idealima. Čudno je to kako se niko nije zapitao, ako je taj ideal utopija, zašto baš svako ljudsko biće teži ka njemu?