Ponekad se osećam kao u zlatnom kavezu: Kavez je zlatan, ali je ipak kavez. Poželim da udahnem malo slobodnog vazduha, poželim da nije toliko prisutan u mom životu i u mojoj svesti, a ipak znam da ni ja ne mogu da dišem bez njega.
Svi se dive našoj ljubavi, a ja potajno počinjem da se pitam, da li je ovo ljubav?
Uvek kada postaviš pitanje sa pomešanih planova očekuješ precizan odgovor, a to si upravo uradila.
Ako ti kažem da to jeste ljubav, odgovor dolazi iz plana Primarnog dejstva. Medjutim, otpor koji je prenaglašen u tvom opisu ljubavne situacije, dolazi iz plana Sekundarne ličnosti, stoga to nije ljubav.
Ljubavnici se često tako ponašaju, nisi dala nikakav izuzetak. Primarna potreba za spajanjem, uz konstantno prisustvo druge osobe, potpuno negira Sekundarnu ličnost učesnika, koja zauzvrat reaguje, negodovanjem i osećajem otpora. Ili, Centrifugalno dejstvo sila dovodi do privlačenja, kroz pojačanu uzajamnu razmenu energije, sve do trenutka kada postane dominantna, a onda Centripetalna sila počinje da deluje snagom odvajanja. Ukoliko ljubavnici, i pored otpora koji osećaju, nastave intenzivno da razmenjuju energiju, svojim ponašanjem samo intenziviraju dejstvo Centrifugalne sile, koja stoga uslovljava pojačano dejstvo Centripetalne sile, i na pojavnom planu dolazi do potpune netrpeljivosti.
Nešto od svega toga bilo mi je delimično jasno, jer i pored opasnosti da ga uvredim i time možda izgubim, smogla sam hrabrosti i otvoreno se izjasnila. Rekla sam mu: “Ja te volim, ali ne mogu da te podnesem u velikim količinama. Idi malo kući.”
I on se naravno nije uvredio, jer jedan deo njega takodje je vapio za prostorom bez tvoje energije, samo što on nije imao hrabrosti da to otvoreno kaže iz straha da te ne povredi, a ti ga zbog toga odbaciš.
Strah od odbacivanja duboko je ukorenjen u svesti svakog Bića. Odbacivanje je manifestacija Centripetalne sile, a u iskonskom vidu znači potpunu dezintegraciju što je i više od smrti fizičkog tela. (Ne)svesno suočavanje sa mogućnošću odbacivanja, predstavlja direktan pogled u dejstvo Centripetalne sile i automatski aktivira suprotnu silu radi ravnoteže, koja rezultuje pojačanim spajanjem.
Svaka osoba osoba ima sopstveni bonus, što ispoljene, što potisnute energije, koja se zaljubljivanjem, odnosno otvaranjem prema datoj osobi, manifestuje u čistom vidu. Zaljubljena osoba i emituje i prima ličnu energiju velikog naboja, koja pod uticajem Centrifugalne sile daje neodoljivu potrebu za prisustvom onog drugog. Medjutim, pošto je uobičajeni energetski nivo znatno povišen, on može da se podnese samo jedno odredjeno vreme. U slučaju prekoračenja energetskog limita, Lična svest prima dodatnu količinu energije, koja stoga uzrokuje njeno proširenje. Svako proširenje svesti vodi u višu svest, odnosno frekvencija Lične svesti se menja. Obična - dnevna svest - sada ima mnogo veći prostor nego obično, gde se razum teško snalazi jer mu je novi prostor nepoznat. Sekundarna ličnost, uokvirena razumom, pokušava da stvar svede na uobičajene uslove, da bi mogla da funkcioniše.
Stoga je sasvim logično da dvoje, koji su u velikoj ljubavi, odnosno emotivno-energetski u velikoj meri otvoreni jedno prema drugom, svojim Bićem osećaju dejstvo Primarnog, koje se prvenstveno ogleda u delovanju dveju sila. Velika ljubav neminovno uzrokuje "klackalicu" sila koje se prikazuju u očiglednom dejstvu a razum, trudeći se da i dalje ostvaruje svoju ulogu, lomi se u pokušaju da stvar dovede pod kontrolu. U slučaju intenzivnog dejstva Sila, Sekundarna ličnost reaguje sa strahom i takva veza obavezno puca. Ovde leži odgovor zašto su velike strasti tako burne, ali i kratkotrajne. Obična svest jednostavno ne može da podnese svu silinu ispoljenja i jedini izlaz, ukoliko se želi sačuvati zdrav razum, odnosno sopstveni identitet, je u prekidu veze, odnosno kontakta sa tom osobom.
Zašto je ljudskom biću toliko stalo do sopstvenog identiteta?
Primarna svest, konačno osvešćena, po prvi put ima mogućnost da jasno sagleda sebe. Sopstvena iskustva su stvar ličnog odabira i više ne potiču iz nagona, što je svest životinja. Nagoni i refleksi su davno naučena iskustva i u slučaju čoveka predstavljaju čist atavizam. Naročito je nagon za samoodržanjem, koji je zajednički svim živim bićima, veoma jak jer on je neophodan uslov za održanje materijalnog nosioca svesti.
Za identitet se može reći da je sinonim za svest, jer identitet predstavlja Sopstvo, odnosno Jastvo, konačnu svesnu potvrdu sopstvene svesnosti. Ako je nagon za samoodržanjem vezan za održanje tela, onda je nagon identiteta vezan za održanje sopstvene svesnosti.
Ovo se kosi sa stvaranjem Androgine svesti.
Tačno, ali samo kod svesti na nižoj ravni ispoljenja, koja je tek delimično osvestila sopstveno postojanje. Na pojavnom planu ovaj problem skoro isključivo se javlja kod intelektualaca. Kod manje obrazovanih ljudi, kao i vremenski gledano vekovima unazad, ceo problem rešen je postavljanjem tabua da žena mora da žrtvuje sopstvenu individualnost (ukoliko ju je uopšte i imala) u korist svoga muža - muškarca, kao primarog nosioca intelekta. Problem je nastao osvešćenjem žena, a do toga su ponovo dovele civilizacijske norme nametanjem prisilne apstinencije ženama, kroz veličanje devičanstva. Device su usled skoro zatvorenog energetskog otvora vagine, svoju unutrašnju snagu nesvesno usmeravale ka višim ravnima, materijalizujući je u intelekt. Osnažene svesti, osetile su se ravnopravnim u odnosu na muškarce i to je dovelo do otpora prema povinovanju sopstvene svesti tudjoj svesti. Za ženu je to ipak bila blagodet, bez obzira na muke uzavrele krvi, jer time ona ostvaruje svoju duhovnu evoluciju kao ljudskog bića prvenstveno. Problem je nastao u intelektualnom nadmetanju sa muškarcem, jer njena suština - koja je duhovnost - potisnuta je u stranu na račun razuma.
Muškarac koji je iskren, divi se ženinom intelektu, jer to je oblast koja mu je poznata i, samim tim merljiva. Medjutim, muškarac koji isključivo teži duhovnom omalovažava ženinu duhovnost, jer iskonski oseća da je ona na tom polju "jača". Žena reaguje obrnuto. Divi se produhovljenom muškarcu jer kao takav on može da je takne u dubinu duše, a ona duhovnost prepoznaje veoma lako. Na intelektualnom planu uvek dolazi do sukoba, jer ulaganjem truda u sopstvenu inteligenciju ona ne može da prihvati da je neko tako vrednu pojavu dobio samim rodjenjem.
Stvaranje Androgine svesti stoga je moguće samo kod visoko produhovljenog para, gde je on savladao duhovnost, a ona intelekt, ne izgubivši pri tome suštinu sopstvenog ispoljenja.
Sada uvidjam da on ipak nije onaj pravi, a mislila sam da jeste. Oklopljen sopstvenim egoizmom i intelektualnom narcisoidnošću on jednostavno neće (ili ne može) da shvati bitno.
A ti progovaraš iz duhovnog narcizma, čime doduše stvaraš protivtežu, ali i novo bojno polje. Sitne čarke u kojima ste odavno tipa: “Ti to ne možeš da razumeš” (intelektualno ili duhovno, već u zavisnosti od toga ko izgovara tu rečenicu), samo na prvi pogled doživljavate kao “intelektualnu gimnastiku”. Vrlo brzo će prepirke oko toga ko je u pravu dovesti do ozbiljnih sukoba, a ako želite da ostanete zajedno i pored toga, onda će jedno od vas dvoje morati da položi koplje i povinuje se mišljenju onog drugog. U svakom slučaju pobediće Sekundarna ličnost.
Primarno nema potrebe za objašnjavanjem i razrešavanjem bilo čega. U njemu sve jednostavno jeste. Medjutim, Primarni plan je neupotrebljiv za svakodnevno življenje, tu već Sekundarna ličnost ima svoju ulogu. Jedino pravo rešenje je u ispravnom korišćenju oba plana. Kada rasplinete emocije, tada funkcionišete na planu Primarnog. Kada obavljate svakodnevne aktivnosti tada ste na planu Sekundarnog i tu jednostavan dogovor sve rešava. Kada razgovarate jedno sa drugim (ne mislim pri tome na svakodnevni, praktičan razgovor) tada se spontano prepustite dejstvu Primarnog plana, jednostavno tako što ćete sa punom pažnjom saslušati šta onaj drugi ima da kaže. Ukoliko se planovi pomešaju tada prestaje njihovo harmonično funkcionisanje i sukob je neminovan.
No comments:
Post a Comment