ISPOVEST No 1 (Posle jedne od bezbrojnih svadja sa R.)

Osećam potrebu da se ispovedim.

S druge strane, bojim se papira.

Poslednji put me je želja za ispovedanjem obuzela baš nekako u ovo vreme, tamo negde leta Gospodnjeg ‘95. Beše decembar, nemaše se vremena ni za neobaveznu kafu, a kamo li za ispovedanje. A onda se želja pretvori u potrebu za pisanjem knjige, potrebu kojoj sam se čudila. I nastade knjiga. Za njom još jedna, pa bi započeta i treća, idealna za novo ispovedanje. 

Isprljala sam se. Zar je važno kako se zove kal koji me prekriva? Laži ili iluzije. Ljubav ili posedovanje. Pogrdne reči ili dobre namere. Bestijalnost ili sloboda. Ja odavno nisam ja. Odavno nisam čista, otvorene duše, nesputana. Doduše i neshvaćena. U svakom slučaju, bila sam toliko visoko da me ni jedna prljavština nije mogla zamagliti. Prljavim su to nazivali oni koji nisu razumeli i koji sami nisu imali hrabrosti. Svesnost je bila ono što me držaše čistom i neukaljanom. Iskrenost beše ono što je održavalo svesnost. A kako sada da budem iskrena? Kome biti iskrena?

Rob konvencija teško može da ostane svestan, a da pri tome poštuje pravila. Visoki čovek tako samo misli. Naučio je visoke misli visokih ljudi, pa je na kraju poverovao da su svi oni pisali njega. Visoki čovek misli da je kraj njegovog pogleda granica njegove veličine. Pa ako pogleda u more, ono je njegova granica. Ako pogleda zvezdu, zvezda je njegova granica. Visoki čovek traži visoke istine, te pogleda uprtog u zvezde ne ume da vidi istinu koja mu se prostire tik ispred nosa. Smatra je bednom i ništavnom. Negira je. Ne priznaje je. Kaže da se ne uklapa, kaže da nije primerena, kaže da je loša.

Visoki čovek traži niske laži.

Kada mu laži zamagle vidik, kada mu se uprljaju zvezde, on spušta pogled i traži da sagleda čitav mulj, da ga analizira, pročisti, razjedini i nadje mu smisao. Onda od mulja pravi grudve koje razbacuje okolo, pa ih ponovo traži, da ih analizira, pročisti, razjedini i nadje im smisao.

A ja, za to vreme, čekam njegov poziv telefonom.

Poziv je došao. Besmisleno smislen, pun pametnog izlaganja a prazan. Začiniše ga dve aluzije i dve prigušene reakcije s moje strane. Kao dve kočnice ili dva kamena ispod zadnjih točkova kola koja se kreću uzbrdo. Kočijaši i konji smo mi sami, oboje vukući na onu stranu koja nam se čini najboljom. Često svako od nas vuče samo na svoju stranu, ne obazirući se na kretanje onog drugog, a kada se pravci daleko razmimoidju tek tada stajemo u pokušaju da nagovorimo onog drugog da krene pravom stranom. A svaki tvrdi da je baš njegova strana prava.

Učim neku lekciju, a ne znam ni naslov, ni sadržinu. Ni predavača. Vidim, čujem, osećam da mi se propoveda stara tema, ali verujem da nisam ponavljala razred ili promašila učionicu. Vidim, čujem i osećam stare stvari, samo su moje reakcije nove. Ovoga puta ih ima. Reagujem, dakle živa sam. Živa sam, dakle opirem se smrti. A lekcija koju slušam govori o zamiranju duše otvorenih očiju. O pokornom predavanju. O robu koji sanja da je gospodar.

Ipak, slušam, učim, osećam tu istu lekciju, očekujući, verujući, nadajući se da govori o svetlosti, o slobodi, o prepoznavanju. Zato ću napisati i treću knjigu, kao ličnu ispovest, napisaću je učeći, osećajući, verujući da znam koja je strana prava.

Ispovest je završena

Decembar, 1997. godine