Mrzela sam te, duboko i iskreno. Ali, ništa novo ti nisam rekla. Ovo si i sama znala.
Nikada nisam preispitala korene sopstvene mržnje prema tebi lično, a kasnije i prema svima vama. Mrzela sam tu udvoričku pritvornosti i spremnost da budeš bilo čija, zarad malo nežnosti i nešto više hrane. Užasavala me je tvoja spremnost da se tek tako odrekneš potomstva, ostavljajući ga da cvili gladno, tražeći tvoje prisustvo. Tvoja neprekidna, piskava brbljivost parala mi je uši, iritirala nerve.
Uživala sam u tome da te tučem. U trenucima besa nisam prezala ni od lanca. Začudo, nisi me mrzela zbog toga. Sklanjala si se koliko je moguće i trpela ono što te je snašlo. Kada sam prestajala, vraćala si se uobičajenom življenju. Bila si nepopravljiva. Bila si to jednostavno ti.
Mrzela sam te i zato što si bila aristokrata, plemenitog roda, dok je tvoje ponašanje bilo kao u seoske alapače. Nisi pravila razliku izmedju pernate divljači i komšijske živine. Tebi su svi bili isti – plen.
Već te odavno nema, a ne znam ni kada ni gde si otišla. Čak je i sećanje na tebe nestalo svih ovih godina. Samo se mržnja prema tebi neosetno pretvorila u ravnodušnost prema svima vama.
Shvatam u ovom trenu, dok tvoja sen plovi mojom dušom, mrzela sam te jer si bila odraz onoga što sam ja bila tada i što ću tek postati sutra. Mržnja usmerena ka tebi bila je zapravo mržnja usmerena prema sebi samoj, što sam dozvolila da zarad malo nežnosti i nešto malo više hrane budem vezana lancem. Doduše, moj se nije video jasno. I nisam znala, isto kao i ti, razliku izmedju pernate divljači i domaće živine. Perje je perje, u čemu je razlika?
Tebe su trpeli neko vreme, a zatim te prognali. Ti nisi imala izbora, drugi su odlučili umesto tebe.
Ja sam otišla sama.
No comments:
Post a Comment