Igra je završena. Bar se nadam da je tako. Zamara me besmisao ciklično ponovljenog kretanja koje dovodi samo do mrtve tačke. Ravnoteže. Stagnacije. Zamiranja.
Od svega je ostao samo strah. Strah da će točak našeg zajedničkog življenja ponovo početi da se kreće postajući žrvanj koji nas melje već izgovorenim rečenicama. Radije pristajem na nepreglednu monotoniju navike i ćutanje kao poslednji vid prisustva.
Uključi televizor. Nas dvoje odavno nemamo šta da kažemo jedno drugom.
.
No comments:
Post a Comment