Zadavio me stid ovih dana. Koprca se u grlu pokušavajući da izadje na niže, što izaziva mučninu, penje se na više, što izaziva glavobolju.
Stidim se sebe same što ponovo pokušavam da zakrpim polomljene ideale. A nisu se polomili sami. Ja sam ih smrskala u paramparčad, kao beskorisne porcelanske figure koje prikazuju okamenjeni sjaj.
Greh je najteži kada ga predočimo sami sebi. Jer kada nam drugi ukažu na počinjeni greh, nekako uvek imamo opravdanje pred sobom. Ali kada sam čovek predoči sebi da greši... Opet se krijem iza gramatičke množine. Kao da će teret raspodeljen na “mi” olakšati moj sopstveni deo koji treba da ponesem.
Stojim raskoračena izmedju dva sveta. U jedan se ne usudjujem da udjem, iz drugog ne želim da izadjem, mada vrlo dobro znam da nemam izbora.
Noćas sam sanjala žensku nogu u svilenoj čarapi, sa elegantnom, šimi cipelom. Jednu, odsečenu žensku nogu, koja je izgledala neprirodno živo.
.
No comments:
Post a Comment