PISMO 16.08.2002. 08.49 PM (Vetrovite metafore)

Težeći da sagledam svoju uskovitlanu svest neprekidno sam u cikličnom kretanju. Zato mi se dešavaju stara iskustva, koja sada sagledavam sa druge ravni. Ne mislim da sve znam, mislim da sam prikupila dovoljno iskustva dok mi je pogled bio uperen spolja. Zato sada sve više okrećem svoj pogled unutra ne bih li ubrala plodove sazrelog znanja.





I dalje vrtložne svesti, očekujem da se u samom njenom centru nalazi mir, za koji kažu da se nalazi u centru ciklona. Zato i kažem: smiraj ove lude svesti koju nosim.

Naslućivala sam taj mir, dodirivala ga trenucima postojanja potpuno opuštene svesti. Ponekad poželim da uronim u njega, da živim u njemu. To je moja "druga obala" o kojoj sam govorila.

Lepo je leteti, ali ja obično biram uragane da letim u njima. Zato govorim o smiraju. A sve dok budem govorila o smiraju ja ću leteti sa orkanskim vetrovima, jer meni, ovakvoj kakva jesam, samo totalne suprotnosti daju čist osećaj postojanja i ja u suprotnostima osećam protok svega postojećeg, protok života.

Pripremam se da dovršim svoj ciklus "Životvorci", ostao mi je još vazduh kao nedovršena tema. Zato i govorim u vetrovitim metaforama.

Tvoja (na uzletanju)

No comments:

Post a Comment